.
.
.
Ovo svedočenje poklanjam mojoj Lari (baš tebi, dobra moja; do poslednje tačke, i nakon nje). Suštinu zaostavštine ove vrste razumeće(š) jednog dana kada se nađe(š) oči u oči sa svojom čekaonicom. Neću, ne želim, ne mogu da zamislim tu situaciju. Isto koliko ne mogu da je poreknem.
Znam da neće(š) biti iznenađena.
„Zašto nisi kao sve normalne majke?“- prigovori mi jednom.
Na pitanje šta to konkretno znači, zamisli se a onda mi pravljenje kolača postavi kao parametar normalnosti zrele žene. Kako joj to prođe bez mog negodovanja, nastavi oštrije:
„Vi pisci ste obični lažovi! Samo nešto izmišljate! Varate narod! Treba vas pohapsiti!“
„Mućak, treba dokazati krivicu!“- doskočih.
„Ma nemoj! A to što ste dosadni? Lektira je smaračina! Kako Nestašna Kejsi nije dosadna knjiga? Tamo neki Ćopići…i neki drugi na ić…ko to da razume? Ni Gugl translajt to ne može da prevede.“
Da! Kako poreći da je američka tinejdžerka Kejsi s dve nesrazmerne dojke nezanimljiva, kada i moja Kejsi trenutno na identičan način postavlja problem? Teško. Da ne kažem nikako.
„I mnogo smarate! Brateee! Razvlačite na tri stranice nešto što može u dve rečenice.“- poentira Lara. „Ide mi na nerve to prenemaganje. Biti ili ne biti! Koga to interesuje…“
„Uzmi, uči!“- ljutnuh se.
„Čim nemaš argumente…uzmi – uči!“
Napravih čiz kejk. Na putu od patišpanja do želatinom stegnutih malina, desi se čudo.
Ne, preliv nije probio belu koru od pavlake i krem sira.
Drugo nešto.
Dok je iz njene sobe cvilio Čarli Puf, iz pragova je tutnjao epski eho.
Izbor i arhetip.
****
Smrt da nagoveštaj. Ne uvek. Ne svakome. Blagoslov ima svoju logiku, svoje razloge.
I vreme.
Rečica života mili, muči, mrcvari oronulo rečno korito zaraslo u trsci i žabokrečini. Dočekati smrt na vreme, znači – pružiti sebi još jednu šansu. Detinju, pravičnu, ili potpuno besmislenu. Najčešće ovo prvo.
Milena, Larina baba, je na samrti.
Škilji mišjim sjajem iz očiju.
Duh se odmetnuo od koprene trulog života. Od tihe i mudre žene, postaje lajavica. Netrpeljiva prema bračnom drugu koga na kraju puta vidi kao dželata. Nijedno dobro mu ne pamti. Ona, dežurni krivac za umiranja beba, njegov umor, godine na samoj granici gladi.
„Viđi ga kako jede kolače!“- podrugljivo imitira muža s kraja sobe, Larinog dedu Grigorija. „Ki da krca miševe!“
Iz očiju joj sevnuše: mržnja, prezir, gnušanje. Mišje oči se pretvoriše u dve ale.
U ogromnoj sobi, kreveti su im na različitim krajevima. Deda povlači iz flaše, uvija duvan a pred ženama koje dođu da obiđu babu, glumi žrtvu. Omamljen brljom, nasmrt uplašen blizine partnerove smrti, veruje u to što kaže:
„Cijelu noć sam je prevrćao! Trenuo nisam!“
„Bog te ubio, što lažeš!“- sikće Larina baba. Glas joj dobi raznobojnost, tanku i prodornu zvučnost. Oči bljesnuše. Vratne žile se zakočoperiše, postaše još izraženije i čvršće.
Poleglo klasje se zatalasa na vetru besa.
„Blago vama, dijete, što možete da se razvedete. Sad bi’ se razvela! Sve mi kolače pojede!“- žali mi se.
Kolači? Fabrički kolači koje Zupčanke, i dan danas nose kada idu u posetu bolesniku, i na groblje, umesto cveća.
