Tri priče

Lat­est posts by Jas­mi­na Han­jal­ić (see all)

    .

    .

    Samosam­ka

    .

    Rat me zatekao u rod­noj kući, u rod­nom gradu. Inače, jedi­no sam dijete oca Samon­ca i majke Tasamke.

    I, kao što biva kad se dogov­ori rješava­ju preko optičkog nišana, za samo jed­nu noć grad je podi­jel­jen između ova dva nar­o­da. Naš dom se nalazio u dijelu gdje su oče­vi Samon­ci zauzeli vlast, pa smo mis­lili da smo sig­urni. To se pokaza­lo kao netačno. Tačni­je, promjenjivo!

    Otac je ubr­zo pogin­uo u bor­bi sa Tasam­ci­ma, pa maj­ka i ja osta­dos­mo same u dijelu gra­da koji je bio nap­o­la moj. Samon­s­ka poli­ci­ja poče dolaz­i­ti noću, pre­tre­sati nam kuću i traži­ti dokaze nepri­jateljskog rada. Kad ne bi našli niš­ta sum­n­ji­vo, vodili bi nas u svo­ju zgradu i držali po dan ili dva u pritvoru!

    Moju majku, koja nije nji­ho­va, i mene, koja nap­o­la nisam nji­ho­va, ispi­ti­vali su o rod­bi­ni s druge strane, zove li nas ko, imamo li kon­tak­te, šal­je­mo li infor­ma­ci­je? U početku su me udar­ali po tijelu, kas­ni­je više po glavi, pri­jetili da će nas poslati u logor, ali uvi­jek bi se našao dru­gi poli­ca­jac koji bi, s teškom mukom, spri­ječio naj­gore. Kad ne bi dobili priz­nan­je o nepri­jateljskom djelo­van­ju još su jače vikali, nazi­vali me tasam­skom kur­vom, a zbog udara­ca na jed­no oko osta­doh sli­jepa. Najzad, pustiše nas s riječi­ma da će motri­ti na sva­ki naš korak!

    Kao i sva­ki rat, i ovaj je stao, mada ne i svršio. Dio gra­da u kojem smo živ­jele, pre­ma Spo­razu­mu o prim­ir­ju, tad zauzeše majči­ni Tasam­ci. Nap­o­la moji!

    Još prve noći tasam­s­ki poli­ca­j­ci su došli u našu kuću i pre­turili je tražeći dokaze nepri­jateljskog, izda­jničkog djelo­van­ja. Kad nisu našli niš­ta sum­n­ji­vo, odve­doše nas na ispi­ti­van­je u onu istu zgradu poli­ci­je u kojoj smo već bile više puta.

    Pitali su nas šta smo radile na samon­skoj ter­i­tori­ji četiri godine i zaš­to nis­mo otišle na kra­ju rata kad su svi ostali pob­jegli? U početku su me udar­ali po tijelu, kas­ni­je više po glavi, pri­jetili da će nas poslati u zatvor, ali uvi­jek bi se našao dru­gi poli­ca­jac koji bi, s teškom mukom,spriječio naj­gore. Kad ne bi dobili priz­nan­je o nepri­jateljskom djelo­van­ju još su jače vikali, nazi­vali me samon­skom kur­vom, pitali čime sam zasluži­la da mi jed­no oko ostane čita­vo i udar­ali sve jače. Na kra­ju posta­doh pot­puno sli­jepa. Zapri­jetiše da će motri­ti na nas i naše kre­tan­je! Maj­ka je, nedugo zatim, umrla.

    Ja, evo, putu­jem vozom, gledam kroz pro­zor i niš­ta ne vidim. Dobi­la sam preko među­nar­o­dne human­i­tarne orga­ni­zaci­je usel­jeničku vizu za hil­jadama kilo­metara daleku zemlju. Čula sam da u njoj žive različi­ti lju­di, gov­ore više jezi­ka, ali da se stol­jeći­ma nije ratovalo.

    Ako me na grani­ci budu pitali ko sam, šta da kažem? Samon­ka ili Tasam­ka? Kćer Samon­ca i Tasamke je Samosam­ka, jer nije odabrala stranu!

    A, ko zna, mož­da tamo postavl­ja­ju neka dru­ga pitanja!?

    .

    .

    Snažni dlanovi 

    .

    Jed­na je ljubav, a lju­di je mnogo.

    Upoz­nali smo se pri ulasku u veli­ki lift. Ust­vari, sudar­ili smo se i počeli smi­jati. Upi­ta me da li žurim, baš mu se pije kafa. God­i­na­ma nigdje ne žurim. Ipak, volim da sve stignem, no ono što ne stignem danas bez prob­le­ma ostavim za sutra. Nemam toliko živ­ota da bih ga troši­la u praznom hodu, ali prazn­i­na ga katkad zna ispuniti.

