Uskrsnuće

Ladislav Babić
Lat­est posts by Ladislav Babić (see all)

    .

    .

    .

    Kad je čov­jek ušao vrt, u trenutku kad sam poseg­n­uo za šal­i­com crne kave koju uvi­jek u to posli­je­pod­nevno vreme ispi­jam, ja sam se skljokao. Kas­ni­je mi je žena, pri­likom pos­jete u bol­ni­ci gdje sam se opo­ravl­jao od srčanog udara, ispričala da upra­vo nje­mu mogu zah­val­i­ti što sam još živ, jer je alarmi­rao sus­jede koji su poz­vali ambu­lant­na kola, pristigla sko­ro istočas­no s povratkom supruge od pri­jateljice. Sre­tan slučaj, reče mi, jer je nepoz­nati sti­gao u pravi čas, želeći se raspi­tati za put do prenoćiš­ta, s obzirom da je bio u pro­lazu kroz naš grad. Da, zab­o­ravio sam spomenu­ti, čov­jek je ušao u vrt kroz kom­pak­t­ni zid od debele opeke. Ne kroz dvoriš­na vra­ta, ne preko zida, već – kroz zid!

            Da ste tog posli­je­pod­ne­va bili na mom mjes­tu, uvjeren sam kako bi vam se desi­lo neš­to slično, ako ne i mno­go gore, s obzirom da sam kao umirovl­jeni fiz­ičar često pro­ma­trao slične stvari. No, dobro, ne baš kako lju­di pro­laze kroz zidove, već kako alfa-čes­tice pro­laze kroz poten­ci­jal­nu bar­i­jeru, koja je mikrofizikalni ekvi­va­lent zidu za nor­mal­no ljud­sko biće. Mikrofizika je pre­puna poja­va čud­nih, bol­je rečeno stranih makrosvi­je­tu u kojem obitava­mo, ali posve prirod­nih za mil­je u kojem se dešava­ju, a vrlo ih dobro objašn­ja­va znanost beskra­jno malenog svi­je­ta – kvant­na fizika. Zaista, taj nev­jero­jat­ni svi­jet izne­nađu­je ljud­sko biće i više od znanstvene fan­tastike. Tko je čitao Wellsovog „Nev­idljivog čov­je­ka“ teško da je mogao očeki­vati radari­ma nev­idljive avione koji lete nebom, a sig­u­ran sam da bi se slatko nas­mi­jao maš­tovitim, doslovn­im pro­jek­ci­ja­ma mikrosv­jet­skih poja­va u naš svakod­nevni svi­jet. Ili makar doživ­io srčani udar. Isuso­vo pret­varan­je vode u vino (prisut­no i u našim bir­ti­ja­ma), shva­ti­mo li kao par­a­dig­mu trans­mutaci­je mater­i­je, danas se svakod­nevno vrši u fizikalnim lab­o­ra­tori­ji­ma, da ne nabra­jam daljn­je pojave koji­ma su nam se pre­ci čudili. U osnovi, pojed­nos­tavlju­jem laici­ma, radi se o tome da su zbi­van­ja u mikrosvi­je­tu vjero­jat­nosne prirode, što znači da pos­to­ji niz kanala nji­hovih odvi­jan­ja, sva­ki s različit­om vjero­jat­nošću. Pa, dobro – pitat ćete – zaš­to onda čov­jek doživi srčani udar vid­jevši dru­goga kako pro­lazi kroz zid, s obzirom da smo svi građeni od najsit­ni­jih dijelo­va mater­i­je? Stvar je u tome, da što kom­plek­sni­je struk­ture grade ele­men­tarne čes­tice — a poseb­no s obzirom na utje­caj oko­line — vjero­jat­nos­ti nji­hovog indi­vid­u­alnog pon­ašan­ja se „poniš­tava­ju“ (ta poja­va nosi ime „kvant­na deko­heren­ci­ja“), ne na nulu doduše, ali kanali zbi­van­ja za makroskop­s­ki sis­tem ima­ju prak­tič­ki niš­tavnu vjero­jat­nost, te se pojave u našem svi­je­tu dešava­ju na jedin­stveni, za nas uobiča­jeni način. Dakako, to ne znači da nisam mogao dočekati nekog dru­gog pos­jetitel­ja ulazeće­ga kroz zid, čeka­jući još kojih mil­i­jun ili mil­i­jar­du god­i­na, primjerice.

