Tajne prošlosti su kao riblja kost u grlu

Lat­est posts by Milan R. Sim­ić (see all)

                                                                                     .

    .

         Slikar je pametan unazad — on prvo sli­ka, pa onda shva­ta — rekao je Žorž BrakDa bi napisali pripovetku, nov­elu, kratku priču, ili roman, sve­jed­no, poje­din­im pisci­ma neophod­na je sama maš­ta. Dru­gi, pak, ne mogu da zamis­le svo­ja književ­na ost­varen­je bez pomoći encik­lo­pe­di­ja, tešk­ih rečni­ka, cita­ta iz drugih — čak i onih koje ne pos­to­je — knji­ga! Seti­mo se Horhea Luisa Borhe­sa! Ima i ost­varenih pisaca koji su pisali i pišu isključi­vo uz “pomoć” leg­en­di, aneg­do­ta i “priči­ca” za odrasle iz “sve­tovnih” knji­ga. Moramo pomenu­ti i maj­s­tore pisane reči koji su kao bogom­dani za tumačen­je tuđih sno­va, pisama, beleš­ki. Zar nije Rober­to Kala­so napisao više nego uspešan roman u kojem je glavni junak, glavom i bradom, Franc Kaf­ka.. Takođe, i Milan Rihtar autor je dve drame u kojoj je Kaf­ka glavni lik. Prva dra­ma je: “Dru­gi Kafkin živ­ot”; dru­ga dra­ma je “Kafkin Raj-pakao”. Nar­avno, znamo i za pisce koji­ma nisu neophod­ni tuđi snovi, za dobro pisan­je dovoljni su im sop­stveni, poseb­no oni koš­marni! A koliko je ost­varenih pripovedača uz “pomoć” tajni onos­tra­nog? Ne mno­go, jer: tajne onos­tra­nog su jed­nako taj­na­ma prošlosti. To su takve tajne koje su nepri­jatne kao ribl­ja kost u grlu! Od takvih pisaca pomeni­mo najus­pešni­je: Simo Matavulj, Milo­van Glišić (čuvene nje­gove priče “Posle devedeset god­i­na”, “Na mostu”, “Zadušnice” ), Momči­lo Nas­tasi­je­vić (nepre­vaz­iće­na nje­go­va priča “Darovi za rođaku Mar­i­ju”). Od ovovre­menih pisaca, to je, pre svih , Fil­ip David… Nar­avno, pis­ci pronalaze i “ski­da­ju teme” iz stripo­va, “love” ono neiz­gov­oreno na pozorišn­im pred­stava­ma, “dopisu­ju” neuspele fil­move. I ne samo to već se “zavlače” i u daleku prošlost. Odande izvlače, na svet­lost današn­jice, “rado­da­jne” dvorske dame, carice, kockare i ubice, kral­jeve, kukav­ice i junake, gro­fove, čuvene travare, nar­avno: i rev­olu­cionare! Boris Davi­dovič Novs­ki je lik za vek-i-vekov. On, koji je bio opsed­nut ide­jom da napravi bom­bu veličine ora­ha a velike razorne moći! Jedan od najus­pešni­jih “čuvara prošlosti i šetača kroz istori­ju” jeste Radoslav Petković. Ne može se biti ozbil­jan čita­lac a ne proči­tati Petkovićev roman “Savršeno sećan­je na smrt”!
    .….Čud­ni su pis­ci koji se, pored pisan­ja, bave i pre­vođen­jem. Jedan od najčud­ni­jih među nji­ma jeste Jovi­ca Aćin. Jer, kada čitate ese­je i prozu Jovice Aći­na, imate uti­sak kao da ste pred zagonetka­ma Kafkinih tek­sto­va. Sličan osećaj imate, ponekad, i kada čitate u obr­nu­tom smeru, znači: Kaf­ka = Aćin! Neverovat­na srod­nost, rek­li bi. A šta zaključi­ti za “Snevom­rak”, odnos­no, kafk­i­jade Dušana Sto­jkovića? Da li je duhovno komu­ni­ci­ran­je u ovo­likoj meri? Nar­avno, između Fran­ca Kafke i Dušana Sto­jkovića. Moguće je! Primer na samo jed­noj Sto­jkovićevoj kafk­i­ja­di: (Priprema) “Završavam sa jutarn­jom gim­nas­tikom. Sklan­jam uže koje je ispa­lo iz priče Pre­su­da. Ili je to bila samo zas­pala voda. Ne sećam se ni sećan­ja. Umorne kosti pokušavam da pokupim sa stoli­ca na koji­ma su se pospano zgrčile. Tre­ba da nag pozi­ram slikaru Ašeru za lik sve­tog Sebasti­jana. Potreb­no je samo da pokupim: uhapšene oči, odletele uši, zave­jane ruke, zgroml­jeno srce, izgubljenu dušu… Neko će već pospremi­ti za sobom. Strele same ispada­ju iz tobol­cai zave­java­ju sve što pri­beležim.” Eda, ovde je jed­na jed­i­na Kafk­i­na rečeni­ca: “Tre­ba da nag pozi­ram slikaru Ašeru za lik sve­tog Sebasti­jana.”, sve osta­lo je Sto­jkoviće­va (do)maštarija. Nema sum­n­je da u Srbi­ji nema većih kafk­i­janaca od Dušana Sto­jkovića i Jovice Aćina.
