Vežbe izopštavanja

Ana Stišović Milovanović
Lat­est posts by Ana Stišović Milo­vanović (see all)

    .

    .

    (Dejan Atanack­ović : Luz­i­tani­ja, „Besna kobi­la“, 2017)[1]

    .

    .….Zadatak je jedan: posta­ti slo­bo­dan, kaže Harms. I ta žud­n­ja za slo­bodom, ima­nent­na svakom biću, osmišl­ja­va puteve egzis­ten­ci­je. Ponekad se drugi­ma čini da su indi­vid­u­al­ni pute­vi – kao Kostiće­vi ‘zalu­ti’ – puki beg od kon­ven­ci­ja, odbaci­van­je zdra­vo­razum­skih načela opštežića, ili čak iskl­iznuća u ludi­lo. Zab­o­ravl­ja se da se, u potrazi za slo­bodom, ne može prati­ti trag mnoštva.

    .….Roman Luz­i­tani­ja Dejana Atanack­ovića se, na posve neuo­biča­jen način, bavi ovim fenom­e­nom odnosa kon­ven­cionalnog i začudnog, ispitu­jući ga sa aspek­ta istori­jskog i indi­vid­u­alnog, književnog i van­lit­er­arnog. To je povest o istori­ji, kak­va bi mogla biti, ali i povest o ljudi­ma, kakvi jesu bivali.

    .….Atanack­ović će, na kra­ju romana, objas­ni­ti da se poslužio aut­en­tičn­im izvorima, ‘oso­bit­om građom’, za svoj roman: najpre, beograd­skim Poli­ci­jskim glas­nikom iz 1899, kazi­van­ji­ma Dušana Sto­jimirovića, dok­to­ra i upravni­ka Doma sa uma sišavših, ali i raz­gov­orom sa Adri­janom Sofri­jem, pis­cem i svo­jim pro­fe­sorom. Autor je, nar­avno, koris­tio i mno­go više od toga: frag­mente iz opštepoz­natih istori­jskih povesti, sop­stvenu per­cep­ci­ju književnos­ti, i naj­posle, celokup­nu umet­ničku erudiciju.

    .….Pisac Luz­i­tani­je nije rukovođen sves­nom inten­ci­jom korišćen­ja pos­mod­ernih pos­tu­pa­ka, kao kakvim zada­tim obrascem i sveprisut­nim lit­er­arn­im diskur­som. Ne insi­s­ti­ra na ide­ji građen­ja autopo­et­ičk­ih načela. Samo će na početku, kao  moto romana, sta­jati Kočiće­va sen­ten­ca: Živ­ot je maglovitost…duša me zaboli i srce zaželi da se ukloni negde daleko, daleko, ispod ovog sumornog, teškog neba.  Autor se  ne tru­di da čitao­ca impre­sioni­ra svo­jim delom, kao komadićem Vav­ilonske bib­lioteke. Atanack­ović piše, jer je priča jača od sve­ga. Ona ište da bude kazana, jer boli, a istori­ja  bolesti dru­go nije, do još jedan vid književnos­ti, kaže.

    .….Junaci Luz­i­tani­je nose istu stig­mu, kao i ljubavni­ci u glaso­vi­toj Pan­durovićevoj Svetkovi­ni. To je ale­gori­ja o oni­ma, koji se mora­ju  oslo­bod­i­ti društvenih kon­ven­ci­ja i egzis­ten­ci­jal­nih deter­mi­nan­ti, lanaca živ­ota što zveče i stežu. Otići u eden­s­ki vrt, u pre­deo nevi­nos­ti, izopšti­ti se od sve­ta, saču­vati aut­en­tičnost emo­ci­je i bića: Sišli smo s uma u sja­jan dan, kaže pes­nik. Za mediokritet­sko biti­san­je, beg u providne i duboke pre­dele zaum­nos­ti je ludi­lo i bolest. Za one, koji su se u te pre­dele izopštili, nema više upi­tanos­ti. Oni nisu izg­nani­ci u ludi­lo, već usaml­jeni­ci po izboru. Nužnost odl­sa­ka iz sve­ta gov­ori sve o sve­tu: Razum i ludi­lo tek su dve, sti­ca­jem okol­nos­ti razd­vo­jene var­i­jante jedne te iste ljudske sud­bine, te se razu­mu nikad ne suprot­stavl­ja ludilo,koje je samo jed­no stig­ma­ti­zo­vano stan­je razuma.

