Svaki čitalac je dragocjen

Lat­est posts by Branko Čegec (see all)

    .

    .

    Od prve poet­ske zbirke do danas, dogodile su se ogromne prom­jene u društven­im, naroči­to u tehnološkim okol­nos­ti­ma. Koliko su sve te prom­jene uti­cale na Vašu poetiku?

    .

    Mis­lim da je mož­da i naj­važni­ji „posao“ književnos­ti reflek­ti­rati vri­jeme u koje­mu ona nas­ta­je kroz indi­vid­u­al­nu, autorsku priz­mu, pa si time bit­no olakšavam odgov­or na ovo pitan­je, uvjeren da sam se i sâm mijen­jao ono­liko koliko su to okol­nos­ti uvje­to­vale. Nar­avno da se to odnosi i na „hrvats­ki književni kon­tekst“, koji nije mogao zao­bići sve glob­alne i lokalne potrese una­trag četvrt stol­jeća. Meni osob­no naj­tužni­ji dio priče jest odus­ta­jan­je od poet­ičk­ih ambi­ci­ja i pris­ta­jan­je na imper­a­tive fik­tivne komer­ci­jal­nos­ti. Kažem fik­tivne, jer goto­vo da je nemoguće aktivi­rati pros­tor za pravu komer­ci­jal­nu književnost, sa svim njen­im zamka­ma i ograničen­ji­ma, kak­va su itekako vidlji­va i na tzv. „prav­im“, artikuli­ran­im tržištima.

    .

    .

    Mogu li se te spomenute situaci­je upoređi­vati i iz ugla dok ste bili ured­nik vrlo uti­ca­jnog „Quo­ru­ma“ (1985–1989), ili se reg­istrovati uti­caj časop­sine pro­duk­ci­je i njezine ulo­ga u tom vre­menu i kakav je tragove ostavio taj uti­caj u savre­menom smis­lu s masovnom pojavom por­ta­la, blo­go­va i sl?

    .

    U časopis­noj pro­duk­ci­ji, ni na najbanal­ni­joj razi­ni, nije moguće uspoređi­vati dvi­je spomenute situaci­je. Tiskani časopisi pri­je trideset god­i­na bili su važno mjesto artiku­lacije književnih ide­ja, afir­ma­ci­je novih poet­i­ka i književnih gen­eraci­ja. Danas su oni bit­no pror­i­jeđeni, na javnoj sceni neprim­jet­ni i pot­puno nevažni. Igra­ju neku ulogu još samo u zatvoren­im, getoiziran­im skupina­ma. Ako, pak, pogledamo što se pre­sel­jen­jem dijela sadrža­ja na alter­na­tivne medi­je dogodi­lo u tom „tehnološkom smis­lu“, onda situaci­ja, nažalost, ne posta­je nima­lo bol­ja. Sadrža­ji na inter­ne­tu često su pot­puno nese­lek­tivni, često nema nikakvo­ga vidljivog ured­ničkog angaž­mana, kon­cep­tu­al­no ne uspi­je­va­ju namet­nu­ti lit­er­arne sadrža­je kao dio nužno­ga kul­turnog stan­dar­da, pro­fe­sion­al­na raz­i­na često je izraz­i­to niska. Ako te pro­s­tore pogledamo, rec­i­mo, u svjetlu jedne odu­miruće dis­ci­pline kao što je književ­na kri­ti­ka, onda vrlo brzo shva­ti­mo da se ni takvi sadrža­ji ne uspi­je­va­ju afir­mi­rati, pa ni bit­ni­je kval­i­ta­tivno pro­fil­i­rati, iako se medij čini ide­al­nim upra­vo za njih.

    .

    .

    Pos­to­ji odavno ta veli­ka zap­i­tanost, koja čini se kul­mini­ra s poček­tom XXI stol­jeća o mogućim ishodiš­ti­ma, ulozi i uti­ca­ju književnos­ti. Mogu se čuti čak i iskazi da danas u ovom smis­lu „sve navo­di na ćutan­je“. Što nam onda gov­ori hiper­pro­duk­ci­ja i popla­va velike količine komer­ci­jalne literature?

