Tako je mlada istorija danas

Dejan Aleksić
Lat­est posts by Dejan Alek­sić (see all)

    .

    .

    Epi­fani­ja

    .

    Nika­da ne napisah pes­mu vozeći se
    auto­bu­som, kada olov­ka nečitko dubi
    kari­ranu belinu. Lomljiv je oslonac vida
    na kestenu u dalji­ni i potreb­na je čvrstina
    uhod­ničke reči. Beležim: dale­ka krošnja
    podupire nebosklon. Gospođa do mene
    povre­meno sklopi mes­nate kap­ke, mirna,
    kao posle rasprave o Bogu. U njenom krilu,
    nalik ugin­u­lom šišmišu, leži crni
    kišo­bran. Gospode, otme joj se jed­va čujno
    dok pretiče­mo kamion nato­varen stokom.

    Ne napisah nika­da pes­mu vozeći se
    auto­bu­som, dok kaligraf­s­ka strast
    zav­isi od čvrs­tine amortizera.
    Lepo vidim: reč nebosklon pamti udar
    u asfalt­nu rupu. Ima i onih koji veruju
    da je i on, taj svod, rupa­ma bogat,
    i da kroz njih može da se proviri
    na svete dane. Ja to zasig­urno neću moći.
    U mom su nebosklonu dva nečitka
    i ubo­ga slo­va o, dve ohlađene duplje
    raspete na pro­ma­ji vokalskog slepila.

    Na kra­ju pesme napisane u autobusu
    tre­ba da se kaže još i ovo:
    jesen je maće­ha kišobrana,
    ali Gos­pod je dobar i umire bez srdžbe
    zarad sve­ta u kom kesten­je drži nebo.

    .

    .

    Okno

    .

    Ono iz kog donose svetlucavi
    svrab zeml­je ili ono kroz koje
    proviru­je se u strahu od zabrane –
    okno, uvek pro­laz ka nečemu
    gde odavno čekamo sus­ret sa sobom.

    Izvukos­mo svet na svet­lost dana
    kroz mala okna reči, ali znamo:
    ono što izne­to je iz tame
    uveća­va vred­nost ostat­ka u njoj.

    Sto­ga i dal­je silaz­i­mo u sebe,
    već označen­im staza­ma, po rudu
    ili do nasla­ga ugl­ja oko srca:
    biće još mra­zovi­tih zima
    i pro­ma­ja što peva­ju kroz rebra.

    Vreme kad niko ne dolazi u goste,
    a svet se objavi istin­s­ki retko,
    glasom sove nad sen­ovit­om stazom
    kojom tek što min­uše kopači zlata.

    .

    .

    Limeni pet­lovi

    .

    Srećan je nar­od koji još neguje
    limene pet­love na krovovima.
    Najpre, to znači da ima krovova,
    a potom, da se, bez lizan­ja prsta,
    zna sa kojih strana stižu oluje.

    Sve ovo priča mi pri­jatelj koji
    deceni­ju već potroši pod alpskim
    nebom, gde vetro­vi češće prolaze
    kroz harfe nego kroz prazne rukave
    smeđih kapu­ta za rat­nu siročad.

    Ni danas, posle tolik­ih godina
    što kao izda­ja ležu na srce,
    ne znam šta spa­ja vreme s odricanjem,
    i otkud silazi apos­tol­s­ki mir
    na čela onih koji odriču se.

    Otu­da mi vera u sop­stveni krov,
    sa limenim pet­lom, što ne uspeva
    da kukurikne tri puta pre zore,
    već samo cijuče na svo­joj osi
    koju jede rđa od postan­ka sveta.

    .

    .

    Sob­ne biljke

    .

    .….….….….….….….….…Veru­jem da smo biljni narod.
    .….….….….….….….….….….….….….…..Ana Bland­i­jana

    Mi, nar­od soba i zagr­c­nu­tih reči,
    Vlas­ni­ci lek­se­ma svet­lost i život,
    Znamo, katka­da, da nađe­mo spokoj u ćutanju
    Dok zali­va­mo nežne sob­ne biljke.
    Tajanstvene od gorčine svojih
    Latin­skih ime­na, one dele sa nama
    Ravn­oduš­je pre­ma velikim rečima.