    .….Pitan­je vre­me­na u romanu, jas­nom inten­ci­jom auto­ra,  ne može se racional­no omeđi­ti. I Fuentes kaže da vreme nije apso­lut, jer ga raču­na­ju samo oni, koji nema­ju sećan­ja i koji ne ume­ju da zamišl­ja­ju. Uslovno, to je doba bliske prošlosti, poče­tak  XX veka. Prošlost je, tvr­di autor,  moguće per­cepi­rati na mnošt­vo nači­na, ali je budućnost neiz­menlji­va deter­mi­nan­ta jer se, na sreću ili nes­reću, uvek da pred­skaza­ti, ako nikako dru­gači­je, onda izves­nošću nei­zlečivog pon­avl­jan­ja gluposti. 

    .….Za junake Luz­i­tani­je, ravan sadašn­josti omeđe­na je bizarn­im trenuci­ma istori­je: gospodin Arnot pravi dio­ra­mu za Jes­tastvenič­ki kabi­net Velike škole. Tih dana, svire­po su ubi­jeni kralj i kralji­ca. Petar Karađorđe­vić posta­je kralj Srbi­je. Dez­ert­era Musolin­i­ja hapse u Bernu. Osvežava­juće piće Pep­si Cola osva­ja amer­ičko tržište, a priprema se prvi Tour de France. Nad­vo­jvo­da Franc Fer­di­nad odlazi u lov i samo u jed­nom danu ustre­li tri sto­tine životinja.

    .….Zatim, počin­je Veli­ki rat. Dok aus­trougars­ka vojs­ka nadire u Beograd, major Gavrilović ispi­ja posled­nju dun­je­vaču u jed­noj kafani na Dorćolu, odmah poš­to je održao toržestvenu bese­du vojnici­ma, te ih poslao kuća­ma, spa­sivši ih od besmis­lenih smr­ti. U tom trenutku, gospodin Teofilović se ukr­ca­va na brod „Luz­i­tani­ja“ i kreće ka Beogradu.  U bom­bar­dovanoj i zaraza­ma ran­jenoj pre­stoni­ci, u okupi­ra­noj Srbi­ji, dušev­na bol­ni­ca dobi­ja sta­tus neza­v­isne ter­i­tori­je, posta­je drža­va u državi, oiviče­na stra­hom od obaveza i stig­mom bolesti, posta­je Repub­li­ka Luzitanija.

             U trenutku kada se povest for­mal­no završa­va, kada bi se hronološ­ki mogla zaokruži­ti, zapra­vo sve počin­je izno­va, i tra­jaće dok lju­di bude. Jer je našoj vrsti, nama koji smo sve­do­ci novog doba, obezbeđe­na ta straš­na priv­i­legi­ja da bude­mo gledao­ci ‘pozoriš­ta posled­njeg puta’, opskr­bljeni stoleći­ma sti­canom mudrošću i stoleći­ma sti­canom tugom. Atanack­ović je tako ekspli­ci­rao arhetip­sku sliku vre­me­na: ono nije kružno, zatvoreno i inte­gral­no, već spi­ral­no, otvoreno, fragmentarno.

