Treća reka

Irena Plaović
Lat­est posts by Ire­na Plaović (see all)

    .

    .

    Ško­la u proleće 

    .

    Ovde je reč o tome kako se smok­va i lipa

    udružu­ju u jed­nom nad­drvnom naporu mirisa

    i pro­bi­ja­ju šape među grana­ma ogromnog platana

    bojim se da ću    da ti raz­val­im te male

    prste kad te uzmem za ruku bojim se da ću

    .

    pre­sek vozi­la drhti duž moje kosti, koje,

    priključne kosti, tvo­je rota­ciono svetlo

    vrti mi se u pup­ku, crveno kao lokva

    crveno kao dan

    .

    dese­ta svet­lost jedanaesta

    niko to ne razume

    žestin­om malenog poto­ka ja neću neš­to da kažem

    dubokim usti­ma zama­hom sočne neprek­inute misli

    ti si u plućima

    poljubac riba koje su oči

    .

    ko bi u leđi­ma mogao biti kvačilo

    i zaš­to uvek izrastem četri nijanse slabi­ja u odlazeći jun

    ove godine u našem kra­ju hit su oranž ljiljani

    ras­tu svu­da ko ludi dole po paviljon­i­ma gore u Đuši­noj uopšte svu­da između zgrada

    vire iza bandere

    tako je žud­n­ja lažno bla­ga gori korov od nane

    .

    Poz­na­jem četri Koteža, sva­ki na svome mestu

    samo u jed­nom sam bila

    poz­na­jem tri lepe T‑reke, dve su Tibar i Tisa

    a Treća je još bliže

    ako je pređeš u našem nerođenom čamcu

    hoće li to biti jed­na napokon prozir­na slika

    podat­na tvo­jim ves­li­ma pod koji­ma tek tada

    lete lokne sestrinstva

    .

    Ste­na van Topčidera 

    .

    Odjed­nom miris peršu­na posta­je mi podnošljiv.

    Kupu­jem novi jas­tuk – kon­te­jn­er opet otvara svo­ja onos­trana usta. Ovo­ga puta zauvek.

    Vaz­dušno koren­je više od metra čuva nas jakog vetra i mekanog tla.

    Tamo kroz cev ću prodisati, ogrom­nu parabolu nad zatravl­jen­im kanalom.

    Tamo je bars­ki slalom sažet u grak­tan­je, ne-kreket, neš­to od čega strepim.

    Neš­to nad­ne­seno, buknu­lo. Ste­na o koju se zloba,

    Svet­s­ka čuda i tako dal­je; ste­na o koju

    Oslan­jam gru­di u snu, ja repat migrant iskljucan,

    Raspet pomoću šti­palj­ki, na nekom kra­jn­jem zapadu,

    Sa noga­ma u vodi.

    Ovde već nema ježe­va da neš­to strašno kažu.

     .

    Unutra sneg 

    .

    Pao je sneg zas­trašu­juće kru­pan na kra­ju marta

    I Karabur­ma mi se uči­ni mali Zografu

    Na odsto­jan­ju lep­ote, Hime­tus, Cam­blak Hil na Antarktiku

    Večern­ji sneg nas zakopava

    I svi smo ludi od spokoja

    Spalju­je mrtve u nama

    Ne gori, nedel­ja je

    .

    Šta hoće ovaj gol­ub pod mojim kapkom

    Već se i Zvez­dara beli

    I mali pen­zioneri udišu ovo prazno koje je buknulo;

    spokoj, svi smo poludeli, spokoj

    Opet mi blista sveća u don­jem delu stomaka

    A palila sam je gore u želu­cu za zdravlje

    Al’ sve to samo u oči­ma, pred bron­zan­im kupo­la­ma nemim i eto

    Sad mi klepeće tu ova ptica

    I mir­išem na ništa

    U snegu koji je bio tako težak da

    Evo, april ga leđi­ma guta

    A on tri metra plitak

    Kao nebo-za-ljude

    Sve prem­reženo jed­nom po jed­nom pti­com na baterije

    .

    Terase prazne, zgrade pocr­venele, kazne

    Sitne i mušičave, komši­je zadihane

    Ne čujem, nedel­ja je

    Neš­to sam san­jala čega ću morati da se čuvam

    Nared­nih devet god­i­na, rekla je neči­ja ujna

    Mirni tajanstveni filmovi

    Uvek odnekud nevidljivi

    Duvan, nedel­ja je, ne zameri

    I dok­le više nedelja

    .

    Odvr­nuću u sebi brazil­s­ki radio, ja sam

    Dve crne klompe na saksiji

    Dve nogav­ice egzotične

    Div­na i straš­na scenografi­ja nemačkog nekog Turčina

    Na jed­nom prošlom Bitefu.