Nema snage da ustane, ali može da se svađa do mile volje. Nema više čega da se boji jer ovo su poslednji dani bračne robije.
Smrt je paradoks. Načini preokrete za koje i hrabri nisu imali hrabrosti.
Ah, dragi deda, možda misliš da sam odabrala stranu. Ne postoji strana kada se o pokojnicima beleži. Upoznala sam te kada si položio oružje, popustio pred sobom i svetom. Bez čvrstine granične sa surovošću. U godinama nemoći izdržljivog i časnog domaćina od koga je ostala prepoznatljiva grlatost. Strast ka radijskom prenosu derbija, duvanu na uvijanje i rakiji. Ličio si mi na starog vuka koga se više niko ne boji. Bilo je tuge u tvojim očima, ali koga je bilo briga za vučiju dušu? Dočekao si da Laru držiš u krilu. Nisi smeo da je pogledaš u oči zbog praznoverja da to ubija bebe.
A koliko je blagosti bilo u tvojim paorskim rukama.
Koliko kamenih suza!
Koliko neizrečenih nežnosti, sem jedne kojom si je oslovio: mače! I sve rekao. Zbog toga, tebe se češće setim. Tebi palim sveću sa smeškom, babi s poštovanjem. Moraš prihvatiti da ona nije mogla ni zaboraviti, ni oprostiti. Iščekivanje smrti izobličuje. Dušu pročisti ili zatruje. Ili regresira. Kako se kome zalomi.
Neke godine, odvajkada, budu nerodne uprkos krvavom znoju. Znaš već, dobri moj deda.
I ovo da ti kažem: polja koja si zasejao, ti, generacije pre tebe, gotovo da ne rađaju. Pošten je kao parija. Blagosloven si što su ti oči sklopljene nad tim ponorom.
Blagosloven, što ti potomci nisu poklekli pred korovom. Za sada…
Medicinska ekipa ulazi u sobu. Babi kroz infuziju daju vitaminski koktel. Ona negoduje. Negoduju i sinovi. Misle da je prerano za majčinu smrt. Majka je majka. Jasno. Najglasniji Larin otac, zreo muškarac sa dečačkim gnevom u glasu. Ne čuje majčin vapaj:
„Ostavite me na miru, aman!“
Infuzija teče. Baba ćuti i gleda u plafon. Povremeno vikne na dedu:
„Ne hrči, grom te pogodio!“
Deda ne prestaje…
„Dela, dođi da mi isključiš ovo!“- poverljivo mi šapnu kada ostadosmo same. Omamljenog starca ne računamo.
„Ne smem.“
„Čuješ šta ti kažem!“
Prilazim, vadim plastičnu cevčicu iz braonile. Na babinom licu šeretski osmeh. Napokon je svetu nametnula svoja pravila igre. Vadi ključ od kovčega, traži da proverim da li joj je tu sva probuka za sanduk. Nabraja. Opisuje. Inventarišem. Sve je na broju.
Soba zamirisa na suvi bosiljak i čamovinu. Put ka večnosti krenu iz kovčega.
„Idi sad’ i udari ga močugom po grbači!“- osmeli se u izricanju želja. „Idi kad’ ti kažem!“
Iz dosade, iz radiznalosti, iz želje da joj ugodim, ili ko zna kog drugog razloga, blago udarih dedu po leđima. Debeli jorgan i bunovni starčev san ne osetiše babinu osvetu.
„Još! Još! Još!“- viče. Sladi se dok ponavljam zamahe, tačnije, imitacije snažnih udaraca. Smeje se iz sveg glasa.
Zabava tek počinje:
„A sad’, te kolače turi u kesu, pa izruči svinjama, z’inat!“ A onda i ovo: „Sakrij mu to šiše rakije, da vidim šta će da popije, grom ga pogodio! A duvan, duvan turi iza zavese!“
Spakovah kolače, sakrih flašu iza ormara, duvan iza zavese. Uto dolazi Larin otac. Ljutit. Uplašen. Duša mu drhti:
„Kako je ovo moglo da se izvuče? Ti, majko?“
„Jok ja, vala!“- odgovara i namiguje mi.
