komedija sa pevanjem, telefoniranjem i lešnicima
LIKOVI:
Dobrica
Lepi
Vektor
Rubeola
Tašta
Ciga Džomla
MESTO I VREME:
Ovde i sad
- scena/1. dan
Dobričin stan. Lepi i Vektor sede jedan do drugog. Lepi jede lešnike, koje izvlači iz kesice.
LEPI: I, kako ti izgleda?
VEKTOR: Šta?
LEPI: Dobrica.
VEKTOR: Kao i obično. Da budemo precizni, za nijansu tamniji.
LEPI: Tamniji – misliš, kao da je u nekom problemu?
VEKTOR: Ne, tamniji kao da mu je kosa masna.
Ćute neko vreme.
LEPI: Možda je dobio neke pare.
VEKTOR: Šanse za to se mere u promilima.
LEPI: Možda je izgubio neke pare.
VEKTOR: Nije Dobrica ti.
LEPI: Možda prodaje stan.
VEKTOR: Stan nije njegov da bi mogao da ga proda.
LEPI: Možda je konačno diplomirao.
VEKTOR: Šanse za to su manje nego da je dobio pare.
LEPI: A da nije bolestan?
VEKTOR: Daleko bilo.
LEPI: Ili je možda raskinuo sa Sandrom?
Vektor samo pogleda u Lepog.
LEPI: Ili je Sandra trudna.
VEKTOR: Sandra je u Abu Dabiju već 3 meseca. Da budemo precizni, 3 meseca i 8 dana.
LEPI: Pa možda nije trudna sa njim.
VEKTOR: Nije Sandra takva.
Vektor uzme lešnike od Lepog.
VEKTOR: I šta me uopšte tu zapitkuješ?! Kao da ja išta znam!
Ulazi Dobrica.
DOBRICA: Dobro je, svi smo tu. Pozvao sam vas jer imam nešto važno da vam kažem. Sandra je dobila bolji posao.
LEPI: I zato si nas zvao?
DOBRICA: U Abu Dabiju.
LEPI: Šta? Ostaje tamo? Pa koji si ti srećnik! Em živiš na račun svoje devojke, em ne živiš sa njom. A sad će to da bude i trajno.
DOBRICA: Lepi, vidiš…. Neće samo ona da bude u Abu Dabiju.
LEPI: Šta?
VEKTOR: Seliš se.
LEPI: Šališ se?
DOBRICA: Ženim se!
LEPI: Šta?
VEKTOR (Dobrici, aludirajući na Lepog): Šali se.
LEPI: Ženiš se?
DOBRICA: Selim se.
VEKTOR (imitirajući Lepog): Šta?
LEPI (Vektoru): Seli se.
DOBRICA (Lepom, aludirajći na Vektora): Šali se.
VEKTOR: Ženi se.
LEPI: Šta?
DOBRICA: Stvar je prosta. Ako hoću da se selim, onda moram da se ženim. A naravno da ću da se selim. Pa nisam lud da ostanem da živim sa njenom majkom ko do sad. Prema tome, Sandra će da reši te formalne stvari oko papira tamo, a na meni je da završim ovde samo neke… sitice: da javim rodbini, spakujem stvari, organizujem svadbu…
LEPI: ŠTAAA?! Ti ćeš organizovati svadbu?!
VEKTOR: Ja ću ti pomoći!
LEPI: Nema šanse da je Sandra to dozvolila!? Pa to je katastrofa u najavi.
DOBRICA: Nije to nikakva katastrofa, već – poverenje.
LEPI: A ona odjednom ima poverenja u tebe?!
DOBRICA: Naravno da ga ima. Uostalom, ona je tamo, ja sam ovde, a svadba je za 10 dana i…
VEKTOR I LEPI: Štaa?
VEKTOR: Ne, ne, ne.
DOBRICA: Da, da, da.
VEKTOR: Ali to je nemoguće! Pa je l’ znate vi koliko je malo 10 dana?! Pa ljudi organizuju venčanja mesecima unapred. Prosečni par uloži oko 223 dana za organizaciju svog venčanja, što je ukupno 3345 sati utrošenih na planiranje, što čak i ako se podeli na 2 osobe…
LEPI: Vektore, ne filozofiraj. Dobrice, čekaj. Jesi li ti uopšte razmislio o svemu tome? Je l tebi jasno da ćeš ti sad doslovno da živiš sa njom? Svakog dana. I to bez nas. Mislim, znam da ste dugo zajedno, ali jesi li siguran da je voliš… onako baš baš… kako se to inače voli?
DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš da li ruku svoju voliš?
VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!
DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš gde je bog kome se moliš?
VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!
DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš čija je strana gde se boriš?
VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!
DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš o delu kada ga već stvoriš?
VEKTOR I LEPI: Ne pi-taš!
DOBRICA (peva): Je l’ se pitaš zašto leti ideš na more,
zašto se smeješ i na glupe fore?
Je l’ se pitaš zašto jedeš kad si gladan,
zašto imaš prijatelje kad si tako jadan,
je l’ se pitaš zašto nekad obraz ti crveni,
Je l’ se pitaš zašto ti se daje kad se daje,
pa ko si onda da se pitaš kad te žena ženi,
pa zašto onda da se pitaš prava ljubav šta je?!
Ali ako me baš pitate…
Ženim se jer mislim da je došlo vreme
za ženu, decu, posao, antirid kreme.
Ženim se jer mrzi me da tražim neku bolju,
a kose biće manje, izgubiću i volju.
Ženim se jer svi se žene, udaju i rade,
ženim se jer sve su stare ove danas mlade.
Ženim se jer prirodno je da se ljudi žene,
pa ko sam ja da biram, kad birala je mene?!
LEPI: Pa vidiš, kad tako postaviš stvari, deluje da je stvar rešena. Onda, pričaj, šta si smislio i kako da pomognemo?
DOBRICA: Nema tu šta da se smišlja. Sve što treba da uradim je da platim nekog dobrog organizatora, pa nek se on bakće sa tim.
LEPI: I to što kažeš.
DOBRICA: E kad smo kod toga, Lepi, trebaće mi one pare.
LEPI: Pare?
DOBRICA: Da, one sa Sandrinog računa za crne dane, one što sam ti pozajmio, šta se sad praviš blesav.
VEKTOR: Pozajmio si pare? Njemu?
DOBRICA: Duga priča.
VEKTOR: Posle koje ćeš izgleda ostati kratak.
DOBRICA: Lepi?
LEPI: Dobrice…
DOBRICA: Rekao si mi da pare hoćeš da oročiš.
LEPI: Jesam.
DOBRICA: Rekao si mi da kad se pare oroče onda se same dupliraju.
LEPI: Jesam.
DOBRICA: Rekao si mi da, ako dovoljno dugo čeka, one se tripliraju.
LEPI: Jesam.
DOBRICA: A koliko znam, kad se pare oroče u svakom trenutku mogu da se dignu.
VEKTOR: Osim ako banka ne ode pod stečaj. Poznati slučajevi su se kod nas dešavali devedesetih. Ali je procenat mogućnosti da se tako nešto desi…
DOBRICA: Vektore!
VEKTOR: Da, mogu da se dignu.
DOBRICA: Onda gde je problem? Jesi li oročio pare?
LEPI: Jesam, jesam… oročio sam ih, ali više onako… figurativno.
DOBRICA: Figurativno?! Figurativno?!
Dobrica skače na Lepog i počinju da se rvu. Vektor pokušava da ih razdvoji. Sandra zove telefonom Dobricu, pa on naglo pušta Lepog i počinje da joj cvrkuće u slušalicu, kao da se ništa nije desilo.
DOBRICA (telefonira): Hej bubi… jesam, dišem… jesam, jeo sam… jesam, organsku… da, znam da hoćeš moderno venčanje… da, da bude tradicionalno… da, znam da hoćeš u crkvi… i natpis džast merid ispred crkve… sa dva r… važi, bubi, pozdrav suncu, laku noć…
Čim spusti slušalicu, scena se nastavlja tamo gde je stala – Dobrica skače i davi Lepog.
DOBRICA: Kako si mogao da Sandrine pare koje sam ja krišom od Sandre pozajmio tebi oročiš u banci FIGURATIVNO? To su bile pare za svadbu!
LEPI: Ali ti si rekao da su za crne dane! A tebi se crno piše, tako da – pare su otišle baš u svoju svrhu.
Dobrica još jače nasrne na Lepog.
LEPI: Čekaj, Dobrice, čekaj, diši…
DOBRICA: Nećeš ti da mi kažeš da dišem.
VEKTOR: Mislio je figurativno.
