Visoka i niska književnost danas

Vesna Trijić
Lat­est posts by Ves­na Tri­jić (see all)
    .
    .
    .
    .….O podeli savremene srpske književnos­ti na „visoku“ i „nisku“ gov­ori se povodom prodo­ra logike biznisa i tržiš­ta u njen živ­ot: uzne­mireni posledica­ma koje super­proizvod­n­ja može da ima po umet­ničko stvar­alašt­vo, kao i zas­tu­pljenošću lit­er­a­ture sum­n­jivog kvalite­ta u javnom pros­toru, pro­fe­sion­al­ni čitao­ci je diskval­i­fiku­ju kao pop­ulis­tičku i „nisku“. Radi se, dak­le, o kul­turnoj, ali i soci­jal­noj polar­izaci­ji koja ukazu­je na promenu književnog ukusa i estetike epo­he, na savre­menu var­i­jan­tu odmer­a­van­ja sna­ga između plem­st­va i puka, elite i mase, „star­ih“ i „novih“.
    .….Među­tim, kao eks­plana­torni mod­el za novonastale poet­ičke pojave, spomenu­ta podela nije adek­vat­na: ona je s jedne strane preširo­ka, jer dinamiku književnog razvo­ja nas­to­ji da objas­ni pomoću tren­do­va koji su ovladali jedi­no u romanu, a sa druge je preuska jer, suprot­stavl­ja­jući autore i pub­liku pre­ma nji­hovom kul­turnom background‑u i nivou obra­zo­van­ja, zalazi u prob­lematiku soci­jalne struk­ture stanovništ­va, u odnos šir­ih slo­je­va pre­ma učenos­ti i neizbežno se dotiče pitan­ja pada imu­nite­ta srpske kul­ture u celini.
    .….Kao vred­nos­ni ter­mi­ni u klasičnoj retori­ci, „visoko“ i „nisko“ su imali estetičke i etičke imp­likaci­je; naše doba pred­nost daje etičkoj: uvaža­van­je ukusa pub­like i afir­misan­je vred­nos­ti „niske“ književnos­ti diskval­i­fiku­ju se kao posledice intelek­tu­alnog kom­pro­misa i korum­pi­ra­nos­ti koji vode odbaci­van­ju obra­zovnog sis­tema i uruša­van­ju temel­ja kul­ture. Isti­na je, među­tim, da samo ret­ki, izuzetno nadareni pojed­in­ci zaista mogu da bira­ju pub­liku, odnos­no da li će ili ne proizvodi­ti šund; ostali to rade spon­tano, što znači da nisu počin­io­ci, već simp­to­mi spomenu­tog urušavanja.
    .….Čin­jeni­ca da se današn­ji modaliteti kiča u srp­skoj književnos­ti mogu efek­t­no opisati citi­ran­jem auto­ra koji su se o istoj temi izjašn­javali tokom prošlog veka sug­er­iše da nije „niska“ književnost ta koja se men­ja ili razvi­ja zah­valju­jući tehnološkoj rev­olu­ci­ji; napro­tiv, u njenoj je priro­di da bude inert­na i ograničene kreativnos­ti, u čemu je ona bila dosled­na; ono što se zaista men­ja­lo jeste njen položaj u sis­te­mu kul­ture. Iz toga bi proizilazi­lo da prob­lem „visoke“ književnos­ti nije u poplavi estet­s­ki irele­vantne proze, već u njenoj pop­u­larnos­ti, odnos­no u pub­li­ci i društvu koji favorizu­ju „neukus“.
