Baba Jaga

Lutkarski dramski komad

(Po motivima narodne priče i drame Dva javora Evgenija Švarca)

Lica:

Vasilisa

Medved Miša

Ljudmila

Agaton

Baba Jaga

Ivan

Fjodor

Jegor

Mama

Dečak 1

Dečak 2

Kućica, Miševi, Javorovi

Dečja soba. Dečaci, u košuljicama za spavanje, skaču po krevetu i veselo se smeju. Ulazi Mama.

MAMA: Hej! Smesta u krevet vas dvojica!

DEČAK 1: Ali, mamaaa..

DEČAK 2: Mi smo već veliki.

MAMA: Ni reči više. Da li hoćete da vas otme Cvilidreta kada ne slušate mamu.

DEČAK 1: Mama, mi više ne verujemo u te priče.

DEČAK 2: Da. Toga se plaši još jedino Ivan.

MAMA: Jel tako? Dobro. Ali ako odmah legnete ispričaću vam jednu novu priču.

DEČAK 1: Novu?

DEČAK 2: Jel’ strašna?

MAMA: Nisu priče strašne, nego ljudi. Ako hoćete da je čujete prvo lezite i budite mirni.

DEČAK 2: Hoćemo, mama.

MAMA: Ovo je priča o najviše zloj, najgoroj i najstrašnijoj veštici na svetu. Ona je stvarno postojala pre mnogo, mnogo godina. Ispričaću vam priču o Baba Jagi.

DEČAK 1: Hahaha.. Kako neko može biti strašan kada ima tako smešno ime?

MAMA: Iiiiii.. Nemoj da te čuje. Jer ona mnogo voli da se sveti ako je neko ismeva. Budite dobri i pažljivo slušajte.

Baba Jaga je živela u Mračnoj šumi. Zla, grozna i opasna volela je da hvata ljude, a naročito decu koja bi pobegla od kuće. Kada ih uhvati onda bi ih skuvala u velikom loncu i pojela. Ili bi ih pretvarala u drveće i kamenje da ih njihovi mame i tate nikada više ne nađu. A oni bi bili zarobljeni zauvek.

DEČAK 1 i 2: (malo su već uplašeni) Aaa uuu..

MAMA: U isto to vreme živela je jedna divna žena, po imenu Vasilisa. Vasilisa Prekrasna. Ona je imala tri sina.

DEČAK 2: Kao ti, mama.

MAMA: Da, kao ja.

DEČAK 1: A jesu li oni imali tatu?

MAMA: Budite strpljivi i sve će te saznati. Znači..

Vasilisa je imala tri sina: Fjodora, Jegora i Ivana. Kada su Fjodor i Jegor napunili po trinaest godina pomislili su da su junaci kao njihov tata i otišli su od kuće u svet da rade junačka dela. Posle samo nekoliko nedelja njihovi konji su se sami vratili i majka Vasilisa je znala da im se nešto strašno desilo. Krenula je da ih traži.

Dok Mama priča scena se menja. Pojavljuje se šuma iz magle. Čuje se zlokobni Baba Jagin smeh, jauci dečaka kroz šuštanje drveća i naposletku glas Vasilise Prekrasne. Sve vreme dva najveća i najlepša javora, bakarnog i zlatnog lišća se pokreću, granama mašu i šušte kao da joj odgovaraju.

Vasilisa je lepa, snažna žena. Srebrne, duge kose i krupnih zelenih očiju. Nosi mač za pojasom i džak na leđima.

VASILISA: Fjoodoooreeeeee… Jeeegoooreeeee.. Fjodore! Jegore!

DECO MOJA DRAGA

NESTALA BEZ TRAGA

MAJKA VAŠA VAS TRAŽI

NE ZNA SE KOJI MI JE DRAŽI

FJODOR JE PRVENAC

JEGOR JE DRUGI

MAJKA VAS VOLI

BEZ DA SE TRUDI

ISPOD SRCA BILI

U SRCU OSTALI

A ONDA STE DAVNO

BEZ TRAGA NESTALI

GDE STE SE SKRILI

MOJI SINOVI MILI

NESTAŠNI STE BILI

OD KUĆE STE OTIŠLI

MALENI DEČACI

OD TRINAEST LETA

ZBOG VAS SADA MAJKA

SVUD’ PO SVETU ŠETA

Fjooodooreee.. Jegoooree.. Jegore!! Fjodore!

Tri godine ih dozivam. Tri godine ih tražim. Srce mi samo nalazi put. Pocepala sam tri para cipela, prošla pola sveta. Pitala, dozivala, molila i plakala. Ali njih nema. A najmlađi Ivan mi sam kod kuće ostao.

(Publici.) Da li ste ih vi videli? Moja dva mala sina, bakarne i zlatne kose? Sa kovrdžicama? Niste ni vi? (Tiho se rasplače.) Tako sam umorna. (Zevne.)

Ne! Nema odmora. Moram, moram dalje da ih tražim. Naći će ih majka makar prevrnula nebo i zemlju. Fjodoooreee… Jegooreeee..

( Podigne se čudna magla i vetar, i Vasilisa padne u nesvest. Nailazi Medved Miša. Oko vrata nosi pokidan lanac. Riče i brunda.)

MEDVED: Brrmrmrrrrrroarrrrr!!!!!!!!! GRRRRRRRRRRR!! Brrmrmrm.. Brrmmmmmm..

VASILISA: (Trgne se.) AAAA!!!

MEDVED: GRRRRROOAARR!!! (Krene prema njoj.)

VASILISA: (Potegne mač.) Stani ako ti je život mio! (Medved se ukopa, ali opet krene uz urlik. Vasilisa zavitla mačem.) Odbij! Ovo je mač Danila junaka! Njime je Zmaj Ognjeni skraćen za glavu. Odlazi, zveri! (Krene na Medveda.)

MEDVED: Stani! Joj! Molim te, nemoj.

VASILISA: (Stane iznenađena Medvedovom reakcijom.) Ko si ti?

MEDVED: Ja sam Medved Miša. Sluga Baba Jage.

VASILISA: Šta hoćeš od mene?

MEDVED: Da te rastrgnem i ubijem.

VASILISA: Zašto?

MEDVED: Baba Jaga je tako naredila. Rastrgati sve koji uđu u Mračnu šumu. A ja moram da je slušam. Međutim, meni to ne prija. Ja sam dobar.

VASILISA: Ako si dobar onda nemoj to da radiš.

MEDVED: Moram, gospo. Sluga mora da sluša gospodaricu ako želi da se oslobodi ropstva.

VASILISA: Ko je ta Baba Jaga?

MEDVED: Najstrašnija veštica koja je ikada ugledala dan. A ružna je kao prazna košnica meda. Zla, debela, ćorava i ćopava. Služim je već godinama jer sam pozajmio hranu za svoje prijatelje Ljudmilu i Agatona. I kako sam siromašan nisam mogao na vreme da vratim dug te me je stavila u lance i naterala godinu dana da služim.

