Um je čvor

Kabir Sahib
Lat­est posts by Kabir Sahib (see all)

    .

    .
    *

    Brate, video sam neke
    zapan­ju­juće prizore:
    Lav čuva krave
    što pasu;
    Maj­ka rođena
    nakon svog sina;
    Guru pred svo­jim sledbenikom
    kleči;
    Riba baca ikru
    po vrhovi­ma drveća;
    Mač­ka odnese psa;
    Džak vuče zapregu;
    Bivo kren­uo na ispašu
    sedeći na konju;
    Drvo sa grana­ma u zemlji
    korenom na nebu;
    Drvo sa procve­tal­im korenjem.
    Ovaj stih, kaže Kabir,
    je tvoj ključ za svet
    ako ga shvatiš.

    .

    *

    Kako,
    pita šef policije,
    patroli­raš gradom
    gde kasapnice
    čuva­ju lešinari;
    Gde bikovi zatrudne,
    Krave su neplodne,
    A telad daje mleko
    tri puta dnevno;
    Gde su miše­vi čamdžije
    a mačke čamci
    što ih veslaju;
    Gde žabe drže zmije
    kao pse čuvare,
    a šakali se ustremlju­ju na lavove;
    Zna li iko o čemu pričam,
    kaže Kabir.

    .

    *

    Čupa­jući obrve,
    Stavl­ja­jući maskaru,
    Pomoćiće li ti to
    Da stvari vidiš iznova?

    Onaj što vidi
    Posta­je onaj
    Što je viđen
    Samo uko­liko je on

    So. A onaj drugi
    Voda. Ali ti, kaže Kabir,
    Samo si mrtav
    Gru­men Kvarca

    .

    *

    Um je varalica
    Pil­jar, sa lukavom ženom
    I petoro dece nitkova.
    Neće se promeniti.
    Um je čvor, kaže Kabir,
    Neće se lako odvezati.

    .

    *

    Žena baš­to­vana
    Seče krat­ki život
    Cveća inudiga
    Beživ­ot­nom idolu od kamena
    Što ga je vajar klesao
    Stopal­i­ma na nje­gov­im grudima,
    Dle­tom u ruci.
    Da je idol bio živ
    Skočio bi na vajara.
    Prozreo bi sveštenika
    Što gra­bi svu hranu
    Koju donose vernici,
    Ostavl­ja­jući ostatke za idola.
    Ne jedan. Ne dva.
    Svi su budale,
    Kaže Kabir. Ne ja.

    .

    *

    Čekam brod
    Ali kuda idemo
    I gde je uostalom raj?
    Osim toga
    Šta ću ja,
    Koji te svu­da vidi,
    Radi­ti tamo?
    Dobro mi je ovde gde sam, kaže Kabir,
    Pošte­di me puta.

    .

    *

    Noć je prošla
    I dan će
    Čapl­ja se gnezdi
    Gde crna pčela zuji.
    Kao što mla­da neves­ta misli
    Hoće li? Zar neće?
    Duša drhti u strahu, a
    Ovaj nepečeni krčag od gline
    Iz kog curi voda,
    Sa kog se boja sliva
    Nije dobar ni za šta.
    Kad labud poleti
    Moje vreme pro­lazi u ter­an­ju vrana.
    Ruke od toga bole
    I dlanovi gore.
    To je kraj priče,
    kaže Kabir.

    .

    .*

    Ja Šogun”
    “Ja veli­ki Badža”
    “Ja sin poglavice”
    “Ovde ja gospodarim”
    Pra­va gomila
    Gluposti.
    Sme­jući se, preskačući,
    Pada­jući, svi su oni
    Na putu za grad smrti.
    Za trep­taj oka, kaže Kabir,
    Kralj će biti
    Bez svog kraljevstva.
    .

    *

    Osim što te liša­va ono­ga što jesi
    Šta dru­go možeš reći o govoru?
    Neza­mis­li­vo je živeti bez njega
    I nemoguće živeti sa njim,
    Gov­or te unižava.
    Pričaj sa mudrim čovekom, biće
    Šta da se nauči; pričaj sa budalom
    I dobićeš nje­go­vo brbljanje.
    Udari po praznoj posu­di, zazvečaće
    Jako. Udari punu,
    Kaže Kabir, čućeš tišinu..

    .

    .

                                                                 Sa engleskog Alek­san­dar Ilić

    .

    .

    .

    .