Svila i Janje

Lat­est posts by Feri­da Duraković (see all)

    .

    .

    Feri­da Duraković, (Sara­je­vo, BiH), pjes­nikin­ja, autor­i­ca kratke priče, kolum­nis­ti­ca, spisatelji­ca za dje­cu. Pre­vo­di s engleskog jezi­ka. Diplomi­rala jugoslavenske književnos­ti i srp­skohrvats­ki jezik na Uni­verzite­tu u Sara­je­vu. Objav­i­la 15 knji­ga poez­i­je, proze, pre­vo­da s engleskog i književnos­ti za dje­cu. Između osta­lo­ga, objav­i­la Srce tame (poez­i­ja), Vjetrov pri­jatelj (baj­ka), Put­ni­ci kroz (ne)vrijeme – 50 god­i­na Sara­jevskih dana poez­i­je(koau­torst­vo), Pokret otpo­ra (kolumne i ese­ji). Između ostal­ih, nagrađe­na nagradom Svjet­losti 1978, nagradom Hell­man-Ham­met Fund for Free Expres­sion (USA) 1992. godine, a za pjes­ničku knjigu Heart of Dark­ness (White Pine Press, Fre­do­nia, New York, 1999) dobi­la nagradu Vasyl Stus Free­dom-to-Write-Award koju dod­jelju­je PEN New Eng­land, SAD. Nagrađi­vana za poez­i­ju, književnost za dje­cu i dramske tek­stove. Knjige pje­sama objavl­jene u SAD, Bugarskoj i Ital­i­ji. Poez­i­ja joj je preve­de­na na dvade­set pet jezi­ka. Do 2013. godine radi­la kao izvrš­na direk­tor­i­ca PEN Cen­tra u BIH. Umirovl­je­na pri­je vre­me­na. Živi u Sara­je­vu s mužem, kćerkom i mačkama.

     

     

     

    Prva riječ koju ste izgovorili?

    .

    Ne znam. Bila sam četvr­to dijete, pa sam rasla kao samonikla bilj­ka. Niko nikad nije obraćao pažn­ju ni na moje prve ni na sve ostale riječi; inače sam bila dobro i poslušno dijete, a tak­va dje­ca, djevo­jčice poseb­no, često su u poza­di­ni, goto­vo nev­idlji­va, kao da su kri­va što su dobra.  Kad se rodi­la moja kćer, njenu smo prvu riječ vre­bali dan­i­ma, napeti i uzbuđeni; po mom rođen­ju takvih uzbuđen­ja nije bilo. Prvo čega se sjećam o sebi jeste da povraćam od strašne upale grla u novoiz­građenoj vlažnoj sara­jevskoj kući, pa onda izgov­orim „Mama“ mis­leći da će mi ta riječ pomoći. I pomogla je.

    .

    .

    Vaše prve igračke?

    .

    Sama sam ih prav­i­la. Tre­bali su mi kar­toni kuti­ja od cipela, krpice nakon maminog šivan­ja, staro Oslobođen­je, makaze i oho ljepi­lo. Imam priču „Beba s kosom“, ima je na Inter­ne­tu, tamo se sve kaže samo.

    .

    .

    Vaše igre?

    .

    Imali smo ispred kuće pored beton­skog ste­peniš­ta brežul­jak, na kojem je mama uzga­jala  muška­tle, đurđine, mačkov rep, kos­mos, zlat­nu granu, kad­i­fice i lat­i­fice… Čitav komad tog brežulj­ka osva­jale bi lat­i­fice – to je bio moj dvo­rac: cvje­tovi bor­do, narandžasti i žuti bili su princeze i prinče­vi, a princeze bi plakale kad je padala kiša (nar­avno, nisu plakali prinče­vi!) i te suze su se sli­je­vale niz okrugle lis­tove – nevjerovatno!

    .

    .

    Kao dijete žel­jeli ste da postanete?

    .

    Učitelji­ca, nar­avno. Mjesto engleske kraljice bilo je zauzeto.

    .

    .

    Prvo slo­vo koje ste naučili?

    .

    Ne znam. Biće da je A. Moja dva bra­ta i ses­tre bili su star­i­ji i čini­lo mi se da zna­ju sve na svi­je­tu, pa sam munje­vi­to kupi­la od njih, i slo­va, i bro­jke, i knjige, ne bih li ih sustigla i posta­la veli­ka i pamet­na kao oni.

    .

    .

    Šta Vas je rastuživalo?

    .

    Sve. Podočn­jaci i crvene ruke moje majke zbog oče­vih izle­ta u živ­ot bez nje. Knjige s tužn­im završetkom. Cvi­jeće i drveće pred zimu. Kratkoća i kon­ačnost ljud­skog živ­ota. Surovost djece koja osjete sla­bost i beza­zlenost jedno­ga među nji­ma i onda ga muče.

    .

    .

    Društ­vo u ranom djetinjstvu?

    .

