Svi mi sudjelujemo u veličanstvenoj hibridizaciji i kreolizaciji svijeta

Lat­est posts by Aleš Debel­jak (see all)

         

         . 

    .

        Uz Dragu Jančara, Tomaža Šala­mu­na i Slavo­ja Žiže­ka, u našoj si kul­turnoj javnos­ti vjero­jat­no najpre­vođeni­ji sloven­s­ki autor. Za knjigu pje­sama Kri­jumčari (Tiho­tap­ci, 2009.; hrvats­ki pri­jevod Edo Fičor, Frak­tu­ra 2011) dobio si znača­jnu sloven­sku nagradu za poez­i­ju, Jenkovu nagradu. To je već dru­gi put (prvi put za Slo­var tišine, 1987/Rječnik tišine, hrvats­ki pri­jevod Branko Čegec, Quo­rum 1989) da ti se udjelju­je ta nagra­da. Dva puta su je dobili samo još Tomaž Šala­mun i Milan Jesih.

     

         Ta nagra­da mi stvarno puno znači. Ne zbog toga što sam je dobio već dru­gi put, iako prvi put u vlastite ruke – jer kad je knji­ga pje­sama Rječnik tišine dobi­la tu nagradu, ja sam studi­rao u Ameri­ci i nisam imao sred­sta­va da se vraćam u Sloveni­ju samo radi dod­jele nagrade. Jenkovu nagradu između osta­log doživl­javam i kao potvr­du stvar­alačke energi­je. Mož­da je uistinu riječ o «novom jeziku na mjes­tu stare rane». Inače, uvi­jek pišem knjigu pje­sama, a ne pjes­ničku zbirku. Jer sva­ka knji­ga ima svo­ju poseb­nu unutarn­ju arhitek­tu­ru. To znači da ovisi i o načinu na koji je sas­tavl­je­na, o tome kako se pjesme među­sob­no povezu­ju unutar cik­lusa i među cik­lusi­ma, uključu­jući i naslove i posvete – jer sve je to sas­tavni dio kon­cep­ta u kojem se ne radi o indi­vid­u­al­nim pjes­ma­ma, naknad­no sku­pljen­im u korice, nego o promišl­jenoj struk­turi knjige u kojoj su indi­vid­u­alne pjesme samo grad­bene opeke. Tek kad je knji­ga napisana, mogu zapra­vo reći: «Knji­go, idi u svi­jet, pron­ađi pri­jatel­je!» Kri­jumčari je knji­ga pje­sama u kojoj osob­ne i pri­vatne uspomene prelaze u med­itaci­ju o pro­laznos­ti čov­je­ka i vječnos­ti gra­da, knji­ga kao zemljovid lutan­ja (ne)poznatim gradom, pri­jestol­ni­com slovenske države, mojim rod­nim mjestom, a ujed­no je to knji­ga koja gov­ori o boli i razočaran­ju zbog neost­varenih ide­ala. Tako «lirsko ja» tumara duž Ljubl­jan­ice i zas­ta­je pred razn­im spomenici­ma i obil­ježji­ma min­ulih dana, pro­ma­tra bis­tu pjes­nikin­je Lili Novy u staroj grad­skoj jez­gri ili zas­jedne kraj kipa Edvar­da Kocbe­ka u parku Tivoli, nadahne ga bez­i­me­na klu­pa uz stazu u Botaničkom vrtu ili bijele kugle na umirovl­jeničkom boćal­iš­tu; sva su ta zaus­tavl­jan­ja zapra­vo samo polaz­na toč­ka za gorke med­itaci­je, koje ipak nisu bez izv­jesne slatkoće, med­itaci­je o tome kako uspomene obliku­ju našu živu sadašn­jost. U kojoj je sve man­je sol­i­darnos­ti, brat­st­va i jedin­st­va, a sve više egoiz­ma i usko­grudnog živ­otaren­ja bez povezanos­ti sa širom zajed­ni­com. Jenko­va mi nagra­da, dak­le, pred­stavl­ja potvr­du da je način mog viđen­ja svi­je­ta, kako je izražen u Kri­jumčari­ma, dobio odje­ka u pjes­ničkoj, a nadam se i u široj čitateljskoj zajednici.

    .

         Počeo si pisati u doba velikog zama­ha post­mod­ern­iz­ma. Kako to vri­jeme vidiš danas? 

     

         Post­mod­ern­iz­mom sam se puno temelji­ti­je bavio na teori­jskoj razi­ni negoli inkarni­ran­jem nje­gov­ih teško uhvatljivih načela u «prak­tičn­im» književn­im dje­li­ma. Napisao sam knjigu o mije­na­ma u umjet­nos­ti i post­mod­ernističkim obećan­ji­ma, Reluc­tant Moder­ni­ty: The Insti­tu­tion of Art and its His­tor­i­cal Forms (Row­man & Lit­tle­field 1998.), među­tim, amer­ič­ka post­mod­ernistič­ka poez­i­ja, na prim­jer, ostavi­la me je hlad­nim. Iz te situaci­je proist­je­cale su ponekad bizarne scene ner­azu­mi­je­van­ja na mojim nas­tupi­ma na amer­ičkim sveučil­išn­im cam­pusi­ma, pri­likom kojih bih pub­li­ci gov­o­rio o svo­jim lirskim junaci­ma, izabran­im po lin­i­ji osob­ne pref­er­en­ci­je, koji s post­mod­ern­iz­mom nema­ju baš nikakve veze, kao kada je riječ o Raineru M. Rilkeu, Georgu Trak­lu, Osipu Man­deljš­ta­mu, Ani Ahma­tovoj, Johan­nesu  Bobrowskom, koji su redom pjes­ni­ci ele­gantnog jezi­ka, vizionarske boli i pročišćava­juće ljubavi. Drugim riječi­ma, književnost se baš kao i javno utje­ca­jni­je i medi­js­ki spek­taku­larni­je umjet­nos­ti, prim­jerice film ili slikarst­vo, odvi­ja pop­ut igre napetosti između privlačnos­ti modnog usm­jeren­ja, s jedne strane, i sile uzg­o­na jedin­stvenog «ja», s druge. Znam da je to staro­mod­no viđen­je, ali kako bi i mog­lo biti dru­gači­je kada usprkos svom teori­jskom znan­ju zam­jeću­jem gole­mu raz­liku između kucan­ja žive žile poje­d­i­načnih pjes­ničk­ih opusa i matri­ca anal­i­tičk­ih poj­mo­va, koji­ma nužno i neizb­ježno ograničava­mo višestruke razine umjet­ničkog djela!

     

            Gdje i u kakvim uvje­ti­ma nas­ta­je tvo­ja poezija? 

    .