    Poz­nanst­vo se pro­du­bi­lo. Pre­više stvari nas vezu­je: dob, intere­si, aktivnos­ti, slični poslovi (ja radim u opš­ti­ni, a on u poreznoj upravi). Brzo se razvi­la i hemi­ja i fizika. I kad bih znala opisati tu nev­jerovat­nu strast, ne bi mi vjerovali!!

    Ono što nas jako dop­un­ja­va je sport. Čud­no za djevo­jku, ali u mom sluča­ju sport je imper­a­tiv. Volim odbo­jku, pli­van­je i ron­jen­je. Jedi­no se nisam usudi­la spusti­ti padobranom.

    Moj vol­jeni ima stan u prizemlju, a roditelji su mu goto­vo uvi­jek u vikendi­ci. To se pokaza­lo vrlo prak­tičn­im, ljubav se razvi­jala, krup­n­jala, baš kao i ja nakon pola godine. Bože, koliko smo bili sret­ni! Naši su plakali od radosti kad su čuli novinu.

    Angažo­vali smo agen­ci­ju koja će do najsit­ni­jih detal­ja preuzeti brigu oko cer­e­moni­je vjenčan­ja. Odabrali smo hotel Panora­mu, onako nasum­ice i na neviđeno.

    Na dan vjenčan­ja iz nje­gove kuće otišli smo dos­ta rani­je autom da utanači­mo na licu mjes­ta još par detal­ja oko svadbe. Hotel je lije­po izgledao, iako bez ikakvih raskošnih dodata­ka, pravi socijalistički.

    Krenus­mo ka ulazu. Sta­dos­mo u čudu. Nemoguće!!! Ispred nas se pro­te­glo pet­naes­tak nemilos­rd­nih ste­peni­ca. Osvr­nuh se oko­lo, ne bi li ugledala pomoćni ulaz, ali nije ga bilo.

    – Šta su ste­penice za dva para­plegičara! Imamo ruke! – on se prvi snađe.

    Baš kao i onda pri ulasku u veli­ki lift, naša se koli­ca sudar­iše, met­al zveknu, a mi se počes­mo gro­ho­tom smi­jati. Polju­bi me i podiže svo­je, a potom i moje snažne dlanove.

    .

    .

    Čeka­jući zemljotres

    .

    Kroz prašn­ja­vo, izgre­bano stak­lo mon­tažne limene pro­davnice prehram­benih proizvo­da gledam starog komši­ju Hajra kako se s bli­jed­im cekerom u ruci besciljno i tro­mo vrti po tro­toaru lije­vo – desno. Zas­ta­jku­je po neko­liko min­u­ta, pogle­dom prati dolazak auto­mo­bi­la iz prav­ca Ilidže, kao da očeku­je važnog gos­ta, zatim pravi pet, šest kora­ka, zas­tane i okrene se na drugu stranu pre­ma Kiseljaku.

    Pogr­bljen i mršav, u sivim hlača­ma od čohe, crvenocrnoj kock­as­toj košulji i masli­nas­tožu­tom prsluku, koji je postavl­jen vunom sa unutrašn­je strane, Hajro već pola sata svako malo gle­da svoj požut­jeli ručni sat. Dobio ga je na pok­lon kad je odlazio u pen­z­i­ju nakon trideset i pet god­i­na rada u met­al­noj indus­tri­ji Famos. Sa ženom goto­vo cijeli živ­ot stanu­je u jed­noj, od ukup­no četiri gar­son­jere, u mal­oj zgra­di — soci­jal­nom smješ­ta­ju za četiri porodice. Tu je proveo živ­ot, odgo­jio dvo­je djece (koja sada žive u Ameri­ci), preživ­io rat­na gra­nati­ran­ja i sna­jper­sku vatru, glad i hladne zime tokom četiri godine. –

    - Šta ima komši­ja, što to nisi malo pri­le­gao posli­je ruč­ka? – zadirku­jem ga vese­lo. – Ma, đavo odnio i spa­van­je! Zvao me sin iz Amerike, kaže čitao na Inter­ne­tu za ova dva zemljotre­sa juče i jutros, pa veli da će treći, naj­jači, biti danas u pola četiri! – jada mi se sedamde­se­tosmogodišn­ji Hajro.

    - Ma pusti, bolan, Hajro, ko će to znati! – tješim ga.

    - I žena je iza­šla, a lijekove i pen­z­i­ju sam stavio u ovaj ceker!

     

    Sporo pro­lazi vri­jeme, a Hajro se i dal­je vrti ispred pro­davnice, poma­lo posus­ta­je i sve češće se oslan­ja na žel­jeznu ogradu. Povre­meno pri­lazi izlogu pro­davnice i gle­da muš­ter­i­je u unutrašnjosti.

             – Hajro, bolan, prođe ti davno pola četiri, sad će pola pet!

            – Ma je l’ prošlo??!!

    Pogle­da u sat, mah­nu mi i nevoljko krenu pre­ma kući.

    .

    .

    .

    .

    .

    .