VASILISA: Kako godinu dana kada si rekao da je služiš godinama?

MEDVED: Eeee, vidiš. To ni ja sam ne znam. Svaki put kada godina istekne ona me zabuni, prevari sa tom nekom matematikom i ja onda opet počnem godinu ispočetka.

VASILISA: Siroti Mišo.

MEDVED: Nemoj da me žališ. Ja sam ponosan sluga.

VASILISA: A lance si pokidao.

MEDVED: Možda nisam pametan, al’ sam mnogo jak. A ko si ti, gospo? I odakle ti mač Danila junaka?

VASILISA: Ja sam Vasilisa. Žena Danila junaka. Kada je poginuo mač sam uzela da ga čuvam za sinove.

MEDVED: Gospo! Junak Danilo me je spasao kada sam bio meče. Večni sam mu dužnik. A od sada tvoj. Dok sam živ tebi i tvojoj deci niko neće nauditi. Reci, kako mogu da ti pomognem.

VASILISA: Da li si video moje sinove, bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama? Fjodor i Jegor se zovu. (Javori jako zašušte.) Tri godine ih po svetu tražim, ali ne nalazim traga.

MEDVED: Na žalost, nisam. Ali pitaću svoje prijatelje.

VASILISA: Gde su oni?

MEDVED: Uvek u blizini. Ljudmila! Agaton!. Dođite, mili moji.

LJUDMILA: (Veselo dotrči.) Av, av, av, gazda, gazda, gazda. Moj dragi, lepi gazda. Av! (Umiljava se, te spazi Vasilisu.) grrrrrr… Ko je to?

MEDVED: Mir, ona je prijatelj. Ljudmila pozdravi Vasilisu. (Ljudmila veselo dotrči do Vasilise koja je pomazi.)

VASILISA: Zdravo, Ljudmila. Mnogo si lepa. A gde je Agaton?

AGATON: (iz off-a) Tu sam.

MEDVED: Dođi ovamo.

AGATON: (iz off-a) Neću.

VASILISA: Zašto?

AGATON: Fino vaspitanim mačorima ne pristaje da poslušaju od prvog puta.

VASILISA: O čemu on to priča?

LJUDMILA: Njemu za sve treba tri puta da bi pristao. Ja se već namazim dok on dođe.

MEDVED: Agatone, dolazi ovamo i lepo pozdravi Vasilisu!

AGATON: (iz off-a) Ma, nipošto.

MEDVED: Agatoneee!!!!

AGATON: Pa, dobro. Nek’ vam bude. (Izlazi.) Dobar dan, gospo.

VASILISA: (Pomazi ga.) A ipak si ti jedan lepo vaspitan mačak.

AGATON: Naravno. Lepo mačji vaspitan, nenadmašan lovac na miševe i neprevaziđen pripovedač bajki.

VASILISA: Drago mi je da sam te upoznala.

LJUDMILA: A mene, a mene?

VASILISA: I tebe, lepotice.

MEDVED: Dosta maženja. Ljudmila, Agatone, Vasilisa je u nevolji. Već tri godine traži sinove. Da li ste negde videli, nanjušili ili štogođ čuli o dva dečaka bakarne i zlatne kose sa kovrdžicama?

LJUDMILA: Ja nisam.

AGATON: Nisam ni ja. Ali sumnjam… (Svi napeto iščekuju nastavak rečenice.)

MEDVED: Govori u šta sumnjaš!

AGATON: Neću da vam kažem. Ma, nipošto. Pa, dobro. Nek’ vam bude. Sumnjam da ih je otela Baba Jaga.

VASILISA: O, ne!

AGATON: I sumnjam da ih je ili pojela ili da ih je začarala i pretvorila u nekakvo drveće. Dosta novih stabala se pojavilo u šumi u poslednje tri godine. (Javori jako šušte.)

MEDVED: Može biti da si u pravu.

AGATON: Po običaju.

VASILISA: O, moj Bože! Moja deca! Medvede Mišo, brzo me odvedi do Baba Jage. Gde je njena kuća?

MEDVED: To se nikad ne zna.

VASILISA: Molim?

MEDVED: Kuća Baba Jage je skoro jednako gadna kao i gazdarica. To je jedna odvratna klimava građevina od ljudskih kostiju i polomljenih krčaga, na kokošjim nogama. A kokoš ko kokoš. Pameti ni za lek. Čas je tu, čas je tamo.

VASILISA: Kako da je pronađemo onda?

MEDVED: Dovoljno je samo da je dovabimo svi zajedno. Hajde, prijatelji moji. Piju, piju, piju. Pi, pi, pi, pi, pi.. (Svi zajedno dozivaju.)

Izlazi kućica na kokošjim nogama. Zveči, trese se, trči na sve strane. Lupa vratima.

VASILISA: Koliko je strašna.

MEDVED: Veštičji dom. (Kućica pobegne.)

VASILISA: Pobeže! Mišo, kako sada da je uhvatim?

MEDVED: To je nemoguće. Ne smeš da joj se približiš jer će te noge išutirati. A to boli.

VASILISA: A da ju nežno pozovem?

MEDVED: Dobra ideja. Probaj.

VASILISA: PI, PI, PI, PI, PI, PI

KUĆA NA NOGAMA ČETIRI

PI, PI, PI, PI, PI, PI

NOGAMA KOKOŠJIM

KUĆA ŠETA, STANI – KRENI

SADA NEKA DOĐE MENI.

Vasilisa nekoliko puta ponavlja strofu. Kućica prvo osluškuje, bojažljivo krene i nežno priđe i sedne ispred Vasilise.

LJUDMILA: Uspela si, gospo Vasilise.

AGATON: Sada je pitanje da li je matora kod kuće.

Vrata se polako otvaraju.

MEDVED: O, nee. Evo je! (Iz kućice izlazi Baba Jaga. Medved, Ljudmila i Agaton pribijeni jedno uz drugo se tresu.)

BABA JAGA: JA SAM BABA

STRAŠNA BABA

U MENI JE STO VRAGA

NE MOŽEŠ MI NAĆI TRAGA

ZATO ŠTO SAM TAKVA BABA

ZVANA – BABA JAGA

NIKAD NIŠT’ NE DAJEM

NIKAD SE NE KAJEM

ZA PRAVDU NE HAJEM

DOBROTU PREZIREM

I STALNO NEŠTO BAJEM

ISTINU NE VOLIM

NEŽNOST JE BEZ VEZE

UČINITI ZLO NEKOM

MOJ JE INTERES

RUŽNA JA SAM

TO JE LEPO

ZLA JA SAM

MRZIM SLEPO

A NAJVEĆI JE ĆAR

DA NAPRAVIM DAR-MAR

NEPOSLUŠNA DECA

MOJ NAJDRAŽI SU PLEN

UKROTIM IH LAKO

DOK SI REK’O: TREN

PITATE SE KAKO – TO JE TAKO LAKO

POGLEDAJTE ŠUMU

SVAKO DRVO DEČAK TO JE

KAD NE SLUŠAJU MAJKU

NEKA VEČNO KAO DRVA STOJE

KAO DRVA STOJE

(Kućici.) Gubi se! A vi, dole glavu robovi. (Vasilisi.) Zdravo, Vasilise. Lukavo si mi kućicu dozvala.

