Zbogom, mašto moja

Julijan Kornhauzer
Lat­est posts by Juli­jan Korn­hauzer (see all)

    .

    .

    Zas­tave

    .
    Pragovi su se tiho krunili, u plamenu
    gorela su ste­peniš­ta. Ne boj se, laži, laži
    uvek, rado će ti poverovati. Dakle,
    pron­ašao je sebe, veša bele zastave.
    U pro­zoru oči kao vev­erice beže
    u mrak.

    .

    -

    Sneg

    .
    Gledaj: ja sam crk­va. Sneg zvoni za uzbunu
    u postelji reke iglice krvi, sveštenik gori
    za nas. Gledaj: ostao mi je još metak
    zime, opal­iću ga sebi u sle­počnicu, pa neka
    umrem iza zida večeri, smej se dok vreme
    sto­ji kao vojnik.

    .

    .

    Dom

    .

    To nisu više te klupe, kašike, jelka
    pod pro­zorom, ustan­ite sve ptice
    smr­ti. To nije više taj dom, sneg
    sve crn­ji, trago­va nema,
    raznobo­jne krede razba­cane su po podu,
    beli list har­ti­je. Ves­la pokrivena
    zas­tavom. Sire­na zav­i­ja u pet ujutru,
    zeml­ja, zeml­ja. Brže. Pogledaj koliko je
    paste za obuću, sla­menih šešira,
    Čar­li Čaplin s nožem u grudima.
    Plovi­mo, pri­jatelji, zemljo okrenuta,
    plovi­mo neku­da, stal­no nekuda.

    .

    .

    Poez­i­ja

    .

    Poez­i­ja mi nije potreb­na da bih disao
    niti voleo, niti usne grizao, da bih se rasplinjavao
    u gradu, bolu, kriku, ubi­jan­ju. Poezija
    mi nije uopšte potreb­na, hva­ta me
    za grlo šakom papi­ra, cedi se suva
    krv aforiza­ma, sive oči pos­tu­la­ta zatvaraju
    se, otvara­ju, gluho dozi­van­je poho­da iza
    barikade, koja će se izgra­di­ti uvis, stvara
    u njoj male stanove za doseljenike.
    O, ne, poez­i­ja me gle­da kao prestrašena
    živ­ot­in­ja, zalupite vra­ta, razleteće se
    stvarnost, skrom­na radion­i­ca neposrednog
    lirskog pes­ni­ka, koji gaji polemike za
    bol­ja vre­me­na. Poez­i­ja, prl­javi hotel­s­ki peškir
    koji prelazi iz ruku u ruke i miriše
    stal­no na isti sivi sapun. Kako je dobro
    izdrža­vati se od smr­ti, koja trenira
    duge staze na Medi­son Skver Gardenu,
    i verovati, da je to metafo­ra koja obezbeđuje
    poštenu besmrtnost.

    .

    .

    Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući

    .

    Kad ugledaš gomilu, vraćaj se brzo kući
    uneće te u pla­menu državu,
    zaus­tavi­ti dah, odvesti s one strane brave
    bespo­moćnos­ti, otvoriti dućane srca. U kući te
    čeka antiko­mu­nizam, ostava
    puna zimnice. Ni levo,
    ni desno, upo­zo­ra­va te deda koji je
    preživeo dva rata i zna šta gov­ori. U stvari,
    ako ginu lju­di u nekom stra­nom gradu,
    koji poseću­je­mo za vreme ras­pus­ta, možemo
    mirno da sed­nemo za demokrats­ki ručak
    i čekamo šta će biti. Even­tu­al­no da objav­i­mo štra­jk glađu.

    .

    .

    Otvori se kao čaši­ca cveta

    .

    Otvaram dlan
    Dlan k’o dlan
    Otvaram srce
    Zatvoreno

    .

    .

    Svakog sledećeg dana

    .

    Čekam sva­ki sledeći dan
    s nadom da ću saz­nati nešto
    više o sve­tu. To isto svet
    gov­ori o meni.