    .….Za auto­ra, pro­fe­so­ra vizuel­nih umet­nos­ti, to nije sluča­jno birana metafo­ra: vreme je kao Brune­leski­je­va kupo­la. Tre­ba pre­vaz­ići pot­porne preloml­jene lukove prošlosti; od male, stići do Il Cupolone. Prene­breg­nu­ti datosti, da bi se hrabro isko­rači­lo u slo­bo­du, ma koliko se drugi­ma taj isko­rak činio zalud­nim.  Kroz kupolu se može ići ka nebu, spuš­tati ka zemlji, ali je hod uvek tegob­an. Ute­ha je u lep­oti kretanja.

    .….U pros­toru, takođe spi­ral­nom, kojim je autor veš­to struk­turi­rao roman, nalaze se dve kupole, koje su međe toposa: real­ni i imag­i­narni pre­deli. Jed­na je kupo­la vidlji­va, dru­ga skrive­na, ali moćni­ja, pot­por­na. Najpre, očigled­nost ekster­i­jera: Beograd i Firen­ca, u pre­poz­natljivim odred­ni­ca­ma, koje čine lice gra­da. Potom, zaum­na sli­ka: ispod cel­og tla Evrope, nev­idljivi splet hod­ni­ka i pro­laza, čita­va mreža koja se  granala i pute­vi ukrš­tali, pop­ut sple­ta krvnih sudova. 

    .….Enter­i­jer je uvek skrivni­ca: to može biti kuti­ja, u koju se jed­novre­meno sklan­ja Arnotov (ili koji dru­gi) rukopis, ali i telo pis­ca. Zatvoreni pros­tor Jes­tastveničkog, ili nekog dru­gog muze­ja: dio­ra­ma, izlož­ba skele­ta, Vener­in voš­tani trup, ili utro­ba firentin­skog gro­fa, u koje se silazi, kao u podzeml­je Evrope. To su pros­tori zjapećih prazn­i­na, kaže autor, te je sasvim izves­no, da joj  poseti­lac zapra­vo i ne vidi dno.

    .….Mora se sići u naj­dublju tamu, da bi se naslu­ti­la nebe­sa; spoz­nati bez­dan besmis­lenog egzi­s­ti­ran­ja, da bi se mog­lo krenu­ti ka smis­lu. Ono final­no dno koje tre­ba traži­ti ne nalazi se izvan nas, kaže Pekić, ne nalazi se ni u kakvom kolek­tivu. Ono se nalazi duboko u nama.  Pen­jan­je u visine, nije niš­ta dru­go nego spuš­tan­je do dna vlastit­ig bića.

    .….Od zeml­je, ka podzemlju, kroz tlo i kroz utrobu, svi koji putu­ju ovim pre­de­li­ma, kroz povesti istori­je i vlasti­tih živ­ota, idu ka jed­noj tač­ki, koja sub­limi­ra hrono­top: to je Dok­toro­va kula, bol­ni­ca za one, sa uma sišavše. U nju će doći gospodin Teofilović, preživeli brodolom­nik sa „Luz­i­tani­je“; u Dok­torovu kulu će dospeti i Arnot, u kuti­ji, u kojoj su već smešteni nje­govi zas­trašu­jući snovi. Došao je i ser Lip­ton, svo­jevoljno, kao human­i­tarac, poma­gač. Iz bom­bar­dovanog i obe­zličenog  Beogra­da, Lip­ton je zako­račio u dvorište lud­nice, a onda: Gvoz­de­na se vra­ta za nama zatvoriše i mi se nađos­mo u dru­gom sve­tu. Koračamo lep­im vrtom.

    .….U taj bol­nič­ki mirisavi vrt, Adon­isov ili eden­s­ki, u koji su pre­begli ljubavni­ci iz Pan­durovićeve pesme, (a u kome su se već odavno od sve­ta izopštili Mede­ja, Ham­let, Don Kihot, Kralj Lir, Ofe­li­ja, Ćamil-efendi­ja, Arhimed, Munk ili Goja), sti­gao je i gospodin Teofilović, sa brod­skim prslukom za spasa­van­je, kao u svo­ju kuću.  Na prsluku je pisa­lo: ‘Luz­i­tani­ja’.

