.
.
(Jelena Lengold, Odustajanje, Arhipelag, Beograd, 2018)
.
…..U okviru Arhipelagove biblioteke „Zlatno runo” objavljen je prošle godine tek drugi roman Jelene Lengold, pod nazivom Odustajanje. Sigurno da je čitalačkoj publici u regionu Jelena Lengold poznatija po svojim zbirkama priča, za koje je višestruko nagrađivana.
…..U ovoj knjizi reč je, treba to na početku reći, o jednoj porodičnoj priči koja je ispripovedana u prvom licu jednine iz perspektive glavne junakinje. Ovaj roman od početka do kraja zapravo prati tri bitna perioda u njenom životu. Strukturno roman je podeljen upravo na ta tri dela čiji su naslovi „Zakletva na večnu ćutnju”, „Zastrašujuća mogućnost slobode” i „Neizrecivo”.
…..U prvom delu dat je prikaz porodice, u kom je detinjstvo glavne junakinje u prvom planu. Jelena Lengold vešto portretiše likove oca, majke i starijeg brata, ističući njihovu tek poneku osobinu ili životnu rekciju, ali posmatrane očima jedne devojčice. U ovom prvom, i primetno najpažljivije pisanom delu ovog romana tematski se prati bolest majke, daju se specifični odnosi članova porodice, gde se izdvajaju odnos otac-sin i brat-sestra.
…..Drugi od pomenuta dva odnosa prenosi se na neki način i u drugi deo romana, gde kao junakinju srećemo sad već dvadesetpetogodišnju devojku. U ovom delu nam autorka predstavlja tri nivoa opštenja glavne junakinje sa svetom. Prvi je vezan za njen ljubavni život i vezu sa starijim muškarcem, drugi za jedno mistično priviđenje koje junakinja doživljava u susretu sa čovekom u sivom mantilu i treći, vezan za odnos sa bratom, koji se nakon deset godina pojavljuje u njenom životu.
…..U trećem delu Odustajanja junakinja je žena u zrelim godinama; prikazuje se njen odnos sa mužem i ćerkom, koji nije ništa manje bitan i na čijem se planu u izvesnom smislu razrešava njena sudbina.
…..Ipak u samoj strukturi ovog romana važan je i ispovedni uvod, kojim nam autorka sugeriše u kom pravcu bi naš doživljaj ovog romana trebao ili mogao da krene. Zapravo taj uvodni tekst jeste jedna vrsta lamenta nad ljudskom prirodom i čovekovim stalnim i uzaludnim čekanjem na onaj neodređeni, bitan moment u životu, koji se uprkos svemu čeka i koji čovek nikad ne dočeka.
…..Tu je postavljena i motivska osnova ovog romana, koja je duboko utkana i u sam naslov. Čitaocu neće biti sasvim jasno o kakvom odustajanju je reč. Međutim, kao da nas ovaj naslov tera da, doživljavajući sudbinu glavne junakinje, i sami preispitujemo sopstveni život. Tako i motiv odustajanja dobija svoja naknadna značenja, iako sasvim izvesno i u samom romanu on biva otelotvoren u vidu jednog osećanja, jedne emotivne istorije.
…..Naravno, pored ovoga bitni su motivi smrti, zapravo umiranja, bolesti, slobode, te oni usputni opažaji koji odaju jedan poseban ambijent ovog romana. Roman obiluje ovakvim motivskim minijaturama na kojima se očituje jedan zreli pripovedni diskurs, ali za čitaoca još bitnije, uspostavlja ona identifikacija sa sudbinom glavne junakinje zbog koje je ova literatura i vredna pažnje.
…..Na kraju, jezik samog romana nije ništa novo kada je u pitanju pisanje Jelene Lengold, ali i presek savremene srpske književnosti u tom smislu. Dakle, jednim pomerenim klasičnim pripovednim tonom, koji je, podsetimo se, dat iz prvog lica jednine, čitalac stiče utisak upravo pomenutog povezivanja sa sudbinom glavne junakinje. U postizanju takvog efekta autorka kombinuje tok svesti i svedenu dijalošku formu, koja opet omogućava specifičnu komunikaciju i odnose među likovima.
…..U tom smislu roman Odustajanje čini se kao uspelo kazivanje o jednom osećanju, pored kog nam autorka daje autentičnu životnu priču ispričanu sa emocionalno jakim i prepoznatljivim sredstvima, dosta bliskim iskustvu savremenog čitaoca.
…..Posle čitanja romana Odustajanje ostaje kao utisak da je ono što ovakvoj vrsti proze nedostaje jedna vrsta pozitivističkog momenta u kojem bi čitalac mogao da objedini figure naratora i pisca. Međutim, i pored toga što nas je Jelena Lengold uskratila za takav doživljaj njene nove knjige, ovakva proza se ne piše napamet. Čini se da je autorka sa najmanje okrnjenosti prošla jedan zavidan životni i umetnički put, zbog čega nam danas izgleda da ova priča i nije mogla drugačije da se ispiše. Taj utvrđen rukopis Lengoldova je brusila do te mere da svoje ime može upisati u sam vrh autora savremene srpske pripovetke, a garant toga je i činjenica da je roman Odustajanje „sigurna proza“ u rukama čitaoca.
.
.
.
.
.
.