    Samo ih se sjećam. Nije nas samo živ­ot ras­tavio, nego i moj pjes­nič­ki put, koji je neki­ma od njih bio smi­ješan, drugi­ma neo­bičan, treći­ma sasvim ravn­odušan. Prak­tič­na i suro­va dje­ca iz sara­jevskog pred­građa nisu padala na nos od zanosa priča­ma i knjiga­ma jedne mršave kratko­vide djevojčice.

     .

    .

    Prvi bicikl?

    .

    Bra­tov. „Muš­ki“. Grub. Bicik­li za djevo­jčice bili su nedostižni.

    .

    .
    Šta Vam bijaše najteže u školi?

    .

    Neprav­da i matem­ati­ka. I obrnuto..

    ..

    .
    Učitelji­ca?

    .

    Velin­ka Tat­alović. Debeljuškas­ta, bijela, miris­na, osm­jehnu­ta, sa dva zuba šar­mant­no istaknu­ta napri­jed. Pri­mala je slatke rečnice moga oca s djevo­jačkim kiko­tom, što je mene baca­lo u očaj jer takve rečenice nikad nije gov­o­rio mojoj majci.

    .

    .

    Pred­jeli Vašeg detinjstva?

    .

    Sara­jevs­ki kvart Jeze­ro-Jagomir. Pio­nirs­ka dolina.

    .

    .

    Da li ste pisali ljubav­na pisma?

    .

    Nar­avno, ali ih nisam slala, nikad. Jed­no od mojih ljubavnih pisama uhvati­la je moja ses­tra i ucjen­ji­vala me njime („Daću ga mami da proči­ta, teško ti se tad!“) pa sam morala s njom dijeli­ti dinare i slatk­iše, koja ona nije dobi­vala jer je bila čila i zdra­va, a ja jesam, jer sam bila bolešlji­va i kmezava.

    .

    .
    Srećete li danas Vaših sim­pati­ja iz mla­dosti? Gdje su, šta rade?

    .

    Da. Sret­nem ponekog od njih i gro­ho­tom se nas­mi­jem zbog kojih idio­ta sam ja pati­la, pa makar dan ili godinu!

    .

    .

    Vaš nadi­mak iz škole?

    .

    Nisam imala nadi­mak. Otac me zvao Svi­la, maj­ka Janje.

    .

    .

    Da li ste se tukli?

    .

    Nikad. To je radi­la ses­tra. Imala sam braću koji­ma sam se mogla požal­i­ti. I požalila sam se samo jed­nom, i poka­jala sam se zbog toga: mal­tre­ti­ran­je jedne djevo­jčice se nas­tavi­lo, ali ja nisam gov­o­rila braći jer sam znala da će njen otac doći u pre­tući ih, što mi je bilo gore nego da ona mene mal­tre­ti­ra cijelu god­inu. Dok nije odselila negdje na jug.

    .

    .

    Šta ste čuli o Vašim precima?

    .

    .

    Otac nam je pričao bajke o porod­i­ci Duraković. Kad bi popio koju više, bili smo potom­ci ruskog vojni­ka, odnekud sa Kavkaza, koji je za balka­n­skih rato­va došao i osno­vao selo u Bosni. Dru­gi put bi gov­o­rio da vodi­mo pori­jek­lo od „star­ca Dura­ka od stot­inu lje­ta“, a kad se ras­pala Jugoslav­i­ja bilo mu je milo vjerovati da potiče­mo od Bogu­mi­la. A meni je i danas smi­ješno kako volimo uljepša­vati svo­je sel­jačke pretke.

     .

    .
    Pre­ci koje ste sreli?

    .

    Ne dal­je od majčinih i oče­vih roditelja.

    .

    .
    Sli­ka oca?

    .

    Ah… Mla­di par­ti­zan, od šes­naest god­i­na, najs­tar­i­je dijete vojni­ka nesta­log  1941. Šarmer par­ti­zan­sko-sel­jačkog kova. U Dru­gom svjet­skom ratu jeo buko­vo lišće da ne umre od gla­di. U ratu u BiH pre­mi­rao od stra­ha da će opet jesti buko­vo lišće. Jur­cao je gradom pod granata­ma, sku­pl­jao drv­ca za peć bub­n­jaru instali­ranu na deve­tom spratu sara­jevskog nebodera i tražio, pro­sio ili kupo­vao brašno, da imamo kad sve­ga nes­tane. Kad je umro, maj­ka je u špa­jzu tuđe­ga stana u koji su se smjestili našla sto kila braš­na, sasvim neupotrebljivog.

    .

    .
    Šta bi danas požel­jela Vaša majka?

    .

    Da se svi okupi­mo, njeni i poslušni, živi, zdravi i veseli, u njenoj kući. I da nam iznese vruću sir­nicu. I da joj pje­va­mo „Cvati ružo moja, uspomeno mila“. Niš­ta više.

    .

    .

    Sport?

    .

