Telo života

Lat­est posts by Branko Gorgiev (see all)

    .

    .

    .

    .….Čud­no je telo živ­ota: Spol­ja mnoštvenost – Iznu­tra jednost.
    .….Spol­ja gala­ma, buka, nemir, neumer­e­na žur­ba, rat – Unutra tiši­na, mirovan­je, čudesni mir.
    .….Spol­ja akci­ja, dra­ma, ponekad i melo­dra­ma, ljubav­na, rat­na, sve­jed­no – Unutra kon­tem­placi­ja, med­itaci­ja, neprek­in­u­ta molitva.
    .….Spol­ja neprestana prom­e­na, ani­mal­na bor­ba za opstanak; neki bi rek­li neu­mit­na evolu­ci­ja, ponekad i nepred­vidi­va rev­olu­ci­ja – Unutra nepo­muće­na večnost.
    .….Spol­ja delo, dobro ili loše, najčešće pomešano, grč­ki prax­is, umet­nič­ki poiesis – Unutra grč­ka theo­ria, božan­s­ki pri­zor, con­tem­pla­tio, soz­er­can­je, nepo­muće­na ozarenost duha.
    .….Spol­ja svest, bud­nost, neki bi rek­li: delim­ič­na – Iznu­tra nesves­no, san, neki bi rek­li: pred­vor­je prave budnosti.
    .….Spol­ja ratio, real­nost, čista, nepatvore­na, suro­va stvarnost – Iznu­tra intu­itio, ire­al­nost, zapra­vo prva, pri­mordi­jal­na stvarnost, čista kao kap jutarn­je rose, než­na kao snežno bela pahul­ja snega.
    .….Spol­ja kre­tan­je, živ­ot, neki bi rek­li: priv­id živ­ota – Unutra mirovan­je, smrt, neki bi rek­li: priprema za onaj istin­s­ki, veči­ti život.
    .….Spol­ja dai­mo­nioni, sile, bogovi, dobri i loši, svetli i mračni, uzvišeni i pali – politeizam – Iznu­tra Bog, jedan, jedi­ni, jedin­stveni, dobar iznad sve­ga, koji se doduše može man­i­festo­vati kao kaz­na i nagra­da, pa ga čak i dual­is­tič­ki shvati­ti kao dobro i loše, ali u suš­ti­ni jedan – monoteizam.
    .….Spol­ja – mnoštvenost – Iznu­tra jed­nost – singularnost.
    .….Između i zajed­no – binarnost.
    .….Iako je živ­ot uvek jedan, bina­rno je telo života.
    .….Viđeno spol­ja ima oblik trodi­men­zion­alnog lev­ka, onog imhoff-og. Sagledano uži­vo, sli­ka i pri­li­ka nepred­vidi­vog tor­na­da je.
    .….Viđeno sa strane – u obliku je okrenu­tog trougla; na vrhu duž, na dnu tač­ka. Spo­ji­ti tačku i duž znači spo­ji­ti dno sa vrhom. To i jeste naš živ­ot – dno i vrh! Ne tre­ba insi­s­ti­rati na ovom viđen­ju. Živ­ot mora biti neš­to više od toga. Još nis­mo iza­šli iz dvodi­men­zion­alne pozi­ci­je. Još uvek smo u bina­rnom kodu. Jedi­no što ovo saz­nan­je nije sasvim prive­de­no svesti. A i kako bis­mo ga priv­eli kada smo iz ko zna kojih razlo­ga osuđeni na ono – spolja!
    .….Pa ipak, prim­i­r­i­mo li svoj duh, otvo­rimo li na trenu­tak svo­ja čula za onu kral­jevsku, nebesnu tišinu, dozvolimo li na kratko da nas dotakne dašak božan­skog mira i eto poruke koja se polako poma­l­ja iz dubi­na: samo onaj živ­ot koji je viđen iznu­tra nema kra­ja – nadi­lazi i trodi­men­zion­al­ni lev­ak i dvodi­men­zion­al­ni trougao i jednodi­men­zion­al­nu tačku. Jedan maleni saz­na­jni isko­rak u stranu i eto poruke bića koje nam tiho šapuće: samo onaj živ­ot koji je viđen iznu­tra je beskon­ačan, atem­po­ralan, večan! Ko ga doseg­ne iznu­tra, postao je bog – po blago­dati. Ko ga doseg­ne i spol­ja i iznu­tra postao je – sin Božji.
    .….Bar jedan čovek od sveko­likog roda ljud­skog posti­gao je ovo. Ostali samo mogu da se nada­ju onom dru­gom – unutrašn­jem. Malo li je to? Mada bi neki rek­li moguće li je? Oni­ma koji su odustali – nije moguće, jer su odustali. Nji­ma se ne bis­mo bav­ili. Odustali su od mogućnos­ti – darovanoj svi­ma. Oni­ma koji su se odvažili, makar i ne uspeli, veru­je­mo im, jer su imali hrabrost da se odvaže. Nego­v­ali su, gajili su mogućnost – darovanu. Za njih je mogućnost bila neka vrs­ta stvarnos­ti. Bar u jed­nom retkom trenutku. Nije to mala stvar. Ni bez­nača­j­na. Pri­grlili su sÆm dar. Takvi se nazi­va­ju filo­zofi­ma ute­he. Oni prethod­ni, nazi­va­ju se filo­zofi­ma oča­ja. Lju­di se prik­lan­ja­ju ili jed­nom ili dru­gom filo­zof­skom carstvu. Retko kada su sves­ni toga.

    .

    .

    .

    .

    .