    Još jedan od paradok­sa koji se ukazu­je iz ove per­spek­tive jeste da komer­ci­jal­ni izdavači nisu zaslužni za formi­ran­je takve pub­like: deceni­je intelek­tu­al­iz­ma, ble­fi­ra­nog ili stvarnog sve­jed­no, tek­stovi koji nisu bili her­metični jedi­no za pro­fe­sion­alne poz­navaoce lit­er­a­ture, pokaza­li su se kao eksper­i­ment koji se oteo kon­troli i pre­dugo tra­jao, pot­puno isključivši tzv. običnog čove­ka iz živ­ota književnos­ti; na taj način se, i još uz zvuke tur­bo­fol­ka, formi­rala pub­li­ka koju su komer­ci­jal­ni izdavači uvažili i okupili.
    .….U suš­ti­ni, dak­le, polar­izaci­ja književnos­ti na „visoku“ i „nisku“ pokušaj je artiku­lacije suko­ba dva ukusa: jednog koji je pre­vaz­iđen i dru­gog koji je loš.
    .….Tekuća književ­na kri­ti­ka je ovoj antin­o­mi­ji dodala još jed­nu, po priro­du književne čin­jenice opas­ni­ju imp­likaci­ju: kako je autor koji teži uni­verzal­noj dopadljivosti u obavezi da ostane društveno-poli­tič­ki neu­tralan, „eli­ta“ je sklona da se (samo)odredi ide­ološkom ten­den­cioznošću i to u tolikoj meri da se savre­meni srp­s­ki roman, i u prekon­cep­ci­ja­ma i u recep­ci­ji, svo­di na novi oblik poli­tičkog živ­ota. To stvara atms­feru u kojoj bi, na primer, neka intimistič­ka priča bez eksplic­it­nih društveno-kri­tičk­ih stavo­va, ma kakvim jezikom i stilom posre­dovana, od strane kri­tike sklone razmišl­jan­ju „u širokim potez­i­ma“, bila pre­viđe­na ili, čak, oma­lo­važe­na kao eskapis­tič­ka, mal­o­građan­s­ka i „niska“ dok bi, sa druge strane, sama poli­tič­ka pro­voka­tivnost tek­s­ta, bez obzi­ra na estetičnost forme, bila dovolj­na za dospeće u cen­tar pažn­je, kako književne, tako i šire javnosti.
    .….Zan­imlji­vo je da je upra­vo ovakav način čitan­ja, koji sadržine pret­postavl­ja umet­ničkim for­ma­ma, pokušava­jući da ih inter­pre­ti­ra kroz veze sa svakod­nevn­im živ­o­tom i da ih vred­nu­je mer­il­i­ma (ne)istinitosti nji­hovih soci­jal­no-poli­tičk­ih imp­likaci­ja, izraz­i­to „nizak“, pop­ulis­tič­ki; on nema nikakve veze sa književnokri­tičkim diskur­som i u osnovi je način na koji se tekuća kri­ti­ka pri­lagođa­va ukusi­ma pub­like, pred­nost dajući laičkom pris­tupu književn­im formama.
    .….I dok, s jedne strane, srp­s­ki autori „novog kova“ usva­ja­ju principe mišl­jen­ja i pred­stavl­jan­ja iz amer­ičke masovne kul­ture (koju je Suzan Zon­tag uporedi­la sa kiseli­nom koja raz­je­da kul­ture svih ostal­ih nar­o­da), nada­jući se poz­natosti u domaćoj javnos­ti i, nar­avno, prof­i­tu, sa druge strane se okupi­la „ugrože­na intelek­tu­al­na eli­ta“ koja bi radi­je da pos­to­ji na jeziku nekog pre­vo­da nego na srp­skom. .….Suštin­skih raz­li­ka u pris­tupu književnos­ti između ova dva tab­o­ra, među­tim, nema: nas­to­jeći da ugode oni­ma od kojih finan­si­js­ki zavise, oni na različite načine reflek­tu­ju posledice istog proce­sa – kul­turne glob­al­izaci­je; u ovom pogle­du, sukob između „visoke“ i „niske“ književnos­ti je fin­gi­ran: u pitan­ju su dve strane istog novčića.