DOBRICA: Figurativno ću sad da ga ubijem od batina.
LEPI: Čekaj, Dobrice, stani. Uložio sam ih.
DOBRICA: Onda ih digni.
LEPI: Ne mogu, lešnici još nisu stigli.
DOBRICA: Nisam ti ja veverica da mi pričaš o lešnicima.
LEPI: Ne, ne razumeš, uložio sam ih… u lešnike.
DOBRICA: U lešnike?!
LEPI: Unosan biznis. … evo uzorak.
Lepi podmetne jedan lešnik Dobrici pod nos, a ovaj još jače nasrne na njega. U tom trenutku, Sandra opet zove. Ovaj pušta Lepog i opet cvrkuće u slušalicu.
DOBRICA (telefonira): … hej, bubi… zadihan, nisam zadihan, radim jogu… aham… važi, pošalji mi to do listu… da, znam da moram da se opustim… nemoj, bubi, nemoj sad, u poslu sam… dobro, dobro… mislim na okean… čujem zvuk talasa… Dišem, dišem…
Lepi mu pokazuje da se smiri i da diše. To iznervira Dobricu još više, pa počnu opet da se dave, tako da Dobrica jedva priča, jer ga ovaj povremeno zgrabi za vrat.
DOBRICA: … ama ne jedem, bubi, kako misliš puna su mi usta?!… pa to je od talasa, bubi, talasi me zapljuskuju… nagutao sam se vode… kakvo cičanje? Ma neeee, bubi, galebovi cvrkuću… moram da idem da ih nahranim lešnicima.
Dobrica spušta slušalicu i nastavljaju da se dave.
DOBRICA: Jesi li ti lud?! Pa svadba je za 10 dana! Ima da mi vratiš pare ili ću tako da te figurativno oročim da nećeš moći da se digneš!
LEPI: Stani, Dobrice, stani, imam ideju.
Dobrica ga pušta. Obojica su umorni, čupavi i zajapureni.
DOBRICA: Da čujem.
LEPI: Dobro, nemam ideju. Ali imaću je. Evo, gricni lešnike, smiri se, smislićemo nešto. Na primer… jesi li razmišljao možda da… se ne oženiš? Dobro, dobro, glupa ideja… A možda da se strašno razboliš i da zato pomerite venčanje bar dok ne stignu lešnici?… Ili – znaam! Da te neko kao kidnapuje, pa da traži otkup i onda od tih para organizuješ svadbu? Ne, ne… previše komplikovano. Ili možda…
VEKTOR: Da joj sve priznaš?
LEPI: Pa jesi ti lud – i tako živi u njenom stanu, šta – treba da ga izbaci na ulicu?! Ne, čekaj, rešićemo.
Lepi mozga nešto po glavi. Vektoru zvoni telefon.
VEKTOR (telefonira): Da, ja sam… da, znam, ali nisam znao da je rok 10 dana! 10 dana to je samo 240 sati, to je naprosto premalo vremena…. dobro, da, javljaću kako napreduje…
DOBRICA: Šta je – da se i ti ne ženiš za 10 dana?
VEKTOR (zbuni se): Ja? Haha, bože sačuvaj. Ne, gazda je. Traži mi kirije unapred. Za 10 dana.
DOBRICA (ironično): Možda da pitaš Lepog da ti pozajmi!
VEKTOR: Ne, ja stvarno mislim da joj priznaš. 10 dana je i tako premalo, a tek pod ovim okolnostima…
Lepi zapuši Vektoru usta i odvoji ga na stranu.
LEPI (Dobrici): Ništa ti njega ne slušaj. On se potresao zbog kirije. (Vektoru) Kao čovek koji ume da izvuče napamet koren iz 4394 očekivao sam da umeš da sabereš 2 i 2. (Vektor krene da da odgovor) I nemoj da si mi rekao da je to 4! Jer ono o čemu ja pričam je da Sandra ima tetku iz Nemačke. A tetka ima ćerku koja živi u Beču. A ćerka ima muža koji vodi uspešnu firmu. A da ne pominjem tek bogate šefove iz Abu Dabija. I šta će im svi oni doneti na poklon? (Vektor krene da da odgovor)I nemoj da si mi rekao da je to blender. Jer ono o čemu ja pričam su koverte, Vektore, koverte. Prema tome, ako bude svadbe, biće i para, a ako bude para, biće i tebi za kiriju. Gledaj širu, sliku, Vektore, širu sliku!