    .….Znamo i za pisce koji ostavl­ja­ju nez­ab­o­ravne knjige ispisane sećan­ji­ma, ličn­im i tuđim. “Priče sa Kolime”, “7.000 dana u Sibiru” pravi su prezent takvih knji­ga. Sećan­ja na logore jesu kao otro­vne pečurke! A David Gros­man u svom romanu “Vidi pod: Ljubav”, na nes­vaki­dašn­ji način domišl­ja živ­ot Bruna Šul­ca, rekon­stru­iše nje­gove prek­inute snove, sme­lo ih dopisu­je. Evo primera, neko­liko pasusa nez­ab­o­ravne uvodne stran­ice poglavl­ja “Bruno”: “… Kako mi je to lice dobro poz­na­to: često ga viđam kako pilji u mene sa nje­gov­ih grotesknih crteža, okruženo drugim pat­ul­jas­tim i jad­nim muškarci­ma pod lako­vanom štik­lom Adele, prelepe služavke, ili neke druge prezrive žene. (Ali, zapazi more, Bruno: sivo more koje potre­sa posteljinu za tu noć, izbacu­jući gru­men­je morske trave koje se načas podiže pre­ma svet­losti, a onda pono­vo tone u penu. Munkovi sliku su izložili u naj­dal­jem uglu galer­i­je (toliko ih je zapra­vo, uzne­mi­ravala), među nje­gov­im blažim, jark­i­jim radovi­ma. Prist­up do nje je bio preprečen gaj­tan­i­ma, sa znakom na kojem je, na poljskom i nemačkom jeziku pisa­lo: NE DIRATI. Idi­oti. Pub­liku je tre­ba­lo zašti­ti od te slike, a ne sliku od pub­like. Taj lik na drven­om mostu, usta otvorenih u kriku, duboko ga je dir­n­uo. Kad ga je polju­bio u galer­i­ji, Bruno se ose­tio zaražen­im. A mož­da je poljubac samo oživeo neku latent­nu infek­ci­ju. Sada Bruno pro­lazi pored tešk­ih čamaca, pre­vrćući oči­ma i kriveći usne dok se krik sa slike pro­bi­ja iz nje­gov­og srca u nje­go­va usta, pop­ut fetusa kome je kuc­n­uo čas. On drhti: Bruno je sla­ba kari­ka u tom lan­cu. Bri­nite o nje­mu. Veli­ka Zof­ja Nalkovs­ka prek­lin­jala nam je jed­nom pri­jatel­je: Pazite na Bruna, zbog nje­ga i zbo­ga nas.”
    .….Ne znam koliko sam puta čitao ovo poglavl­je. I koliko ću ga puta još proči­tati? I jed­no pitan­je za vas: da li ste imali pri­like da vidite crteže Bruna Šulca?
    .….Čitaoci­ma od pov­eren­ja poseb­no su dra­gi “vešti mistifikatori”.
    Alek­san­dar Gatal­i­ca ost­vario je veli­ki uspeh romanom “Nev­idljivi”, Svetislav Basar super-uspelom pričom “Fama o bicik­lis­ti­ma”, Milenko Pajić privukao je našu pažn­ju čudesnim Društvom kar­tografa i romanom “Put u Vav­ilon”. Pisci­ma nije teško ni da “pre­tražu­ju” arhivu. Ne smeta im podrum­s­ka praši­na, ni tavan­s­ka pauči­na. Važno im je da se upoz­na­ju sa “poli­ci­jskim” taj­na­ma. Ima i takvog koji je pre, tog i takvog, tra­gan­ja pisao roman! devet god­i­na a koji gov­ori o osam­sto god­i­na čuvene porodice Ester­hazi čiji gro­fovi jesu bili u cen­tru istori­jskih zbi­van­ja Mađarske, ali i Evrope. Vidi (proči­taj): Peter Ester­hazi, Har­mo­nia cae­lestis, Prom­e­tej, Novi Sad, 2006., pre­vod: Sava Babić. Prva rečeni­ca romana je: “Užas­no je teško lagati ako čovek ne zna istinu”. Zaš­to je važ­na ova prva rečeni­ca romana? Jer je Peter Ester­hazi imao tu nes­reću, rekos­mo, da “zagrebe” po poli­ci­jskom arhivu tek posle napisanog romana. Znate priču? Užas..
    .….I, tako, mogli bi u nedogled, priči o pisci­ma nikad kra­ja… A ona misao Žorža Bra­ka (vidi pod­naslovni citat)? Pa, dobro, da “odgov­o­rimo”: Pisac je pametan unapred — on prvo shva­ta, pa onda piše!
    .…..Ima li razlike?

    .

    .

    .

    .

    .