Život po životu

Rastko Lončar
Lat­est posts by Rastko Lončar (see all)

    .

    .

    .

    IZ MIŠEVIMA NAPADNUTE PESMARICE SODOKIĆA 

    NAĐENE NA GAREŽI, ZVIZDANJA 1995.

    .

    .

    Mla­dost po julijanskom 

    .

    Prah smo bili, i prah ćemo

    biti kada vreme dođe

    Do tada da se zezamo

    (mada kazalj­ka nas glođe)

    .

    Kada si nado­mak cilja

    i dal­je tek na pola si

    Mla­dost delu­je da traje

    A—2–3‑5–3‑2–0

    A ipak prolazi

    .

    Naz­dravl­jam za prošle dane

    što su prošli kao časkom

    Kad bi hteli da se vrate

    (makar i po julijanskom)

    Da okvasim usta žedna

    i u grlu reči krnje

    Ali ničeg više nema

    od mla­dosti osta­lo je trunje

    .

    I sve stvari što smo večno

    mis­lili da će da traju

    otišle su popile se

    naiskap i u gutljaju

    .

    Kada mis­liš da na vrhu

    kon­ačno si iznad snova

    Čini ti se da to sve je

    A—2–3‑5–3‑2–0

    Pa opet iznova

    .

    Naz­dravl­jam za noć bez zore

    za sto vezan sat peščanik

    minute što oru bore

    brigu koju režu dani

    Da okvasim usta žedna

    i u grlu reči gnjile

    Ali ničeg više nema

    od stvari što mla­dosne su bile

    .

    Naz­dravl­jam za noć bez jutra

    osmeh gorak, pogled prezriv

    plitku reč što dugo pluta

    tamo gde je bio jezik

    da okvasim usta žedna

    i u grlu kne­dle posne

    ali ničeg više nema

    ………………………………..

    .

    .

    [NENASLOVLJENI TRIPTIH BEZMALO PATETIČNOG PRIZVUKA]

    .   

    I

    .

    Mno­go smo, mož­da, mogli voliti

    mi, sku­pl­jači prop­uštenih prilika.

    Da bi saču­vali cje­lim ogr­tač od kože,

    a sad je pre­ras­ta­ju bolovi, cvat rebara.

    Svršava­ju se, pro­laze sva naša ljeta

    i bliži se, tako obično tiha, jesen.

    Sve ređe se kreće­mo, sve više obradovani

    rijetkim trenuci­ma pos­jete rasi­janog sunca.

    I, mada u toplom – u nama zebe,

    mada pokriveni – često se budimo.

    Snove nam ustavl­ja­ju neproživl­jene jave

    i sve se teže oblači­mo, sve smo sporiji.

    Boli nas mater­n­ja ćut­n­ja povazdanja,

    jer nam je u grlu zaglavio bol nezagrljenosti.

    I nikak­va spiza, libra ili nektri

    ne mogu da… Pros­to, ne mogu.

    Pit­o­mi Odis­e­ji sve redom… pre­o­rali dječijeg

    smo smi­je­ha toliko, ludi se praveći,

    da smo se ludim i nagrdili.

    Niš­ta na tom oran­ju ne niče.

    .

    Čeka zeml­ja da se sami posadimo.

    .

    .

    II

    .

    Dra­gi pri­jatelji sve rijeđe zvone

    I ja propijajući

    naučih je da pije sa mnom

    I čekam da me iskapi

    A još sam sinoć dono­sio odluke

    Neke mi koščate ruke

    gnječe sve bil­ježni­ja leđa

    Vri­jeme u tra­jan­ju gle­da kako prolazim

    a nikako da se krenem

    i nikako se prekinuti

    Nijed­no, pitaš, zašto?

    Ako se kren­em, stra’ me

    da ću pre­br­zo za svo­ji­jem počivšim

    Ako se prekinem, stra’ me

    da neću nikako.

    Vri­jeme traje,

    ja mimo nj prolazim.

    .

    Jednog od nas nema,

    dru­gog nije ni bilo.

    .

    III

     

    Zaš­to sve?

    Jer moram.

    Zaš­to moraš?

    Jer znam šta neću.

    Kako to moreš znat?

    Jer znam da nećeno nosi bolju.

    Ne boli li i samo nećenje?

    I više od nećenog.

    Moral tako?

    Znam samo da neću nećeno.

    Ne bolil i to znanje?

    Mora.

    Presta­je li kad?

    Samo dok se od nećen­ja ne umori.

    A vraća se, veliš?

    Jer se plašim kraja.

    Da će boljeti?

    Da neće.

    E?

    Jâ. Ne vjeru­jem da je živ­ot po životu 

    ako ne bolije.

    .

    .

    .

    .

    .