VASILISA: Kako znaš moje ime?

BABA JAGA: Ja sve, pametnica, znam. Sve vidim, sve čujem. I talente posedujem.

VASILISA: Onda bi trebalo da znaš gde su moji sinovi. Zovu se..

BABA JAGA: (Prekine je i karikira.) Fjodor i Jegor, od trinaest leta, bakarne i zlatne kose sa kovrdžicama. Bla, bla, bla.. Naravno da znam. I znam da su pobegli od kuće jer su hteli da izigravaju junake. To se kažnjava.

VASILISA: Reci mi gde su. Molim te.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Preklinji me malo lepše.

MEDVED: Nemoj, Vasilise, preklinjati. Slugom ćeš joj postati.

BABA JAGA: Umukni, robe!!!

VASILISA: Majka se ne ponižava kada preklinje za svoju decu. Baba Jago, preklinjem te reci mi gde su moja deca. Preklinjem te najlepše na svetu!

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Lukave li žene. Hmmm.. Ovo čak može da bude zabavno. Vidi ovako: Čujem da si veoma vredna.

VASILISA: Dok sam tri sina odgajila, svemu sam se naučila.

BABA JAGA: Daću ti tri zadatka. Ako ih dobro ispuniš pokazaću ti tvoje sinčiće.

VASILISA: Prvo mi dokaži da znaš gde su oni.

BABA JAGA: Vidi, malu, kako pregovara. Dobro. Klinci, javi te se mamici. (Cele šuma krene da šušti. Čuju se glasovi dečaka: MAMA! Majčice naša. Tu smo u šumi. Baba Jaga nas je pretvorila u…) Ćut’! Dosta je bilo.

MEDVED: Budi oprezna, Vasilise. Ona svaki glas zna da oponaša.

VASILISA: Uho majke ne možeš da prevariš. Mišo, to su bili oni! Jesi li čuo? Tu su u šumi začari. Baba Jago, govori šta treba da radim.

BABA JAGA: Uf! Vidi, vidi, kako je žustra. Još samo da si zla, mogla bi mi stvarno biti od neke koristi. E, pa, sluškinjo, evo zadataka:

OČISTI MI KUĆU

OD PLAFONA DO PODA

DA SE SIJA, DA SE BLISTA

KAO ČISTA VODA

VASILISA: To je lako.

AGATON: To je kuća u koju ni pacov ne bi ušao koliko je prljava.

VASILISA: Ispuniću to.

BABA JAGA: Zadatak drugi:

TRISTA ĆUPOVA BLAGA

U MRAČNOJ ŠUMI

ZAKOPANO STOJI

SVE IH SKUPI

SVE PREBROJI

NEMOJ SLUČAJNO

DA FALI DUKAT KOJI

VASILISA: U redu.

LJUDMILA: Vasilise, Mračna šuma je ogromna i puna zamki.

VASILISA: Ispuniću to.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Vidi ti tu neustrašivost. Zadatak treći, od svih najveći:

U STAROM MLINU

U DŽAKOVA STO

POMEŠALI SE PŠENICA I RAŽ

MIŠEVI IH PROGRIZLI

TO JE NJIMA DRAŽ

TI IH RAZDVOJ I SAMELJI

U BRAŠNO FINO, BELO

I TADA ĆEŠ SINOVE

VIDETI ZACELO

Dajem ti tri dana da zadatke ispuniš!

VASILISA: Dobro.

MEDVED: Zlotvorko, kako da stigne sve to? Gde ti je savest?

BABA JAGA: (Najšarmantnije moguće.) Hahaha.. Nemam je. Niti sam je ikada imala.

VASILISA: Mene je rad spasao od svih nevolja. Ispuniću i to.

BABA JAGA: A moj rad je da nevolje stvaram. To me hrani, to me leči. Kad zlo stvorim uživam u sreći. Idem sada da pljačkam, kradem, izmlatim i otmem. Da bol, tugu i nesreću nanesem. I tada od sreće sva da se tresem. Hahahahaha.. A vi, na posao, robovi moji! (Zvizne i kućica dotrči. Iz kućice doleti magična korpa sa metlom. Krene huka, zvižduci i dim. Baba Jaga sedne u korpu i zavesla metlom, te na taj način odleti, uz karakterističan smeh. Kućica pobegne.)

MEDVED: Crna Vasilise, ako ne ispuniš zadatke ostaćeš joj sluškinja zauvek.

VASILISA: Ne brini, Mišo. Imam plan. Ali biće mi potrebna vaša pomoć, prijatelji.

MEDVED: Ja sam uz tebe dok me šape nose.

LJUDMILA: I ja ću ti pomoći, i ja.

AGATON: Ja neću. Ma nipošto. Ajd, dobro, nek ti bude. Uz tebe sam svakom dlakom.

VASILISA: Hvala vam, prijatelji. Počećemo od najtežeg zadatka. Prvo idemo do Starog mlina po džakove. Mišo, treba mi tvoja snaga da sve to donesem.

MEDVED: Do Starog mlina će nam trebati više od celog dana hoda.

LJUDMILA: Nećemo stići, nećemo stići…

VASILISA: Smiri se, malena. Znam! Zamolićemo kućicu. Njene kokošje nogice će nas brzo odneti tamo i nazad.

MEDVED: Kako si pametna, Vasilise. Ja se toga nikad sam ne bih setio.

VASILISA: A dok Miša i ja odemo po džakove, sačekajte nas tu.

PI, PI, PI, PI, PI, PI

KUĆICE, DRUGARICE

GDE SU TVOJE NOŽICE

DA NAS BRZO NOSE

KOKOŠJE I BOSE

PI, PI, PI, PI, PI, PI

(Kućica, u svom klimavom stilu ulazi.) Hoćeš li nam pomoći, drugarice? (Kućica se namesti tako da se Vasilisa i Medved popnu na nju.) A sada nas ponesi do Starog mlina najbrže što možeš, molim te. (Kućica ih ‘raketnom’ brzinom odnese. Jedino ostanu tragovi dima.)

LJUDMILA: Av, av, av, av, av, av…

AGATON: Ooo, prekini da se dereš.

LJUDMILA: Joj, što ne volim kada me gazde ne vode sa sobom. Prosto mi se plače.

AGATON: Ako počneš da plačeš i ja ću otići.

LJUDMILA: Ne! Evo, neću. Ni suzu. Samo me ne ostavljaj i ti.

