Zimska priča

Lat­est posts by Zoran Ž. Paunović (see all)

    .

    .

    .

    .……Starac je sta­jao kraj pro­zo­ra. Jed­nom rukom je pridržavao zavesu a dru­gom pozi­vao blizance da uđu u kuću. Kada su ga ugledali, mah­nuli su mu i viknuli jošsamo­ma­lo! Nije ih čuo. Nas­mešio im se i zavr­teo glavom. Pos­ma­trao je Sneš­ka Belića. Deca iz komšilu­ka su ga naprav­i­la i igrala se oko nje­ga. Navukao je zavesu, spus­tio roletne, došao do svo­je fotel­je, seo i pri­palio duvan u luli. Povukao je dim, duvan se zarume­neo, pa potam­neo. Ose­tio je snagu duvana kako mu stru­ji kroz telo. Iz usta su mu izlazili kolu­tovi dima. Zagledao se u vrhove svo­jih kari­ranih sob­nih papuča i pomis­lio da bi usko­ro tre­ba­lo da kupi nove. Sklo­pio je oči.

                Tre­sak vra­ta ga je pren­uo. Blizan­ci su otre­sali sneg sa svo­jih jakni. Čuo je deči­je glasove. Sme­jali su se. Razba­cali su mokru odeću i čizme po hod­niku kuće. Utrčali su u ded­inu sobu. Rumenih nose­va i obraza dotrčali su mu u naruč­je. Prekrili su star­ca i fotelju. Ruke i nose­vi su im bili hladni.

                – Goluž­drav­ci dedi­ni, pa napolju je četr­naest ste­peni – kazao je i po navi­ci istog trenut­ka u sebi izraču­nao koliko je to celz­i­jusa. – Smr­zli ste se k’o p… – ugrizao se za usnu i dodao – … khm… ptičice.

                – Nis­mo! – kiko­tali su se blizanci.

                Ustao je i doneo ćebe, a potom i dve šol­je čaja. Rekao im je da se pre­meste na trosed. Poslušali su ga, vuk­li su jed­no dru­go za rukave džem­pera i sme­jali se. Seo je između njih i pokrio ih ćebe­tom. Poglad­io ih je po ozno­jen­im čeli­ma i sklo­nio im vlažne šiške koje su im upadale u oči. Počeo je da ih goli­ca. Koprcali su se i kiko­tali. Lica su im posta­la još rumeni­ja. Kada su pali sa trose­da, podi­gao ih je i ozbiljno pogledao.

                – Da ste odmah popili taj čaj!

                Blizan­ci su nas­tavili da se sme­ju. Namunjio je obrve. Zasuzile su im se oči.

                – Nemoj… deda, bre… nemoj da nas zas­me­javaš, upišk­iće­mo se… bol­je nam neš­to ispričaj… neku priču… neš­to… kad si bio mali… Ali nemoj opet o ratu!

                – A o čemu da vam pričam? O…

                – Pričaj nam kako si upoz­nao baku!

                – Ne, bre Petre! To će kas­ni­je da nam priča, bol­je nam ispričaj… hmmm… hmmm… Kako si upoz­nao baku.

                – Prvo popi­jte čaj, pa ću vam ispričati.

                Počeli su da srču.

                – Vreo je!

                – To je dobro za grlo, da se ne prehladite.

                – ’Ajde, deda, pričaj nam o baki!

                – Dooo­bro… Da li znate zaš­to vaša baka ne čuje dobro?

                Blizan­ci su razro­gačenih oči­ju pogledali jed­no drugo.

                – Vidim da ne znate! Eeeee… ona ne čuje dobro jer je stal­no slušala muziku. I to glas­no. Nika­da nije isključi­vala vok­men i uvek je imala rez­ervne bater­i­je. Vok­men… to je ono što vaša baka drži na glavi pre spavanja.

                Dve glave su se pomer­ile gore pa dole, pa opet gore.

                – Nije ga ski­dala ni za vreme demon­straci­ja. Muzi­ka je treš­ta­la, duvali smo u piš­taljke, u trube, oni koji su imali doboše ili bub­n­jeve, udar­ali su u njih… Buka u modi na sve strane, a ona sa slušali­ca­ma vok­me­na na uši­ma! Moš’ mis­li­ti. Još tada sam je ja prime­tio, grivu od njene kose i slušal­ice vok­me­na. Bili smo klin­ci, a zvanično smo se upoz­nali tek kas­ni­je, na jed­noj žur­ci. Na žur­ci nije imala slušal­ice na uši­ma, ali su joj bile oko vra­ta. Posle smo završili nekakve škole i mis­lili biće bol­je za neko vreme… Usko­ro, mis­lili smo… Ali to vreme nikako da dođe, pa smo se lepo spako­vali i tako smo došli ovde…

                – Šta je to zvanično? – sko­ro neču­jno proša­putao je Petar.