    Bila sam bolešlji­vo dijete i nisam smjela radi­ti fiz­ičko. Ali sam sa zanosom prati­la košarku i san­jala da se udam za Krešu Ćosića.

    .

    .

    Gdje je otišla Vaša prva plata?

    .

    Pa barem na deset mal­ih pok­lona. Prvo mami bluzu.

     

     

    Gdje Vam bijaše ugo­dini­je, u dan­i­ma ili u noćima?

    .

    Meni je svugdje dobro i melanholično.

    .

    .

    Da li ste ika­da požel­jeli da budete glumica?

    .

    Nar­avno. Kao Mira Stupi­ca! Ah.

    .

    .

    Da li ste razmišl­jali o odlasku?

    .

    Odavde? Pa ko nije? Ali osta­je­mo. Osta­jem. Ostajem.

    .

    .

    Odmor?

    .

    More u kas­noj jeseni. Da sjed­im s M. i F. na klupi i gledam u more.

    .

    .

    Grad?

    .

    Sva­ki u kojem te lju­di ostavl­ja­ju na miru i ne zaviru­ju ti u pjat… Na moru.

     .

    .

    Selo?

    .

    Sel­jač­ka dje­ca hoće u grad, grad­s­ka bi na selo. Ja sam grad­s­ka seljanka.

    .

    .

    Plan­i­na?

    .

    Kad sam počela da radim kao pro­fe­sor­i­ca u Varešu, svako bi me jutro tik kraj pro­zo­ra zbor­nice u glavu udar­ala stjen­ovi­ta mrač­na plan­i­na… A ja sam san­jala da radim u Novom Sadu, gdje je sve ravno i tiho…

     .

    .

    Pustin­ja?

    .

    Samo oaza. Osta­lo kad dođe vrijeme.

    .

    .

    Zaš­to se lju­di zaklinju?

    .

    Da bi bili važni­ji u tuđim očima.

    .

    .

    A zaš­to proklinju?

    .

    Da bi bili važni­ji u svo­jim očima..

     .

    .

    Čemu služe mil­ioni zakona i propisa?

    .

    Da bi se novac vra­tio državi.

    .

    .

    Kome veru­jete?

    .

    Sebi. Ponekad svom dragom. Ljudi­ma više nikad.

    .

    .

    Pred čijom slikom ste naj­duže stajali?

    .

    Pred svakom koja mi je pružala mogućnost da smis­lim pjes­mu ili priču u poza­di­ni slike. Mož­da nisam izmis­lila da je Šolo­hov napisao “Tihi Don” stal­no gleda­jući slike rijeka.

    .

    .

    Kurosa­va ili Bergman?

    .

    U ovim god­i­na­ma… Nema više ili-ili.

    .

    .

    Kako danas izgleda­ju zablude iz Vaše mla­dosti?.

    „Najlepše peva­ju zablude“.

    .

    .
    O začin­i­ma?

    .

    Volim! Sve. Živ­ot ne može biti blju­tav ako znate koji začin da stavite u koju hranu.

    .

    .

    Vaši stra­hovi?

    .

    Mrak, i lju­di u mraku. Mrak sara­jevke ratne opsade i lju­di u tom mraku.

    .

    .

    Šta čekate?

    .

    U mojim god­i­na­ma ako neš­to čekam, onda sam svugdje zakasnila.

    .

    .
    Čega se stidite?

    .

    Ih. Svo­je i tuđe glu­posti. Mrako­va iz mladosti.

    .

    .

    Praš­tate li?

    .

    Od 1992. godine ne.

    .

    .

    Tražite li da Vam se prašta?

    .

    Od 1992. godine ne.

    .

    .

    Čime se ponosite?

    .

    Imam kćer. Imam muškar­ca svog živ­ota. Sve sam ja to pošteno zaradi­la i platila.

    .

     .

    Ko Vas je razočarao?

    .

    Pis­ci i pjes­ni­ci uživo.

    .

    .

    Koga ste Vi razočarali?

    .

    Pisce i pjes­nike uživo.

    .

    .

    Čemu uvek dajete prednost?

    .

    Dobroti u teškim vre­meni­ma i želji da se uči.

    .

    .

    Šta ste naučili od Vaše djece?

    .

    Str­pljen­je. I čin­jenicu da su pamet­ni­ji od nas.

    .

    .

    Šta posveću­jete suprugu?

    .

    Jučer knjigu. Danas veg­e­tar­i­jan­s­ki ručak koji voli. Sutra ćemo se raz­val­i­ti od muzike i fil­mo­va sedamde­setih i osamde­setih god­i­na prošlog vijeka.

    .

    .

    Da li ste ika­da bili bezbrižni?

    .

    Nauči­la sam da budem bezbriž­na. Rat u vama probu­di nepoz­nate tal­ente za život.

    .

    .

    Šta dal­je?

    .

    Ide­mo dal­je. Do naredne stan­ice. U pustinji.

    .

    .

    .

    ……………Raz­go­varao Enes Halilović

    .

    .

    .

    .

    .

    .