AGATON: Tiho! Neko dolazi.

LJUDMILA: Ko? Gde? Odakle? Av, av, av.. grrrrrrrrrrr..

AGATON: Aman, ćuti više i sakrij se. Ovo je neko snažnog glasa. (Agaton i Ljudmila se sakriju i vire. Iz daleka se čuje pesma koja se približava. I sa pesmom na scenu ulazi Ivan. Dok on peva javori šušte i granama pokušavaju da ga spreče da prođe dalje.)

IVAN: OOOOOOO!!!!

JA SAM JUNAK VEDRA ČELA

NEKA ZNADE ŠUMA CELA

JAK SAM, UMAN, SNAŽAN, ČIO

DUŠMANINU NISAM MIO

OOOOOOOOOOOOO!!!

JA SAM JUNAK SIN JUNAKA

DANILA SLAVNA, SRCA HRABRA

IMAM MAJKU I DVA BRATA

ZA NJIM SADA SVETOM TRAGAM

OOOOOOOOOO!!!

KO GOD DA MI U NJIH DIRNE

NEK’ SE ČUVA, NEK’ SE BRINE

PRAVDA ĆE IH STIĆI MOJA

OSVETA JE SNAŽNOG KOVA

OOOOOOOO!!!

JA SAM JUNAK MLAD

IME MI JE IVAN

KAD PORASTEM KAO TATA

BIĆU JUNAK SILAN

(Agaton i Ljudmila kada su videli da je dečak u pitanju izađu iz zaklona. Ivan imitira borbu mačevima vitlajući varjačom. On je dečak od trinaest godina, srebrne kose kao Vasilisa. Odelo mu je iznošeno, a džepovi puni raznih stvarčica. Kada ugleda Agatona i Ljudmilu, koji ga gledaju ‘mrtvi-ladni’ iz žustrine borbe se razneži kao pravo dete.)

IVAN: Vidi. Kuca i maca. Divno. Mac, mac, mac, kuc, kuc, kuc. Dođite, lepotice.

AGATON: Prvo i prvo, ja sam mačak Agaton, a ne maca. A drugo, mačke se maze samo kad one hoće.

IVAN: Izvini, mačku Agatone. Nisam znao. A ti, lepotice? Hoćeš li ti da se maziš?

LJUDMILA: Kuce uvek vole da se maze. Ali treba prvo da sačekam gazdu. Ivan ipak priđe Ljudmili. Nežno je pomazi, a ona jedva dočeka.)

AGATON: Jak si ti karakter, Ljudmila. Nema šta.

IVAN: (I dalje se igra sa Ljudmilom.) Ljudmila. Ljudima mila. Kakvo lepo ime za lepu kucu.

LJUDMILA: (Uživa.) hahaha, av, av, av.. Hvala.

IVAN: Ja sam Ivan.

AGATON: Čuli smo dok si drnjokao pevajući.

IVAN: Ko je vaš gazda?

LJUDMILA: Dobri Medved Miša. Zbog nas je u ropstvo pao kod Baba Jage.

IVAN: To je nesreća.

LJUDMILA: Joooj.. Ni pakao joj nije ravan koliko je zla. Svi je se boje.

IVAN: Junaci se ne boje nikoga.

LJUDMILA: Ti si junak?

IVAN: Naravno.

AGATON: Junaci su obično malo veći.

IVAN: Veličina pravog junaka je u hrabrosti i pravednosti.

LJUDMILA: A kako si postao junak?

IVAN: Rastao sam tako i jednog dana shvatio da se ničeg ne bojim. Znači – postao sam junak! I krenuo da radim junačka dela. Ali, prvo moram da nađem mamu.

AGATON: Pa, da. Baš kao i ostali junaci.

LJUDMILA: A ko je tvoja mama?

IVAN: Vasilisa Prekrasna, žena Danila junaka.

LJUDMILA: Vasilisa! Av, av, av. Vasilisa je tvoja mama?

IVAN: Da. Molim vas mi recite ako znate nešto o njoj.

AGATON: E baš nećemo. Ma, nema šanse. Dobro, ajd’, nek’ ti bude. Tvoja majka je ovde.

IVAN: Stvarno!?! (Sakrije se iza javora.)

AGATON: Da. Baš si pravi junačina.

IVAN: Mama mi je rekla da čuvam kuću. A nisam je poslušao.

LJUDMILA: Ne boj se. Tvoja mama je jako dobra.

IVAN: Ona je najbolja majka na svetu. Mnogo sam je se uželeo. I majke, i braće.

AGATON: I tvoja braća su tu.

IVAN: Kakva sreća! Gde su? Jegore, Fjodore!! Fjodore, Jegore!! Braćooo!!! Pa, gde su?

LJUDMILA: Na žalost ne znamo tačno gde su.

AGATON: Ova Mračna šuma je šuma Baba Jage. Ona je uhvatila tvoju braću i magijom ih sakrila tako da ja ne mogu da ih čujem, niti Ljudmila da ih nanjuši.

IVAN: Kakva nesreća. Jadna moja braća. (Rasplače se, pa se trgne.) A mama? Nije valjda i nju zamađijala?

AGATON: Vasilisa je dobro. Ona će spasti tvoju braću. Baba Jaga joj je dala tri tako teška zadatka da te muka uhvati. Ali svi ćemo pomoći da ih ispuni.

IVAN: Moja mama je prava junakinja.

LJUDMILA: Ona i Medved Miša su otišli do Starog mlina i treba svakog trenutka da se vrate.

IVAN: Jedva čekam da je vidim.

AGATON: Nećeš morati dugo. Čujem ih da dolaze.

IVAN: (Opet se sakrije.) Nemojte da me otkrijete. Ja ću izdaleka da je gledam. Pa ću posle da se javim.

AGATON: Junački, nema šta.

LJUDMILA: Moramo da ga poslušamo. Ipak je on čovek.

(Ulaze Vasilisa i Medved na kućici. Svako drži po džak. Medvedu se jako vrti u glavi.)

VASILISA: Hvala ti, kućice. Uspeli smo sve da donesemo.

MEDVED: Jaoj. Medvedi nisu stvoreni da idu toliko brzo.

VASILISA: Ljudmila, Agatone, sada ste vi potrebni.

LJUDMILA: Volim kada sam potrebna, av, av, av..

VASILISA: Ljudmila, tvoj njuh je jači od našeg. Njuškaj po šumi i pronađi zakopane ćupove sa dukatima.

LJUDMILA: Sjajno! Sjajno! Napokon nešto što liči na lov. Nos u zemlju i po šumi njuš, njuš, njuš, njuš..

VASILISA: Miša i kućica će ići s tobom, da brže iskopate ćupove i donesete ih sve ovamo.

MEDVED: Ja se više na toj skalameriji ne vozim. (Kućica ga šutne.) Jaoj! Dobro, de, izvini.

