Zov besmisla

Senad Avdović
Lat­est posts by Senad Avdović (see all)

    .

     .

    .….Tiši­na. Ogrom­na rupa niš­tavi­la koja zjapi i iznad i ispod nje­ga, čeka­jući ga. Kako samo čovek stane kada oseti besmisao. Kako ga obuzme sop­stve­na neimašti­na, zatekne i ućut­ka. Mozak se nap­in­je iz sve snage da pre­vaz­iđe to privre­meno stan­je svesti, tu blokadu koja ga je snašla i preko koje teško prelazi. Čeka­jući bilo kakav pokret, bilo šta što bi liči­lo na misao pa da je proguta u momen­tu njenog začet­ka. Kuda, kamo, kome, čemu, zaš­to, odak­le… O, kako je to odvrat­no i teško, kako je samo pod­muk­lo i per­fid­no for­mulisano pitan­je na koje se teško daje odgov­or. Može se poje­d­inac zado­volji­ti priv­idom jas­noće i nas­tavi­ti, ali će se pitan­je samo skra­jnu­ti i čekati nared­ni put. Tada će mož­da biti mno­gostruko teže postavl­jeno, gledaće siro­tog čove­ka sa nenad­mašne visine nag­in­jući se nad njim polako i oho­lo, uži­va­jući u svakom momen­tu intelek­tu­alnog mrc­varen­ja; a ako još duhovno stan­je čove­ka bude u raskolu, to može dodat­no otežati pitan­ja i naterati čove­ka na sebe samog.

    .….Da, besmisao sto­ji uz nje­ga kao kragna. Može se samo nav­ići na to, te tako preživeti trenutke ispi­ti­van­ja, ali nika­da se pot­puno oslo­bod­i­ti. Čovek hoće pri­h­vati­ti neku ide­ologi­ju koja će mu dati duševno spoko­jst­vo, koja će mu biti vetar u leđa, koja će mu prekri­vati oči i uši na svaku men­tal­nu nelago­du. Ali, besmisao u svakom iskrsne, bar na mom­e­nat. Živ­ot čeka čove­ka, može god­i­na­ma, deceni­ja­ma čekati tako nest­varno str­plji­vo, vre­bati sva­ki mom­e­nat; a živ stvor mora klonu­ti kad-tad, mora mu se dogodi­ti neš­to za duh nes­nos­no, kak­va zločes­ta sud­ba, kakav nepri­jatan i bolan usud koji će ga emo­tivno razarati neko vreme, koji će mu kidati logiku bivan­ja i streml­jen­ja. A onda zab­lista besmisao, onako pom­pezno i baha­to. Pred čovekom je strašan, snažan i neu­moljiv. On je prepre­ka dal­jem lagod­nom pos­to­jan­ju jer zahte­va odgov­ore na nepostavl­je­na pitan­ja koja sva­ki inteligent­ni stvor oseća u času pojavlji­van­ja besmis­la, on ih razume bez da ih postavi. Često ne sme ni da ih for­muliše otvoreno, da se u njih zagle­da, da ih oseti do ponornih nakana, da ih osmotri čis­to i jas­no dok sto­ji ponos­no uspravno. Mis­li­ti o tome podrazume­va sumor­nu težn­ju ka bek­stvu iz egzis­ten­ci­jalnog mra­ka. Mis­li­ti o nepos­to­jan­ju znači obesmis­li­ti pos­to­jan­je. To je začaran krug uvr­nu­tih pitan­ja iz kojih se logič­ki trud­benik upin­je svom energi­jom ne bi li im utekao i zataškao ih.