    .

    Mis­lim da je ta pro­duk­ci­ja „komer­ci­jalne književnos­ti“ (ako već pris­ta­je­mo na taj oksi­moron ) u pros­toru fik­tivnih tržiš­ta jed­na pot­puno shi­zofre­na pro­jek­ci­ja, proiza­šla pon­a­jpri­je iz provin­ci­jalne frus­tracije da u čiz­ma­ma od sedam mil­ja moramo stići stan­darde zapadno­ga kap­i­tal­iz­ma, koji je taj isti Zapad dobra­no načeo, a nas je pojeo za pred­je­lo, pret­vara­jući nas u smi­ješne mrvice glob­al­no sve siro­mašni­je trpeze. Mis­lim pri tom na najveći dio stanovništ­va ove sui­ci­dalne plan­ete, ne na onaj miz­erni pos­to­tak bogatih, koji su to postali upra­vo pro­dublji­van­jem bijede i nes­reće svih drugih.

    .

    .

    Poez­i­ja pos­to­ji da bi se određi­vala i neprekid­no pre­vred­no­vala nasuprot onome što joj pri­jeti i što je opstru­ira. S obzirom na dra­matič­na zbi­van­ja na Balka­nu, sa ratom u središ­tu kako se književnost danas reflek­ti­ra pre­ma tim graničn­im lin­i­ja­ma nacional­nih ide­ologi­ja, agre­sivnih medi­jskih i poli­tičk­ih uticaja?

    .

    Mis­lim da i tu može­mo gov­oriti samo o poje­d­i­načn­im sluča­je­vi­ma, nikako o nekom dom­i­nant­nom tren­du. Pos­to­je pis­ci koji se opiru, koji ne pris­ta­ju na ulti­ma­tume, niti poli­tičk­ih ( danas posve klau­niziranih) stuk­tu­ra niti finan­cijskih središ­ta. No, tzv. main­stream književnost, a to je najveći dio pro­duk­ci­je,  lišene svake poet­ičke potrage, u kon­ačni­ci svake lit­er­arne ambi­ci­je, uglavnom se vrlo „pažljivo“odnosi pre­ma centri­ma stvarne ili fik­tivne moći, raču­na­jući najčešće na neš­to crkav­ice, jer od književnos­ti se ion­ako ne može živjeti…

    .

    .

    Prisut­ni ste u hrvatskoj i jugosloven­skoj književnost od osamde­setih, pa onda i ovaj savre­meni kon­tekst. Događa­ji od počet­ka devedesetih do danas stvo­rili su u toj pro­duk­ci­ji  čitav spek­tar auto­ra, tem­atskih obzo­ra i stilo­va. Što nam kao osni­vač etabli­rane izdavačke kuće „Mean­dar Media“ možete reći o tome?

    .

    Osamde­sete su bile neko dru­go vri­jeme, lit­er­arno ( i ne samo lit­er­arno ) vrlo potentne, dinamične, ner­vozne. Ide­je su prš­tale na sve strane, ne dop­uš­ta­jući viho­ru loših poli­ti­ka ovla­da­van­je pros­torom književnos­ti i kul­ture, iako su one uvi­jek imale„svoje dečke“, razne akademike i druge nacionalne veličine… Od devedesetih nao­va­mo teško je usus­tavi­ti neke mod­ele, iako je u Hrvatskoj npr. bilo pokuša­ja stvaran­ja književnih kon­cepa­ta, koji se nika­da nisu uspi­je­vali do kra­ja formi­rati, ponu­di­ti moguće odgov­ore na pitan­ja koja su postavl­jali… Tako je bilo npr. s „even­tu­al­is­ti­ma“, sa „stvarnos­nom književnošću“ itd. Netko bi se mogao zap­i­tati zaš­to ne spom­in­jem FAK, Fes­ti­val A književnos­ti, no tu nije bila riječ o lit­er­a­nom kon­cep­tu, nego o pokuša­ju estradne afir­ma­ci­je književnos­ti, u samim počec­i­ma, uz snažnu medi­jsku podršku, vrlo uspješno.