            Tako sam, opo­ravl­ja­jući se, i nadal­je sje­dio u vrtu pijući kav­icu (ignori­ra­jući sav­jet liječni­ka, ali jed­nom se živi), svakako ne očeku­jući pon­avl­jan­je događa­ja, no doživl­jeno mi je dalo što­fa okrenu­ti svo­ja promišl­jan­ja u poneš­to drukči­jem smjeru. Mikro i makrosvi­jet u svo­jim svakod­nevn­im man­i­festaci­ja­ma toliko se raz­liku­ju da, uko­liko se i neka poja­va pro­bi­je u pro­s­tore našeg bivstvo­van­ja kroz bar­i­jeru niš­tavne vjero­jat­nos­ti, reg­istri­ramo je pop­ut čuda – pojave koja izmiče naučnom objašn­jen­ju — te smo u svo­joj zapan­jenos­ti i poz­na­van­ju psi­hologi­je lju­di uopće nesprem­ni da je izne­se­mo u javnost. Kao što ja čin­im pred vama, mada – priz­na­jem – ni vlasti­toj ženi nisam gov­o­rio o doživl­jenom. Dak­lem, bar­i­jera između svje­to­va – mikro i makro – ma koliko se to priv­id­no čini­lo, ipak nije nepro­laz­na. Lju­di malo brige posveću­je tim stvari­ma, glavno da ih umovi i tijela dobro služe, ne glede na nji­hov građevni mater­i­jal. Oni su mno­go zain­tere­sir­ani­ji, kroz cijelu svo­ju povi­jest neprelaznom grani­com dva dru­ga svi­je­ta. Svi­je­ta živih i svi­je­ta mrtvih, točni­je – njenom polupro­pus­nošću u nežel­jenom smjeru. Ipak, nije da nema prim­jera, od vre­me­na Isuso­va uskrsnuća pa u još daljn­ju prošlost, povrat­ka izuzetnih oso­ba iz svi­je­ta mrtvih koji su iz razno­raznih razlo­ga pos­jetili, vid­jeli i vratili se (što sug­eri­ra da im se ovd­je ipak više sviđa­lo). Sje­ti­mo se mitološk­ih Orfe­ja ili Her­ak­la iz grčk­ih mito­va, ili „poja­va“ uskrsnuća iz još udal­jeni­jih pred­kršćan­skih civ­i­lizaci­ja, uključu­jući budizam i židovst­vo (što, nasuprot uvjeren­ju neo­bra­zo­vanih vjerni­ka, gov­ori kako je kršćanst­vo odasvud potkrada­lo sve i sva za vlasti­to struk­tuiran­je, od čega ni islam nije imun). Kršćani čak pro­roku­ju masov­na uskrsnuća vjerni­ka u času Sud­njeg dana. Dak­lem, niz je „prim­jera“ s područ­ja religi­je i mitologi­je, koji gov­ore o povratku iz svi­je­ta mrtvih. Jeli to napros­to usli­jed zgoženos­ti lju­di pred kon­ačn­im nes­tankom, te si ostavl­ja­ju makar mrvicu umišl­jenih šan­si da se kad-tad povrate u živ­ot, ili…