        Nas­to­jim orga­nizirati živ­ot – uz podršku obitelji – na način koji mi, doduše pre­ri­jetko, dop­uš­ta povre­me­na povlačen­ja u samoću, koju sam našao u izna­jml­jenom stanu s vrtom na padi­ni iznad Pirana. Već dese­tak god­i­na imam naviku doći u Piran izvan tur­is­tičke sezone, gdje u jed­noj kući visoko nad zal­jevom izna­jmim sobu s kuhin­jom, pa u nju navučem hranu, piće i duhan, da bih tu istu­pio iz kro­nološkog vre­me­na i uton­uo u svoj svi­jet, u «repub­liku književnos­ti». Tada čitam pjesme i priče, puš­tam da me zavode i odvode, išči­tavam mrl­je na zidovi­ma sobe i poglavl­ja iz prošlosti, tu i tamo zapisu­jem pro­lazne doj­move, komadiće nedostižne cje­line. Stanem tako na van­js­ki rub strme litice, s unutrašn­je strane vrta, pa se zagledam duboko ispod sebe u obal­nu ces­tu koja s desne strane vodi do središn­jeg trga, a s lijeve u Por­torož i dal­je pre­ma Plo­vani­ji, graničnom pri­je­lazu u Hrvatsku. U tom «gale­bljem gni­jez­du» napisao sam Nedokončane hval­nice (Nedovršene pohvale), Pod glad­i­no (Ispod površine, hrvats­ki pri­jevod Edo Fičor, DHP 2006.) i Kri­jumčare. Povlačim se obično na tjedan dana, rijetko kad duže, pa se najpri­je u dekon­t­a­m­i­naci­jskoj komori izbrane lek­tire otarasim ili pokušam otar­a­siti diskurzivnog jezi­ka koji upotre­bl­javam sva­ki dan, da bih se zatim pre­pus­tio san­jaren­ju s olovkom u ruci. Mogu više god­i­na šut­jeti kao pjes­nik, pre­m­da je to samo dru­ga ozna­ka za stan­je stanovite hiber­naci­je, u kojoj mi se krho­tine sna, sit­no iver­je pris­jećan­ja, komadići pop­u­larne glazbe ili kriš­ka slike iz ekrana pored koje­ga pro­laz­im, polagano talože i gomi­la­ju u sjećan­ju.  A kad zapri­jete da se pre­li­ju preko ruba čaše sjećan­ja, tada se, eto, povlačim u Piran, gdje mogu zagaz­i­ti u tu živu vodu mem­o­ri­je, ne bih li je pretvo­rio u pis­mo kojim ću zain­tere­sir­an­im čitatelji­ma posre­dovati neke kra­jn­je osob­ne dojmove.

     

         Studi­rao si u Ameri­ci i nakon dok­tora­ta doveo amer­ičku ženu u Ljubl­janu gdje imate dom i tro­je djece. Izabrali ste Ljubl­janu kao mjesto za živ­ot u vri­jeme kad su mno­gi diza­li sidro iz bivšeg zajed­ničkog prostora?

    .

         Mul­ti­kul­turno nasljeđe jugoslaven­skog pros­to­ra doživl­javao sam kao nužni dio svog iden­tite­ta. Eri­ca je osjeti­la tu moju emo­cional­nu povezanost s pros­torom i jezikom, dočim nju nije vezi­va­lo niš­ta slično; istodob­no je u Sloveni­ji započin­ja­lo novo poglavl­je, poglavl­je nove države, te se njoj čini­lo kako poče­tak našeg zajed­ničkog živ­ota i stvaran­ja obitelji u novoj državi posve odgo­vara našim potre­ba­ma i ambi­ci­ja­ma. Sloveni­ja je izb­jegla užas rata, nije bila poruše­na kao Hrvats­ka i Bosna i Herce­gov­ina. Niš­ta man­je znača­jno bilo je i to da je kvalite­ta živ­ota u gradu napravl­jenom po mjeri čov­je­ka u mno­goče­mu viša od one živ­ota u metrop­o­lisu – od neposredne blizine prirode, šuma i plan­i­na (za mene kao strasnog ski­jaša to je veo­ma važno) do uslu­ga soci­jalne države, kakvih u Ameri­ci nema: tamo tre­ba sve plaćati, a ovd­je (za sada još) ne. Inače se sma­tram boem­skim građani­nom i čitatel­jem po zan­i­man­ju. Živim između Zelene jame, starog rad­ničkog kvar­ta u Ljubl­jani, i izabranih grado­va Balka­na, Europe i Amerike, u koji­ma imam obiteljske, pro­fe­sion­alne i pri­jateljske veze. Rodio sam se na katolič­ki Božić 1961. u Ljubl­jani, u jed­nosob­nom stanu dvo­je mladih lju­di koji su sa sela otišli trbuhom za kruhom u sloven­sku pri­jestol­nicu. Tu sam proživ­io prekras­no djet­injst­vo i mla­dost, bez obzi­ra na soci­jal­is­tičko siro­mašt­vo, tu sam pohađao sport­sku gim­naz­i­ju, tu sam u svib­n­ju 1985. na Filo­zof­skom fakul­te­tu ljubl­jan­skog sveučil­iš­ta diplomi­rao kom­par­a­tivnu književnost i filo­zofi­ju, potom obri­jao stu­dentsku bradu i brkove, i vid­jevši u kinu «Komu­na» film «Bilo jed­nom u Ameri­ci», podle­gao čežn­ji da se i sâm zaputim u SAD, da bih u srp­n­ju iste godine prvi put i otišao u Ameriku pod­vr­gavši se smjes­ta pus­tolovnom «obre­du tranzi­ci­je» dvom­je­sečn­im puto­van­jem Grey­houndovim auto­bu­som od Atlanti­ka do Paci­fi­ka otvorenom tran­skon­ti­nen­tal­nom ces­tom Inter­state 80. Tri godine kas­ni­je u Ameriku sam otputo­vao na posli­jediplomske studi­je. Tamo sam otišao s jugoslaven­skom putovni­com. Dok­torat iz društvenih znanos­ti stekao sam na Maxwellovoj školi građan­skih i javnih poslo­va Sveučil­iš­ta Syra­cuse, New York. Pet god­i­na kas­ni­je vra­tio sam se sa sloven­skom putovni­com u rod­ni grad, ali ne više i u istu domov­inu. Iskust­vo Amerike mi je izmi­je­ni­lo živ­ot isto toliko koliko i nasil­ni ras­pad Jugoslav­i­je. Ženu mi je pak dala jed­na umjet­nič­ka zaba­va u Brook­lynu. Naime, nakon izložbe likovne skupine «Irwin», čiji član Andrej Savs­ki je bio moj pri­jatelj iz osnovne škole, orga­niziran je veli­ki par­ty na koje­mu sam upoz­nao Ericu. U listopadu 1993. posta­la je moja brač­na suput­ni­ca. Iz bankovne službenice trans­formi­rala se u pre­voditeljicu i književnicu, Ericu John­son Debel­jak. Svo­ja iskust­va u postju­goslaven­skoj Sloveni­ji opisala je u knjizi For­bid­den Bread: A Mem­oir (North Atlantic Books, Berke­ley 2009.). Imamo tro­je djece, Klaru, 19 god­i­na, Simona, 17 god­i­na, i Lukasa, 15 god­i­na. Naša dje­ca su Sloven­ci, Euro­pl­jani i Amerikanci.

     

         Na kojem jeziku raz­go­varate kod kuće?

     

       Kod kuće gov­o­rimo engles­ki. To je jezik naše ljubavi, na nje­mu smo se zalju­bili i upoz­navali, i na amer­ičkom engleskom gov­o­rimo i sada kad nas je petoro, a Eri­ca je već nauči­la sloven­s­ki dovoljno dobro da na nje­mu može funkcioni­rati. Naša je kuća «strani dom». Što znači da je naš dom nekak­va oaza u kojoj njegu­je­mo engles­ki jezik, okruženi sloven­skim «ter­i­tori­jal­nim vodama». Dje­ca lakoćom prelaze iz jednog jezi­ka u dru­gi. Još u vrtiću su se od pri­jatel­ja opraš­tali na sloven­skom, a trenu­tak kas­ni­je, prešavši kućni prag, spon­tano bi počeli gov­oriti engles­ki. Dje­ca tako pre­poz­na­ju različite hor­i­zonte, a to u ide­al­nom sce­nar­i­ju učvršću­je nji­ho­vo poš­ti­van­je raz­li­ka, trpeljivost i stvar­alačku snagu. Nauče se da ne pos­to­ji samo jed­na priča, samo jedan način živ­ota. Takav živ­ot zahti­je­va neprestanu pozornost i neprestano preispi­ti­van­je cijel­og niza pret­postav­ki, navi­ka i nar­a­ti­va koje monokul­tur­alne obitelji uzi­ma­ju zdra­vo za goto­vo, kao zrak koji udišu. Ali u našoj se kući uvi­jek izno­va preispitu­je i kvalitet zra­ka koji diše­mo, da se izraz­im metaforič­ki. U takvom «stra­nom domu», pitan­ja o tome što zapra­vo znači domov­ina, što u egzis­ten­ci­jal­nom, a ne samo književnom smis­lu, znače egzil, bliz­ina i udal­jenost, zajed­ni­ca, kao i to gdje su granice psi­hičke «udob­nos­ti» pojed­in­ca, posta­ju ozbilj­na pitan­ja svakodnevice.