VEKTOR: Ali…
LEPI: Ili bi možda radije da Sandra šutne Dobricu?!
Lepi vuče Vektora nazad. Lepi priča kao da drži motivacioni govor pred milionskim auditorijumom, ne zna se da li više liči na prosvetitelja ili nekoga iz advertajzinga, teatralan je.
LEPI: Dobrice, imam ideju. Možda nemaš para, ali imaš prijatelje.
VEKTOR: Što je prilično zanimljivo, jer da nemaš prijatelja, imao bi para.
LEPI: Vektore, ne filozofiraj! Uostalom, čemu uošte služe ti vajni organizatori?! Uzmu ti debelu lovu, samo se tu nešto šepure, nešto te ubeđuju, lažu, mažu, uvijaju – pa šta od toga ne možemo mi?
DOBRICA: Ti svakako možeš. To već znam.
LEPI: I te pare! Pa čemu uopšte služe pare? Šta su to pare, pitam ja vas?!
VEKTOR: Sredstvo isplate, ako već pitaš.
LEPI: Ne pitam, Vektore, pričam… figurativno. Mislim, budimo realni! Ljudi su zaboravili da čine usluge jedni drugima, razumete. Ja tebi, ti meni.
DOBRICA: U našem slučaju ja tebi, ja tebi.
LEPI: Dobro, sad… nemoj da sitničarimo. Gledaj širu sliku, Dobrice – Robna (napravi dramsku pauzu)razmena! To je ključ. To je ono na šta treba da se vratimo kao civilizacija, kao ljudi. Prema tome, Dobrice, ne trebaju nam nikake pare i nikakvi organizatori, ja imam veze, Vektor ima pamet, ti imaš Sandru. Pa šta nam više treba?! Sve ćemo raditi – mi.
DOBRICA: I to je tvoje rešenje?
VEKTOR: Što je prilično zanimljivo jer je ovo rešenje zapravo i problem.
LEPI: Stvar je, Dobrice, u snalaženju, znaš. Ogrezli smo u tome da ne koristimo mozak, da samo koristimo pare, pare, pare. Ali ne! Vreme je da tome neko stane na put. I zato, Dobrice, ne radi se ovde o tome da li želiš da se ženiš, već o tome da li želiš da menjamo svet!
DOBRICA: Ama ja samo hoću da organizujem svadbu.
LEPI: To je prvi korak. Prvi. I napravićemo ga. Nas trojica. Zajedno.
DOBRICA: Ama to je nemoguće. Svadba podrazumeva ozbiljnost, računanje, organizaciju.
LEPI I VEKTOR: Tako je!
DOBRICA: Svadba podrazumeva i dovitljivost, pronicljivost, cenjkanje.
LEPI I VEKTOR: Tako je!
DOBRICA: Svadba podrazumeva da sračunaš, sabereš, oduzmeš.
LEPI I VEKTOR: Tako je!
DOBRICA: Svadba podrazumeva da ubediš, manipulišeš, regulišeš.
LEPI I VEKTOR: Tako je.
DOBRICA: Svadba podrazumeva da je tu neko ko je pametan.
Lepi pokaže na Vektora.
LEPI: Tako je.
DOBRICA: I neko ko je dovitljiv.
Lepi se pokloni.
VEKTOR: Tako je.
DOBRICA: I svadba zahteva pare!
LEPI: To ćemo tek da vidimo.
DOBRICA: Ne znam… Šta ako nešto krene naopako?
LEPI: Naopako je već krenulo, a minus i munus, to uvek daje plus. Pitaj Vektora.
DOBRICA: Ali šta ako ne stigne sve na vreme?
LEPI: Vreme? Pa vreme uopšte nije kategorija, to je jedan… pojam, vrlo rastegljiv pojam.
DOBRICA: A ako bude debakl?
Lepi se popne na sto kako bi dao poslednju veliku misao.
LEPI: Svaki debakl uz malo mozga može postati spektakl.
DOBRICA: Ne znam… a šta ako nas ona otkrije?
LEPI: Nema šanse. Sandra je hiljadama kilometara daleko.
DOBRICA: Nisam pričao o Sandri.
LEPI I VEKTOR: Šta?
Tašta izlazi sa krastavcima na licu, svi stanu kao u stroju. Lepi skače sa stola u stroj.