VASILISA: Idite polako. I pratite Ljudmilu.

MEDVED: Šta sve jedan medved neće uraditi za prijatelje.

LJUDMILA: Jupiiii… Idemo da tražimo. Njuš, njuš.. Njuš, njuš.. Tražim ćupove. Njuš, njuš.. (Izlaze Ljudmila, Medved i kućica.)

VASILISA: Agatone dobri, ti si strah i trepet za svakog miša.

AGATON: Istina.

VASILISA: Onda te kao prijatelja molim – sakupi sve miševe iz šume i nateraj ih da razdvoje pšenicu i raž. A dok oni rade pričaj im smešne priče kako ne bi jeli zrno već se smejali.

AGATON: Pričanje priča mi je uža specijalnost. Naročito smešnih. Ne brini, Vasilise, do sutra će zrno biti razdvojeno.

VASILISA: Hvala, dobri moj. (Agaton izlazi. Vasilisa je sama. Javori zašušte.) Kako su lepi ovi javori. Zlatne i bakarne boje, kao kosa mojih dečaka. I tako lepo šušte.

Ah, deco moja draga, gde li ste samo? Da li me čujete? Jeste li gladni, žedni? Da li vam je hladno? Majka će vas spasti i kući odvesti. Moji mali dečaci hteli da budu junaci.

Ah, tako sam umorna. Prilećiću malo dok se ostali vrate. Treba celu noć mleti brašno. (Legne kod javora.) A javori šušte kao da pevaju..

Uspavanka za Vasilisu

(Pevaju sinovi. Glasovi Fjodora i Jegora kroz šuštanje javora sa Ivanom.)

MAJKO DRAGA SPAVAJ MIRNO

ŽELIMO DA SNIVAŠ DIVNO

MAJKO NAŠA VREDNA, RADNA

NAJVIŠE SI SRCU DRAGA

SANJAJ, MAJKO, DIVNE SNOVE

SAN I JAVA DA SE SPOJE

SINOVI TI TVOJI POJE

ZA MIR, ODMOR MAJKE SVOJE

LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

NEK’ TI ODMOR DADE MOĆ

LAKU NOĆ, LAKU NOĆ

USKORO ĆEŠ KUĆI POĆ’

SA SINOVIMA DOMU DOĆ’

(Ivan u toku pesme izađe iz zaklona, peva majci i na kraju je poljubi u kosu.)

mrak

(Na sceni su Agaton i miševi koji dovršavaju posao razdvajanja zrna pšenice i raži. Svuda su ćupovi sa blagom i džakovi sa brašnom.)

AGATON: Brže radite! Još samo jedan džak je ostao. Nemoj zrno da fali.

MIŠEVI: Neće, šefe, ne brini.

AGATON: Znate li kako su svi miševi postali sivi?

MIŠEVI: Ne znamo. Pričaj nam da nam rad lakše ide.

AGATON: U STARO VREME MIŠEVI

SVIH SU BOJA BILI

BELI, RIĐI, ŠARENI,

I NISU SE KRILI

MIŠEVI: HA, HA, HA, MIŠEVI

HA, HA, HA, ŠARENI

AGATON: BEŠE TADA JEDAN MAČAK

SAV SMOTAN I BEO

NIKAD NIKOG ON NIJE

UPLAŠITI HTEO

MIŠEVI: HA, HA, HA, SMOTAN MAČAK

HA, HA, HA, HA, HA

AGATON: TOGA MAČKA MIŠEVI

GNJAVILI SU ČESTO

GRICKALI MU UŠI, REP

I BILO IM JE SMEŠNO

MIŠEVI: HA, HA, HA, JESTE SMEŠNO

HA, HA, HA, HA, HA

AGATON: AL’ JEDNOG DANA MAČAK TAJ

NALJUTI SE MNOGO

I ODLUČI MIŠEVE

DA KAZNI VRLO STROGO

MIŠEVI: (Ćute.)

AGATON: Što se ne smejete?

MIŠEVI: Preselo nam nešto.

AGATON: Smejte se na silu. I radite vešto. Sad!

MIŠEVI: (Na silu se smeju.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

AGATON: POZOVE MAČAK BRATA DVA

JEDAN ŽUTI, DRUGI RIĐI

DOBRI LOVCI NAPADOŠE

KOG ĆE MIŠA PRVO STIĆI

Smejte se!!!

MIŠEVI: (Smeju se skoro kroz plač.) ha, ha, ha, ha, ha, ha

AGATON: OD SILNOGA STRAHA

ONDA MIŠEVI POSIVE

I OD TADA STALNO

U MIŠJOJ RUPI ŽIVE

MIŠEVI: Da, da, u mišjoj rupi žive.

AGATON: Da li vam se dopala priča?

MIŠEVI: Jeste, šefe, baš je poučna. Uz nju se brže radi. A apetita nema. Evo, sav posao smo završili. Ne fali ni zrno.

AGATON: Da pogledam. E, bravo. Za ovo vas neću loviti mesec dana. A sad, tutanj! Bežite koliko vas noge nose.

MIŠEVI: Idemo, idemo. Hvala, šefe Agatone. (U trku izlaze.)

AGATON: Šic. Oh.. Sto priča sam ispričao.

LJUDMILA: (Umrljana od zemlje.) Bravo, Agatone, av, av, av. Milina te je slušati. A zadatak je ispunjen.

AGATON: Dobro, smiri se. I prekini da me ližeš takva prljava od kopanja ćupova. To mačke same rade. (Igraju se.) Tiho! Neko dolazi.

LJUDMILA: Nije valjda, Baba Jaga.? Grrrrr…

(Ulaze Vasilisa, Medved i kućica. Svi su brašnjavi.)

VASILISA: Bravo, prijatelji moji vredni. Svi ćupovi su iskopani i svo brašno samleveno. A ostao nam je skoro ceo dan da zadatke ispunimo. Još samo da operemo kućicu. To ćemo brzo. (Kućica krene da se išunja.) Stani, drugarice. Pi, pi, pi, pi, pi.. Evo, i mi ćemo sa tobom na reku. Svi su zaslužili kupanje.

SVI: Aaaaa… Neee…

VASILISA: Ooo, da. Agatone, Ljudmila, pođite za mnom. Idemo do reke kućicu da očistimo i svi da se okupamo.

MEDVED: Jel sam ja pošteđen kupanja?

VASILISA: Ti, Mišo, ostani da čuvaš ćupove i brašno. I budno pazi da Baba Jaga ne naiđe i pokvari nešto.

MEDVED: Vrlo rado. (Svi odlaze. Medved zeva.) AAAAaaaahhh.. Danima i noćima nisam spavao. Ali nema spavanja. Da radim neku fiskulturu da se razbudim? (Krene kao da vežba.) Jaoj. Nije to za medvede. Znam, pevaću: Spavaj mi, spavaj, sad medo ti.. Uuu, ne valja ta pesma. A ne znam drugu. No, samo malo leđa da počešem o ove lepe javore. (Kako krene da se češka, tako zaspi i zahrče.)