    .….Iako se, dak­le, ni ne obraća­ju istoj pub­li­ci, „viso­ka“ i „niska“ književnost ugrožava­ju jed­na drugu u bor­bi za monopol nad kul­turnom ekonomi­jom, kao i za društveni sta­tus kojeg, po prećut­nom dogov­oru, i nema bez odgo­vara­jućeg pris­ust­va u medi­ji­ma. Medi­ji, sa svo­je strane, naglašava­ju konzum­ni karak­ter umet­nos­ti: ne samo da legit­im­išu proizvode „niske“ književnos­ti, već i ost­varen­ji­ma „visoke“, nači­nom pred­stavl­jan­ja, daju dimen­z­i­je kiča (čemu je tekuća kri­ti­ka takođe dala neslavni dopri­nos, utvrđu­jući ukuse i mirise književnih dela). Pri­gra­bivši neke od osnovnih društvenih ulo­ga koje je književnost imala tokom 20. veka (u zada­van­ju okvi­ra za nacional­ni iden­titet, na primer), medi­ji su joj, zauzvrat, namet­nuli sop­stvene zahteve za pro­voka­tivnošću i kon­tro­ver­zom, dok su mišl­jen­je o kul­turn­im sadrža­ji­ma orga­ni­zo­vali po istom prin­cipu po kojem i mišl­jen­je o sportu i estra­di. Nas­to­jeći da sve pred­stave kao spek­takl, savre­meni srp­s­ki medi­ji impli­ci­ra­ju da su aut­en­tične umet­ničke vred­nos­ti — dosadne, da svako može da bude „pisac“ ili „stručn­jak“ poz­van da, s usil­jenom ležer­nošću, raspravl­ja o stvari­ma koje ne razume.
    .….To, među­tim, ne znači da bi, u cilju bol­jeg razumevan­ja sadašn­jih pri­li­ka, ima­lo ikakvog smis­la antin­o­mi­ju „visokog“ i „niskog“ zameni­ti polar­izaci­jom kul­ture na „elit­nu“ i „medi­jsku“: prisil­jen na kom­pro­mise i kon­formizam, današn­ji intelek­tu­alac nije suprot­stavl­jen medi­jskoj kul­turi; ako je istini­ta Eko­va misao da ne pos­to­ji dobar način upotrebe medi­ja i suro­va Bro­ho­va oce­na da je povlađi­van­je pop­uliz­mu oblik zloči­na pro­tiv kul­ture, onda smo u tom zločinu, hteli to ili ne, svi saučesnici.
    .….Poet­ič­ka dom­i­nan­ta koje se u prethod­nim god­i­na­ma gener­isala neza­v­is­no od podela koji­ma je pokuša­vano njeno opi­si­van­je i stavl­jan­je pod kon­trolu, zas­no­vana je na komer­ci­jal­izaci­ji književnos­ti. Njeni zakoni su se upleli u sve faze nas­tan­ka i živ­ota umet­ničkog dela, od autorskih prekon­cep­ci­ja (u koji­ma se u obzir uzi­ma poten­ci­jal­na ispla­tivnost sadrža­ja i „nekom­p­liko­vanost“ nar­a­tivnih pos­tu­pa­ka), preko fiz­ičkog izgle­da knjige (kit­n­jas­tog diza­j­na kojim se sug­er­iše „drago­cenost“ knjige kao pred­meta) do nači­na medi­jske reprezentaci­je (tre­j­ler­i­ma, na primer, po ugle­du na fil­move i TV-ser­i­je, čime i knji­ga dobi­ja dimen­z­i­je spek­tak­la). Uočlji­va je i ten­den­ci­ja jez­ičko-stilske unifikaci­je proznih tek­sto­va zbog koje ima sve man­je pros­to­ra za kreativnost i orig­i­nal­nost umet­ničkog izraza.