            Kon­tem­pli­ra­jući u blaženoj tiši­ni vrta, dok je supru­ga čita­la knjigu ili preko slušal­i­ca (da me ne ometa) slušala glazbu, usre­do­točio sam se upra­vo na taj „ili“. Sad, dakako da nisam bio jedi­ni van sfere zatu­canih vjerni­ka svih fela koji su raz­ma­trali to pitan­je. I izvan područ­ja naučne fan­tastike bilo je niz priz­natih stručn­ja­ka koji su se time bav­ili. Dali sto­ga što su im društven­om dresurom imple­men­ti­rana vjerovan­ja, van nji­hovih svi­jes­nih spoz­na­ja još uvi­jek pre­vla­davala nad racional­nim pris­tupom, ili napros­to sto­ga što su se – pop­ut mene – poduh­vati­la prodi­ran­ja do neprobo­jne jez­gre tvr­dog ora­ha koja je nadah­n­ji­vala ljud­sku maš­tu i religi­je svi­je­ta, teško je pro­su­di­ti. Jed­nos­tavno, i laici­ma jas­no rečeno, vodi­la me misao: ako pos­to­ji nenul­ta vjero­jat­nost da me netko pos­jeti pro­laskom kroz zid a ne kroz vra­ta, moguće egzi­s­ti­ra jed­nako nenul­ta vjero­jat­nost da me jed­nom pos­jeti moja poko­j­na maj­ka, za koju vjeru­jem da je zau­vi­jek sahran­je­na ispod betonske ploče porodične grob­nice. Pitan­je je samo kako, odnos­no temel­jem kakvih zakoni­tosti, s obzirom da kvant­na fizika o tome niš­ta ne gov­ori. Poz­nava­jući neupit­nost ras­padljivosti ljud­skog tijela nakon fiz­ičke smr­ti (koje služi kao hrana bak­ter­i­ja­ma što oglođu „molekule mesa“ s kosti­ju), osta­je još samo pret­postavka o ljud­skom duhu, ona kojom se bakću religi­je, filo­zofi­ja i znanstve­na fan­tasti­ka – sva­ka na svoj poseb­ni način. Za raz­liku od kršćan­skog učen­ja o dvo­jnos­ti duha i mater­i­je (tvari, jer mater­i­ja je širi pojam!), ja kao evolu­cionista pri­h­vaćam duh kao fazu u sveopćoj evolu­ci­ji svemirske mater­i­je. Dak­lem je duh mater­i­jal­na (ne tvar­na!) prirod­na tvorevina, oblik energi­je (svakako ne u smis­lu naivnih pret­postav­ki da ljud­sko tije­lo u času smr­ti olakša za 21 gram — tko li je to samo izm­je­rio! – zarad seobe duše u neke nez­nane pro­s­tore). Pos­to­ji fizikalni zakon o neu­niš­tivosti mater­i­je (tvari!) i energi­je, pre­ma koje­mu je moguća samo nji­ho­va trans­for­ma­ci­ja iz jednog u neki dru­gi oblik, uz oču­van­je nji­hove ukup­nos­ti. Uko­liko bis­mo pri­h­vatili gledište da je duša „sjedište“ ljudske osob­nos­ti, obnavl­jan­jem koje bi doš­lo do uskrsnuća, morali bis­mo pris­ta­ti i na pret­postavku da je ona neu­niš­ti­va, dak­lem – da je nemoguća nje­na daljn­ja trans­for­ma­ci­ja u neki dru­gi oblik energi­je. Jas­no, prim­jeri koje sam navo­dio ne gov­ore o uskrsnuću duše (što je kršćan­sko shvaćan­je) već cje­line ljud­skog bića – tijela i duha nje­gov­o­ga. Lično me mimo toga ne bi dru­go zado­vol­java­lo, ako niš­ta dru­go a ono iz razlo­ga što ne bih bio zado­vol­jan bez fiz­ičkog pris­ust­va uskrsle majke, njenih milo­van­ja, poljuba­ca i inih man­i­festaci­ja cjelovi­tost koju duboko pam­tim, a ne samo nekog anal­og­o­na kom­pju­torskog pro­gra­ma – duha njenoga. S druge strane, duh je karak­ter­is­tičan po tome što je jedin­stven, s obzirom da ga sami izgrađu­je­mo tijekom živ­ota, te po tome ne pos­to­je dva iden­tič­na ljud­s­ka bića. S druge strane, tvar­na kom­po­nen­ta naših oso­ba (ugljik, vodik, kisik, dušik i ini ele­men­ti) prisut­ni su u neograničen­im količi­na­ma posvu­da u svemiru: od lokalnog smetliš­ta do udal­jenih galak­si­ja, ničim se među­sob­no ne raz­liku­jući. Oda­tle moguće i viđen­ja nek­ih stručn­ja­ka fan­tas­ta, da bi moguće bilo rekreirati poko­jni­ka iz podata­ka pre­ostal­ih nakon nje­gove smr­ti (sjećan­ja, film­skih vrp­ci, med­i­cin­skih zapisa i DNK) pomoću super­moćnih kvant­nih raču­nala; moguće čak nekog „Velikog bra­ta“ koji bi cijeli naš živ­ot sku­pl­jao i najnez­nat­ni­je podatke o nama. O tijelu, moguće, kao i o javn­im man­i­festaci­ja­ma našeg duha u vidu nje­gov­ih pro­duka­ta (knji­ga, člana­ka, znanstvenih, glazbenih i likovnih ost­varen­ja, glumačk­ih kreaci­ja,…), ali teško da bi i naj­moćni­ji kom­pju­teri imali prist­up ka najskrovi­tijim, intimn­im dijelovi­ma naše duše, naših nikad objelo­dan­jenih mis­li i skrivenih tajni. Moguće tek uko­liko bis­mo od rođen­je do smr­ti bili priključeni na nekovrsni ence­falo­graf, uz sposob­nost pri­jevo­da nje­gov­ih zapisa na ljud­s­ki jezik. Dak­le, tako uskrsla oso­ba ne bi bila ista pop­ut one koja je napusti­la naš svi­jet. Mož­da samo u fiz­ičkom obliku, a moguće čak i toliko priv­id­no vjero­dos­to­j­na da raz­liku ne bi pre­poz­nali ni njeni najbolji pri­jatelji i znal­ci. Drugim riječi­ma, savršeni fal­si­fikat, kopi­ja, plag­i­jat s kojim bis­mo moguće i bili zado­voljni, jer kome još na zidovi­ma sobe visi orig­i­nal­na Mona Lisa? Kako savršeni plag­i­jat mogu pre­poz­nati tek vrhun­s­ki stručn­jaci, a često niti oni, pre­osta­je tek jed­na opci­ja uskrsnuća oso­ba u orig­i­nal­nom obliku. A to je usađi­van­je neum­r­le, orig­i­nalne, vječne i neprom­jenljive duše koju sam spom­in­jao, u kom­pjuter­s­ki savršeno rekon­stru­ira­no tije­lo, sve­jed­no dali od „cigli“ s obližn­jeg smetliš­ta ili androme­dine galak­si­je. Neš­to slično (usađi­van­je duha u tije­lo dalek­ih nam pri­matskih preda­ka) gov­ori i religi­ja, tek for­mal­no priz­na­jući evolu­cionizam kao pre­vla­dava­juću znanstvenu dis­ci­plinu, ne mogavši bez uvođen­ja boga u ključnom trenutku nas­tan­ka čov­je­ka. S čime se slažu i mno­gi pis­ci naučno­fan­tastične lit­er­a­ture, nam­jesto boga uvodeći napredne vanze­maljske inteligen­ci­je. U osnovi jed­no te isto, drugim rječnikom izraženo.