    Dobro napre­du­je naše drvo života
    U uglu dnevne sobe. Odgo­vara mu mesto,
    Kaže moja žena, men­ja­jući televizijski
    Kanal sa reklam­n­im sadržajem.
    Potom odlaz­i­mo na poči­nak, gaseći
    Svet­la, spuš­ta­jući u sebe ritualno
    Mala sidra jed­nos­tavnih rečenica.

    Za nama nežne sob­ne biljke
    Osta­ju da tin­ja­ju u ćoškovima,
    Da dogore­va­ju svag­da žed­nim lisnatim
    Jezici­ma u sob­noj tami, kao mršave
    Noćne vatrice u prazn­im hramovima.

    Pitam se, na rubu sna, ima­ju li one
    Svo­je živ­ote ili žive od egzegeze
    Naših sno­va; i može­mo li odista
    Mi, nar­od soba i umorne lingvistike,
    Da nauči­mo neš­to od svetlosti
    Koja razume rast samo na jeziku korenja.

    Katkad mi se čini da u glu­vi čas
    Čujem nji­hovu apokrifnu liturgiju;
    Ili to samo u zim­skoj noći vetar
    Veša mokre diftonge po glu­vom svetu.
    Spavaj, šapuće moja žena i zaranja
    Dublje pod ćebad. A vek za nama,
    Vek vešala i krematorijuma,
    Zam­raču­je lagano svoj proscenijum.

    I osta­ju daleko od svetlosti
    I živ­ota naša tuž­na sve­ta mesta,
    I zagušlji­va sumagli­ca naših snova,
    Nad koji­ma biljni duhovi
    Šapuću beskra­jne hlo­ro­filne psalme.

    .

    .

    Ožilj­ci

    .

    Tre­ba voleti svo­je ožiljke, voleti ih
    Ljubavlju koja se sahran­ju­je sa telom.

    Niko ne zna šta vide, gleda­jući bez treptaja,
    Te – naiz­gled slepe – zarasle oči mesa.
    Taj­na je, ne man­ja, na koju stranu kože,
    Ka unutra ili spol­ja, skreće taj avet­injs­ki vid.

    Može se reći da je pitan­je bespredmetno;
    Ili da sli­ka sve­ta ne zav­isi od toga
    Silaze li ožilj­ci u mračne podrume tela.

    Znam samo da je to bilo ranih osamdesetih,
    U pro­leće, i da moje igranje per­ore­zom potraja
    Sati­ma, dovoljno da oprez skl­izne u rutinu,
    A ruti­na u obest, ves­nicu svake nevolje.

    Pam­tim da je bol kas­nio čitav damar
    U požaru ner­va­ture na posečenom mestu,
    I da sam, trenu­tak pre navale krvi, jer se koža
    Na pal­cu otvo­rila kao mes­nati kapak,
    Ugledao belinu sop­stvene kosti.

    Tih dana se u našem kra­ju priča­lo, tiho
    I u pov­eren­ju, o jed­noj suset­ki koja je
    Skrenu­la pameću. Sme­jala se i plakala
    Istodob­no, a potom je dan­i­ma niko nije
    Viđao, jer njeni bližn­ji sklan­jahu je od sveta
    U strahu da ne iza­đu na rđav glas.
    Zamišl­jao sam kako obnoć sedi kraj prozora,
    Bez sna, kao otvore­na rana koja zuri u svet.

    I ja sam skri­vao svo­ju posekot­inu, danima
    Retko vadeći ruku iz džepa, uplašen mogućom
    Kaznom zbog zle­hude igre i njenog ishoda.
    Uveče bih pota­jno ljuš­tio krvnu pokoricu
    Dok se slat­ki bol palio pod kožom, kao malo
    Kandi­lo u mladoj i pus­toj crkvi mog tela.

    Ona nes­reć­na žena umr­la je pre mno­go godina.
    Goto­vo da više nema niko­ga ko bi se mogao
    Seti­ti tam­ni­ca iza njenih velik­ih očiju.
    I ja sam otišao iz starog kra­ja, ali spomen
    Na davnašn­ju igru tra­jno je upisan u kožu.