    Niš­ta, buk­val­no niš­ta, samo taj sneg što ućutkuje

    I potre­ba da svako izmišl­ja svo­je obrede

    Neki na primer psal­mi u pola deset ujutro i

    Dublje li nas nema, dublje se, kao, ne znam koja misao spašava

    .

    Dobro je, topla, pla­va šol­ja u ruci, nedelja

    Je i evo ih grakću, evo peva­ju stotke iz telefona

    Bil­bord igra nebo nedel­ja igra

    Samu sebe zave­janu i pus­tu a u stvari

    Su dole, tri metra ispod sne­ga, tamo gde se uvijaju

    Nepre­bro­ji­va creva

    Pros­trani­ja od neba

    Vari­mo vari­mo vari­mo tihost u smetovima

    I kolko hoćeš ima razlo­ga da se ništa

    Nika­da ne prećuti

    A pes­ma opet: ajde, uđi malo unutra

    .

    .

    Očigledno&strašno

    .

    Izgle­da da sam žestoko ovde ovo je moje odlučno sada

    sve je očigled­no i strašno

    kao bis­tar bazen i jed­no moje sman­jen­je za potrebe sna

    i nje­gov cinični man­til sa dna od mak­si­mal­nih pet metara,

    obične pločice-niš­ta

    uviđam uviđam mi smo ruko­h­vati od slatkog tki­va i tu su tkane

    ner­vozne zlatne trake kao koren­je zuba i kao mali ren

    kad ose­ti­mo goli­can­je u pre­delu užit­ka i zalaz­i­mo tupi i tmurni u tam­jan grožđe

    i već na zidu visi šareni mrak i dođe kafe­na kašči­ca sra­ma na svako ponos­no teme

    uza­lud mlatiš glavom

    seme je proklijalo

    .

    .

    Mek­siko-Island koli­ma, 2

    .

    Najed­nom sve je transparetno

    otvore­na su dvorišta

    i sva­ka ulaz­na vra­ta ima­ju prozir­na stakla

    i ja sam umor­na od svog lica čis­tog nečis­tog pokrivenog

    ja sam umor­na od svog lica na slikama

    i želj­na nek­ih dugačk­ih skokova

    i isceđe­na spoko­j­na kao matičnjak

    cit­rusna kao mesec koren­it, prisutan

    i mut­na pena pšenice

    .

    i krovovi su odjed­nom udob­ni kleknuli

    pred mene rek­li mi da žude da budu tobogan

    neko se novo cveće uvi­ja oko ograde

    o ja sam danas prelazi­la mostove kao krtica

    pro­bi­ja­jući šapa­ma kroz gus­tu zemlju vazduha

    i men­jač mi je ubrzano disao u šaku

    .

    jedan je Mek­siko mrtav jedan je Island otvoren

    jed­na je žal­fi­ja odavno precvetala

    o ja sam juče padala teš­ka na ivičnjake

    a sad me nadleću jata i kažu evo je ova

    nepomič­na u stoli­ci ska­men­je­na u želji

    osred­nje gnez­do ali izvanred­no kupatilo

    .

    letite ribe strašne koje ste svuk­le krljušt

    najo­bični­ja per­na­ta srca u formaciji

    iznad mreža ante­na pecalj­ki i vulka­na te

    hladne zeml­je ostr­va koje je posta­lo ikona

    mog ohlad­nel­og druga

    mož­da ikona niko­ga u kuku­ruzn­im poljima

    i beskon­ačno sle­po pov­eren­je u kokice

    da će da eksplodi­ra­ju ako ih dovoljno zagreješ

    .

    meni je opet sve zagore­lo a nisu se iskokale

    i tu na pred­njem sediš­tu tvo­jih zelenih farova

    odjed­nom upal­jenih u pravcu mog upinjanja

    osuši­lo mi se grlo

    i videla sam pred sobom: sve je prozirno kao

    plju­vač­ka koju nisam mogla da proizvedem

    .

    .

    Viso­ki Stevan

    .

    Nema okruglih zgrada

    jedi­no palačinke slatke i slane

    elek­tro­privre­da u svome škol­skom obliku

    Gavri­lo Prin­cip sa zido­va bolestan

    dubok kvalitet dvoriš­ta duhovi ružičnjaci

    sunce u čelu i onaj žuti i zeleni pre­voz što ide

    po šina­ma, dugo ga nisam videla

    moje dve pune ruke se ruše u zalihe

    samo malo da pri­leg­nem pa ću da obrišem artikle

    mišićnom krpom što mi igra po ustima

    .

    .

    .

    .

    .

    .