Distorzija

M. je čitavu mladost probdela pod mesečinom pokušavajući da dokuči njenu lepotu i tajanstvenu moć nad sobom. Bilo joj je žao da spava, da u nesvesnom proživi tolike noći, slušala bi muziku, čitala knjige do duboko u noć.
Vreme je učinilo da se prizemlji, da bude racionalnija i da pojave koje ne shvata posmatra sa većom dozom pomirenosti. Pojmila je da je moć mesečine bila u njenom doživljaju, jer odvano drugačije gleda na misteriju noći. Uglavnom ima miran san i više se ne okreće tajnama bitisanja i beskraja. Ravnodušno pred spavanje pogleda mesec kao da joj nikada ništa nije značio.
Usredsređena je na ljude i njihov doživljaj života kao važan izvor saznanja o ćudima bitisanja. Nekada su ljudi smatrali da posle ponoći ne traba ostajati budan, da se treba kloniti gluvog doba u kojem se, po verovanjima, nebo otvara i duše pokojnika ili demoni nahrupe u poznate prostore.
Savremeni način života i veštačka svetlost koja prostor obasjava kao sunce, učiniuli su da zaboravimo da takvo osvetljenje nema magijsku moć sunca kao zaštite od htonskih sila, te da je u tom periodu noći sve moguće.
Кad joj je posle ponoći stigao video snimak na kojem njen umni sabesednik Gojko M. muzicira na gitara, bila je ushićena jer je poverovala da se vratio životu, nakon gubitka sestre LJ. čiju smrt je doživljavao kao silu koja ga je smrvila jer je kroz taj gubitak, ponovo proživljavao i patnje zbog gubitka oca i majke. Obodrena time, istog časa je slušajući te čarobne zvuke pojmila da je čovek isto što i partitura, da je u njemu sve sažeto u znake koje neka spoljašnja ruka treba da pokrene i stvori tonski sklad, da mu da smisao.
Nije joj više bilo sna. Prisećala se raznih iskustava svojih prijatlja koji su imali vančulna iskustva i osećaj da noću u kući borave i oni koje ne vidimo, ali čije prisustvo je ponekad nepodnošljivo uočljivo. Jednom je jedna devojka, koja je u detinjstvu ostala bez oca, u sred letnje noći, tada su zimi koristili termoakumulacionu peć koja bi leti bila isključena iz zida, čula kako peć duva kao da je utikač aktivan i da je neko upravo pokrenuo termostat, a bila je sama u kući. Sledila se od tog doživljaja… Bilo je potpuno neobjašnjivo šta se desilo. Ali neobjašnjive pojave su češće prisutne nego što to, zaokupljeni vidljivim i proverljivim, uočavamo.
M. je nastojala da ne misli na takve situacije dok je po ko zna koji put slušala gitaru koju je oduvek volela, posebno zvuk anadalužanskih melodija i Paka de Lusiju… Pred zoru je zaspala.
Izjutra uz kafu listala je knjigu i naišla na neobičan stih Branka Miljkovića. „I posle smrti vreba smrt“. Podsetila se ličnih iskustava nakon gubitka bližnjih, a njega je smrt zaista „uvrebala“. Niko se ni posle više od pola veka nije usudio da obelodani njegovu očigledno nasilnu smrt. Ni porodica, jer je verovatno pretpostavljala šta bi dalje moglo biti.
Obradovana snimkom javila se Gojku M. i zahavalila na divnom daru. Ono što je sledilo pokazalo je koliko ništa ne znamo o putevima svojih sudbina, o opasnostima koje vrebaju i kad im se najmanje nadamo, o mogućem uticaju tih nevidljivih noćnih sila koje neočekivano sve uključe u običan događaj kakav je pokušaj eliminisanja neželjenog insekta i preokrenu ga u gotovo fatalnom pravcu.
Gojko M. je voljenu gitaru posle nekoliko meseci ponovo uzeo u ruke u nameri da se vrati životu, onome što je bilo deo svakodnevice, da kao nevidljivim rajsferšlusom zatvori vreme koje je odnelo sestru i nastavi onako, kako bi i ona sigurno želela. Uradio je vežbe za ruke i bez udubljivanja u vreme i prostor pokrenuo je muziku koja je bila njegovo astralno biće, njegov nimbus i suština. Bio je uznemiren, trebalo je zvukom života ispuniti stan nakon tišine koju je smrt, što mu se nastanila u duši, emitovala u celi njegov životni prostor. Nije bio siguran ni da li treba da ga oživi zvukom koji je negacija tišine, smrti, zaustavljanja obnove. Uspeo je da na kratko potisne misli, da bude jedno s gitarom, da joj bar na trenutak preda svoj bol. Da pokuša da bude ceo. I taman je završio započetu numeru, ugledao je neželjenog uljeza kao glasnika s onog sveta koji otvara vrata poništavajućoj sili koja ne da isceljenje, ne da mir i oporavak nego ponovo sve vraća u zjapeću prazninu s kojom se neprekidno borio. Insekt se, verovatno uplašen prekinutom tišinom, zujeći ustremi pravo ka njegovoj glavi, kao da je produžena ruka one nevidljive nemani koja odnosi ljude, pa i njegovu toliko voljenu sestru. Neočekivani zuj ga prvo uplaši kao da zaista vidi tu otelotvorenu pretnju po život, a ne tek insekta, što ga potom krajnje razjari. Spontano je reagovao. Snažno zakorači prema onome što je povredilo svetost pronađenog mira i utešne zvuke gitare, kao prema onome što mu je u nepovrat odnelo voljene. Ali, kao da se zaista razračunavao sa tom silom koja je bezbroj puta dokazala svoju nadmoć shvati, zamka je već bila postavljena. Omča od gajtana gitare koja je bila pričvršćena za pojačalo, čekala je, kao da je ta nevidljiva zlokobna sila znala šta smera… Svom silinom Gojko M. polete napred. U pokušaju da spreči pad oborio je stalak sa pojačalom, za njim su istovremeno poletele čaše, tegle i sve što je bilo u blizini, tako da se najednom našao u kršu stakla i prevrnutih delova nameštaja. Da je kojim slučajem u padu udario o neku ivicu, bila bi to najbesmislenija smrt u pokušaju samospasavanja.
Gitara, iznenađena što je tako nepredviđeno i grubo odbačena, sa pojačala je slušala distorziju i emitovala mikrofoniju a sitni uljez je trijumfovao nad padom tako krupnog čoveka i slikom opšteg haosa u dotad mirnom i harmoničnom prostoru oplemenjenom zvukom gitare i nade.