Zimsko popodne

Lat­est posts by Marko Tomaš (see all)

    .

    .

    .

    ZIMSKO POPODNE

    .

    .….Zima je bijela.

    .….Preko dvoriš­ta nosim ogr­jev u kuću. Na vrhu sni­ježnog pokro­va za noći se stvo­rila tan­ka lede­na kor­i­ca koja pop­uš­ta pred teži­nom kora­ka iza kojih osta­ju dubo­ki tragovi. Svako drvo, bunar ili ogra­da posta­ju glatko izva­jane bijele skulp­ture koje se stapa­ju sa zemljom u savršeno i svečano jedinstvo.

    .… Niš­ta ne može naruši­ti tišinu zim­skog dana u ravnici.

    .….I u kući svi smo nekako dos­to­janstveno tihi. Puck­e­tan­je vatre u peći i jed­no­lično brbl­jan­je tele­vi­zo­ra i šum novin­skih lis­to­va u oče­vim ruka­ma i lagana škri­pa ses­trine olovke i crvčan­je žara majčine cig­a­rete i zveket mojih klik­era samo su dio te bespri­jeko­rne tišine.

    .….Mačke su se zavuk­le iza peći i spava­ju. Pas kao da stražari nad nji­hovim snom, gla­va mu je spušte­na na šape, a oči širom otvorene. Kada ga pogledam, a onda tim istim neprekid­nim pogle­dom pređem čitavu sobu, lice mi se zažari i čitavim mi tijelom prostru­ji ugod­na toplina.

    .….Pože­lim neš­to reći i naglo usta­jem, a iz džepa se prospu i tepi­hom zakotrl­ja­ju bezbro­jni šareni klik­eri koji u trenu učine da zab­o­rav­im šta sam kren­uo kazati.

     .

    .

    .

    TU ISPRED NAS JE RIJEKA

    .

    .….Tu ispred nas je rijeka.

    .….Sre­d­i­na je lje­ta. Zrak i zeml­ja su užareni samo je rije­ka uvi­jek jed­nako hlad­na. Ona je jedi­no mjesto pored kojeg se ljeti u našem gradu uopće da živ­jeti. Pjenuša­va je, smaragdno zele­na i snaž­na pop­ut sve snage svi­je­ta zajedno.

    .….Mi smo koš­tun­javi dječaci upra­vo iza­šli iz ledene vode. Sto­ji­mo na užarenom kamen­ju od kojeg je sačin­je­na plaža i divi­mo se brzaci­ma čeka­jući slasne komade lubenice koje su star­i­ji upra­vo izvadili iz plićaka.

    .….Kada iza­đeš iz vode osjećaj je neopi­siv. Krv stru­ji čitavim tijelom i koža se naježi od zado­voljst­va koje donosi izne­nad­na svježina.

    .….Na sti­je­na­ma oko rijeke odmara­ju gale­bovi. Iznad sti­je­na gore pre­ma gradu raste drveće i šiblje čije se grane nag­in­ju pre­ma rije­ci. Ponekad iz vode iskoči riba i zasv­jetlu­ca u zraku.

    .….Tu se ne čuju zvukovi gra­da, samo huk rijeke i ptice. I naš raz­dra­gan smi­jeh i uzvi­ci zado­voljst­va kad u ruke dobi­je­mo velike komade u rije­ci rash­lađenog slatkog plo­da iz kojeg, kad ga zagrize­mo, lje­pljiv i crvenkast sok pokul­ja niz naše brade i ruke.

    .

     

    OTAC I JA U VINOGRADU

    1.

    .….Naš se vino­grad nalazi na jed­noj od rijetk­ih viso­ravni u ravni­ci. Kada se pop­neš na vrh, među sta­bla šlji­va, možeš vid­jeti isto što vidiš kada sto­jiš u dnu vinogra­da na cesti.
    Sve ispred tebe je ravno, do kra­ja svi­je­ta, ali, s vrha, možeš vid­jeti mno­go dal­je, ubjeđu­je me otac.

    2.

    .….Otac i ja vadi­mo vodu iz bunara ulubljenom limenom kan­tom za čiju smo dršku veza­li kanap.
    Bunar se nalazi u naju­dal­jeni­jem kutu naših baš­ta, voćn­ja­ka i vinogra­da. Pok­lopac je zahrđao i istan­jen, neko ko ne zna da se tu nalazi bunar mogao bi upasti unutra, a onda mu ne bi bilo spasa.
    .….Voda koju vadi­mo u limenoj kan­ti nije za piće. Služi da zal­i­je­mo strukove paprike, ili da u njoj ohladi­mo pivo.

    .

    3.

    .….Otac ne gov­ori mno­go. Sig­u­ran sam da u sebi guši lek­ci­je koje mi želi oči­tati zbog lošeg usp­je­ha u školi. Ipak, on ne želi pok­var­i­ti ovaj lijep dan, sunčanu mir­nu sub­o­tu u kojoj otac i sin zajed­ničkim snaga­ma obrezu­ju vinovu lozu i voćke i zal­i­je­va­ju leje povrća. Zato šuti. Otvaračem za boce koji je konopom privezan za stol otvara pivo i pruža mi jed­nu bocu.
    .….Naprav­ili smo pauzu, sjed­i­mo za stolom negdje na pola puta između ces­te i vrha viso­ravni. Gledamo u daljinu, sve ispred nas je ravno, do kra­ja svi­je­ta. Daljinu kida jedi­no far­ma s dva mala silosa i još, iza farme, zvoni­ci grad­skih crkvi.

    4.

    .….Oštrim vinogradarskim makaza­ma reže­mo suvišno granje.
    .….Ako smo u vino­gradu onda smo polupognuti.
    .….Ako smo u voćn­jaku onda se često propin­je­mo na prste kako bi mogli doh­vati­ti najviše grane koje moramo zaus­tavi­ti u nji­hovom rastu.
    .….Viši sam od oca za čitavu glavu. U voćn­jaku ja sam glavni pa ipak dop­uš­tam ocu da mi daje upute i režem upra­vo one grane na koje mi on obrati pažnju.

     

    5.

    .….Posli­je sve­ga, dok otac zal­i­je­va povrće, ja sku­pl­jam granje i stavl­jam ga na jed­nu gomilu. Zatim kupi­mo alat i stavl­jamo ga u auto­mo­bil­sku prikolicu.
    .….Pri­je nego ode­mo popi­je­mo još po jed­no pivo ohlađeno u vodi koju smo izvadili iz bunara i bulji­mo u daljinu.
    .….Baš smo lije­po radili, gov­ori otac.

     

    6.

    .….Kraj svi­je­ta je tamo gdje se nebo spa­ja sa zemljom. Najbol­je ga možeš vid­jeti u pred­večer­je kada crveno sunce baš na tom mjes­tu ponire u ravnicu.