VEKTOR: Dobar dan.
DOBRICA: Dobar dan.
LEPI: Dobar dan, izgledate predivno danas, tako ste… sveži.
TAŠTA: c, C, C.
Tašta samo zavrti glavom kao da bi rekla “luzeri” i izađe. Dobrica klone.
VEKTOR: Mislio sam da je Sandrina mama u banji.
DOBRICA: Vratila se zbog svadbe. Jaoj, samo mi je još ovo falilo. Ona i tako uvek priča da Sandra zaslužuje boljeg. Plus sam joj već rekao da sam angažovao organizatora. I šta sad da joj kažem – nema organizatora?! Ne, ne, gotov sam, ubiće me tašta.
LEPI: Ne, Dobrice, ne. Ubiće te nedostatak ideja. To je jedino što čoveka može da ubije.
VEKTOR: Ne bih se baš složio. Da budemo precizni, čoveka može da ubije i inafarkt, i automobil, i zemljotres, i…
DOBRICA: I tašta.
LEPI: Svašta. (peva) Znam da zvuči kao sranje
što se vratila iz banje,
ali upotrebi malo maštu,
sredićemo već mi taštu.
DOBRICA: Ubiće me tašta.
LEPI: Svašta. (peva) Sami ćemo šiti, kriti
i od tašte budžet skriti
neće ona ništa znati
biće kasno kada shvati.
DOBRICA: Ubiće me tašta…
LEPI: Svašta. (peva) Kada pita “šta šta, šta šta”,
reci samo “sve ok, tašta”,
malo laži, malo maži
sve se od sad sa njom slaži.
DOBRICA: Ubiće me tašta…
LEPI: Svašta. (peva) Treba nam sad sa strane
taštu neko da obmane
da za svadbu on je glavni
organizator baš slavni.
DOBRICA: Ubiće me… čekaj, kako to misliš?
LEPI: Tako kako sam rekao. Pošto će ona očekivati organizatora venčanja, mi ćemo joj dati organizatora venčanja. Stvar je prosta. Vektore, piši. (Vektor piše) Pravimo se da smo agencija za organizaciju svadbi i raspisujemo oglas za novog saradnika. I sad tu stavi šta tražimo. A tražimo – šta? O..ooo…orga…
VEKTOR I DOBRICA: Organizatora svadbi.
LEPI: Bravo, tako je. Potreban neko ko ume: da radi u kratkim vremenskim rokovima…
VEKTOR: Vrlo kratkim…
DOBRICA: …sposoban za rad pod pritiskom…
VEKTOR: Još kakav…
LEPI: … ko ume da peva, pleše…
DOBRICA: Da šije!
LEPI: Tako je. I da mu je hobi poslastičarstvo.
VEKTOR: Ma da nećete možda i fizički izgled da preciziramo?
LEPI: Odlična ideja.
VEKTOR: To je bila šala. Očito neuspešna.
LEPI: Dakle, da je visok najmanje 180cm. Da voli rekreaciju i fitnes.
DOBRICA: I neko spretnih prstiju.
LEPI: Tako je. I da ima preko 25 godina radnog iskustva.
DOBRICA: I do 30 godina starosti.
Vektor staje.
VEKTOR: Nadam se da shvatate da to znači da je nekome krenuo staž u vrtiću.
LEPI: Ništa se ti ne brini. Oni koji se prijave uprkos tome što ne ispunjavaju uslove, biće upravo oni koji su spremni na – šta? Iiii…iiiza… izazo…
VEKTOR I DOBRICA: Izazov.
LEPI: Tako je, bravo. A sad, piši šta nudimo. Nudimo timski duh! Uzbudljiv posao! Rad u inspirativnom okruženju….
Lepi pogleda po stanu.
LEPI: Dobro, briši to inspirativno okruženje. Dakle, nudimo probni rad od 10 najuzbudljivih dana njihovog života, 10 dana punih avanture, neizvesnosti i izazova.
VEKTOR: Samo to?
LEPI: Dobro, nudimo i topli obrok. Srediću ja neke lešnike.
VEKTOR: Topli obrok podrazumeva nešto toplo.
LEPI: Dobro, onda ćemo da mu skuvamo supu.
VEKTOR: Ih, samo supu?
DOBRICA: Znam ja da pravim knedle sa šljivama, mada to je više dezert.