    .

    .

    Pre­poz­nati ste kao autor koji sarađu­je sa pisci­ma i izdavači­ma širom Balka­na… Šta je u fokusu te saradnje?

    -

    Mis­lim, pri­je sve­ga, da je to moj pokušaj afir­ma­ci­je ono­ga što pro­fe­sion­al­no radim u jed­nome mal­om, ali zah­val­nom kul­turnom pros­toru. Nema tu nikakvih velik­ih intere­sa, nego jedi­no svi­jest da nam je sva­ki čov­jek koje­mu u ruke dospi­je neko naše izdan­je dragoc­jen. S druge strane, ja kon­tinuira­no pokušavam održa­vati neku poz­i­tivnu ten­z­i­ju između književnih ex-yu pros­to­ra, jer mi se čini da je ona bila vrlo pro­duk­tiv­na u nekim drugim vre­meni­ma, a da i danas raspo­laže s mno­go, često potiski­vanih, potencijala.

    .

    .

    Tokom rat­nih god­i­na na pros­toru bivše SFRJ takođe su pos­to­jali logori i masovne grob­nice. Vuko­var je bio grad smr­ti i rat­nih stra­ho­ta. Kako si to lično doživ­io, i što bi bio tvoj poet­s­ki saže­tak kao odgov­or na ono često postavl­jano Adorno­vo pitan­je o poez­i­ji nakon Aušvica?

    .

    Od počet­ka tih rato­va ja sam bio zabezeknut divl­jaštvom i bru­tal­nošću done­davnih dobrih „sus­je­da“. U Vuko­varu je ubi­jen moj veli­ki i dra­gi pri­jatelj, pjes­nik Rene Matoušek. U Dubrovniku su ubi­jeni Milan Mil­išić i Pavo Urban. Rat je odnio živ­ote mnogih znanaca i pri­jatel­ja. Netko ih je žrtvo­vao da bi ost­vario svo­je ide­je i upisao se u sum­n­jivu fik­ci­ju koju po iner­ci­ji nazi­va­mo povi­ješću. Kak­va je ulo­ga književnos­ti u tome? Rekao sam već da ona reflek­ti­ra vri­jeme, no u takvim ga situaci­ja­ma često reflek­ti­ra lažno, mis­leći da mora služi­ti nekoj od tzv. velik­ih ide­ja ili da ne smi­je dirati u „svet­inje“, u „nedodirlji­vo“. Umjet­nost općen­i­to, pa tako i književnost, što se mene tiče, ne poz­na­je „svet­inje“, „velike ide­je“ i druge poli­tič­ki pod­met­nute mam­ce. Ona, naime, goto­vo niš­ta ne mora. Mora jedi­no postavl­jati bit­na pitan­ja i pokušati ponu­di­ti moguće odgov­ore, odgov­ore iza kojih sto­ji odgov­o­ran autor. Mis­lim da sam razu­mio tu Adornovu tezu, no i književnost i stvarnost pokaza­le su da Auschwitz nije, nažalost, bio kra­jn­ja toč­ka ljudske bijede, beščašća i zloči­načk­ih poten­ci­jala koji oči­to čuče u naj­tam­ni­jim pred­je­li­ma čov­jekove nar­avi. Meni se čini da je književnost to vrlo brzo shvati­la, i da to potvrđu­ju veli­ka djela druge polovine dvade­se­tog stol­jeća, od Beck­et­ta do George­sa Pere­ca i Thomasa Bern­har­da, do Dani­la Kiša i Paula Celana.

    .

    .

