Dobar vazduh

          Na obzoru nepregledne pustinje (čije sunce izaziva groznicu,kao što mesečina izaziva drhtavicu) videše kako se primiču tri naizgled veoma visoke prilike. Sve tri su bile ljudska stvorenja, s tom razlikom što je čovek u sredini imao glavu bika. Kada su se približili, videše da taj srednji nosi masku a da su druga dvojica slepi.

Neko je (kao u Pričama  iz 1001 noći) hteo da sazna zašto se to dogodilo: Slepi  su, reče čovek s maskom, zato što su mi videli lice.

Horhe Luis Borhes

„Maskirani bojadžija Hakim iz Merva“

Sabastijan Sosa, iznenada, više kao da se guši, dok je rukama grabio prostor poput umornog plivača, trgnuo iz sna. Budeći tako i svoju partnerku, Marizu Lopez, sa kojom je sad već tri godine veoma skladno živeo.

Najpre se nije mogao setiti gde se nalazi a onda i ko je on zapravo. Košmar je tako trajao još koji trenutak nakon buđenja. Učinilo mu se kao pola kamene decenije.

– Lo que era? Upitala ga je nežno Mariza.

-Mal sueño,incubus? Nastavila je ona gladeći mu nežno vrat i grudi.

Ispričao joj je da je sanjao da je kao nekada davno samo dečak od svojih osam godina. Oseća studen. Veoma je hladno, što je gotovo i zaboravio kako je to.

Po oštroj zimi, mrazu kakav zna biti jedino na planinama, hoda nekuda sam. Već je ispred svoje kuće iz detinjstva. Baulja tako po mrklom mraku koji kao da je lepljiv ili je on gotovo slep, jer ništa pred sobom ne vidi. Najzad ukazuje mu se štala i to više po jakom i oporom mirisu oseća, nego što je samu vidi. U njoj je samo jedan rasni konj, njegov Vitez, vranac kakvog samo njegov otac jaše a i on ponekad sa njim, kada idu zajedno u lov ali koji je sada crnji od same ove noći.

Oseća još veliku svežu balegu pored Viteza u koju leže, od zime, od hladnoće jer iznenada to shvata, samo je u svojoj pižami, bosih nogu, ali i od nekog straha koji kao da viri iz one tame. Čije ga oči sada gledaju. Legao je tako, ceo- kaže, duboko, pokrivajući se njom. U toj i takvoj toploj balezi brzo i zaspi. Međutim, pre sna a ispod  jave, čuje kako škripi duboki sneg što može napraviti samo teška noga u čizmi. Sad već jasno čuje i besne, pijane i poznate psovke ali i zavijanje kao pesmu. Najpre zveri a onda i ljudi. Njegovi susedi, obučeni sada skroz u crno kao kakvi odžačari, pretražuju kuću, cereći se, izvode njegove roditelje i sestre iz kuće. Sa sobom ostavljaju trag od čađi i krvi. No pre nego što će ući u štalu, do konja do njega- on se budi.

U ovom svom krevetu, u ovoj toploj sobi, pored nage i vrele Marize. Iako je ovde toplo njemu je i dalje hladno i drhti od te jeze. Međutim, to nije onaj san koji on često sanja.

Priseća se: on stoji pred ogledalom, glatkog, izbrijanog lica, iako već više od decenije ima gustu bradu i primećuje kako nema usta. Čak ni usne, nikakve rupe ili proreza. Gleda sebe u oči, ali ne zbog tog nedostatka, već zbog nečega u tom trenu, u očima a koji traje, zbog samog utisaka koji nakon toga ima u svom sećanju. Čini mu se da to traje predugo. Da nakon toga još uvek ne prepoznaje sebe. Taj košmar ga često prati. Ima tome već nekoliko meseci od meseca juna.

Kada je krenuo da se ponavlja iznova i iznova i da ga budi u znoju, ispričao je jednog jutra Marizi. Ona mu je samo kazala da je to normalan incubus za jednog „porteñosa“ kakav je već on. Uzimajući u obzir da je već osam godina u ovom prelepom gradu i da bi trebalo da se navikne na tako nešto. Dodala je takođe da je njen otac, vojno lice, često imao slične snove.

Ono što ona i Sabastijan još uvek ne znaju te veoma tople januarske noći je da će mu se u ponedeljak, nakon čaja sa Marizom, dok se bude kretao parkom Lezama, učiniti da na jednoj od klupa vidi Isidora Blajstena kako ležerno lista dnevne novine.

Dok se bude osvrtao, pokušavajući da utvrdi da li je to stvarno on, prićiće mu par policijskih službenika u civilu i na elegantan, tih način, povešće ga sa sobom.

Uveče, dok ga bude čekala da večeri, Mariza upaliće, više iz navike, najpre radio, a onda i televizor. Saznaće najpre ona a onda Buenos Ajres, Argentina, Južna Amerika, nakon toga i Severna, kasnije verovatno Evropa, kao i vasceli svet koji želi da čuje i vidi da je profesor hispanoameričke književnosti i kulturologije Sabastijan Sosa izvesni Miloš Stefanović.

Ćutljivo, u pratnji advokata sa čeličnim lisicama u krupnom kadru, biće njegovo izbrijano, gotovo mladoliko lice. Spikerka će prebrzo govoriti o nekoj dalekoj zemlji u Evropi, ratu i zločinima. Pominjaće njega, njegovog oca, braću, susede, komšije…

Međutim, pre svega toga, u subotu dok ga onako iz košmara bude češkala, Mariza govoriće mu da nastavi da spava, da je sve to samo dobar vazduh.