    .

         Tvo­je stal­no borav­ište je u Sloveni­ji, ali si i sâm i zajed­no s obitelji često boravio u inozemstvu.

    .

         Točno: živ­jeli smo po god­inu dana u izna­jml­jen­im stanovi­ma u Budim­pešti, San Fran­cis­cu i Chicagu: po jedan strani grad u svakoj «petol­jet­ki». Točno: naš dom, naše stal­no borav­ište leži u pred­jelu Zele­na jama u četvr­ti Moste, u Zveznoj (Saveznoj) uli­ci u Ljubl­jani. Ime… je li ime ulice uopće važno? Jest! U našem su sus­jed­stvu ulice s imeni­ma kao što su Pro­le­tars­ka, Par­ti­zan­s­ka, Prvo­ma­js­ka, Tovarniš­ka (Tvornič­ka) i Družbe­na (Društve­na): tu je ime doista i znak, nomen est omen. Povi­jest (poli­tičkog) saveza poz­natog kao Soci­jal­is­tič­ka Fed­er­a­tiv­na Repub­li­ka Jugoslav­i­ja (SFRJ), upisana je u moje stal­no borav­ište. I tu dileme nema. U dile­mi su bili službeni­ci nove slovenske države, koji su mi – kao i svim državl­jan­i­ma, osim «izbrisan­i­ma» – nakon 1991. izdali nove doku­mente, pa i nov rod­ni list. U rubri­ci «drža­va rođen­ja» tek su sit­ni tragovi: birokrati su zata­jili Jugoslav­i­ju tri­ma sram­n­im toč­ki­ca­ma. Mene nije sram: rodio sam se u Jugoslav­i­ji i odras­tao u Jugoslav­i­ji. Tu sam naučio prve društvene navike i pounutrio kon­cen­trične kru­gove raznih kul­tura i jezi­ka, vjer­skih predan­ja i nar­o­d­nih mitologi­ja, pa i poli­tičk­ih i društvenih ide­ja. Spadam u neko­liko priv­i­le­gi­ranih gen­eraci­ja rođenih i odraslih u Jugoslav­i­ji. U naj­man­ju ruku, bili smo priv­i­le­gi­rani iz vizure mul­ti­kul­tur­al­nos­ti, koju su, dakako, učvršći­vali škol­s­ki pro­gra­mi, a niš­ta man­je i osob­ni doživl­ja­ji. Tako smo širom domovi­nom sma­trali sav pros­tor od Trigla­va do Var­dara, od Duna­va do Alpa, od obala Jad­rana do ravni­ca Panon­i­je. U Jugoslav­i­ji je, naime, poje­d­inac mogao čuvati svoj iden­titet uključu­jući se u kul­ture «uže» (repub­ličke, nacionalne) i «šire» (savezne, transna­cionalne) domovine. Nisam sig­u­ran da su moji mlađi sudržavl­jani, soci­jal­izirani u okviru slovenske neza­v­isne države i EU, već razvili slične odnose spram udružene i slo­bodne Europe, suvremene «šire» domovine Slovenaca.

    .

         Budući da si s vre­menom goto­vo sras­tao s angloamer­ičkom kul­tur­om, zan­i­ma me jesi li osje­tio i poriv da počneš pisati na engleskom jeziku? 

     

        Po mojem mišl­jen­ju, sva­ki će pisac, uko­liko imag­i­narno ili boravkom i dužim pos­je­ti­ma to želi, steći alter­na­tivnu domov­inu, privre­meno borav­ište, zam­jen­sku kul­tu­ru, a za širen­je stvar­alačkog hor­i­zon­ta to znači da je pisac najpri­je čitatelj, čitatelj razno­lik­ih svje­to­va. U smis­lu književnog objavlji­van­ja, ako ne i afir­ma­ci­je autorskog ime­na, u među­nar­o­d­nom pros­toru koji zahti­je­va dobar pri­jevod, čak i kad je u pitan­ju loš tekst, zapra­vo imamo posla s razn­im fak­tori­ma, a ti su: uvjerenost u dobar tekst, osob­ni tal­ent i moti­vaci­ja, društveni kon­takt i mreže, poz­nanst­va s drugim, po mogućnos­ti ugled­ni­jim autori­ma i poz­na­van­je književnog sus­ta­va s pre­voditelji­ma, agen­ti­ma, agen­ci­ja­ma i ured­nici­ma, često i istančana upornost ili osob­na kariz­ma, a po mogućnos­ti obo­je, ali tu su i neke druge «banal­i­je». Nije ilus­tra­tivno, ali je rječi­to: nakon jedne književne večeri u New Yorku sredi­nom devedesetih god­i­na, tijekom rato­va za jugoslaven­sko nasljeđe i geno­ci­da bosan­skih Srba nad bosan­skim Mus­li­man­i­ma, pro­pus­tio sam pri­liku da objav­im knjigu pjes­ma jer nisam na jed­noj večeri tiho čekao da tema raz­gov­o­ra završi, pa da se onda pređe na desert i druge lijepe stvari o koji­ma se može­mo sla­gati, i jer se nisam uljud­no, ali per­verzno – kao dru­gi za stolom – sla­gao s mišl­jen­jem o bosan­skim Srbima kao ugroženom nar­o­du, što ga je zago­varao istaknu­ti ured­nik u izdavačkoj kući koja se zan­i­mala za moj rukopis. Ne samo da se nisam sla­gao, nego sam ga strasno i glas­no odba­cio. Do deser­ta smo nekako došli, ali tu je bio i kraj naklad­nikovog zan­i­man­ja za moj rukopis.

        Što se tiče pisan­ja poez­i­je na usvo­jenom amer­ičkom engleskom, moram reći da sam u Ameriku došao kao već izgrađeni pjes­nik s knjiga­ma i nagradama. Nikad nisam bio u iskušen­ju da zami­jen­im jezik svo­je poez­i­je. Pre­cizni­je rečeno, kad je riječ o kul­turnoj krit­i­ci, human­is­tičkim i teori­jskim rasprava­ma – u tim «žan­rovi­ma» pišem na engleskom, ali poez­i­ja je više negoli tek tehnič­ki-for­mal­ni oblik komu­nikaci­je. U ravnoteži između dis­tan­ci­je i patosa sagri­ješim uvi­jek na strani patosa između osta­log i zato da bih i dal­je opeto­vano pod­sjećao kako pisac ne piše «samo riječi­ma, nego i cije­lim bićem, eto­som i mito­som, sjećan­jem, tradi­ci­jom, kul­tur­om, zanosom jez­ičnih aso­ci­jaci­ja, dak­le svim onim što se kroz autom­a­ti­zam jezi­ka pret­vara u pokret ruke (i obrat­no)», kako veli Dani­lo Kiš, moj književni uzor. U pjes­ničkom se jeziku, naime, ne reflek­ti­ra samo ono što je izgov­oreno, nego i ono što nije, mada se poti­ho pret­postavl­ja. S tog stanoviš­ta mogu reći da pisan­je na sloven­skom znači naslje­dovan­je slovenske kul­turne tradi­ci­je, koja je šira od jezi­ka, budući da zah­vaća mater­i­jal­nu i duhovnu bašt­inu pros­to­ra u kojem se soci­jal­iziramo. Prom­jen­jivi reg­istri mater­in­jeg jezi­ka fil­tri su za naše pre­dodžbe o svi­je­tu. To znači da je pogrešno shvaćan­je jezi­ka kao samo instru­men­tal­no-tehničkog sred­st­va koje može­mo mijen­jati kao što cipele mijen­jamo čiz­ma­ma ili tenisi­ca­ma, ovis­no o potre­bi. Ipak, isti­ni na volju, moram priz­nati da se na usvo­jenom, stra­nom, dru­gom jeziku mogu posve pris­to­jno obavl­jati mno­gi poslovi i zadužen­ja, naroči­to u sve više glob­al­izira­nom i stan­dard­izira­nom svi­je­tu, u kome je engles­ki postao neosporni, pre­m­da ne bez otpo­ra favorizirani komu­nikaci­js­ki medij. No vrlo rijet­ki lju­di mogu na različitim jezici­ma san­jati, moli­ti i pisati pjesme uz jed­nak stu­panj samorazumljive okret­nos­ti. Naime, različi­ti jezi­ci pret­postavl­ja­ju različi­to kul­turno tki­vo, u kome obitava­ju kako bajke, tako i hero­ji, pre­sudne bitke, simboli…