LEPI: Ama briši taj topli obrok. I samo se potpiši na kraju.
DOBRICA: A kako nam se zove agencija?
LEPI (ponosno): “Ruzmarin”.
- scena/2. dan
Dobrica i Vektor nameštaju prostor stana kao kancelariju, a Lepi supervizira. Spajaju neke stolove, stavljaju stolicu ispred, spremaju se za intervjue. Nameštaju, premeštaju, rade ono što pričaju i smešni su dok to rade, jer se stalno sudaraju.
LEPI: Ama ne trebaju nam dva stola. Izgledaće kao da nas je napustilo pola kolektiva.
DOBRICA: Ali ako budemo za jednim stolom nećemo delovati dominantno.
VEKTOR: A možda da spojimo tri stola, pa da svako bude za po jednim?
LEPI (peva): A možda da stavimo sto u GEEEEE!
DOBRICA: Ja ću na ćošak.
VEKTOR: Onda se nikad nećeš oženiti.
LEPI (peva): I dodamo tu neke knjiGEEEE!
DOBRICA: Stvarno misliš da je Šeldon štivo za svadbe?
VEKTOR: Dobro, evo „Razum i osećajnost“.
LEPI (peva): Fali nam sad jedna stoliCAAAAA!
VEKTOR: Možda fotelja?
DOBRICA: Ne, ne sme da im bude udobno.
LEPI (peva): Tvrđa, da utrne guziCAAAA!
VEKTOR: Ova je dobra.
DOBRICA: Nema bolje.
LEPI (peva): Sad dodamo hrpu papiRAAAA!
DOBRICA: To, pravi haos.
VEKTOR: Do guše u poslu.
LEPI (peva): E sada smo ozbiljna firMAAAA!
Selotejp i heftaliCUUUU
i nešto da glumi zumbaliCUUUU,
dodamo pored korektoRAAA
i sve je spremno za direktoRAAAA!
Lepi seda na centralnu stolicu.
VEKTOR: Čekaj, čekaj, Lepi, a od kud to da si ti direktor?
LEPI: Pa to je logično. Firma je moja, jer sam je ja stvorio.
VEKTOR: Ne, ideja je tvoja, ali ja sam otkucao oglas.
DOBRICA: Ne, čekajte, svadba je moja, a zbog svadbe je tu i firma.
LEPI: Stanite. Ovo je jedna važna odluka i jedna velika odgovornost. I baš zato moramo da je donesemo na jedan važan i formalan način, na način na koji ovakve odluke donose svi važni ljudi u svim važnim institucijama.
VEKTOR: A to je?
LEPI: Papir, kamen, makaze. Pa ko direktor, ko zamenik.
Igraju papir, kamen, makaze. Nailazi Tašta koja vežba ruke tegićima dižući ih sa strane, i ugleda ih kako se predano igraju. Kad je vide, oni se ukopaju u položaju „papir, kamen, makaze“.
DOBRICA: Dobar dan.
VEKTOR: Dobar dan.
LEPI: Dobar dan i svaka čast. U zdravom telu, zdrav… duh!
Tašta samo odmahne, pa ode.
DOBRICA: Jaoj provaljeni smo.
LEPI: Dobrice, tvoja tašta je videla tri momka koja igraju papir, kamen, makaze. Pa je l’ stvarno misliš da će joj na pamet pasti da to radimo kako bismo izglasali direktora u nepostojećoj firmi?
VEKTOR: Pre će joj na pamet pasti da smo ometeni u razvoju.
DOBRICA: Dobro, dobro, malo sam napet. Nego, znam šta ćemo sa ovim. Napišemo titule, pa izvlačimo papire.
VEKTOR: Da sreća odredi ko će da bude direktor?
LEPI: Jok, nego će znanje. Pa gde živiš ti?
LEPI: Dobrice, ne lupetaj, nego izvlači.
Dok uzimaju papire, čuje se kucanje, pa oni ni ne stignu da vide šta je ko izvukao, nego brzo sednu gde se ko zatekao i usprave držanje, prave se da su strogi i poslovni. Ulazi Rubeola. Bojažljivo prilazi. Zagleda.
RUBEOLA: Dobar dan. Ja sam hteo da se izvinim što kasnim, ali sada mi se čini da treba da se izvinim što sam došao.
LEPI: Molim, kako?
