Zimsko vreme

Lat­est posts by Edvin Sug­arev (see all)

    .

    .

     

     

     

    1

    .
    belo nebo bela ulica
    belo pamćen­je bela ljubav

    samo daleko zim­sko sunce
    stiče
    bela suza
    po leden­im kristalima
    na smrznu­to zim­sko staklo

    po hlad­nom
    belom zaboravu

    .
    2
    pre nego što umre
    triput procve­ta veliko drvo

    tako i u tebi poezija
    raspukne u svo­ja utočišta
    iskli­ja u nežne cvetove
    nalju­ti pčele
    da sebi da oduška
    kroz nji­ho­vo zujanje
    alii nije suđeno da iznese plodove
    drvoseča već oštri sekiru

    .

    3
    sneg
    po izdah­nu­loj travi

    sneg
    po golim granama

    sneg
    iznad sko­ro mrtve ledenice
    gde se ispod nad­strešice od bele paučine
    deša­va jed­no malo
    usporeno čudo

    guseni­ca se pret­vara u leptira

    .

    4
    mreža posta­je sve tanja
    i već ne može da izdrži
    toliko mno­go prošlog

    na kra­ju će se pocepati
    i ribe iz pamćenja
    otpli­vaće gde im je volja

    .

    5
    živ­ot polako posta­je pust
    kako se toče godine

    opraš­ta­ju se
    polaze ljudi
    malo tužni
    jedan po jedan

    na kra­ju će osta­ti samo dve stvari
    ja i krivica
    pre­ma drugima

    i tek će tad nas­tupi­ti pakao
    i tek će se tad vide­ti ko je koga

    .

    6
    moja mala
    mala životinjo

    trl­jaš oči šapicama
    skačeš sa grane na granu

    i tiho zacviliš
    kad velike tužne životinje
    odlaze u znoju
    u središte pustinje
    i kopa­ju nok­ti­ma kosti
    svo­je budućnosti

    .

    7
    drvo je
    sporo vreteno
    koje usmerava
    pamćenje

    okrug­lo
    napeto ga vidimo
    kad testera bez pamćenja
    ogoli kru­gove godina

    kad ćemo nauči­ti da prepoznajemo

    8
    beli smukovi
    gmižu po crn­im granama

    sivo nebo je premreženo
    pud­erom snežnih pahuljica

    zim­sko ogledalce
    ispričaj belinu

    po sivoj visini
    zaškriputaj hijeroglifima

    .

    9
    dovolj­na je i mala rupa
    da pobeg­ne duša

    mržn­ja je burgija

    ljubav je detlić

    .

    10
    san­jao sam
    sen­ka baca u nebo
    svo­ju senku svetlosti

    .

    11
    tre­ba­lo je da se rodim kao crnac

    kao stari mrzo­voljni bluzmen
    koji umorno čupa strune a harmonika
    sko­ro da se gubi u debe­lim usnama

    i koji je seo na rub trotoara
    u prašinu
    u mul­javom i prestup­nom čikaškom predgrađu
    stavio je kapu pred sebe a iza uha mu viri
    cig­a­ra sa aljka­vo umotanom travom
    u papir sinoćnih novina

    i svi­ra I svira
    priča o tugi
    I nije ga briga ko-zaš­to-i-da-li ga sluša

    .

    12
    poez­i­ja je zapra­vo posvuda
    tre­ba samo da je vidiš

    da je vidiš kao što detlić vidi
    kako ispod kore špar­ta­ju razni drvojedi

    .

    14
    sit­no per­je i jesen­je lišće
    pomešani vetrom

    i niš­ta više ne može da se kaže
    i niš­ta više ne može da se pomisli
    osim toga

    da je per­je i jesen­je lišće
    pomešano vetrom

    .

    15
    krat­ki dani
    dugačke magle
    repa­ta zima

    .

    16
    čini mi se da sam već
    odavno ušće

    čini mi se da već odavno
    osećam kako
    se moja sen­ka uli­va u mene

    sen­ka me puni

    .

    17
    zima
    magla
    stud

    i ovaj mali život
    sko­ro ugasli ugarak
    skri­va u šaci

    a on viri
    između čvornovatih prstiju
    i šepuri se pred belinom

    .

    .

    .

                                                               Sa bugarskog Velimir Kostov

    .

    .

    .

    .

    .