    .

    .

    Igra

    .

    ne znam ali da li tre­ba da znam
    kad ni dru­gi ne znaju
    ne gov­orim ali da li tre­ba da govorim
    kad ni dru­gi ne govore
    ne brinem ali da li tre­ba da brinem
    kad ni dru­gi ne brinu
    ne razumem ali da li tre­ba da razumem
    kad ni dru­gi ne razumeju
    ne oča­javam ali da li tre­ba da očajavam
    kad ni dru­gi ne očajavaju
    ja to su drugi

    .

    .

    Pre­su­da

    .

    Zbo­gom, maš­to moja!
    Volt Vit­men

    zbo­gom pesme ne mogu više
    da se vra­tim vama
    moje nalivpero pre­više je oštro
    uvek sam hteo da o tuzi pišem
    a stal­no sam pisao s mržnjom
    nisam video ni zelenu travu
    ni deča­ka koji sto­ji na mostu
    daleko su bili vrtovi reka se skrivala
    iza brda moje pero je bilo nestrpljivo
    pesme su vikale i trčale glavačke
    a sada zbo­gom moje lepe godine
    put kojim sam išao je zapleten
    i zavo­jit hteo sam samo istinu da govorim
    jed­ni su gov­o­rili da je to hrabar čin drugi
    da je to pre­ma­lo najzad ube­dili su me
    da je to opas­no sada slušam kako
    u snu diše ćer­ka moja poslednja
    slo­bod­na pesma

    .

    .

    bilo pa prošlo

    .

    bilo pa prošlo
    između bilo i proš­lo mala bela pukotina
    uski klanac pauza koja niš­ta ne znači
    a toliko se toga dogodilo
    usponi i padovi osećanja
    pred­viđan­ja koja plešu u snovima
    sus­reti na brdu i na rubu šume
    bilo je neš­to verolom­no ali puno nečeg neznanog
    proš­lo je jer se nije zatres­lo iz temelja
    malo je bilo malo prošlo
    dugo je bilo
    proš­lo je jed­nom dva puta
    a unutra suva tra­va dotaknu­ta sunčevom kosom
    man­a­s­tir kraj reke zloslut­no tut­n­jan­je voza
    sitan šlju­nak na putu u dolinu

    .

    .

    Dve reke

    .

    Nad vodom i u vodi, na vodi
    moje nevreme i tvo­ja harmonija
    dozi­vali su se nemo.
    Da, sve je slično jed­no drugom:
    Reke, mostovi, sudbine.
    Isto voće na tan­jiru i isti
    zagrl­jeni ljubavni­ci san­ja­ju o budućnosti.
    ne pos­to­ji ni jed­na dru­ga stvar dru­gači­ja od te,
    koju smo upoz­nali jed­nom davno, igra­jući se
    u vrtu, pod nad­zorom roditelja.
    Teče ta ista, zele­na, gus­ta voda,
    nad kojom sto­ji­mo sada ovde, na dalekom kontinentu
    i tamo, gde cve­ta jor­go­v­an i tvo­ja spret­na šaka
    otki­da suvi lis­tić s geranije.
    Dve reke utiču jed­na u drugu
    kao šareni, tro­mi lep­tiri, pijući halapljivo
    svo­je okre­plju­juće sokove, sokovoe planin­skih jezera,
    izlazećeg sun­ca i deč­je, otvorene ljubavi.

    .

    .

    Origa­mi

    .

    U vozu iz Krako­va do Osvejenćima
    tro­je mladih Japanaca
    prave origami
    ubi­ja­jući vreme.
    Pro­laz­i­mo pored brda i šuma,
    a labud od hartije
    san­ji­vo gle­da u travu
    kako gori.

    .

    .

    .

    Sa poljskog Lju­bi­ca Rosić

    Izbor sačini­la Birse­na Džanković

    .

    .

    .

    .

    .