    Vidim ga kad god neš­to beležim, ljušteći fine
    Nanose opse­na sa stvarnos­ti; vidim ga kao sliku jednog
    Sve­ta potonu­log u meso. Ili on, u stvari, gle­da mene –
    Ludo oko koje večno odbi­ja da zaspi, uza­lud tražeći
    Bivšu ranu u drevn­im for­mu­la­ma zaborava.

    .

    .
    Ako se pamti

    .

    Išli smo seoskim putem u kas­nu jesen
    I tražili zna­men­ja sreće.
    Ti si odu­vek lako pronalazila
    Četvorolisne dete­line, a ja se setih
    Da negde još čuvam iz kopriva
    Davno izvučenu staru potkovicu.

    Već bejas­mo odmak­li od posled­njih kuća
    Iz kojih kli­ja seme domaćeg dima.
    Pljusak se bližio kao neš­to ljudsko,
    I seki­ra je udar­ala daleko u šumi.

    Beše to jedan od onih dana koji ne donesu
    Niš­ta novo, ali nas zaduže u večnosti.
    Nebo je pri­tis­lo četiri strane sveta,
    A kraj nas mirno prođoše konji,
    Uši­ju sklo­pljenih na kiši.

    .

    .

    Da bi napisao dobar stih…

    .

    …Najpre tre­ba da umakneš jeziku,
    Koji te goni go kao sveća
    Tražeći da budeš nje­gov fitilj.

    Geografi­ju bek­st­va učiš od peska
    Koji je starost dočekao u klepsidri
    Hil­jadu puta okrenu­toj na teme.
    Ali jezik ti je stal­no za petama.
    Čuješ kako ti podiže vešala,
    Izmišl­ja gavrana, zakon i doboš
    I dru­gi scenograf­s­ki inventar.

    Potom, ne pres­ret­nu li te kuga i gordost,
    Naiđeš na tam­nu duboku vodu
    Gde već te čeka tvo­je lice sa očima
    Punim riba što guta­ju zvezde.
    Ali ti znaš da su lica samo svet­lost u mesu.
    Uzmakneš sum­n­jičav kada ti kaže:
    Zapleši, zaigraj sa mnom,
    I onaj pesak pospeš po njemu.

    Najzad na praznom trgu sret­neš vol­jenu ženu
    Koja po jed­nom beše sreć­na i tužna.
    Sreć­na kad joj neka išče­zla kultura
    Izdel­ja češalj od ribljeg skeleta.
    Tuž­na kada te je jezik u tam­nicu bacio
    Na kamen nasol­jen suza­ma i hladan,
    Da oboliš od stu­di, oboliš strašno.

    Zato ti stoleći­ma dolaze pobožne bakice,
    Star­i­je od soli, star­i­je od sumnje,
    Da pale sveće i leče te retkim travama
    Koji­ma se prethod­no noći­ma pevalo
    Da bi uopšte mogle da niknu.

    .

    .

    Iskušen­ja lektire

    .

    Dobro je ponekad otići
    S knjigom sti­ho­va na groblje
    I čitati sam među mrtvima.

    Liri­ka je živl­ja na mestima
    Gde ono što nazi­va­mo životom
    Nema više šta da kaže.

    Doći i čitati među mrtvima
    Kao za kat­e­drom s koje vetar
    Mete vez­ice suvo­ga cveća.

    Bude li to za vedrih dana,
    Kada je koren senke u srcu,
    Ćutljiv se vraćaš pod svoj krov
    Lavir­in­tom bezljud­nih ulica.

    Ali to može biti i s jeseni,
    Kad se mokri pečati lišća spuste
    Na drevne ugov­ore sa zemljom –
    Doba kad čovek lako oboli.

    Potom: noć dugog bun­can­ja u groznici
    Dok suse­di, tihi kao senke,
    Sa druge strane zida osluškuju,
    U gole­mom strahu da ćeš
    Iskašl­jati sop­stveno srce.

    .

    .

    Književno veče u provinciji

    .

    Posle književne večeri, pričamo
    Uz vino u zadiml­jenoj krčmi
    Okićenoj jelen­skim rogovima.