                – A je l’ i tamo ima sne­ga kao i ovde?

                – Crna Alek­san­dra, ima ga i tamo, nar­avno da ga ima. Doduše, tamo je malo topli­je… i ima mno­go više sun­ca i plavog neba… Sećam se te prve godine rata, baš je napadao kao lud… Išao sam svu­da pešice jer nisam mogao da pod­ne­sem gužve po pre­vozu… te godine sam bio zdrav­i­ji nego ika­da… Sećam se, jed­nom, kada sam ipak ušao u tram­vaj, i nar­avno – gledao sam kroz pro­zor – video sam dve mršave bake kako se koška­ju pored šina… pokazi­vale su prsti­ma ka zemlji, vuk­le su jed­na drugu za kosu i neš­to vikale… najpre mi je bilo smešno, mis­lio sam da su pošan­dr­cale, a onda sam shva­tio da se prepiru oko toga čije su grane koje su se polomile od sne­ga i pale pored šina. Iza­šao sam iz tram­va­ja i do kra­ja rata sam svugde išao pešice.

                – Opet je počeo o ratu – ćušn­uo je Petar ses­tru i proša­putao, a potom glas­no rekao: – Deda, hajde nam pričaj neš­to kad si ti bio mali! Kakav si tada bio… i šta si voleo da radiš?!

                – Pa, bio sam… mlad. A najviše sam voleo da se sme­jem. Mno­go sam se sme­jao. Ponekad sam mis­lio da se više sme­jem nego što dišem. Sme­jao sam se i u snu. Onda sam lagano prestao da se smejem…

                – A zašto?

                – Počeo je rat… ali neće­mo sada o tome… Kas­ni­je sam se opet sme­jao, ali nekako dru­gači­je, valj­da sam se uoz­biljio… odras­tao… Šta li ga ja znam…

                – Ti se baš lepo sme­ješ. A je l’ se sećaš one naše rođake iz Nemačke kad je bila mala?! Ona što uvek kas­ni i stal­no neš­to lomi po kući. Ona je baš smeš­na, je l’ da?!

                – Jeste, ona mi je bila kao rođe­na ses­tra… onda je počeo rat i nije se ni jed­nom jav­i­la ni da pita kako smo a kamoli neš­to dru­go… a kada se to završi­lo odmah je došla u goste… Opros­tio sam joj, mada sam se zarekao da više ni reč neću sa njom da progovorim.

                – Baš si bio neki loš čika.

                Samo im se nas­mešio. Nije im niš­ta odgovorio.

                – A što ti pušiš lulu, a ne cig­a­rete k’o druge dede?

                – Pušio sam i ja cig­a­rete k’o druge dede, ali jed­no vreme nije bilo cig­a­re­ta, ili nije bilo para, pa sam počeo da pušim lulu… duvan je bio jeftin… prvo sam motao rizle, pa je moja maj­ka – pokoj joj duši – mis­lila da je to neš­to drugo…

                – A šta je mislila?

                – Ma, otkud ja to znam!!! Zato sam počeo da lulim, i kada već pomenuste…

                Ispraznio je lulu, očis­tio je, pono­vo napunio i pri­palio. Blizan­ci su sa zan­i­man­jem pos­ma­trali kolu­tove koje je nji­hov deda puš­tao u sobu.

                – A je l’ tvo­ja mama znala da pravi kolutove?

                Zagr­c­n­uo se i glas­no nasmejao.

                – Ona?! Pa ona je jed­va znala da uvuče dim… Kada je prvi put zapalila… barem je tako rekla… uzela je jed­nu cig­a­re­tu od mene, bila je jako ner­voz­na, ruke su joj se tresle a nije htela da mi kaže zaš­to. Kas­ni­je mi je rekla da je bila u pro­davni­ci i da na kasi nije znala koliko para ima kod sebe. Nije više mogla da pamti te cifre ni da vidi koliko nula ima­ju, pa ih je pamti­la po sliči­ca­ma. Valj­da joj se zbog god­i­na sve pobrka­lo u glavi, zab­o­rav­i­la je i ko je ko i koliko vre­di… Kas­ni­je sam je neko­liko puta video kako krišom puć­ka i kašl­je, ali sam se pravio da niš­ta ne primećujem…

                Blizan­ci su ga zbun­jeno gledali. Nisu ga niš­ta pitali, znali su da je i to bilo za vreme rata.