    .….Pod­staknut obave­zom da, ako mu je do opstan­ka u tržišnoj utak­mi­ci, najpre izgra­di, a zatim i održi pre­poz­natljiv imidž, koji se ne zas­ni­va samo na nje­gov­om književnom delu, već i na nas­tupi­ma u javnos­ti, autor nije motivisan da se stvar­alač­ki men­ja i razvi­ja, već da opon­aša ono svo­je delo koje ga je „proslav­i­lo“. Naslovi koji se, usled imper­a­ti­va ser­i­jske proizvod­nje, samo nižu, slabo se među­sob­no raz­liku­jući, upra­vo auto­ra gura­ju u prvi plan: on je, a ne nje­go­vo delo, glavni proizvod komer­ci­jal­izaci­je književnos­ti, roba u ponu­di na tržiš­tu. To potvrđu­je i pokušaj pobuđi­van­ja intere­sa pub­like za pripovetku upra­vo pomoću tem­atskih zbir­ki u koji­ma se oku­pl­ja­ju poz­na­ta ime­na (po ugle­du na holivud­s­ki hit Ocean’s Eleven) ili, u domenu romana, pod­sti­can­jem koau­torst­va. Sup­til­nom manip­u­lacijom trgovine, autor je istovre­meno pred­stavl­jen i kao zvez­da, ekspert koji je u pose­du povlašćenog znan­ja (pa sme­lo polemiše sa zvaničn­im istori­jskim isti­na­ma, na primer) i kao neko čiji se ukus i intere­si pok­la­pa­ju sa ukusi­ma i interes­i­ma „obične“ pub­like; nji­ho­va „jed­nakost“ over­a­va se svakod­nevno, kroz prak­su per­son­al­i­zo­vanih autograma.
    .….Iako je, dak­le, podela književnos­ti na „visoku“ i „nisku“ uslov­na, zbog čega je i obeležava­mo navod­nici­ma, to ne znači da estetske hijer­ahi­je više ne pos­to­je niti da šund može da bude vrhun­ska književnost. Sušti­na svake kul­turne delat­nos­ti je u pro­cen­ji­van­ju vred­nos­ti i u utvrđi­van­ju raz­li­ka; i komer­ci­jal­na književnost ima svo­je hijer­arhi­je ali nije zain­tereso­vana da ih teori­js­ki rasvetli niti da opiše kako su „zabavnost“ i „sviđan­je“, na koje se najčešće pozi­va u pokuša­ju da dokaže sop­stvenu neophod­nost, iznu­tra orga­ni­zo­vani. Sami podaci o pro­da­ji o tome, nar­avno, ne gov­ore, kao što ni tržište ne može da gov­ori o for­mulisan­ju kul­turnih nor­mi, ma koliko se u tom pravcu trudi­lo; jedi­no što ono može da uči­ni jeste da ponu­di repertoar.
    .….Živi­mo u jed­noj od prelaznih, suštin­s­ki triv­i­jal­nih, kič-epo­ha; ona tak­va nije ni prva ni posled­n­ja u istori­ji književnos­ti. U prošlosti, takve epo­he su bile priprema za pre­vrat­nič­ka umet­nič­ka dela: da nije bilo vitešk­ih romana i Ser­van­te­sa koji ih je u mla­dosti vatreno čitao, ne bi bilo ni Don Kiho­ta; da nije bilo nemačk­ih best­sel­era po ugle­du na koje je Vidaković pisao sen­ti­men­talne romane, ne bi bilo ni Vukove recen­z­i­je Ljubomi­ra u Jelisi­ju­mu sa kojom je rođe­na srp­s­ka književ­na kri­ti­ka. I u našem vre­menu „niska“ književnost je već mno­go učini­la za „visoku“: navela je njene autore da iza­đu iz Bib­lioteke i pod­seti­la ih da bez lju­di, bez čita­la­ca, ni nji­ho­va dela, ma s kakvom mukom nas­ta­jala, nema­ju ni smis­la niti prave umet­ničke vrednosti.
     .
    .
    .