IVAN: (Ulazi, napecao je ribu. U kosu i garderobu mu se uplelo gomila granja i lišća. Sav je prljav.) Jedva sam utekao da me mama ne vidi. Morao sam kroz žbunje da se provlačim. Malo sam se uprljao, ali nema veze. (Vidi Medveda.) A vidi ti ovog čuvara kako spava. Sreća da sam ja došao da pazim. A mogao bi i ručak da pripremim. Sigurno su gladni. Sve sam naučio da kuvam kada sam bio sam. Mi junaci ne idemo nikuda bez varjače, udice, praćke, pištaljke i kresiva. Mudri smo mi. Prvo treba da skupim grančice za vatru.

(Prišunja se Baba Jaga.)

BABA JAGA: O, prokletnice vredne. Ispade da je dobro organizovana. Ne smem da joj dozvolim da ispuni zadatke. Zar da ostanem bez takve sluškinje? Koga ću onda da mučim? Znam, ukrašću ćup zlata i džak brašna i optužiti nju. Uf, uf, uf.. Kakva sam pametnica. (Krene prema ćupovima. Ivan iskoči pred nju.)

IVAN: Stoj, babo! Ne prilazi.

BABA JAGA: Ijuu. Koji si sad pa ti stvor?

IVAN: Ja sam strašni čarobnjak!

BABA JAGA: Ma nemoj? A kako se zoveš?

IVAN: Zovem se.. Sram te bilo kako ne znaš. Paa, zovem seeeee.. Zovem se Slaven Jagomrz.

BABA JAGA: Nikad čula.

IVAN: Zato što si glupa.

BABA JAGA: Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa mnom!?! Sad će ti uši pući od moje vriske.

IVAN: (Publici.) A ja imam pištaljku. (Krene da pišti.)

BABA JAGA: Jaoj, moje uši! Kakva je to dreka. Prekini!

IVAN: Ućuti, babo. Vidiš da sam glasniji.

BABA JAGA: Ali nisi moćniji. Vidiš onu šišarku.

IVAN: Vidim.

BABA JAGA: (Dune u nju. Šišarka padne.) Aha!

IVAN: Mlako je to. Vidiš li ti onu šišarku skroz gore?

BABA JAGA: Koju? Aha. Vidim. Pa šta?

IVAN: (Dok Baba Jaga gleda gore Ivan uzima kamen. Publici.) A ja imam praćku. (Skine najvišu šišarku.) Ha!! Opet sam bolji ja.

BABA JAGA: Aaaaaa.. Prokleti stvore. A da vidimo da li si brži.

IVAN: Samo kreni da trčiš, matora. Stićiću te dok kažeš “britva”. (Baba Jaga krene da trči. Ivan publici.) A sada ćemo malo da pecamo vešticu. (Zabaci udicu i krene da je vraća dok je ne prestigne.) Hahahahaha… I šta sad kažeš baba rugobo?

BABA JAGA: Pućiću od besa!!!! Ali, dobro. Priznajem. Dobio si ovu bitku, ali ne i rat. (Ode.)

IVAN: Bravo ja, bravo ja. Pravi sam junačina. Pobedio sam Baba Jagu. Gde su sada ostali da me vide. Kako je bila smešna. Hahahahahaah.. (Dok se raduje, Baba Jaga se prišunja sa druge strane.)

BABA JAGA: Mene si mislio da nadmudriš, slinavče. (Uhvati ga.) Aha! Prepoznala sam te. Isti si kao ona tvoja dva musava brata. Sad ću te u kamen pretvoriti!

IVAN: AAAAAAaa.!!! Upomoć!!! Mama!! Mamaaaaa!!

(Vasilisa utrčava.)

VASILISA: Ivane, sine! Pusti ga, veštice!

BABA JAGA: Šta ćeš da mi daš za njega?

VASILISA: (Isuče mač.) Ovaj mač po vratu. Njime je Zmaj Ognjeni skraćen za glavu. Pusti mog sina! I bori se kao čovek.

BABA JAGA: (Pusti Ivana i isuče crni, kriv, svetleći mač.) Više volim da napadam sa leđa, ali može i ovako.

(Vasilisa i Baba Jaga se bore mačevima. Vasilisa izbije Baba Jagi mač i stavi joj svoj pod grlo.)

BABA JAGA: Stani, stani, stani. Ako me ubiješ nikada nećeš naći svoje sinčiće.

VASILISA: Veštice! Pridržavaj se dogovora. Sve sam zadatke ispunila.

BABA JAGA: Ali ko je još video da sluškinja naređuje gospodarici? Sram te bilo.

VASILISA: Gde su moji sinovi?

BABA JAGA: Spusti mač, pa ti možda i kažem.

IVAN: Ne veruj joj, mama.

BABA JAGA: Ćuti ti, prljavi! I? Vasilise sluškinjice, šta si odlučila? (Vasilisa spusti mač.) E tako.

VASILISA: Sada mi reci.

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Ala je neko nestrpljiv. Polako.

VASILISA: Ali sve sam zadatke ispunila.

BABA JAGA: To je tačno. Ali si zato gazdaricu napala. Za to moram surovo da te kaznim.

VASILISA: Kazni mene, ali pusti moje sinove.

BABA JAGA: (Jako se zakašlje.) Uf, uf, uf.. Muka mi je od takve dobrote. Napravimo novu igru. Ti sama pronađi svoje sinove do sutra ujutro.

VASILISA: A ako ne uspem?

BABA JAGA: Tada ćeš mi dati šta god od tebe zatražim.

VASILISA: Ništa nije vrednije majci od dece. Pristajem.

BABA JAGA: Pazi! Imaš vremena do sutra ujutro, a onda.. HAHAHAHAHAHA!!! (Zacrvene joj se oči, počne sve da se dimi. Baba Jaga se iskotrlja napolje.)

IVAN: Mama!

VASILISA: Sine moj dragi. (Zagrle se.) Da te vidi majka. Kako si porastao.

IVAN: Jesam, mama. Postao sam pravi junak. Ali mnogo sam te se uželeo te sa krenuo da te tražim.

VASILISA: Kada si došao?

IVAN: Još juče. Naredio sam Ljudmili i Agatonu da ti ne kažu da sam tu kako ne bi morala i na mene da misliš.

VASILISA: Ja uvek mislim na tebe, sine. Jesi li mnogo bio usamljen?

IVAN: Jesam. Ali sam stalno nešto radio po kući.

VASILISA: Hohoho.. A gde si se tako isprljao?

IVAN: To sam ja tek danas kada sam se krio od tebe. Inače sam se svaki dan umivao. I kad je trebalo i kada nije.

VASILISA: Milo moje čedo!