            Do sada rečeno bijaše izvan mog fokusa razmišl­jan­ja, tek spomenu­to kako bih vas uveo u povi­jes­nu prob­lematiku uskrsnuća kao pojave, kojoj u strahu od kon­ačnos­ti svo­je egzis­ten­ci­je, ili žel­je za besm­rt­nošću, teže ljud­s­ka bića od kada je „svi­je­ta i vije­ka“. Usput da pod­sje­tim kako ni svemir kao cjeli­na navod­no nije besm­r­tan, ali u smis­lu naših težn­ji i očeki­van­ja, barem tisuću ili par hil­ja­da bonus god­i­na dobi­jenih uskrsnućem, za nas je prak­tič­na besm­rt­nost. Moj smjer promišl­jan­ja išao je za tim da se cijeli prob­lem može svesti na pro­tezan­je vjero­jat­nos­ti izv­jes­nih vladan­ja ele­men­tarnih čes­ti­ca na makroc­jelinu koja nas čini ljudi­ma. Kad bis­mo u tome usp­jeli, pro­las­ci kroz zidove više niko­ga ne bi čudili, što me opet tjera da se pris­je­tim para­p­si­hološk­ih man­i­festaci­ja „prizivan­ja duho­va poko­jni­ka“. Oni se navod­no pojavlju­ju niotku­da, pro­lazeći i kroz najde­blje zidove i komu­ni­ci­ra­ju s nama (s medi­ji­ma, koji nam kao prenose nji­hove poruke). Ne znam jeli ika­da ma koji medij osje­tio milo­van­je ruku priz­vanog poko­jni­ka, bez čega me lično sličan način besm­rt­nos­ti i uskrsnuća, kao što već spomenuh, nima­lo ne bi zado­voljio. Da ponovim, što zna­ju i smrt­no zaljubljeni koji su izgu­bili part­nera; želim vječno pored sebe istu osobu (ne ulaz­im u psi­hološ­ka pitan­ja ljudske pre­vrtljivosti), a ne njenu kopi­ju. Posve istu ličnost koja je, ale­gori­js­ki da se izraz­im, iza­šla u šet­nju, a potom se vrati­la svome domu i meni.

