Zašto kritika mora da bude angažovana

Lat­est posts by Saša Rado­jčić (see all)

    .

    .

    .

    .….Osnovni epis­te­mološ­ki ide­al u veći­ni oblasti našeg znan­ja je ide­al naučnos­ti. Tako ima nas­to­jan­ja da se i književ­na, odnos­no umet­nič­ka kri­ti­ka, uspostavi kao jedan vid naučnog saz­nan­ja o književnom, odnos­no umet­ničkom delu. Tak­va kri­ti­ka teži objek­tivnos­ti saz­nan­ja do kojih dolazi, njeni pos­tup­ci i zaključ­ci izvode se tako da budu ponovljivi i proverljivi (što su sve karak­ter­is­tike nauke), ona nas­to­ji da eli­m­iniše ter­mi­nološke nejas­noće i dvos­mis­lenos­ti. Sva ta nas­to­jan­ja donose ne malu korist na strani metodološke pouz­danos­ti – ali nije mala ni cena koju kri­ti­ka za to mora da plati. U stvari, ta cena je toliko veli­ka, da kri­ti­ka, posta­jući nauč­na, u isti mah mora da se odrekne dve­ju svo­jih tradi­cional­no shvaćenih funkcija.

    .….Naime, pre­ma uobiča­jenom shvatan­ju, književ­na (umet­nič­ka) kri­ti­ka ima tri osnovne funkci­je: ona tre­ba da opiše, tumači i vred­nu­je delo. U sluča­ju književnos­ti, da opiše struk­turne, for­malne i stilske čin­ioce nekog književnog dela, zatim da ponu­di tumačen­je nje­gov­ih seman­tičk­ih i sim­boličk­ih čini­la­ca, i na kra­ju da oceni delo. Kri­ti­ka ne može da postigne pod­jed­nako visok ste­pen naučnos­ti u svakom od ovih dom­e­na. Razlog tome leži u različit­om karak­teru znan­ja i iskus­ta­va potreb­nih da se zado­volji određe­na funkci­ja kritike.

    .….Da ovo pojas­nim, poslužiću se jed­nom analogi­jom. Aris­to­tel raz­liku­je tipove čovekovog znan­ja u skladu sa kri­ter­i­ju­mom nači­na na koji se čovek odnosi pre­ma pred­me­tu koji saz­na­je; on pos­ma­tra pred­met teori­jskog znan­ja, učestvu­je u pred­me­tu prak­tičkog znan­ja i proizvo­di pred­met poi­etičkog znan­ja. Slično tome, onda kada opisu­je struk­turne, for­malne i stilske čin­ioce književnog dela, kri­tičar ih pos­ma­tra i niš­ta na nji­ma ne men­ja; nje­go­vo iskust­vo je kon­tem­pla­tivno – i jedi­no u tom aspek­tu delo­van­ja kri­tike moguće je da se uspostave i zado­vol­je kri­ter­i­ju­mi naučnos­ti. Kada tumači seman­tičke i sim­boličke čin­ioce dela, kri­tičar ulazi u dija­log sa delom, i tumačen­je do kojeg dolazi je uvek ishod tog dijalo­ga, iz kojeg se ne može izostavi­ti dopri­nos kri­tičara; nje­go­vo iskust­vo je tada hermeneu­tičko – i pruža saz­nan­je koje nije objek­tivno niti jed­noz­načno, te sto­ga nije naučno. I kon­ačno, kada vred­nu­je delo, kada ga ocen­ju­je pre­ma određen­im stan­dard­i­ma, ili napros­to upoređu­jući ga sa drugim sličn­im deli­ma, kri­tičare­vo iskust­vo je nor­ma­tivno; pri tome se raz­liku­ju dva obli­ka ove nor­ma­tivnos­ti, naz­vaću ih autonom­n­im i het­eronom­n­im. Prvi se odnosi na ste­pen uspešnos­ti u real­izaci­ji onih čini­la­ca dela koji su pred­met deskrip­tivnog pos­tu­pan­ja kri­tike, i uto­liko svo­je ocene ne zas­ni­va na mer­il­i­ma spol­jašn­jim delu. Dru­gi oblik ocen­ju­je čin­ioce dela koji su pred­met hermeneu­tičkog pos­tu­pan­ja kri­tike, i zas­ni­va se  na mer­il­i­ma izvan samog dela. Taj oblik imp­liku­je pos­to­jan­je jednog povezanog sklopa vred­nos­ti, o čemu će kas­ni­je biti više reči, a za sada mi je dovoljno da zaključim da epis­te­mološ­ki ide­al naučnos­ti književ­na kri­ti­ka može da dostigne pot­puno samo u domenu jedne od svo­jih tradi­cional­no shvaćenih funkci­ja – deskrip­tivne, a delim­ično u okviru eval­u­a­tivne – naime u njenom autonom­nom obliku.