        S druge strane, u mojem pisan­ju na sloven­skom ima i neke tvr­doglavosti. Želim odraz­i­ti to što osjećam na vlasti­toj koži: u među­nar­o­d­nom okviru, kolek­tiv­na kul­tur­na tradi­ci­ja kojoj pri­padam u biti je anon­im­na. Nas­to­jan­je da tako više ne bude pred­stavl­ja jed­nu od temeljnih oso­v­ina oko kojih se vrti moj stvar­alač­ki, soci­jal­ni i pro­fe­sion­al­ni živ­ot. Ta sli­jepa pje­ga, taj nedostatak slovenske prisut­nos­ti u među­nar­o­d­nom kul­turnom pros­toru, odredi­la je – otvoreno priz­na­jem – vital­ni dio moje osob­nos­ti. Iz nezado­voljst­va, iz frus­tracije, iz ina­ta i ambi­ci­je, iz stra­ha od priz­na­van­ja poraza, iz otpo­ra spram pre­vla­dava­jućeg samo­pri­jezi­ra koji se izraža­va kao stav «opros­tite što živim!», i iz gnje­va pre­ma samoljublju koje stal­no pon­avl­ja frazu o sloven­skoj izuzetnos­ti i neuspore­di­vosti, iz tog sple­ta mah­ni­tosti i boli izrasla je odlu­ka da sas­tavim, između osta­log, i antologi­ju Pris­on­ers of Free­dom: Con­tem­po­rary Sloven­ian Poet­ry (Ped­er­nal Press, 1994), prvu pre­gled­nu antologi­ju slovenske poez­i­je na engleskom.

    .

         Sa supru­gom Eri­com pre­veo si, i u Ameri­ci objavio, izabrane pjesme velikog sloven­skog pjes­ni­ka Dane Zaj­ca, Bar­ren Har­vest: Select­ed Poems (White Pine Press 2004.) (Jalo­va žet­va), a na sloven­s­ki si pre­veo i izbor iz pjes­ništ­va poslovično “teškog” i “nepro­hodnog” amer­ičkog pjes­ni­ka Johna Ash­bery­ja (Mladin­s­ka knji­ga 1995.). Očigled­no sma­traš da je književno pre­vođen­je važno?

    .

        Neke stvari tre­ba znati: bez obzi­ra na količinu i opseg državne pot­pore za «pro­mo­ci­ju» slovenske književnos­ti u među­nar­o­d­nom pros­toru, nemoguće je u jed­noj gen­eraci­ji nadok­na­di­ti ono što se, da uzmemo češ­ki prim­jer, stol­jeći­ma taloži­lo u glob­al­nom pamćen­ju, od Jana Husa do Miloša For­mana, od Tomasa Masary­ka do Vacla­va Havela, od Bedřicha Smetane do Milana Kun­dere. Ali nema razlo­ga za oča­ja­van­je. Svjet­s­ka književ­na javnost ili među­nar­o­d­na kul­tur­na svi­jest – kako god naz­vali pogon izdavačke i medi­jske indus­tri­je uključu­jući državne inter­ven­ci­je za tržen­je književnih bren­do­va – je sâma tek kako­foni­js­ki rezul­tat sudara i (ne)uspješnih sus­re­ta mnošt­va raspršenih sil­ni­ca i orbitâ koji­ma kruže pjes­ni­ci, kada na fes­ti­val­i­ma, s pre­voditelji­ma, izdavači­ma i ured­nici­ma, s mamurn­im pisci­ma na europ­skom ekspres­nom vlaku ili u varljivoj askezi umjet­ničk­ih koloni­ja sud­jelu­je­mo u među­sob­noj komu­nikaci­ji, u kojoj se stvara aut­en­tič­na, pa makar samo privre­me­na zajed­ni­ca. Isto tako mi je jas­no da su knjige slovenske poez­i­je, koji­ma sam pomo­gao da dođu na svi­jet na engleskom jeziku, zaista krčile put do neke vrlo poseb­ne čitateljske skupine, sačin­jene uglavnom od radoz­nal­ih pjes­ni­ka, zane­sen­ja­ka, kri­tičara, mož­da još jednog ili dvo­jice pro­fe­so­ra. Uistinu držim da je riječ o krhkoj arhitek­turi pre­poz­natljivosti, o sporom no nezaus­tavljivom i nepred­vidljivom ras­tu spoz­na­jnog zemljovi­da, na kojem sva­ka nova knji­ga ili književni nast­up ispuni barem jedan, makar i naj­man­ji djelić sli­jepe pjege koja u svjet­skoj svi­jesti zjapi tamo gdje bi tre­bala biti sloven­s­ka kolek­tiv­na priča. Vjeru­jem u skrivene kore­spon­den­ci­je onkraj vre­men­skih ograničen­ja i pros­torne stiske: sve se negdje taloži, sve se reg­istri­ra, nijed­na pub­likaci­ja, bila ona i naj­mar­gin­al­ni­ja, ne ide u gubitak, pamćen­je čov­ječanst­va je beskon­ačno koliko je beskon­ač­na i poez­i­ja, ta «vol­ja za ustra­jnošću», kako je lirsku umjet­nost naz­vao Octavio Paz. I još neš­to: među­nar­o­dne mreže, u koji­ma se zbi­va­ju prom­jene sti­la, prestiža i bogat­st­va, široko su raspros­tran­jene. Bilo bi pogrešno gle­dati ih samo oči­ma koja vide prven­stveno dobit­nike Nobelove nagrade. U pre­takan­ju lirskih pje­sama i pjes­ni­ka sud­jelu­je­mo svi mi koje nas to zan­i­ma; u izgrad­nji neizv­jes­nih mosto­va razu­mi­je­van­ja i tra­gan­ju za dodirn­im točka­ma sa čitatelji­ma sud­jelu­je­mo svi mi koji želimo da naše pjesme ne samo da gov­ore vlastit­om kolek­tivu, nego da se obraća­ju i široj pub­li­ci; svi mi sud­jelu­je­mo u veličanstvenoj hib­ridizaci­ji i kre­olizaci­ji svi­je­ta, pre­m­da se kreće­mo različitim orbita­ma, nas­tu­pamo na različitim fes­ti­val­i­ma, imamo različite izdavače, putu­je­mo kroz različite slo­jeve međukul­turnih sje­ciš­ta i mrjestil­iš­ta, čita­mo pred različitim pub­lika­ma i slaže­mo indi­vid­u­alne djeliće jedne kolek­tivne priče u među­nar­o­d­ni kul­turni mozaik. Sva­ki komadić mozai­ka odliku­je ista znača­j­ka: ras­ci­je­pljen je na prim­i­jećenost i utje­ca­jnost. Od suvre­menih sloven­skih pisaca već je nekolic­i­na onih koje su među­nar­o­dne mreže prim­i­jetile, ali one utje­ca­jne bis­mo mogli nabro­jati na prste jedne ruke. Ali jed­ni bez drugih ne mogu: prim­i­jećenost i utje­ca­jnost su dvi­je polovice koje se nika­da ne spa­ja­ju u cjelinu, baš kao «dom» i «svi­jet».