MEDVED: (Probudi se naglo.) Šta bi? Ko je to? Šta se desilo?

VASILISA: To je moj najmlađi sin Ivan.

MEDVED: Zdravo, maleni.

IVAN: Zdravo, Mišo. Jesi li se odmorio?

MEDVED: Oh, nesreće. Zaspao sam.

IVAN: I dok si spavao Baba Jaga je došla i htela da ukrade zlato i brašno. Ali ja sam je pobedio u borbi. Pa me je posle na prevaru uhvatila.

VASILISA: A onda je majka spasla tebe.

IVAN: Da si video samo kako ju je mama isprašila u mačevanju.

MEDVED: Umalo je isprašila i mene kad smo se videli prvi put.

VASILISA: Mišo, propade nam posao. Baba Jaga sada neće da pusti moje sinove.

MEDVED: OOooo, neeee.. Ja sam kriv. (Rasplače se.) Medved budala, to sam ja. (Ulaze Ljudmila, Agaton i kućica. Svi su čisti, ali najveća promena se vidi na kućici, koja izgleda skoro kao kućica neke dobre bakice.)

LJUDMILA: Av, av, av.. Šta bi, gazda, moj lepi? Zašto plačeš?

MEDVED: Zaspao sam na straži. I onda je došao Ivan. I onda je Vasilisa morala da se mačuje sa babuskarom. I sada Baba Jaga neće da oslobodi Fjodora i Jegora. Iiii… (Svi se kolektivno rastuže.)

VASILISA: Smirite se. Dala mi je nov zadatak. Do sutra ujutro moram sama da ih nađem. Inače ću morati da joj dam šta god od mene zatraži.

MEDVED: Kako ćeš sama kada niko od nas ne može da ih nanjuši ili čuje?

VASILISA: Uzdaću se u srce majke. Tu su oni negde u blizini. Osećam to sve vreme od kako sam došla. Samo sada budite tihi. (Javori šušte. Kako Vasilisa ide dalje od njih oni šušte jače, kada im priđe oni se smiruju. Kada ih napokon dodirne javore orose suze.)

IVAN: Mama, vidi, ovi javori plaču.

VASILISA: To nisu javori. To su oni. Fjodore, Jegore, deco moja. Ako je majka u pravu zašuštite jako. (Zašušte najjače što mogu. Vasilisa i Ivan ih grle.) Oni su. Osetila je majka da ste tu. Još prvi dan dok sam spavala u vašem hladu. Ne plačite, deco. Čuvaću vas od svakog zla. Važno je da smo se pronašli.

MEDVED: Oh, grešnog mene, jaoj, jaoj, jaoj… Oprostite, dečaci. Molim vas.

VASILISA: Šta ti je, Mišo, sada?

MEDVED: Koliko puta sam počešao leđa o njih. Al’ kad nisam znao. Jaoj, jaoj, jaoj..

VASILISA: Smiri se. Kako si mogao da znaš. Opraštaju ti moji dečaci. Je li tako, deco? (Javori ‘potvrdno’ zašušte.) Vidiš? A sada, prijatelji, treba da stražarimo celu noć da se Baba Jaga ne vrati i ne naudi nekako mojoj deci.

IVAN: Braćo, ja ću da vas štitim.

LJUDMILA: Ja ću da stražarim kao nikada pre.

AGATON: Ja ću osluškivati kao što nijedna mačka nije.

MEDVED: Ja ću biti budan kao sova.

VASILISA: Mišo, sakupi malo drva da zapalimo vatru. I da ugrejemo vodu. U kućici ima jedno puno vedro.

IVAN: Za šta će ti topla voda, mama?

VASILISA: Za tebe, junače. Da se okupaš.

IVAN: Ali, mamaaaa… Kupao sam se pre nego što sam krenuo na put.

MEDVED: Voda je topla, gazdarice.

IVAN: Ali, mama…

VASILISA: Nema ali. Dođi. A vi pazite. (Odu iza kućice.)

IVAN: (Dok se kupa, ostali se kikoću.) Jaoj, vruće je.. Joooj.. Ušla mi je voda u oči.. Iiiii, I u uši. Ufff… Ali, junaci trpe i gore stvari. Izdržaću. (Izlazi lep i čist.) Dobro sam!

VASILISA: E, tako. (Poljubi sina.) Sedimo u krug. I pričajmo da noć brže prođe.

LJUDMILA: Av, av.. Ja volim da slušam priče.

AGATON: A ja znam jednu vrlo važnu.

VASILISA: Slušamo te svi.

AGATON: Pre dosta godina jedan čovek i žena su dobili sina. Taj sin je bio mali kao palac, ali zato lep, dobar i vredan kao desetorica velikih sinova. Dali su mu ime Mališa. Pored tih ljudi živela je jedna zla čarobnica. Kada je videla koliko je Mališa vredan htela je da ga otme, ali Mališini roditelji su ga uspešno čuvali.. I, zla čarobnica odluči da ubije Mališinu mamu i tatu. Taman kada ih je uhvatila iskoči pred nju Mališa i reče: “Stani, zlico! Evo mene. Pusti moje roditelje i ja ću biti tvoj sluga.”

MEDVED: I šta dalje? Ja ne razumem.

AGATON: Kada neko svojevoljno odluči da svoju slobodu menja za život drugih to pobeđuje svako zlo. Jer nesebična ljubav je najsnažnija sila na svetu.

IVAN: Jesu li pobedili zlu čarobnicu?

AGATON: Naravno. Pustila je Mališine roditelje, a on je ostao da raste i živi u sreći, zdravlju i slobodi.

LJUDMILA: Kako se zvala ta zla čarobnica?

AGATON: Zvala se Baba Jaga.

VASILISA: Shvatate li, prijatelji? To znači da i protiv nje postoji oružje. Koja ljubav je nesebičnija nego ljubav majke prema detetu? Hvala ti, Agatone, na ovoj priči.

AGATON: Sitnica. Nema na čemu.

(Javori zašušte. Vasilisa ih miluje.)

VASILISA: Ne bojte se, deco moja. Još malo i mukama će biti kraj. Sunce tek što se nije probudilo. (Pojavi se nagoveštaj zore.) Evo. Dolazi dan. Pevajmo, prijatelji, dobrodošlicu ovom danu. Da se svi ohrabrimo. (Dok svi pevaju rodi se dan.)

ZORA RUDI, ZORA STIŽE

SJAJNO SUNCE SAD SE DIŽE

NOĆ SE DALJE SPORO KLIŽE

DANA EVO, SVE JE BLIŽE

SUNCE TOPLO, SUNCE ZLATNO

SATA TVOGA KUCA KLATNO

SAD NAM SVETLOST TVOJA TREBA

KAO VODE, KAO HLEBA

SUNCE BUDNO SIJA VREDNO

NA SVETU JE ONO JEDNO

SUNCE, ZORO, DOBRI DANE

HVALA ŠTO NAM DANAS SVANE

(Dok oni pozdravljaju sunce, Baba Jaga se pojavi sa drugog kraja scene.)