            Intri­g­ant­na je jed­na teško objašn­ji­va stvar. Mnoge tvrd­nje mito­va i religi­ja u kon­ačni­ci posta­ju pred­me­tom znanstvenog istraži­van­ja, i ako već ne rekon­struk­ci­je pojave, a ono barem njenog mogućeg objašn­jen­ja kao i frekven­tosti man­i­festaci­je. Radi li se tu o gen­eraci­jskom „sjećan­ju“ na daleku stvarnost, ili napros­to o psi­hološkoj težn­ji za nedos­tup­nos­ti­ma svakod­nevnih živ­ota, teško je reći. No, već čin­jeni­ca da se religi­jskim i mitološkim tvrd­n­ja­ma počin­je bav­i­ti i znanost, dajući im moguću real­nu bazu ili opovr­gava­jući ih, gov­ori koliko o pojava­ma toliko i o nama sami­ma. Mikro i makro svje­tovi su real­no pos­to­jeći, kao i dvi­je obale široke rijeke, ili plan­e­ta s Mjesec­om koji pleše oko nje. Najs­m­jeli­ja maš­tan­ja o pre­mošći­van­ju real­nih svje­to­va, ma kako moguće izgledala utopi­js­ka, van dometa čak i tisućl­jeća uza­stop­nih gen­eraci­ja, na kra­ju se mogu pokaza­ti ost­variv­i­ma. Ali, „svi­jet mrtvih“; pos­to­ji li on uopće, ili je samo san­jar­i­ja pre­stravl­jenih umo­va, slutećih da će se nekog očeki­vanog ali nena­javl­jenog dana, vra­ta između pos­to­jan­ja i niš­tavi­la zau­vi­jek zalupi­ti za nji­ma? Žao mi je što sam vas moguće zaveo na pogrešan put očeki­van­ja da ćete steći neko real­no i prim­jenlji­vo rješen­je uskrsnuća vaših najmil­i­jih; mea cul­pa. I dal­je sjed­im u vrtu, pijem kav­icu sa svo­jom živ­ot­nom part­ner­i­com, i kao sva­ki besposleni pen­zion­er pre­vrćem mis­li, što mi olakša­va ostatak bivstvo­van­ja među vama, kradući nekome dragoc­jeno vri­jeme u čitan­ju na papir stavl­jenih uobrazil­ja. Molim najponizni­je za oprost.

    P.S.

            Ovo je jedan od fan­tastičnih, utopi­jskih tek­sto­va, koji mi je došao u ruke posred­stvom supruge koja ga je preživ­jela, bivšeg fiz­ičara čije vam ime neće puno znači­ti te ga izostavl­jam. Do dana današn­je­ga nije uskrsnuo, što ne znači da u nekom vrtu, nekog gra­da, neke drža­va ove plan­ete, ne sjede lju­di koji svo­je posli­jed­nje dane troše na slič­na razmišl­jan­ja. Pris­jećam se prigodice, kako neki kažu, da su utopi­je samo pre­ra­no sazrele istine.

    .

    .

    .

    .

    .