    .

         Tvoj zna­meni­ti esej Sum­rak idola (hrvats­ki pri­jevod Branko Čegec, Mean­dar 1995.), napisan kao svo­jevrsna iskre­na i melankolič­na koda bivšoj državnoj i kul­turnoj zajed­ni­ci, ned­vo­jbeno nosi bil­jeg “novo­valne” urbane gen­eraci­je stasale tijekom lib­er­al­nih 80-ih. No rijet­ki se sloven­s­ki pis­ci bave regi­jom bivše Jugoslav­i­je. Što tebe motivi­ra da se dan-danas vraćaš toj temi? 

    .

         Sloveni­ja je nakon osamostalji­van­ja okrenu­la leđa Balka­nu i zari­la glavu u europ­s­ki pije­sak. Mno­gi su pis­ci tada negodovali zbog mojih lokalnih i među­nar­o­d­nih nas­tu­pa, te argu­mentaci­je u korist vojne inter­ven­ci­je u Bosni zas­tu­pa­jući «poli­tiku nemi­ješan­ja» i «izo­lacije». I što se dogodi­lo s Bosnom? Danas je to bizarna polukoloni­jal­na tvorevina, koja nesig­urno sto­ji nad sil­nim gomil­a­ma mrtvih. Mno­gi sloven­s­ki intelek­tu­al­ci su tra­bun­jali o tome kako «u ratu muze šute», da to nije «naša stvar», da se moramo posveti­ti grad­nji slovenske neza­v­is­nos­ti, itd. I upra­vo tu sam počeo prim­jeći­vati sloven­sku sebičnost i okrenu­tost ka sebi, taj čud­ni i strašni nedostatak brige za druge. Prekidu državnih veza sli­je­dio je prekid sim­boličk­ih, kul­turnih, emo­tivnih, pri­jateljskih veza. Tome sam se nas­to­jao suprot­stavi­ti. Bio sam jedan od rijetk­ih sloven­skih pisaca koji je sus­tavno i često pisao o ratovi­ma za jugoslaven­sko nasljeđe, pozorno recen­zi­rao knjige iz bivše Jugoslav­i­je, i sud­jelo­vao u zajed­ničkim pro­jek­ti­ma. Nadal­je, ali niš­ta man­je važno, jedan sam od osni­vača među­nar­o­dnog časopisa Sara­jevske sveske, koji danas pred­stavl­ja važan forum za ozbiljnu diskusi­ju i živah­nu kul­tur­nu razm­jenu u širem region­al­nom pros­toru. Sum­rak idola sam napisao u lje­to 1993., u jed­nom dahu, sa suza­ma u oči­ma i s potoci­ma zno­ja ispod pazuha, u užarenoj gar­son­i­jeri u Pro­le­tarskoj 2 u Ljubl­jani, na deve­tom katu nebodera, koji je u sus­jed­stvu bio poz­nat kao «ofi­cirs­ki». Ali ni u zgra­di ni u kvar­tu više nije bilo ofi­ci­ra bivše vojske; drža­va koju su tre­bali bran­i­ti, ras­pala se. Pisao sam na uzanom balkonu, tjerao muhe, a tu i tamo pri­uš­tio bih si i skrom­nu raskoš: čvrsto bih zažmirio, povukao dim i poton­uo u koprenu sparnih oblačića iznad mut­no zelene Ljubl­jan­ice. Kroz spomen-raz­gled­nice i kri­tičku anal­izu «jugoslavenske civ­i­lizaci­je» pokušavao sam doći do čin­jeni­ca o ras­padu države koja ju je izn­jedri­la. Esej sam napisao po povratku iz New Yor­ka, nakon završet­ka posli­jediplom­skog studi­ja, sa stečen­im dok­toratom za «pre­li­je­van­je iz šuplje­ga u prazno» i nakon pet god­i­na nauko­van­ja u pri­jestol­ni­ci dvade­se­tog stol­jeća, s Man­hat­tanom u glavi i Mosta­ma pred oči­ma, nas­to­jeći zapra­vo sebi i Eri­ci objas­ni­ti katas­tro­fu koja se u među­vre­menu dogodi­la. Ako je nos­tal­gi­ja uspom­e­na minus bol, onda nemam niš­ta pro­tiv nje. Reci mi čega se sjećaš i reći ću ti tko si! Tko sam, dak­le? Član velike obitelji, dijete «jugoslavenske Atlantide», koje sas­tavl­ja komadiće za portret nestale civ­i­lizaci­je: ugao zagre­bačke Trešn­jevke u Seat­tleu i šank sara­jevskog bifea «Mudrac» u Wash­ing­tonu, šal­i­ca iz zemu­nske kavane u Cal­gar­yju i odrazi Ljubl­jan­ice pod mostovi­ma ams­ter­damskih kanala, meke padine Fruške gore u crnačkom getu Chica­ga i svjet­lost sun­ca u zalasku nad Šibenikom što sune kroz pod­nož­je Eif­felovog torn­ja, a zatim nes­tane u proc­jepu između svje­dočen­ja i vizije.

     

         Je li sadašn­ja, suvre­me­na Europa već naša «šira domovina»?

     

         Doista se tre­ba upi­tati kako to da su gen­eraci­je Jugoslave­na doživl­javale cijelu Jugoslav­i­ju od Trigla­va do Var­dara kao svo­ju širu domov­inu, dok, čini se, Sloven­ci – i u tome uopće nis­mo jedi­ni – ne doživl­java­mo Europu na sličan način? Mož­da bi tre­ba­lo biti javnih obre­da, cer­e­moni­ja, fes­ti­valâ, koji­ma bi se učvršći­vao europ­s­ki sloj iden­tite­ta pojed­in­ca, pri­b­ližno kao što se na rad­nim akci­ja­ma i omladin­skim sle­tovi­ma kalilo jugoslaven­st­vo. Europ­s­ka him­na i euro kovan­ice i novčan­ice za jačan­je osjeća­ja pri­pad­nos­ti transna­cional­noj poli­tičkoj tvorevi­ni oči­to nisu dovoljni. A kako bi i bili? Na novčani­ca­ma nema ni jedne slavne osobe, a nar­isana arhitek­tu­ra pod­sjeća na tradi­ci­ju rim­skog imper­i­ja. Imper­i­jal­ni su bili i svi povi­jes­ni obli­ci europ­skih inte­graci­ja, bilo da se radi­lo o Rimu ili o Kar­lu Velikom, Napoleonu ili Hitleru. Europ­s­ka uni­ja sebi je postavi­la cilj da bude drukči­ja. Među­tim, ipak se može reći kako je europ­s­ka paro­la o «jedin­stvu u razno­likosti» toliko neuh­vatlji­va koliko je bila i jugoslaven­s­ka o «brat­stvu i jedin­stvu». I kod jedne i kod druge riječ je o ekranu, na koji skupine i pojed­in­ci zapra­vo pro­ji­ci­ra­ju vlastite žel­je i očeki­van­ja, a također i nedoumice i stra­hove. Jas­no, pos­to­ji raz­li­ka – zove se demokraci­ja. Ako je nacional­izam nekak­va grup­na sablast, u okviru koje nar­od doživl­ja­va državu kao vlasti­to oruđe, tada demokraci­ja pret­vara državu u oruđe svih državl­jana, a ne samo pri­pad­ni­ka jednog, većin­skog ili izabra­nog nar­o­da. Zato demokraci­ja među nacional­is­ti­ma nije jako omil­je­na. Nacional­izam je nas­tao u 19. stol­jeću, a istodob­no se pojav­i­la i nje­go­va pro­tu-ide­ologi­ja, jed­na dru­ga skup­na priča – komu­nizam. Pop­ut nacional­iz­ma, i komu­nizam se pozi­vao na sol­i­darnost, samo što je nije loci­ran u nar­od nego u društvenu kla­su: «pro­le­teri svih zemal­ja uje­di­nite se!» Inter­na­cional­izam se nat­ječe s nacional­iz­mom. I jedan i dru­gi nadi­lazi ide­ja koz­mopoli­tiz­ma. To je oblik svi­jesti o sebi, koji crpi smisao iz različi­tih, dijelom istov­jet­nih, a i također sasvim pro­tur­ječnih slo­je­va iskust­va skupine, te je sto­ga nužno nesta­bi­lan i flu­idan: koz­mopolit­s­ki stav uvi­jek je privre­meni rezul­tat oplod­nje s drugim jezici­ma i kul­turn­im tradi­ci­ja­ma. Ukotvl­jen je u spoz­na­jnoj radoz­nalosti i smis­lu za rel­a­tivnost, a ujed­no i u sposob­nos­ti za su-osjećan­je i u‑življavanje. Neko­ga zaista istin­s­ki razu­mi­je­mo ako «uđe­mo u nje­gove cipele» (slov. zastopi­mo). Znam, koz­mopoli­tiz­mu nedosta­je čuvstve­na privlačnost kakvu pos­je­du­je nacional­izam, ali usva­jan­jem etičkog odnosa ipak može dobiti težinu. Koz­mopoli­ti­zam je, naime, u velikoj mjeri stvar osobnog razmišl­jan­ja i odluke. U tome leži jedan od glavnih razlo­ga zaš­to koz­mopoli­ti­zam ne privlači mase.