BABA JAGA: Uf, uf, uf.. Kakav bezobrazluk! Oni pevaju. I još su srećni. Bljak!! Tek ću im sada zabiberiti. (Nestane i iskoči ispred njih.)

Pa, sluškinjo, vidim da si pronašla svoje balavce. Stvarno je šteta što si čovek, a ne veštica. Takav talenat propada na dobro.

VASILISA: Pronašla sam ih, Baba Jago. Sada ispuni svoje obećanje i poništi čaroliju.

BABA JAGA: Hahahahahahaha… Uf, uf, uf.. Nasmeja me. Zar ti misliš da veštice održavaju svoja obećanja. Naivna si, Vasilise.

MEDVED: Zlotvorko nemoguća!!! Dokle ide tvoja pokvarenost.

BABA JAGA: U nedogled.

VASILISA: Baba Jago, vrati mi moju decu ili..

BABA JAGA: Uf, uf, uf, jel’ ja to čujem da ti, moja sluškinja, meni pretiš? Shvati, devojčuro, da mene nije moguće pobediti. Pobeda je moja!

VASILISA: To ćemo još videti!

(Vasilisa isuče mač. Baba Jaga munjevitom brzinom isuče svoj, uhvati Ivana i stavi mu mač pod vrat.)

IVAN: Mama!!!

VASILISA: NE!!! Ivaneee!!

BABA JAGA: Tišina!!! U stvari, predomislila sam se. Održaću obećanje. Ako mi daš ovo derište zauvek za roba vratiću ti ostalu dvojicu.

VASILISA: Ti tražiš od mene da biram između svoje dece?

BABA JAGA: Normalna stvar.

VASILISA: Baba Jago, to je nemoguće. Razumi majku. Pa i ti si žena.

BABA JAGA: Žena jesam, al’ zla sam kao zver. A decu toliko mrzim da sam svoju rođenu pojela.

VASILISA: Ti si čudovište.

BABA JAGA: Hvala na komplimentu. Daj mi ga za roba ili ću svu trojicu ubiti.

IVAN: Stani, babo! Ja sam pristajem da ti postanem rob čim oslobodiš moju braću.

BABA JAGA: Šta si rekao, drekavče!?!

IVAN: Ja ti sam dajem svoju slobodu za slobodu moje braće. Svojevoljno.

BABA JAGA: AAAAAAAaaa!!! NEEE!! Prokletniče mali! Sve si pokvario. Ko se još dobrovoljno žrtvuje za druge?

IVAN: Brat za brata.

VASILISA: Majka za dete.

MEDVED, LJUDMILA I AGATON: Prijatelj za prijatelja.

BABA JAGA: (Zacrvene joj se oči od besa.): Umuknite, robovi!!!

IVAN: Iz nesebične ljubavi to radim.

BABA JAGA: Začepi! Pućiću od besa!!!

IVAN: Prijatelji, ismevajte je. To je najviše nervira.

SVI: hahaha… Ne možeš nam ništa. Rugobo. Smešna veštice. Mi smo slobodni, a ti si slaba. Ti si jedna gadna baba. Niko te se više ne boji. Hahahahahahahahaha

(Baba Jaga se dere, plače, vrišti, počne da se dimi i okreće. I na kraju raspukne. Tišina.)

VASILISA: (Grčevito zagrli sina.) Ivane, jesi li dobro?

IVAN: Jesam, mama. Ali šta će sada biti sa Jegorom i Fjodorem?

VASILISA: Ne znam, sine.

(Krene prigušena muzika i dim. Polako se pojačava. Cela se šuma trese. Kad se dim raščisti vidimo na mestu javora dva dečaka bakarne i zlatne kose, sa kovrdžicama. Gledaju zbunjeno oko sebe.)

VASILISA: Fjodore, Jegore.

FJODOR i JEGOR: Mama! MAMA!!! (Ulete joj u zagrljaj.)

IVAN: Braćo! (I on im se pridruži.)

VASILISA: Oh, sreće, o radosti. Vidite li, prijatelji? Napokon grlim svu svoju decu.

(Ljudmila i Medved uveliko plaču od razneženosti. Priđu Agatonu koji šmrče.)

LJUDMILA: Jesi li se ti to raznežio, Agatone?

AGATON: Šta ti pada na pamet? Procureo mi nos od alergije na dim.

(Ljudmila i Medved mu, naravno, ne poveruju i čvrsto ga zagrle. Agaton zarida na sav glas. Kreće zajednička radost.)

FJODOR: Oprosti nam, majko, što smo otišli od kuće.

JEGOR: Mnogo smo pogrešili.

VASILISA: Opraštam vam.

FJODOR: Mi smo samo hteli da budemo junaci kao tata.

VASILISA: Znam, deco. Ali i junaci moraju da porastu uz svoju majku. Da skroz ojačaju i svašta nauče. A kada dođe pravo vreme ja ću vas sama pustiti.

JEGOR: Hajdemo kući. Mnogo smo je se uželeli.

VASILISA: Krenimo. No, prvo se pozdravimo. (Medved, Ljudmila i Agaton su pokunjili glave.) Zbogom, dragi prijatelji. Vašu pomoć i dobrotu nikada nećemo zaboraviti.

IVAN: Zašto ne bi i oni pošli sa nama?

MEDVED: Medvedi žive u šumi, junače.

LJUDMILA: A veran pas ostaje uz svoga gazdu.

IVAN: Agatone, hoćeš li ti sa nama?

AGATON: Neka hvala. Tri dečaka u kući su previše za jednog mačka. Ja ću se useliti u kućicu, dekorisaću je sa novim zavesama, posaditi muškatle, grejati se pored peći i pričati priče po svetu.

IVAN: Stanite! A šta će biti sa ovolikim brašnom i zlatom?

MEDVED: E ovaj je pametan kao ti Vasilise.

IVAN: Hajde da ga svi podelimo.

AGATON: E, to mogu samo pravi junaci.

VASILISA: Uzmite, prijatelji. I krenimo svako na svoju stranu dok nam se putevi ponovo na radost ukrste. Deco, pođimo.

FJODOR: Samo da se sa šumom oprostimo.

JEGOR: Zbogom, braćo javori. Nikada vas nećemo zaboraviti.

FJODOR: Zbogom. (Šuma šušti.)

VASILISA: Zbogom, svima. Čuvajte se u zdravlju i veselju.

(Svi krenu na različite strane. Šuma se pretvori u sobu sa početka. Majka pokrije uspavane dečake i izađe. Na fotelju skoči beli mačak.)

AGATON: (Publici.) Krenite i vi vašim kućama. Slušajte majke. I znajte, u svakom od vas se nalazi po jedan pravi pravcati junak. Kraj priče.

mrak