    .….Odista, ko je bio gospodin Teofilović? Oni, koji su ga videli kako hoda po fron­tovi­ma ili ispod njih, pričali su da je ubio čarobnog alba­trosa, dru­gi da je Jevre­jin što se rugao Hris­tu, a treći se pak kleli da su mu na čelu videli Kain­ov beleg. On je svako, on je neko, ili niko.

    .….Teofilović je u Ameri­ci živeo nev­idljivim živ­o­tom nečin­jen­ja, kao Kafkin Jozef K. I za nje­ga, kako kaže Kaf­ka, živeti, znači­lo je dolaz­i­ti, a nikad ne stići. Oko nje­ga vri vreme, buja sjaj epo­he, koja se lagano pret­vara u trulež. On, pak, živi  van svakog nadah­nuća dik­ti­ra­nog okružen­jem i vre­menom, sem onog što ga je nag­o­ni­lo da gra­di sebi grob. Dok iscr­ta­va lis­tove, do posled­njeg praznog milime­tra, praveći skice svo­je grob­nice, koja će osta­ti bez­i­me­na, Teofilović putu­je. I real­no, i zaum­no. Umi­ran­jem osmišl­java­jući živ­ot, pre­var­iće smrt: preživeće brodolom  „Luz­i­tani­je“, hodati podzem­n­im hod­nici­ma krvo­to­ka Evrope. Kroz taj Infer­no ga vodi čud­ni Vergili­je – Indus Čitragup­ta,  neka­da rudar, a sada crtač mapa podzemnog sveta.

           Teofilović je povre­meno izlazio na svet­lo, na lin­i­je fronta, gde je nje­go­vo nalažen­je, sred besmis­la rovovske svakod­nevice, dočeki­vano kao praznik neo­bične nor­mal­nos­ti. Vojni­ci svih uveren­ja, svih armi­ja, ukopani na položa­ji­ma Ipra, Lila, Kam­brea, Amje­na, preko Rem­sa, Ver­de­na, Nan­si­ja, slav­ili su čove­ka s prslukom za spasa­van­je, jer su u nje­gov­om hodu pre­poz­navali i sop­stvenu i opš­tu ahasver­sku sud­binu, koja i grešn­i­ma ostavl­ja nadu u izves­nost večnog putovanja.

    .….Poživeo je Teofilović još neko vreme u Dok­torovoj kuli, u Repub­li­ci Luz­i­tani­ji, dok ski­ca­ma grob­nice nije ispunio i posled­nji milimetar praz­nine svo­je beležnice. Tek tada je skin­uo prsluk za spasa­van­je, koji ga je držao na površi­ni banalnog, zadatog živ­ota. I uro­nio u smrt, kao u duboku vodu pročišćenja.

            Repub­li­ka Luz­i­tani­ja, omeđe­na kapi­jom, Dok­torovom kulom, povrt­n­jaci­ma i voćn­jakom, ima i par­la­ment, i predsed­ni­ka. Ona je  povlašćeno mesto, borav­ište otpad­ni­ka, izda­jni­ka, rev­olu­cionara, pobunjenika,svih onih što su se, mis­leći svo­jom glavom, našli bez svo­je strane u sukobu. Izopšteni od sve­ta, zaštićeni ludilom, oni istin­s­ki plove „Luz­i­tani­jom“. Najpre, Luz­i­tani­ja je bila iber­i­js­ka zeml­ja, koja se uporno opi­rala osva­jan­ju. Bri­tan­s­ki brod, koji je po njoj dobio ime, krcat civil­i­ma, plovio je rat­nim vodama, da bi bio tor­pe­dovan i pretvoren u buk­t­in­ju, koja brzo tone. „Luz­i­tani­ja“, kao i Repub­li­ka, posta­je brod žrtvo­vanih, brod luda­ka, pop­ut  Rem­boog Pijanog bro­da, pre­ras­ta u ale­gori­ju zaumne egzis­ten­ci­jalne plovidbe.