    .

        Hrvats­ka je napokon ušla u EU, što je za Sloveni­ju već davno min­u­lo iskust­vo. Posta­je li Europa “svi­jet bez granica”? 

     

         Hrvati su tu slični Slovenci­ma: i jed­ni i dru­gi su/smo povi­jes­no opterećeni hipotekom man­je vri­jed­nos­ti, jer uvi­jek mis­limo da živi­mo «pod» nekom van­jskom vlašću: najpri­je pod hab­s­burškim Bečom, zatim pod tal­i­jan­skim fašis­ti­ma ili pod jugoslaven­skim kral­jem, zatim pod Tit­om i sada pod Brux­elle­som. Europ­s­ki lju­di, nar­o­di i naci­je mora­ju postići određeni stu­panj samosvi­jesti kojom se Europ­s­ka uni­ja može razum­jeti ne kao cars­ki autoritet, nego i kao mreža ustano­va koje su doslovno u vlas­ništvu svih drža­va-član­i­ca, dak­le kao mreža kojom svi zajed­no lovi­mo ribe, ne čeka­jući da nam ih onaj «pod kojim» živi­mo servi­ra na plad­nju. No, još je daleko do tog cil­ja. Upra­vo zbog toga ga ne smi­je­mo izgu­biti iz vida. A Europa je «svi­jet bez grani­ca» samo pod uvje­tom da europ­sku poli­tičku i ekonom­sku inte­graci­ju shvaćamo kao svjet­s­ki pro­ces, kao «dje­lo u nas­ta­jan­ju». To je ide­ja o nikad dovršenom pro­ce­su širen­ja. Po mišl­jen­ju nek­ih ugled­nih, naroči­to bri­tan­skih učen­ja­ka i poli­tičara koji su sud­jelo­vali u futur­ološkom pro­jek­tu Europa 2030, Europ­s­ka uni­ja će se šir­i­ti ne samo do Bjelorusi­je i Ukra­jine, nego i do nek­ih drža­va na Kavkazu, Gruz­i­je, Armeni­je. S druge strane, bivši min­istar van­jskih poslo­va Nje­mačke, Josch­ka Fish­er, jedan od rijetk­ih europ­skih državni­ka koji su vri­jed­ni poš­to­van­ja, u okviru istog pro­jek­ta pes­imistič­ki je rekao kako osim Hrvatske vjero­jat­no nijed­na drža­va više neće ući u Europ­sku uni­ju. Bit­na prepre­ka za europ­sko širen­je je nedostatak osjeća­ja za pan-europ­sku sol­i­darnost. A to je dodatan razlog što me zan­i­ma bivša Jugoslav­i­ja. Stavi­mo li u zagradu dik­ta­torsku priro­du reži­ma, Jugoslav­i­ja se bav­i­la navlas istim pitan­ji­ma koji­ma se danas bavi Europ­s­ka uni­ja. Kako, naime, među­sob­no i pod istim poli­tičkim krovom uskla­di­ti, har­mo­nizirati, ako već nije moguće inte­gri­rati razno­like, često pro­tivne interese različi­tih jez­ičnih, kul­turnih, nar­o­d­nih i vjer­skih zajed­ni­ca? Nakon Titove smr­ti pokaza­lo se da je jugoslaven­s­ka poli­tič­ka eli­ta bila korum­pi­rana, a ujed­no i bez Titove karizme: jed­i­na ide­ja koju su porodili bila je jalo­va paro­la «I nakon Tita – Tito!», što ne pred­stavl­ja niš­ta dru­go doli sli­jepi kontinuitet.

     

         Jugoslav­i­ja naposljetku kao držav­na zajed­ni­ca ipak nije uspjela?

    .

         U bivšoj Jugoslav­i­ji poje­d­inac je svoj iden­titet mogao gra­di­ti u kon­cen­tričn­im kru­gov­i­ma, koji su se šir­ili onkraj rođenos­ti u jeziku. Zal­i­he smis­la mogao je crpi­ti iz svo­je «uže» (repub­ličke, nacionalne) i «šire» (savezne, trans-nacionalne) domovine. Mog­lo se biti ujed­no Slovenac i Jugoslaven, kao što je danas državl­janin Sloveni­je, Fran­cuske, Litve, Hrvatske ujed­no državl­janin Europske uni­je. Takvu je zamisao Tito­va Jugoslav­i­ja preuzela od jedne druge tvorevine, «tam­nice nar­o­da», kako su je grdili nacional­is­tič­ki pis­ci, odnos­no od Aus­tro-Ugarske. Tito je zaista, s jedne strane, tvr­dio kako je povi­jest Jugoslav­i­je nakon Dru­gog svjet­skog rata počela od nule, jer je sve pri­je toga bila stvar «trule buržoaske kul­ture», dok se s druge strane sâm ugledao u Hab­s­bur­govce. Ne samo u sklonos­ti ka «hohš­ta­pler­stvu», pom­pi i cer­e­moni­jalu, nego i u načinu lukavog upravl­jan­ja poten­ci­jal­no kon­flik­t­nim interes­i­ma različi­tih nar­o­d­nih i vjer­skih zajed­ni­ca koje žive pod jedin­stven­om poli­tičkom vlašću. Jugoslav­i­ja nije usp­jela u tome, to sto­ji. Ali plašim se da će i EU dugoročno biti neusp­ješ­na, ne pron­ađe li način kako spri­ječi­ti dom­i­naci­ju naj­jačih člano­va. U Jugoslav­i­ji je taj fak­tor bio najbro­jni­ji nar­od, a u suvre­menoj EU utjelovlju­je ga «KernEu­ropa» («Europa s jez­grom»), čija je poli­ti­ka «Europa dvi­ju brz­i­na», koju je zago­varao poko­jni fran­cus­ki filo­zof Jacques Der­ri­da, a i nadal­je je zago­vara vodeći nje­mač­ki filo­zof, Jür­gen Habermas.

