Umetnost ili pamćenje

Lat­est posts by Ajtana Dreković (see all)

    .

    .

    (Maruša Krese, Da li se plašim? , Ori­on Art, Beograd 2016)

    -.

    .).

    .….Maruša Krese, slove­nač­ka pes­nikin­ja, pisac i nov­inar, kako sto­ji u pogov­oru romana „Da li se plašim?“,  napisala je svoj prvi roman i neko­liko mese­ci kas­ni­je umr­la. U tom ključu može­mo razumeti umet­nič­ki pos­tu­pak Maruše Krese. S jedne strane, autor­i­ca romana je mogla poželeti da svoj umet­nič­ki put završi „ozbiljnom“ i „velikom“ for­mom, romanom. S druge strane, žureći da ispriča ličnu ispovest kroz nizan­je kratk­ih sli­ka, roman joj je mogao posluži­ti kao pogod­na for­ma za pamćen­je, pamćen­je lično (porodič­na istori­ja) i pamćen­je kolek­tivno (Dru­gi svet­s­ki rat).

    .….U kon­tek­stu druge pret­postavke pripoved­ni pos­tu­pak Maruše Krese čitaocu se može učini­ti kao logičan. Naime, ona žuri da ispriča i da upamti, da pro­duži tra­jan­je. Tako se  njen pos­tu­pak često pret­vara u nabra­jan­je, kao da je neš­to požu­ru­je, bilo u stvarnos­ti (pre­dosećan­je smr­ti), bilo na planu težn­je za vero­dos­to­jnošću, za umet­ničkim  pos­tup­kom ubeđi­van­ja čitao­ca (kao da pripovedači u romanu zaista beleže slike i osećan­ja u trenutku bežan­ja od smr­ti u rat­nim nepri­lika­ma). Poglavl­ja su krat­ka i veo­ma brzo se smen­ju­ju, a pre­vod pre­voditeljice Dra­gane Bojanić Tijar­dović je izvanred­no pre­cizan i dosledan.

    .….Tema romana, na opštem  planu, nije nova. Tako se roman „Da li se plašim?“ javl­ja kao još jed­no u nizu sve­dočansta­va o već poz­na­tim isti­na­ma. Ali za lične istine u književnos­ti uvek ima mes­ta. Pored ide­je pamćen­ja, Maruša Krese svakako teži i umet­ničkom pos­tup­ku. Spom­in­jan­jem  lokalite­ta „Bogneča Vas“ (Bog  neće vas – kako se u romanu slo­bod­no tumači) ona  iskazu­je svo­je osećan­je u vezi s ide­jom da je sve unapred dato, ali i da je sve besmis­leno. U tim trenuci­ma roman  teži egzis­ten­ci­jal­is­tičkoj filozofiji.

    .….Parar­lel­no sa velikom temom  rata (iako je u romanu pon­a­j­man­je rat­nih sce­na) Maruša Krese daje i temu bra­ka ili porodice. U njenom sve­tu oslobođen­je i brak nisu kraj, već poče­tak usložn­ja­van­ja odnosa i događa­ja, odnos­no samog života.

    .….Iako u prvom delu romana pos­to­je dva pripoved­na toka, data kroz gov­or dva pripovedača, oba u prvom licu, (a kas­ni­je i trećeg), događa­ji pre­dočeni iz dva ugla nisu mno­go različi­ti, osim na kra­jn­je ličnom planu. Tako se pono­vo stiče uti­sak da ide­ja autorice nije da sagle­da jedan događaj iz različi­tih uglo­va. Pripovedač, označen kao ONA u jed­nom trenutku gubi osećan­je svog pola i pita se „Da li sam se pretvo­rila u mašinu?“ Tako u određenom  trenutku rad­nje romana rat briše granicu između polo­va i roman se pono­vo ne može čitati u kon­tek­stu polne razno­likosti, odnos­no dru­gosti. Pos­to­jan­je dva pripovedača pon­a­jviše je, zapra­vo,  moti­vaci­ja  za uvođen­je trećeg pripovedača, Nje­gove i Njene ćerke. U vezi s njom čitaoče­vu  pažn­ju sve do kra­ja romana održava­ju dve bitne i suprostavl­jene tvrd­nje: tvrd­n­ja njene bake „Od ovog dete­ta nika­da niš­ta neće biti“ i nje­na tvrd­n­ja da će biti par­ti­zan­ka. Time Maruša Krese pon­avl­ja još jed­nu  istinu: da čove­ka uve­liko određu­ju vreme i mesto rađan­ja, ali i porod­i­ca uz čije stavove i ubeđen­ja odrasta.

    .

    .

    .

    .