.
.
Sederberg kao naš savremenik
.
.
…..Švedski pisac Jalmar Sederberg (1869 – 1941) srpskoj čitalačkoj publici predstavljen je u izdanju zrenjaninske Agore romanima Doktor Glas (2016) i Ozbiljna igra (2017). Pisani i objavljeni početkom dvadesetog veka (Doktor Glas, 1905, Ozbiljna igra, 1912) izazivali su senzaciju i skandal, jer kako reče Margaret Etvud „pre svega zbog toga što se bave večno skandaloznim temama, seksom i smrću“. Dakako, ne samo navedenim temama, ali provokativnim, i danas izuzetno prisutnim u savremenim životnim okolnostima. Otuda se Sederberg (pesme, novele, drame, romani, novinarski posao) čita kao naš savremenik; čitalac prepoznaje moralne dileme Sederbergovih likova.
…..Problem braka bez ljubavi nije nov, ali je svaki brak priča za sebe. Kad fizička odvratnost prema mužu dosegne do nepojamnosti (gospođa Gregorijus), traži se pomoć onoga „koji katkad pomaže drugima ali nikad nije umeo da pomogne sebi“, i koji ima seksualne frustracije, te sa trideset tri godine života nikad nije bio blizak sa ženom. (Doživljaj iz mladosti Ivanjdanske noći, čudesna svetla i zvuci, vasiona nad prvom devojkom koju je držao za ruku, velika vasiona, svetla i plava, kad buđenjem prvih čulnih vibracija pleše pod njima cela zemlja, uz prvi dugi poljubac; i vest potom da se utopila prilikom kupanja u danu kišovitom; patnja, teški snovi i duga mladost bez žene). Taj doktor Glas, doveden u procep između dužnosti (zakona) i savesti o ispravnosti činjenja i nečinjenja, proći će kroz košmar, strah, kolebanje, preispitivanje o ubistvu te i kroz čin ubistva, zarad spasa i pomoći. Dovođen je u priliku da za neželjene trudnoće odbije abortus, iako oseća da postoje slučajevi kad je licemerno ponašati se po slovu zakona, kad je milosrdno ubiti zametak u začetku (slučaj lečenja dečaka idiota čiju majku odbija za abortus par godina ranije). Biće gospođa Gregorijus, uz ljubavnika sa kojim nema budućnosti, spasena nasrtljivog i odvratnog joj muža. Doktor Glas neće cijankalij zaključan u fijoci primeniti na sebi. Muž će nestati, bez kajanja Glasovog, ali saznanjem da dotična nikad neće biti njegova, i da mu je život promakao.
…..Ni Arvid, u Ozbiljnoj igri, ambiciozan, obrazovan, siromašan mladić, ne oženivši se u mladosti Lidijom, ćerkom slikara pejzaža, biva kasnije uvučen u brak u kome ne postoji pravi dijalog. Autor ironično koristi pojam „srećnog braka“, u kome je ispunjen cilj Arvidove žene Dagmar da nađe muža (lukavstvo „tajnom veridbom“). Nekoliko puta ponovljeno je: „Ali su inače živeli veoma srećno. I godine su prolazile“, obeležava tu bračnu vezu, (ironično), kao neprekidni ritam dosade bez kraja.
…..Preljube ne donose trajno ispunjenje. One često izazivaju moralne dileme koje se manifestuju kroz snove, razrovane iluzije, duševni i fizički bol. Ako se skrivaš, znači da činiš nešto nedozvoljeno. Ako ne pokušaš išta da promeniš znači da si se rezignirano prepustio udesu slučajnosti i spletu okolnosti koje nisi želeo. Prijatelj Markel: „Ne biraš sudbinu. Isto tako ne biraš ni ženu, ni ljubavnicu, ni decu. Dobijaš ih i imaš ih, i dešava se da ih izgubiš. Ali ih ne biraš.“ Arvid gotovo fatalistički potvrđuje: Ne biraš… Na Lidijino pitanje: „Jesi li srećan?“ Odgovara: „Niko valjda nije srećan… Ali svejedno moraš da živiš najbolje što umeš.“
…..Zašto se upuštati u ljubavi i preljube? „Ali jedanput u ovom ubogom životu valjda smeš da pokušaš da pronađeš svoje jezero Taunicer…“ Ne znaju Sederbergovi junaci ni gde je, ni kako stići do njega, ali ih nosi ta žudnja za drugačijim, za harmonijom, za ispunjenjem. To imaginarno jezero, neka lepota, jedva dostižna. Za Glasa i Arvida, nedostižna.