              Zeml­je zapadnog Balka­na su s tog glediš­ta očigled­no «u leru». Sadašn­ja finan­cijsko-gospo­dars­ka kriza na bolan način otkri­va granice europske sol­i­darnos­ti. Među­tim, osjećaj sol­i­darnos­ti je važan jer pred­stavl­ja temelj svakoj demokratskoj zajed­ni­ci. Europ­s­ka nacional­na drža­va je nasli­jedi­la građan­s­ka pra­va iz 18. stol­jeća, poli­tič­ka pra­va iz 19. stol­jeća i soci­jal­na pra­va iz 20. stol­jeća. To znači da drža­va mora svo­jim državl­jan­i­ma jamči­ti lib­er­al­na, demokrats­ka i soci­jal­na pra­va. Sol­i­darnost je pred­stavl­jala bit­nu polugu društvenog živ­ota naroči­to u pro­tek­lom stol­jeću. Potaknu­la je nas­tanak države blagostan­ja i soci­jalne države, uključu­jući i pogon­sku moti­vaci­ju za razvoj i ujed­in­ja­van­je zapadne Europe nakon Dru­gog svjet­skog rata. Pod­sje­ti­mo se: sol­i­darnost je igrala vodeću ulogu u mod­ern­izaci­ji Irske, Špan­jolske, Por­tu­gala i Grčke, dak­le pri­likom nji­hovog ulas­ka u prethod­nicu današn­je Europske uni­je. Od 70-ih god­i­na nadal­je sol­i­darnost je kao civ­i­lizaci­js­ka vri­jed­nost brzo gubi­la javnu vjero­dos­to­jnost. Povlači­la se pred zaht­je­vi­ma za većom osob­nom slo­bodom i prof­iti­ma, koji su rasli u skladu sa sve većom glob­al­izaci­jom kap­i­tal­iz­ma. Proširen­jem Europske uni­je 2004. godine, kada je ušlo deset novih član­i­ca, prob­lem afir­ma­ci­je sol­i­darnos­ti samo se povećao. Sred­st­va za nove član­ice su, naime, dra­matično man­ja. Za uspored­bu: dok je Češ­ka pri­likom ulas­ka dobi­la pri­b­ližno samo 30 eura po stanovniku, Grč­ka je dobi­la pri­b­ližno 440 eura. Danas je sve više prisut­no tak­vo razu­mi­je­van­je sol­i­darnos­ti koje se vidi kao luk­suz, što ga poje­dine države mož­da mogu, ali i ne mora­ju pri­ušti­ti. Drugim riječi­ma, sol­i­darnost više nije nuž­na, nego pred­stavl­ja samo spored­nu vrijednost.

    .

         Može­mo li onda u tom kon­tek­stu gov­oriti o svo­jevrsnim «kon­cen­tričn­im kru­gov­i­ma identiteta»?

    .

         Jest! Što znači da kon­cen­trični kru­govi iden­tite­ta i koz­mopolit­s­ka svi­jest obliku­ju tak­vo shvaćan­je pojed­inče­va položa­ja u svi­je­tu, u kojem se ne tre­ba odreći lokalnog mitosa, ali taj ujed­no više i nije jedi­ni izvor nadah­nuća i iskust­va. Slo­je­vi različi­tih iden­tite­ta talože se u svakom indi­vid­u­al­nom «ja», šireći se kon­cen­trično od obitelji i nasel­ja preko grad­skih i region­al­nih, pa sve do nacional­nih i trans-nacional­nih zal­i­ha smis­la. Trans-nacional­ni se region­al­ni iden­titeti, na prim­jer balka­n­s­ki, medit­er­an­s­ki ili sred­njoeu­rop­s­ki, među­sob­no podri­va­ju i prekri­va­ju, sežući u kapi­larnom proži­man­ju do šir­ih pan-europ­skih i trans-atlantskih iden­ti­fikaci­ja. U svakom sluča­ju, važno je sljedeće: isključu­jući nagon samo jednog iden­tite­ta, naroči­to nacionalnog, koji se u posljed­n­ja dva stol­jeća uspostavio kao osnovni mod­el poli­tičke zajed­nice, u kon­cen­tričn­im kru­gov­i­ma iden­tite­ta nije odbačen tout court, ali niti uzdignut na pijedestal. Zato je za središte tako zamišl­jenog iden­tite­ta neizb­ježno da ga zapos­jedne upra­vo poje­d­inac, s vlastitim čežn­ja­ma i tjeskoba­ma, vlastitim nemirom tijela i trep­ta­ji­ma duše. To bi, pret­postavl­jam, tre­ba­lo biti blizu svakom pis­cu koji svo­je imag­i­narne svje­tove gra­di iz komadićâ svakod­nevnog živ­ota, iz proči­tane kro­nike, iz dijelo­va dijalo­ga koji nam dolepršali iza ugla.

    .

           I sam pišeš kri­tičke ese­je! S kakvom nadom? Ima li tu mjes­ta za poeziju? 

     

         Isti­na, privlači me pro­te­js­ki žanr na grani­ci književnog i racional­no-kri­tičkog reg­is­tra jezi­ka, u kojem «intelek­tu­al­nu pjes­mu», kako je esej defini­rao Theodor Adorno, moguće razvući do grani­ca do kojih unutar spisa ne djelu­je samo spoz­na­j­na, nego i estet­s­ka i etič­ka zal­i­ha smis­la. Mi mod­erni pjes­ni­ci i intelek­tu­al­ci u biti i ne radi­mo niš­ta dru­go nego pripovi­jedamo priče o svom vre­menu, čak i tad kad se one na nj ne odnose neposred­no. «Svje­doči­mo» upra­vo tim «pripovi­jedan­jem», bez obzi­ra na elip­tičnost jezi­ka. Ako je tako, onda moramo obavezno pri­h­vati­ti i pret­postavku da i razum­sko i pjes­ničko dje­lo proi­zlaze iz žel­je za kon­stru­iran­jem priča, pri čemu koriste, razvi­ja­ju i profin­ju­ju metafore i arhetipove. Cer­vantes nam je dao arhetip san­jara i ide­al­ista u don Kiho­tu, Max Weber pojam radnog entuz­i­jaz­ma koji lju­di postižu biva­jući u skladu sa mitologi­jom zvanom «protes­tants­ka eti­ka», Flaubert nam je preko gospođe Bovary dao arhetip sapetog građan­skog roman­tičara, a Marx bezobzirnog debe­l­og kap­i­tal­ista. Želim reći da među­sob­ne napetosti dva­ju obli­ka spoz­na­je utječu na način kako shvaćamo sami sebe kao kolek­tiv i kao pojed­in­ci. Dok je u devet­naestom stol­jeću naju­vjerljivi­je «guste» opise stvarnog živ­ota dala književnost, u dvade­se­tom stol­jeću uglavnom upotre­bl­java­mo metafore znanstveni­ka od Freu­da do McLuhana. Cilj je pjes­ništ­va u tome da uvi­jek izno­va otkri­va i pon­avl­ja pripovi­jesti o doživl­ja­ju zajed­nice i bli­jedećeg «ja», pripovi­jesti koje su lju­di jed­nom već ispripovi­jedali, ali ih je opet potreb­no ispripovi­je­dati. Samo u tome leži ino­v­a­tivnost pjes­ništ­va, dok tra­ga za istin­om o društven­om živ­o­tu, komen­ti­ra i kri­tizira moralne običa­je, uvodeći metafore, slike i ide­je o asket­skoj samoći našeg «ja» i osjetil­noj nužnos­ti drugih, ide­je koje ljudi­ma pomažu da žive s određenom mjerom dos­to­janst­va i razumijevanja.

