.
.
Dečak sam,
dečak sam bio,
polupan, polupan dečak,
da, to,
i nisam živeo kako je trebalo,
Gospod me je hvatao sa sladoledom u ustima,
i vikao: „Budi dobar, mali! Jasno!“,
a pošto sam to uporno ponavlјao,
u ćošak me je terao,
odsekao mi prste,
i na euharistijskoj trpezi pričesnike služio njima…
.
Gospod me je razvalio, ubio me od darova svojih,
a moja porodica je bila uplašena
(otac je išao po sobi sa rukama na leđima),
a drugari su tugovali, na ulici, ispod platana,
na uglu naše ulice,
i Smilјa, Peđa, Peki Gumeni,
i imali smo hardkor bend,
Stress, pa Codex of Death,
i urlao sam:
………….„Krici bola, nemoći,
…………..odjek u pustoši,
…………..tišina ubija,
…………..snaga odjeka…“,
i Dule je postao profesor u Britaniji,
i Paja je postao sveštenik, Sirijac,
i Vuk je otišao od sebe u London,
i Tošina majka Mirjana se molila sazvežđu u svojoj glavi
(vrištala je, lajala na Vlašiće),
i ja sam molio,
Bog je režao mojim ustima, mojim glasom:
……………….„Ti mali, nevalјali, Gale!“,
a zatim umilnim:
………………„Mir tebi, polupano dete Božije!“
.
I grizla me je savest,
u ćaletovom Vartburgu, belom,
u Nisanu, crnom,
i bilo mi je zlo od odžeparenih dana,
gajbi i gajbi jogurta, flaša pića, novina iz trafike,
zbog sladoleda koji sam krao
gazdi prodavnice koji je bankrotirao zbog žene:
celu noć nam je, sitnim lopovima,
pričao o svojim mukama,
častio nas pivom i nutkao smokijem.
Ništa nisam razumeo, terao sam po svome:
zlo mi je bilo…
.
A taj sanduk sladoleda,
u kome više nije bilo sladoleda nego zamrznutog povrća,
obijao sam bez prstiju toliko puta,
i davao ga devojčicama,
koje su onda sa mnom odlazile daleko,
predaleko od sebe….
.
Išao sam do Venecije,
Novog Sada,
išao i do Temišvara,
spuštao se do Atine,
vozio na autodromu u Monci,
i, uz bijele krijeste valova, od Pule do Ankone,
a lјudi su bili lјuti, bili su lјudi,
upirali prstom na mene,
i ćerkama govorili: „Bežʼte od njega!“,
i: „Trebalo bi ga obesiti!“,
a njihove majke su me volele,
kao da su žalile što u životu nisu krenule pogrešnim putem…
Da, bio sam skrhan,
Gospod me je polupao,
u gepeku sam imao 350g hašiša,
vozio 160km/h,
žalili su me porodica, prijatelјi….
.
Oni su plakali nada mnom,
ja nad njima,
a samo sam se lupao dalјe i dalјe,
na automobilskim krilima kao krilima heruvima,
o knjige, lјude sam se lupao,
i samo ubrzavao, sve brže i luđe,
vrištao uz muziku,
slušao rege, nosio rasta kapu,
a voleli su me i kriminalci, i ulјudan svet,
i sveštenici i prostitutke
(Mada svoju nikada nisam imao!),
ali oni, svi oni, iako nisu mogli bez mene,
na kraju krajeva ipak me nisu voleli,
zvali su me: „Mamina maza!“,
Gospode, Gospode, Gospode…
.
Tog utorka, u ponoć,
pa do srede, u pet izjutra,
bio sam na alkoholu,
u adidas trenerci, naravno, kao Marli,
slušao 7 Seconds,
i konačno te dozvao, Gospode:
Nisam vozio, ne umem da vozim, nikada nisam umeo,
još jednom sam se razbio o sebe,
i postao umetnost, ruku tvojih delo,
Dečak sa sačmom u glavi,
gledao sam tvoje lice na svom dlanu,
na dnu sebe, iza zatvorenih prozora, na uglu svoga srca,
u meni je bilo 100 stepeni,
i sve je vrištalo: 7 Seconds, gume, lјudi, dvocevka, sve,
odjekivala je pustoš,
i svi su bili srećni jer stradam,
zavidni jer sam tvojih ruku delo.
.
Nisam više video ništa,
zagrejan preko svake mere
ubrzavao sam na hardkor užarenoj trasi za večnost,
držao flašu, volan, patrlјcima,
rulao u plamenu, u ćošku sebe,
na stolu gledao svoje prste…
.
Tamo sam i ostao, tamo…
A možda sam mogao i da ustanem,
mangupski naručim još jedno piće,
da stavim sladoled u usta…
Ne, nisam to želeo,
ništa nisam želeo,
tako lepa mrtva priroda sam postao,
moji prsti hrana za pričesnike.
.
.
.
.
.