RUBEOLA: Izgleda da sam pogrešio dan. Pošto vidim da nema nikoga… osim mene.
VEKTOR: Teorijski gledano, osim vas, tu smo i mi.
RUBEOLA: Mislio sam od kandidata za posao.
LEPI: Nikoga?
Lepi ustaje i proveri napolju, pa se vraća nazad i ljubazno smešta Rubeolu u stolicu, koja mu je premala.
LEPI: Ah, to. Ne, ne, izvolite sedite. Poslužite se…
Rubeola gleda čime da se posluži, Lepi izvadi lešnike i pruža mu – Lepi je zaglavljen iza stola, ruka mu je prekratka da bi doprla do Rubeole, a Rubeola je zaglavljen u stolici, pa tako obojica pružaju ruke koje vise u vazduhu.
RUBEOLA: Neka, hvala. Izbegavam… orašaste plodove.
LEPI: Mi smo, znate, već obavili razgovore sa ostalima. Znate, čitav red je bio ovde od jutra. Svi traže posao, svi traže izazove. Vidite i sami, do guše smo u papirima.
Lepi podigne papir na kome piše “Zamenik direktora”. I on to vidi prvi put.
RUBEOLA: Dakle, vi ste zamenik direktora.
Lepi zgrabi Dobričin papir.
LEPI: Ah, ne, ja sam…
Na Dobričinom papiru je „izvršni direktor“
RUBEOLA: Ah, izvinite, izvršni direktor.
Lepi sad uzme Vektorov papir sa natpisom “direktor”. Oni nastavljaju u krug da menjaju papire, dok Rubeola priča, zbog čega Rubeola nikako da shvati ko je ko. U nekom trenutku su i po dva papira kod nekoga.
RUBEOLA: Ah, izvinite, Vi ste direktor. Dakle, gospodo Direktore, Zameniče direktora, tj. izvršni direktore tj. Direktore i zameniče Direktora tj. Izvršni direktore tj. Direktore I izvršni direktore. Dakle, obratio bih se vama i zameniku direktora, koji je i sam Direktor, a kako vidim i izvršni direktor…
Lepi, kod kojeg su sva tri papira u tom trenutku, prosledi po jedan ostalima. On je direktor.
LEPI: Da pređemo na stvar. Vi znate da ovde nema novca? Da je ovo… praktično volonterski. Bar za sad.
RUBEOLA: Naravno da znam. Ali…
(peva) Kad si mali želiš mnogo stvari,
maštaš da voziš brod Bar-Bari,
da budeš šumar il kolporter,
al ja sam maštao da budem volonter.
SVI: Volonter?
RUBEOLA (peva): Kad si mali onda mašta radi
čas bi na mesec, čas da sediš u vladi
neki su maštali da ih zovu ser
a ja sam maštao da budem volonter.
SVI: Volonter?
RUBEOLA (peva): Kad si mali tada mnogo… kenjaš
svakog dana zanimanje menjaš
čas da lečiš čiku, a čas kera
a ja sam vazda hteo u…
SVI: Volontera!
LEPI: To je izvanredno. Ali koje je vaše zanimanje?
RUBEOLA: Ja sam… doktor.
LEPI: Dakle, nemate iskustva u organizaciji venčanja?
RUBEOLA: Ne.
DOBRICA: A kako podnosite rad u kratkim vremenskim rokovima?
RUBEOLA: Nikako.
VEKTOR: Rad pod pritiskom?
RUBEOLA: Odmah mi skoči.
LEPI: Umete li da pevate?
RUBEOLA: Onako.
DOBRICA: Da šijete?
RUBEOLA: Taman posla.
VEKTOR: Da pravite torte?
RUBEOLA: Nisam probao.
LEPI: Fitnes, rekreacija?
RUBEOLA: Ako baš moram.
DOBRICA: Prsti?
RUBEOLA: Ko ćevapi.
VEKTOR: Godine?
RUBEOLA: Preko 40.
LEPI: Izgleda da vi nemate ništa od onoga što nama treba.
RUBEOLA: Izgleda.
LEPI: Odlično, primljeni ste! Baš takav nam treba!
DOBRCA: Čekaj, čekaj, Lepi. Tj. gospodine direktore, da usporimo malo – pa ne znamo ni kako se zove kandidat.
RUBEOLA: Kako se zovem? Zovem se… mislim, imam ime, naravno. Zovem se imenom.