    Kas­no je, a napolju zaverenički
    Pada sneg i neće biti puta natrag.
    Svet je poga­sio svo­ja znamenja
    I tin­ja još samo ovo mesto.
    Drugim reči­ma, moraće­mo sami
    Da izmis­limo vrline i sklad,
    Kao na začetku svake mitologije.

    Ono što nas vezu­je za stari svet jesu
    Stak­laste oči divl­jači na zidovima
    I siroti muzikant što drema u uglu.
    San­ja interese svog mal­og boga
    Zaključanog u crven­om mehu harmonike;
    I diše plitko, sko­ro obredno,
    Kao da u nje­mu gori tan­ka sveća
    Čiji plamičak živi od istog daha
    S kojim pleše na rubu gašenja.

    Migrenoz­na kel­ner­i­ca duva u čaše
    Vraća­jući im duh devičanstva.
    Umor­na je od naših jere­si i reči
    Oblizanih pla­menom vin­skih lomača.

    Napokon može­mo da baci­mo kocke,
    Jer je svet ostao go kao zim­sko svitanje.

    A u zim­sko svi­tan­je, vratiće­mo se
    Svo­jim ohlađen­im soba­ma, puteljkom
    Između hramo­va podignutih
    U slavu dimo­va i samoće.

    .

    .

    Jed­nočin­ka

    .

    Pred por­tom, star­ci razgledaju
    Čit­ul­je. Tako artri­tično povijeni,
    Liče na dogorela palidrvca.
    Najniži hla­di lice šeširom.
    Sparno je, mada leto napuš­ta zemlju ljudi.

    Ovo­ga sam poz­navao, kaže.
    Imao je gol­ubarnik iza zgrade.
    Osta­la dvo­ji­ca spuš­ta­ju naočare
    Na vrh nosa. Zagleda­ju pažljivo,
    Kao da su pred ogledalom.

    Sa crkvenog torn­ja odbi­je zvono
    Dižući teš­ki lep­et golubijih
    Kri­la. Iz par­ka, goto­vo apstraktan,
    Dopire smeh neke mlade žene.
    Vreme radi pre­ma nor­ma­ma ljudskog
    Zab­o­ra­va i božanske dosade.

    Potom, star­ci odlaze, vraćajući
    Šešire na glave, kao na ugašenu
    Vest, još toplu u omči plavog dima.

    Izdužene im senke klize preko fasada,
    Zalazeći onim nagore­lim vrškom
    U domove pune sme­ha i života.

    .

    .

    Iz beležnice

    .

    Izne­na­da počneš da primećuješ
    Stvari koje su ti rani­je promicale.
    Oluke, na primer – tako mno­go oluka
    Da grad liči na kolos­alne orgulje
    U koji­ma se bez­glas­no vole i umiru ljudi.

    A vetar orgul­jaš uzdiše nad nečim
    Što je odavno zab­o­ravio, okružen
    Bib­li­jskim cita­ti­ma o deli­ma duha.

    Oblaci okreću gole trbuhe ka zemlji.
    Bude li kiše, istori­ja će ponoviti
    Onaj tam­ni čas kad idući niz ulicu
    Nisi sreo nikog, osim mršavog psa
    Što liže tuđi prag i svo­ju ranu.

    .

    .

    Tako je mla­da istori­ja danas

    .

    Tako je mla­da istori­ja danas.
    Jeste, brao sam kajsi­je u vrtu,
    Lis­tao Jejt­sa, i jed­nu – tek mrtvu –
    Spus­tio pčelu u grob svo­ga dlana.

    Rec­i­mo da se prim­i­cala kiša,
    Nalik na čis­tu misao, već stvarna;
    Suviš­na, pre­m­da trik je baš taj višak,
    Kao kad zograf doda­je inkarnat

    Bledilu putu, čineći ga jačim.
    Jeste, pro­laznost rado bira način
    Da prav­da raskoš sop­stvenog trenutka.

    Već pospan bejah, a u trnce očne
    Jedan je pri­zor hteo da se utka.
    I nova prošlost mogla je da počne.

    .

    .

    .

    .