    .… Uzdrža­van­je od het­eronomnog obli­ka vred­no­van­ja je, pre­ma tome, jedan od kri­ter­i­ju­ma naučnos­ti kri­tike. Ali njen prob­lem je sada u tome što, uz svu svo­ju naučnost, ona ne obuh­va­ta ono po čemu nam je neko umet­ničko delo zaista važno, a to je samo jed­nim delom pod­ložno opi­si­van­ju – od izraza neponovljive sub­jek­tivnos­ti, do uvi­da u priro­du inter­sub­jek­tivnih odnosa do kojeg ne može da se dođe drugim putem. Poš­to samoj sebi sus­pendu­je vred­nosne stavove het­eronomnog porekla, tak­va kri­ti­ka teško da može da oprav­da selek­ci­ju svog pred­meta, osim čis­to kon­ven­cional­no. Jedan Šek­spirov sonet za nju bi bio pod­jed­nako pode­san pred­met koliko i sonet nekog vikend-sti­hok­lep­ca; to što se radi­je bavi prvim, nego drugim, pokazu­je da ona ipak ne uspe­va da se dosled­no pridrža­va svog epis­te­mološkog ide­ala. Jer vred­nost Šek­spirovog sone­ta nije samo, niti pre­sud­no, u nje­gov­im for­mal­nim ili stil­skim osobi­na­ma, nego u onome što ima da nam kaže, u bogat­stvu, složenos­ti i istančanos­ti sadrža­ja pogle­da na svet koji sto­ji iza sone­ta. Deskrip­tivni prist­up nije, dak­le, dovol­jan, kri­tičar izgle­da da mora da se upusti i u inter­pretaci­ju i het­eronom­nu eval­u­aci­ju dela, ma koliko mu ti pos­tup­ci izgledali nenaučno i bili nenaučni. Zbog čega je tako?

    .….Odgov­or glasi – zato što su samo prve dve funkci­je kri­tike uslovl­jene prirodom dela o kome kri­ti­ka gov­ori. Za objašn­jen­je ću se pono­vo obrati­ti jed­noj filo­zof­skoj teori­ji. Savre­meni amer­ič­ki filo­zof Artur Dan­to, određu­jući pojam umet­ničkog dela, kaže da neki pred­met, da bi bio sma­tran umet­ničkim delom, mora da ispuni sledeća dva uslo­va: da gov­ori o neče­mu, i da to o čemu gov­ori otelovlju­je. Ta dva uslo­va odgo­vara­ju hermeneu­tičkom i kon­tem­pla­tivnom iskustvu kri­tičara. Umet­ničko delo nije u prvom redu estet­s­ki, već inter­pretabil­ni pred­met. Otu­da i gen­er­al­izaci­je u gov­oru o umet­ničkim deli­ma osta­ju ograničene i uslovne. Het­eronom­no vred­no­van­je polazi od neče­ga izvan dela, od stavo­va, pa i čitavih teori­ja neumet­ničkog porekla. U tom smis­lu, tak­vo vred­no­van­je je ide­ološko, jer pri­men­ju­je na umet­nost sklop ide­ja nas­tao u neumet­ničkom kon­tek­stu. Ono po čemu nam su nam važ­na dela kao što su San­ta Maria del­la Salute, Prokle­ta avli­ja, Grob­ni­ca za Borisa Davi­doviča, ili obe Plave grob­nice, jesu vred­nos­ti nesvo­dive na interne odnose književnos­ti. Ako je tako – onda kri­tičar mora da se izriči­to založi za određene vred­nos­ti, da se za njih angažu­je. Kri­ti­ka mora da bude angažovana.

    .….Oda­tle ne sle­di da time što je angažo­vana, kri­ti­ka dovrša­va svoj posao. Dani­lo Kiš, koji je bio i te kako angažo­van pisac, jas­no je to pokazao u ogle­du u kojem sučel­ja­va dva karak­ter­isič­na lika pis­ca iz Istočne Evrope: taj pisac ne želi da bude shvaćen samo kao homo politi­cus, nego i kao homo poet­i­cus. Skraći­van­je hor­i­zon­ta na samo jed­nu od tih mogućnos­ti, na angažo­vanost, pogrešno je u još većoj meri nego kada se beži od angaž­mana – jer u tom dru­gom sluča­ju osta­je bar ute­ha u određenom ste­penu naučnos­ti; tamo gde se svo­di na angaž­man, kri­ti­ka je neutešno pogreš­na. Pos­to­je, kod nas, danas, primeri obe­ju zablu­da. A stvar je jas­na: kri­ti­ka mora da bude angažo­vana. Ali to ni izdale­ka nije sve.

    .

    .

    .

    .

    .