    .….I dok se jedne noći, Beograd pod bom­ba­ma pret­vara u tonuću buk­t­in­ju, ludaci se ode­va­ju u živ­ot­in­jske kože, pa  hita­ju da iz Prirod­n­jačkog muze­ja u Repub­liku sklone sve što je čuvan­ja vred­no. Nisu samo živ­ot­in­jske kože signum eden­skog, pred­civ­i­lizaci­jskog vre­me­na, kada se još uvek verova­lo u besm­rt­nost.  Ples pod maska­ma je rene­sansna karneval­izaci­ja nji­hovog, pa i svakog dru­gog stra­hotnog doba; to je način da se Čovek naru­ga Smr­ti, da pokaže da se neće lako pre­dati niš­tavilu. I kad nekog, u povor­ci ani­mal­nih prikaza, upi­ta­ju odak­le su, kuda su krenuli, oni odgo­vara­ju istinu, i samo istinu: nji­ho­va je domov­ina Zeml­ja Dem­be­li­ja, Atlanti­da, Liliput, Nuskva­ma, Eldo­ra­do, Her­land, Grad Sun­ca, Utopi­ja, Vrli Novi Svet…

    .….Žitelji Repub­like Luz­i­tani­je nisu nestali, iako se svet lice­mer­no tru­dio da budu zab­o­ravl­jeni: čitav dvade­seti vek će biti bes­pogov­orno posvećen razvi­jan­ju nači­na, modusa, pos­tu­pa­ka, tehni­ka – pa samim tim i strate­gi­ja – nes­ta­jan­ja, tvr­dio je Eduard Hodek, Arnotov pri­jatelj i nas­tavl­jač nje­gove povesti. Nes­ta­ju zeml­je, naci­je i lju­di, kao što čili istin­sko i čis­to ludi­lo, koje negi­ra svaku banal­izaci­ju života.

    .….Sramo­ta je danas za nekog reći da je lud, više no ikad rani­je. Tražiće se eufem­iz­mi, reči pod­staknuća, opti­mističke for­mu­lacije, izrazi jed­nakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može već i da ne želi da bude jed­nak. Nje­go­va će poseb­nost traži­ti scenu, pozorište, odak­le će se ludi­lo nesputano prikazi­vati u svom fan­tastičnom bogat­stvu, u svo­joj tragedi­ji i istin­skom bolu.

    .….Naše doba prezire zaum­nost, poen­ti­ra autor, jer ga sma­tra isprazn­im. Kon­ven­ci­je i egzis­ten­ci­jalne deter­mi­nante su moćni­je no ikad. Malo je  onih, koji bi živ­o­ti­ma branili Luz­i­tani­ju, ili „Luz­i­tani­jom“ plovili. Pon­a­j­man­je je onih, koji bi hteli da postanu žitelji Repub­like Luzitanija.

    .….Roman Dejana Atanack­ovića je i brod­s­ka kar­ta, i pasoš.

    .

    .

    _____________________________________________________________

    .

    .

    [1] DEJAN ATANACKOVIĆ (Beograd,1969), pro­fe­sor vizuel­nih umet­nos­ti, romanopisac. Rukovo­dio pro­jek­tom “Out­side”,  interkul­turnom  raz­menom  između Firence i Beogra­da.  Sam­nos­talne izložbe  i kul­turni pro­jek­ti u  Srbi­ji, Ital­i­ji, Ameri­ci, Kana­di, Bosni, Alban­i­ji. Neki od nje­gov­ih rado­va su deo stal­nih muze­jskih postav­ki.  Roman: Luz­i­tani­ja, radovi iz vizuelne umet­nos­ti: Beograd, dru­gi pogled, Robert Gig­orov: Ter­mi­na­tion Shock, Infin­i­ty Enclosed, Let­ters on the Body.

    .

    .

    .

    .

    .