    .….Ali, besmisao odu­vek čeka begun­ca čove­ka. Ono je deo nje­ga, deo nje­gov­og bića, srž koja inspir­iše neu­morno men­tal­no trčan­je, bežan­je u ilu­zor­nu sklad­nost oko­line sa svo­jim sop­stvom. Ljud­sko pre­galašt­vo i delan­je je stvo­rilo goto­vo per­fek­tne uslove za zataška­van­je svih onih mračnih pitan­ja koja se nad­vi­ja­ju nad pojed­incem. Iden­tično kao preda­torsko poiman­je lova, besmisao kao grablji­vac čeka da se poje­d­inac izd­vo­ji iz mase pa da ga zaskoči; to je poje­d­inac koji pokuša­va da mis­li samostal­no i slo­bod­no, neza­v­is­no od uta­banog ili namet­nu­tog prav­ca u masenom razmišl­jan­ju i koji se kreće drugim putem od onog na kojem je veli­ka guž­va; to je poje­d­inac koji sam sebi krči put, koji svo­jim radom pokuša­va popločati novu prom­e­nadu živ­otne filo­zofi­je, dru­gači­ju, nepri­pada­juću, nesvo­jstvenu okružen­ju u kojem ga je živ­ot­na okol­nost sus­rela. Poš­to se raz­liku­je od većine mis­lećih indi­vid­ua, on biva od većine i odbačen. U toj odbačenos­ti, besmisao vidi svoj pros­tor za manevrisan­je men­tal­nim tokovi­ma tog društvenog disiden­ta, tog otpad­ni­ka koji mimo uvreženog i opštepri­h­vatljivog pon­ašan­ja i mišl­jen­ja izgrađu­je neko novo razmišl­jan­je, koje i ne mora biti pot­puno novo (jer to se veo­ma retko deša­va zato što je za to potre­ban izuze­tan poje­d­inac koji je redak kao crni labud), već to može biti i jed­na vrs­ta orig­i­nalnog pozi­va na samostal­no promišl­jan­je, na odbi­jan­je nametan­ja prav­ca kre­tan­ja, na pre­poz­na­van­je jef­tine ujdurme neveš­to plasir­ane, na ukazi­van­je znača­ja razvo­ja kri­tičke mis­li, na neretko izraža­van­je skepse. Tim putem sves­ni otpad­nik biva otvoreno izložen nale­tu sirovog besmis­la koji ga opse­da dok najčešće sedi sam i odbačen razmišl­ja­jući o svo­jim pos­tupci­ma i ruta­ma koje su dovele do stan­ja društvene negaci­je nje­gove ličnos­ti. Kako se izbo­rio za osamostal­jen­je i izd­va­jan­je iz mase, tako se mora izbori­ti i sa utvara­ma besmis­la koje opsesivno tre­ba­ju danak zdra­vo­razum­skog glediš­ta koje poje­d­inac nas­to­ji formi­rati. On ih mora ukroti­ti, istrebiti, tre­ba ih ras­plinu­ti posvu­da da im se trag zatre. To nije nima­lo naivan zadatak ako se uzme u obzir da pos­to­ji kri­tič­na duži­na tra­jan­ja koje čovek može pod­neti pod besmis­lom i da preko­račen­je te granice vodi autode­struk­ci­ji (otu­da i fobi­ja od odbačenos­ti); jer, čovek mora stvoriti smisao da bi mogao da opstane u sve­tu koji mu ne dugu­je nikakvu logiku, koji mu ne mora imati smis­la i svrhe, koji mu ne polaže nikakve račune niti ima naklona. Svet je hlad­na i ravo­duš­na poja­va, i on bi uvek takav i ostao uko­liko mu čovek ne bi dao smisao, svrhu i kauzal­nu vezu (na posletku), u nas­to­jan­ju da uhvati Smisao i Svrhu. Na kra­ju kra­je­va, čovek neu­morno teži da postane smis­leno biće, i kao tak­vo ne želi ni biti biće besmis­la i niš­tavi­la. Smisao je pogon­s­ka sna­ga, spir­i­tus movens.