                – A je l’ onda bilo neš­to dobro? – upi­tao ga je Petar, budući cinik.

                – Nar­avno, bile su odlične žurke svugde po gradu, sva­ki se dan slavio kao da je posled­nji… Mada se onih iz devedeset četvrte uopšte ne sećam, ma cele te godine se ne sećam… mož­da je tako i bol­je! … u to vreme sam naučio i da umes­im hleb – nije ga bilo u pro­davni­ca­ma… a i da kuvam… Još je bilo dobro što si tada mogao da vidiš ko su ti pravi prijatelji…

                – Kako to: pravi?! Zar nisu svi pri­jatelji – prijatelji?!

                – Nisu Alek­san­dra, videćeš već…

                – A je l’ Kolin nama pravi pri­jatelj? I Den i Dag…

                – Jesu sada, a kada porastete videćete da li su vam oni pravi pri­jatelji ili oni drugi…

                – A koji su to drugi?

                – Pa… imaćete još i druge pri­jatel­je sem njih…

                – Aaaaa… deda?! A je l’ ste vi to onda rato­vali sa Nem­ci­ma kao na filmu?

                – Neee, to je bilo mno­go pre nego što sam se ja rodio. Ovo je bilo dru­gači­je… – kazao je i setio se svog dede kako mu priča kako je bilo u ratu sa Nem­ci­ma. – Kod nas nije bilo takvog rata, mis­lim, nije se puca­lo, ali…

                – Ali… ali… Kako? Rekao si! Stal­no pričaš o ratu.…

                Kise­lo se nasmešio.

                – Kod nas tada nije uopšte ni bilo zvaničnog rata, a i kas­ni­je su gov­o­rili da kao drža­va nis­mo… iako…

                – Kako sad to?

                – Šta je to zvanično?

                – ’Ajde, tutanj! U krpe, pa na spa­van­je! Vidi ti njih! Žutokljun­ci jed­ni, tek ste se ispilili a već bi da se bavite poli­tikom. Takav smo mi narod!

                – Šta je to poli­ti­ka? – upi­tao je budući cinik.

                – Kušuj tamo!!! U krevet!!! – vikn­uo je smešeći se sebi u brk.

                Blizan­ci su nevoljno poslušali, gunđali su sve vreme dok su napuš­tali ded­inu sobu i vuk­li jed­no dru­go za rukave džempera.

                Nakon pola sata je otišao do nji­hove sobe. Ušuškao je dva usnu­la dete­ta i uga­sio svet­lo. Pitao se da li će moći sve to da razume­ju kada odras­tu i da li će neko moći da im objas­ni. A mož­da ih tada to više neće ni zanimati.

                Otišao je do spavaće sobe.

                – Babac, klin­ci su zas­pali. ’Oće­mo i mi na spa­van­jac? – kazao je pril­ično glasno.

                Ležala je na kreve­tu i čita­la. Telo joj je bilo pokriveno jorganom. Pos­ma­trao joj je lice. Uši su joj bile skrivene ispod slušal­i­ca vok­me­na. Spusti­la je knjigu na noćni stočić kraj kreveta.

                – Kome, bre, ti babac?! A, dedac jedan!!! I kako da spavam kad su mi bater­i­je pri kra­ju, a, dedac?! I šta se kog đavola dern­jaš, nisam glu­va! Saču­vaj me bože, ti k’o da si na demonstracijama…

                Pogled mu je pao na pra­men kovrdžave sede kose koji joj je pao preko lica. Legao je pored nje i pokrio se jorganom. Prsti su mu se spustili na njeno lice, sklonili su pra­men kose i pomilo­vali joj obraz. Pogledao ju je u oči. Pri­b­ližio je glavu njenoj i proša­putao: – Srećan Božić.

                Spus­tio je svo­je usne na njene. Sklop­i­la je oči i skloni­la slušal­ice sa ušiju.

                                                                                                  (1997, 2017)

    .

    .

    .

    .

    .