…..Da bi iluzije pomenutih likova mogle biti razrovane, u svetu lažne sigurnosti, može se naslutiti iz korišćenja simbola realne pojavnosti. U Doktoru Glasu (str. 40) krajolik je u potpunom antipodu sa ljudskim ponašanjem (plavo nebo, popodnevno sunce, zelenilo plaža na jednoj, i vika, bahatost muškaraca, ocvala lepota žena, nemarnost konobara, na drugoj strani), uz Glasov sarkazam o domu, kući i ženi: „Ne, ne postoji srećan san koji na kraju sam sebe ne ugrize za rep.“
U Ozbiljnoj igri najavna špica za 1912. godinu, poslednja u ovome romanu je „Bliže, Bože, tebi“ koja stvara atmosferu neuspeha, propalih nada i višestrukih prevara. Govorilo se da su muzičari na Titaniku svirali psalam (istim obraćanjem bogu) pre nego što su se utopili.
…..U oba romana, kao neizbežni ambijentalni okvir prisutno je groblje. Čak, prva preljuba Arvida i Lidije praćena je posmrtnim zvonima koja su zvonila kroz decembarski mrak.
…..Intrigira Lidijin oproštajni poklon Arvidu: nožić sa sedefnom drškom. Da li je zaboravila i zanemarila narodno verovanje da se nož ne daje nekome koga voliš i ceniš? Jer to rađa neprijateljstvo i mržnju. Ili mu se ona sveti (nožem i prevarama) za kolebljivost i neodlučnost u mladosti? (Setimo se onih Andrićevih: „Put do žene je vijugav i tajan…“) Ko će znati!
…..Jalmar Sederberg razobličava lažljivost, licemerje srednje klase, koje se često prikriva spoljašnjom formom pristojnosti. On početkom 20. veka pokreće problem eutanzije koji i posle sto godina izaziva oprečna mišljenja. Njegov doktor Glas razmišlja: „Koliko sam samo nesrećnika video kojima bih bez ikakvog oklevanja dao ove pilule, samo da kod mene kao i kod drugih dobrih ljudi, sopstveni interes i poštovanje prema policiji ne nadglašavaju milosrđe.“ Oporo, hrabro, autosarkastično, bez konačnog odgovora (godine 2016. kod Ivana Ivanjija u romanu Moj lepi život u paklu, str. 67, razmišlja se o eutanziji, toj skoro tabu temi, ali sa predznakom sve veće prisutnosti). Samoubistvo je još jedna od teških tema Sederbergovih knjiga, zbog kojih su njima izazivani skandali ali su se čitale kako nekad, tako i danas. Gospođa Gregorijus doktoru Glasu ispoveda se: „Da, samoubistvo je ružno. Ali može biti još ružnije živeti. Zastrašujuće je to što tako često imamo izbor samo između manje ili više ružnog. Kad bih samo mogla da umrem!“ Sled događaja opozvaće taj gospođin poriv za samoubistvom. A ona misao autorova: Ne kopaj do dna… ostavlja pitanje opravdanosti činjenja i nečinjenja glavnih likova otvorenim.
…..U oba romana uočljiv je pametan, vispren, duhovit, pronicljiv prijatelj Glasov i Arvidov, Markel, novinar, koji je najčešće ironični glasnogovornik samog pisca. Njegovi komentari vezani su za pitanja morala, čulnih užitaka, sreće, ljubavi, novinarstva, političkih pitanja. Iznosi stavove o društveno političkoj situaciji u Švedskoj na prelomu vekova, provocira neprikosnovenost Nobelove nagrade: „Nobelov testament je testament idiota, i sam pokušaj da se izvrši na neki smislen način predstavlja nerešiv problem.“ Markel je potreban kao prijatelj, tumač snovnih i dnevnih prilika, daje stvarima i događajima pravu meru, ozbiljan je slušalac, i ume da daje dobre savete i onima kojima „je jesen prerano došla“. Kad ima ko da ih čuje.
….Ozbiljna igra napisana je u trećem licu, uz nekoliko epistola. Doktor Glas u formi je dnevnika, ograničenog vremena (od 12. januara do 7. oktobra). Prevodilac obe knjige Dorijan Hajdu. Jalmar Sederberg po temama koje obrađuje, stavovima o problemskim pitanjima, stilu i formi, savremen je pisac čije delo izaziva pažnju čitalaca.
.
.
.
.
.