         Nar­avno da gajim nadu u kri­tič­ki esej koji nas­to­ji raskrinkati mnošt­vo pre­dra­su­da prisut­nih u javnom gov­oru, koje su najde­struk­tivni­je kad su samorazumljive; ta nada, svakako, i dal­je živi, među­tim, nemam pre­v­e­lik­ih iluz­i­ja: iako kri­tič­ki esej može pripo­moći u pos­tup­nom odstran­ji­van­ju pre­dra­su­da, ipak danas više ne živi­mo u kas­nom soci­jal­iz­mu. Tada su pis­ci i javni intelek­tu­al­ci imali znatan sim­bolič­ki kap­i­tal, i nje­ga su – za raz­liku od suvre­menog kasnog kap­i­tal­iz­ma – uvažavale i vlas­to­držačke elite, jer su se i same temeljile na «Tek­stu», na mitološkoj priči komu­niz­ma koja zaht­je­va vjer­nost i savez. Danas živi­mo u kas­nom kap­i­tal­iz­mu. Vul­gar­na sličnost soci­jal­is­tičke i kap­i­tal­is­tičke Sloveni­je leži upra­vo u nacional­iz­mu kao većin­skoj ide­ološkoj sug­las­nos­ti. A vul­gar­na raz­li­ka je u tome da su moć i novac u prvoj pred­stavl­jali sred­st­vo, da bi u dru­goj postali cilj. Vlas­to­držačke elite danas više nema­ju nikakvu «mitološku» priču, osim očigled­no onu u kojoj je čov­jek ponižen u tržišnu robu, dok je građanin sve­den na sred­st­vo za poveća­van­je vlastite zarade.

         Kri­tič­ki zapis, radoz­nala reflek­si­ja i informi­rani pogled na umjet­nič­ki pro­ces, pred­stavl­ja­ju mod­ernističko nasljeđe u kojem se kri­ti­ka i stvar­alašt­vo među­sob­no nadop­un­ju­ju. Umjet­nič­ki jezik osuđen je na to da vaz­da tra­ga za novim putovi­ma, ne bi li na kra­ju izrekao isto, pa pre­ma tome on i ne može dru­go nego pon­avl­jati rit­u­al zak­lin­jan­ja, iako mu je mučno jas­no da ga ne više ne čuju niti anđeli, a kamoli bogovi. I u tome val­ja vid­jeti simp­tom suvremene mar­gin­al­izaci­je pjes­ništ­va, ali ne kao javnog kul­turnog dobra, koje uvi­jek ima neki svoj mikro mil­je časopisâ, izdavačâ i pub­like, nego kao umjet­ničkog, drugim riječi­ma, emfatič­ki višesmis­lenog obli­ka pris­va­jan­ja zbil­je. Ipak, pjes­ništ­vo pri­pa­da svim povi­jes­nim epo­hama. Nema nar­o­da bez poez­i­je, ali pos­to­je nar­o­di bez proze, bez razumske vla­davine nad neposred­nim rit­movi­ma neukroćene stvarnos­ti, stvarnos­ti jezika.

         Duhovni zor u beskon­ačnost i ograničen­ja vlasti­ta tijela, rasc­jep između ide­ala i stvarnos­ti, tra­gan­je za uvje­ti­ma aut­en­tičnog živ­ota koji bi bio u skladu s našim čuvstven­im i spoz­na­jn­im poten­ci­jal­i­ma, vječno nezado­voljst­vo s onim što smo bili i što ćemo biti: nar­avno da sam roman­tičar! I upra­vo zbog toga nema ničeg sluča­jnog u mome pisan­ju poez­i­je. Biva­jući od svih obli­ka umjet­nos­ti naj­man­je ovis­na o van­jskim čim­benici­ma, poez­i­ja zadrža­va visok stu­panj slo­bode. Njez­i­na aut­en­tičnost proi­zlazi iz unutarn­je potrebe, a ne iz van­jskog pot­i­ca­ja. Poez­i­ja je naj­man­je povezana s Mamonom nov­ca, a time i naj­man­je oko­vana spona­ma pred­vidljivosti. Poez­i­ja posuđu­je glas onim kra­jn­jim doživl­ja­ji­ma koje se sami ne usuđu­je­mo ili ih ne znamo izraz­i­ti (ludi­lo, pani­ka, eroti­ka, bog, strah). Pjes­ma je lab­o­ra­torij jezi­ka, u kojem – to je važno! – nije na djelu osnovno nače­lo suvre­menog kap­i­tal­is­tičkog svi­je­ta, pri­vat­no vlas­ništ­vo. Jezik ne poz­na­je pri­vat­no vlas­ništ­vo: naše je sve što je napisano i u taj «imag­i­narni muzej» ulaz­i­mo i uzi­mamo u skladu s vlastit­om voljom i predodžbom.

         Pjes­ništ­vo nema evolu­ci­ju i logiku napret­ka, te sto­ga upra­vo jezik pjes­ni­ka najr­ječi­ti­je svje­doči o mogućnos­ti­ma za trenut­ni vrhovni doživl­jaj, koji poz­na­je, ali ne izriče, sva­ka ljud­s­ka biografi­ja na ovom plan­e­tu. Upra­vo u tom elegi­jskom naporu u priz­na­van­ju poraza usli­jed nedostat­nih ime­na, što ih pri­da­je­mo »sve­tome«, tre­ba potraži­ti razloge za ustra­java­jući živ­ot pjes­ništ­va kao pohvale, ili kako lije­po kaže Leonard Cohen: «Sve­ta i blis­ta­va od velikog svjet­la sva­ka je živa stvar,/ stvore­na na ovome svi­je­tu i pokrive­na vremenom,/ dok tvo­je ime ne bude hval­jeno na vijeke.»[1]

     

         Jesi li pon­a­jpri­je pjes­nik, sveučil­išni pro­fe­sor, ese­jist ili pak kritičar? 

     

         Intelek­tu­al­ci su danas pri­je sve­ga pro­fe­sion­al­ci u baratan­ju ide­ja­ma i sim­boli­ma, no ipak pos­to­ji veli­ka raz­li­ka između sveučil­išnog pro­fe­so­ra i javnog intelek­tu­al­ca. Poton­ji anal­izira pojave u skladu s raz­gov­i­jet­nim etičkim stavom i spoz­na­jnom per­spek­tivom, pri čemu se nima­lo ne ustruča­va gov­oriti istinu bez obzi­ra na vlas­to­držačke interese. Ako intelek­tu­al­ci uopće ima­ju još neku zadaću nakon što su izgu­bili sta­tus «zakon­o­dava­ca» iz 19. stol­jeća, onda je ona u tome da budu nekovrsni pre­voditelji između jezi­ka struke i jezi­ka nači­tanog dijela javnos­ti. To je neš­to čemu i sâm težim. No, najpri­je sam čitatelj. Čitam prven­stveno iz užit­ka, i to sasvim neplan­s­ki, kako mi neka knji­ga dođe u ruke – romane i kratke priče, ese­je i kri­tike, znanstvene rasprave i upute za ruko­van­je. Čitan­je je, napokon, uran­jan­je, spuš­tan­je pod površinu; pus­tolov­ina koja nas vuče u nepoz­na­to i neš­to što jed­va nasluću­je­mo kad u slatkoj omaml­jenos­ti tonemo u gus­to tki­vo živ­ota, a svje­tovi se mijen­ja­ju pred našim začuđen­im oči­ma i voda milosti i živ­otne strasti pljus­ka kroz naše duše; to je pus­tolov­ina u kojoj nas čudesno lijepa tajnovi­tost vrt­lo­ga povi­jesti i intimnih ispovi­jedan­ja, uhvaćenih u tuđim priča­ma i pjes­ma­ma, zavo­di, nadah­n­ju­je i pri­jeti nam. I tada, kad već osta­je­mo sasvim bez zra­ka te se moramo vrati­ti u svaki­dašn­je živ­ote, spoz­na­je­mo načas, u ovlašnom otku­ca­ju, da ni vlastite priče ne može­mo doživl­ja­vati na punokr­van način ako nam nisu bliske priče drugih ljudi.

    .

         Zamis­li da ispred sebe imaš zid, a u ruci sprej! Što bi napisao?

     

         Legal­ize it!

                                                                                                                                                                                              Raz­go­varao Damir Šodan

                                                                                                                                                                                            Preuze­to iz časopisa Poez­i­ja, Zagreb 2015.