    .….Ipak, odbačeni poje­d­inac je samo jed­na intere­sant­na kat­e­gori­ja koja najčešće upa­da u zamke besmis­la i koja voje­va najviše pobe­da nad tim men­tal­nim mon­stru­mom. Zbog čega? Besmisao njuši strah, on oseća ner­vozu i nesta­bil­nost orga­niz­ma, vre­ba pad intelek­tu­alnog imu­nite­ta, bolest mož­dane mase i tro­mu kom­bi­na­toriku nervnih ćeli­ja unutar. To su biološ­ki utvrđeni kanali nje­gov­og kre­tan­ja i delan­ja. Čemu sveko­li­ki trud i pat­n­ja ako je kraj određen? Zaš­to se muči­ti i for­sir­ati svo­je biće koje će svakako jed­nom posta­ti nebiće? Zbog čega uporno pre­tendovati na sta­jan­je kada je pro­laznost sud­bi­na? Čemu pro­duže­tak vrste ako mene nema? To je napad­na tač­ka na koju se strovalju­je sav besmis­leni teret koji traži da se objas­ni, koji traži svo­je mesto i kat­e­gori­ju u živ­ot­noj šemi jednog svesnog bića. Indi­vid­u­alac se tada izd­va­ja iz mase, pročišća­va se i uzdiže u nužnoj osa­mi, da bi se nakon toga vra­tio među ljude, među žamor i napor, a sve da bi pre­neo poruku i pouku koja se iskristal­isala kao posled­i­ca lične katarze, kao posled­i­ca pročišćen­ja vlasti­tog duha od društvenog mul­ja koji se u naslaga­ma formi­rao u svakod­nevnom biti­san­ju. Takav poje­d­inac koristi Tojn­bi­jev sis­tem ’povlačen­ja i povrat­ka’, on donosi ide­ju za plan­sko bek­st­vo iz besmis­la, upuću­jući druge na staze koje vode intelek­tu­al­noj čis­ti­ni i slo­bo­di, istovre­meno utirući put razvo­ju civ­i­lizaci­je i kul­ture, razvo­ju nasleđa i bre­me­na preda­ka koje bi svi tre­bali pod­jed­nako nosi­ti kroz šipraž­je soci­jalne okolnosti.

    .….Ali, besmisao čeka, uvek čeka. Str­plji­vo prati red događa­ja i mom­e­nat kada tre­ba da nas­tupi, da ophr­va nejakog čove­ka svo­jom tmi­nom koja mir­iše na bez­dan i tugu, da ga uvuče u čvrsti zagrl­jaj pro­laznos­ti i indi­vid­u­alne apokalipse, pokazu­jući svo­ju gorolom­nu snagu praz­nine kojom ispun­ja­va šupljine ljud­skog duha koji je u mag­noven­ju klon­uo. A čovek je krhko biće, tu mil­ion puta izrečenu sin­tag­mu već dobro znamo, ali i osećamo. Nedostatak ili gubitak jedne bitne okol­nos­ti u živ­o­tu čove­ka okonča­va sud­binu na hil­jade drugih, onih nebit­nih ili man­je bit­nih koje su se dojmile veo­ma bitne, čak poneke i pre­sudne. Tako je, na primer, sa čovekom koji izgu­bi zdravl­je, sa onim koji izgu­bi blisku osobu, potom onim koji bude ostavl­jen u najvećoj ljubavi, zatim sa onim kome se, usled mno­go­b­ro­jnih okol­nos­ti koje mogu da zadese čove­ka, preko noći sruše kojekakvi snovi i planovi i tako dal­je. Takvom pojed­in­cu se svet u glavi uruša­va, nes­ta­je mu oslonac, podupi­rač, nema više stubo­va na koje bi mogao da osloni svo­je stavove. Kažem u glavi jer se to zapra­vo samo i deša­va u indi­vid­u­al­nom doživl­ja­ju ono­ga kome se besmisao prepreči nasred puta, koga zatekne i ko mu se uči­ni kao plod­no tle za razvoj niš­tavnih ideja.

    .….Takav mora pron­aći smisao, mora se podići nakon pada, usta­ti pot­puno uspravno i oštro pogle­dati besmisao. Otpor!

    .….A šta je dru­go smisao do otpor pro­tiv besmisla?

    .

    .

    .

    .

    .