Zovem se Mirsad i teško je

Vladimir Tabašević
Lat­est posts by Vladimir Tabaše­vić (see all)

    .

    .

    .

    Prva priča bez jednog oka, o psu ili kako sam mogao

    .

    .….Došla je, a prethod­no je bila pala, i sva je bila u tim mod­ri­ca­ma koje su tra­jale duže nego neke obične mod­rice. Bojao sam se da ima leukemi­ju. Uvek sam se bojao. Sta­la je naspram mene koji sam ležao a pro­zor je bio otvoren širom jer je leto tre­ba­lo da nam, i ono, dođe, ubr­zo, a otvoren­im pro­zorom čekamo leto, uvek. Počela je da me gle­da, na ivi­ci suza. Pored leukemi­je, plašio sam se i te ivice koja se tako lako uvuk­la u jezik naš svakog dana koji koris­ti­mo, da mi nikako nije bilo jas­no šta hoće od nas. Video sam kako sto­ji na ivi­ci suza i kako joj ta ivi­ca smeta oku, iznu­tra, i kako može sa te ivice, lako, da padne pra­vo na mene ili kroz pro­zor da padne, da uplaši to leto koje nam dolazi. Mogao bih da kažem kako bi mogla jed­nim leten­jem da uplaši leto, ali tad bih ja bio neko ko je na ivi­ci razu­ma, razume se. Nikako joj se nije dalo da plače i gledao sam kako drhti kao konj kad vidiš da drhti i da mu mišići neprestano, neprestano  rade, sit­no, titra­ju onako, vrući pod kapom nebeskom. Tada su obično kon­ji žed­ni. Znam da je tako kad se ustežeš da ne zaplačeš, ali ja nisam bio kriv i nisam joj mogao pomoći. Gledala je u mene, ćutali smo kraj otvorenog pro­zo­ra, spol­ja je to izgleda­lo kao da celoj kući nedosta­je oko, a u toj rupi, ona i ja. Pita­la me kako sam mogao, a pas je napolju zala­jao, najverovat­ni­je na neko­ga ko nam je dolazio u goste i sa kim smo, pet min­u­ta kas­ni­je, sedeli ceo dan.

    .

    .

    Zima, pa onda ježe­vi, pa onda opet zima

    .

    .….Znam sig­urno da sam kao dete išao kroz šumu. Danas ne bih smeo, obećavam. Ne bih smeo da tako idem kroz šumu i da tamo neš­to šušne a ja sebi da kažem da nije niš­ta, dok, u stvari, ne znam šta je. Znam sig­urno i to da u toj šumi može deset ježe­va da vodi neku svo­ju poli­tiku i da ja nale­tim na njih i da posle ceo živ­ot ne smem nikome da ispričam šta sam video. I to znam. Danas ne bih smeo da idem šumom ali ako bih morao, onda bih išao tako što bih se sećao da sam kao dete ipak smeo da idem šumom. To su, nar­avno, dve različite šume, ali ja volim da veru­jem da sam, makar ja, onaj isti koji sam odu­vek. Sećam se da je bila zima i da su tada ježe­vi bili nekako nemogući, ali ja sam ih video, nar­avno. Tada se nisam plašio. Danas me je strah čak i od toga što se tada nisam plašio. Na zimu idem u šumu, ima načis­to da podet­injim, a ako naz­im­im, pa, bože moj.

    .

    .

    Dokoli­ca je, kažu, đavol­je igralište

    .

    .….Bio sam užas­no lenj, nisam micao ni mali prst. Ležao sam i mis­lio. Dumao nad sve­tom. U svo­joj osmoj godi­ni sam nas­tavio da ne radim niš­ta, mati je bila lju­ta na mene, preti­la je da će me dati u Zvečan­sku, na usva­jan­je, ali ja nisam mario. U školu sam išao una­traške a i tad jed­va. Grickao sam nok­te i imao sam svoj neki stil u tom grick­an­ju. Prvo palac, pa palac druge ruke, pa onda kažiprst, ali posvećeno. Nez­god­no je kad onako jače zagrizeš pa udari zub na zub, mak na konac kao da želiš da ister­aš. Ali mis­lim o neče­mu dok grick­am, nema tu puno priče. Mati me klepi po ruci i kaže da mi da sam svin­ja. Onda nas­tavim da mis­lim kako sam svin­ja, a svin­ja nema nok­te, ili ima nok­te, ne znam. Mama kaže da je dokoli­ca đavol­je igral­ište i da ću jed­nom u živ­o­tu naje­bati kao žuti. Ne znam puno o đavoli­ma ali učim na vreme, a o žuti­ma da ne pričamo. Iza­đem napol­je i sa Mir­sadom peglam koc­k­ice. „Puna šaka brade“, u jed­nom trenutku, kas­ni­je, u živ­o­tu koji će, kao, biti moj, mogao bih to da izgov­orim. Ajde vidi­mo se kas­ni­je, srce.

    .

    .

    .

    .