    I Rebe­ka Sol­nit je pisala da je “knji­ga  srce koje kuca samo u grudi­ma dru­gog”, mis­leći pri tom na uti­ca­je i kon­tekst čitan­ja. Često se ima uti­sak da danas ima više onih koji pišu ili se kako­god bave knjiga­ma negoli  samih čita­la­ca. Šta se napore­do sa svim ostal­im promi­je­ni­lo danas u artiku­laciji ono­ga što knji­ga čini za dušu?

    .

    Promi­je­ni­la se, pri­je sve­ga, pozi­ci­ja knjige u društven­om kon­tek­stu, pa i uže, u pros­toru same kul­ture. Moćni mar­ket­inš­ki meh­a­niz­mi usp­jeli su namet­nu­ti unos­ni­je oblike posre­dovan­ja, često na miz­er­noj razi­ni, ali kada je riječ o finan­cijskim interes­i­ma, niš­ta se ne smi­je ispri­ječi­ti na putu do real­izaci­je, pa čak ni slabaš­na biljči­ca koju još uvi­jek zove­mo knjigom, a koju su, kao„zahtjevan medij“, istis­nuli banal­ni, mediokritet­s­ki obli­ci posre­dovan­ja, pogod­ni­ji za pasivnu konzu­maci­ju, bez suvišnih pitanja.

    .

    .

    Šta je u tom kon­tek­stu tvo­ja lič­na istori­ja čitanja?

     .

    Oh, nima­lo jed­nos­tavno pitan­je. Imao sam sreće da je otac, kada sam bio dijete, u kuću dono­sio knjige, što je u usre­di­ni u kojoj sam tada živ­io i tada bio eksces, barem, pa sam zah­valju­jući tome, zaviru­jući kri­omice i u „zabran­je­na mjes­ta“, preko književnos­ti proširi­vao svo­je vidike, svoj pogled u svi­jet. No, u vri­jeme moje­ga djet­injst­va to je bila jed­na od rijetk­ih mogućnos­ti. Bilo je to vri­jeme bez tele­viz­ije ili, neš­to kas­ni­je, s vrlo kratkim tele­viz­ijskim pro­gramom. Bio sam, uz to, pasioni­rani čitatelj stripo­va i roto-romana. Lun, kralj ponoći bio je vrlo pot­i­ca­jan tekst preko koje­ga sam dos­pio do George­sa Simenona, Arthu­ra Conana Doylea i Agathe Christie, kas­ni­je i do Le Car­réaitd. Formi­ran na takvoj lit­er­a­ture i sâm sam se šoki­rao svo­jim izne­nad­nim zan­i­man­jem za avan­gard­nu književnost, koja se pojav­i­la dolaskom na studij na zagre­bačkom Filo­zof­skom fakul­te­tu. Posli­je je sve išlo po nekoj unutarn­joj logi­ci koju nisam ni pokušavao analizirati…

    .

    .

    Šta se novo dogodi­lo u književnom i kul­turnom živ­o­tu ulaskom Hrvatske u Evrop­sku uni­ju, poseb­no kada su u pitan­ju položaj pisaca, knjige i izdavačke djelatnosti?

    .

    O prom­jeni bih mogao gov­oriti tek kada bi ona bila poz­i­tiv­na. Samim ulaskom u Europ­sku uni­ju nije se dogodi­lo baš niš­ta u tom smjeru. Štoviše, zbog više­godišn­je ekonomske krize i neslavnog niza vla­da koje su neprestano reduci­rale budžete za kul­tu­ru i zane­mari­vale značaj neče­ga što smo znali pod nazivom„ kul­tur­na poli­ti­ka“, književnost i kul­tura općen­i­to pale su na najniže grane otkad ja pam­tim situaci­ju u kul­turi zeml­je u kojoj živim. U takvoj kon­stelaciji  o položa­ju pis­ca, knjige i izdavačke dje­lat­nos­ti moguće je gov­oriti isključi­vo u distopi­jskoj sferi.

    .

    .

        .….….Raz­go­varao Lju­be­ta Labović

    .

    .

    .

    .

    .