Čuvam babu celo popodne i ispunjavam joj poslednje velike želje. Najveće. Uveseljava me. Ponavljam radnje: prekidam infuziju, blago lupim po dedinom jorganu. Deda junački hrče. Junački podnosi bol koji ne oseća.
Baba je nestašna Kejsi. Živi poslednje trenutke radosti. U očima joj vidim zahvalnost. Razumem je. Strahujem da će otkriti našu igru:
„Ajd’ da iscuri ova boca. A sutra ćemo mi po našem.“
Trepnu očima:
„Kupi mi lizalo, kad dođeš.“
Kupila sam joj lizalicu u obliku cucle. Ako se zabavljamo, onda idemo do kraja. Dva sata, narednih nedelju dana mog bdenja nad babinim životom, imala su ustaljene rituale. Tajne. Da niko ne shvati šta se dešava u čekaonici smrti. Nakon lizalice, zatražila je crveni karmin, pa crveni đerdan, a onda i prsten. Nikada nije imala verenički – kakav nose gradske gospođe. Opipavala je varoške đinđuve, kao da dodiruje nešto što nije s ovog sveta na kome je život provela.
Završile su u kovčegu večnosti.
Smrt je dočekala u trenutku kada je nakratko ostala sama, jednog jula. Potvrdila već dokazanu tezu da je čovek, ipak sam. Deda je i to prespavao. Nije bio trezan ni na dan sahrane.
„Ti da si zdravo, ode ti domaćica!“- izjavljivale su mu žene saučešće. A on, prikovan za krevet od straha i neverice, izgovarao bi pokazujući na mrtvački sanduk:
„Nije, nije, tu je ona!“
Eh, deda, deda, nisi se otreznio narednih četrdeset dana. A onda, onda si trezan i trezven ostao sam u onoj istoj čekaonici još sedam godina. Ko kaže da vuk ne zna za strah, taj od straha nikada nije vuka pogledao u oči. Svedok sam kako strah od smtri može ubiti najveću želju: da u derbiju „Crvena zvezda“ pobedi sa deset prema nuli.
Iščekivanje smrti menja čoveka.
****
Lara je zamišljena. U pogledu joj videh nešto, nešto što razdvoji naše svetove. Ona je sama. I ja sam sama.
„Opet izmišljaš ili je ovo istina?“- upita me.
„I jedno i drugo!Što?“
„Tako sam i mislila!“- odbrusi.
Dobro je, uspela sam. Krv potomaka nije mrtvo more. Ustalasala se u prepoznatoj struji vremena i pripadanja. Progovorila jezikom činjenica: zna da je njena baba Milena, zvana Milka, od Janićijevića iz Varaga; da je u sedmom mesecu ostala bez oca; da su je stričevi udali za dedu; da je bila mudra i namučena; i da je njen otac bio mnogo vezan za babu. Da je Milka do poslednjeg dana znala ceo epski ciklus napamet, iako je bila nepismena.
„Kako sam srećna što nisam živela u to vreme. Da te udaju za nekoga koga ne poznaješ! Fuj!“- progovori sebi u bradu. „A o dedi ništa…“
„Sve je između redova, draga Kejsi. Možda i iza tačke. Potrudi se malo!“
Knedlu sete progutah kao žabokrečinu.
Zbunjeni duh zatrpan gomilom nedifinisanih pitanja, pogleda me bledo. Iz klupka je povučena Arijadnina nit:
„Ne volim što ljudi moraju da umru. A i smara me kada pišu o smrti!“
Otvori frižider, uze trouglasto parče kolača. Usne joj se razvukoše u mlečno sazvežđe. Iz nepoznate daljine, ili blizine, kao da čuh: dobar ti je kolač, mada to ne mora biti nikakav garant normalnosti; fuj, čekaonica! Smaračice!
„Uzmi, uči!“- dreknuh.
.
.
.
.
.