DOBRICA: A to je?
RUBEOLA: Moje ime je, znate, malo, specifično.
LEPI: I mi smo malo specifični, ne brinite.
RUBEOLA (kao da izmišlja istog trenutka): Ja sam… Kladi…vari…teodoraka…saš Muti…vladi…pero…stauros…ta…beli…godo…varo…vić.
Ova trojica zabezeknuto gledaju, klimajući glavama na svaki slog. Vektor, koji je isprava pisao, odustao je.
RUBEOLA: Ali možete me zvati Rubeola.
Svi odahnu, pa se zbune.
SVI: Rubeola?
Dok Rubeola peva svoju tužnu pesmu, Dobrica je šokiran, Lepi zgađen, Vektor rida u suzama.
RUBEOLA (peva): Davno je to bilo, al nadimak osta
zbog dečjih šala, Rubeola postah.
To je tužna priča još iz vrtića
mnogo zlobne dece na mog medvedića.
Svi odjednom skočiše na mog Jocu tada
njegovih tužnih očiju sećam se i sada.
Jer ja sam bio mali ….
LEPI: Stanite, čekajte, batali. Dajte nam koji trenutak da se konsultujemo. Gospodine zameniče Direktora?
DOBRICA: Gospodine izvršni direktore?
VEKTOR (ridajući): Gospodine direktore?
Lepi, Dobrica i Vektor se povlače u stranu. Dok oni većaju u jednom uglu, u drugom uglu, Rubeoli zvoni telefon, pa se on krišom javlja.
RUBEOLA: Ej, još sam ovde. Mislim da je dobro prošlo.
DOBRICA: Stvarno hoćeš da primimo čoveka koji pominje medvedića?
VEKTOR (rida): Jocuuuuu!
RUBEOLA: Malo sam se zbunio oko imena.
DOBRICA: I koji uz to ne zna da izgovori svoje ime?
VEKTOR (rida): Ne znaaa!
RUBEOLA: Ne, ne, izvadio sam se nadimkom.
DOBRICA: I još ima nadimak po boginjama?
VEKTOR (rida): Sitniiiim!
RUBEOLA: Mislim da nemam za šta da brinem, jer sam se izgleda jedini prijavio.
DOBRICA: Znao sam da ova tvoja fora sa firmom neće uspeti kad se on jedini prijavio!
VEKTOR (rida): Jediniiii!
RUBEOLA: Mada, izgleda da se ova firma raspada, stalno menjaju funkcije.
DOBRICA: Mada, izgleda da je toliko jadan da ćemo ga preveslati kako hoćemo.
VEKTOR (rida): Hoćemoooo!
LEPI: Onda, odluka je doneta. Vektore, šta si se oduzeo?
VEKTOR (rida): Sabraću seee!
Dobrica, Lepi i Vektor nameste svoje poslovne poze, pa se vraćaju kod Rubeole, koji smeteno vraća telefon u džep, dok Vektor pokušava da dođe sebi.
LEPI: U ime našeg malog kolektiva želim vam dobrodošlicu u firmu „Ruzmarin“! Primljeni ste na probni rad! Čestitam.
Lepi mu svečano dodeljuje papir na kome piše „Volonter“.
RUBEOLA: Jaoj, hvala vam, od srca zahvaljujem. Štaviše, srce mi sad tako ubrzano lupa, da mislim da ću dobiti infarkt.
DOBRICA: Nemojte, molim vas.
LEPI: Onda, vreme je za prvi veliki sastanak! Dakle…
Dobrici zvoni telefon. On se odvoji.
DOBRICA: Izvnite me. (telefonira) Halo, bubi, jesam, angažovao sam organizatora, da, najboljeg… kako? Da gađam puškom jabuku? aaa ali da bude ananas… da, dobro, upisaću… znam da imaš poverenja… i ja tebe.
Dobrica se vraća.
DOBRICA: Klijentkinja. Proverava kako nam ide.
LEPI: Dakle…
Vektoru zvoni telefon. On se odvaja.
VEKTOR: Izvinite me. (telefonira) Halo, ne, ne ide baš po planu… ima nekih komplikacija… Javiću ti kad budem imao više informacija.
Vektor se vraća.
VEKTOR: Gazda. Proverava za kiriju.
LEPI: Dakle…
Rubeoli zvoni telefon. On se odvaja.
RUBEOLA: Izvinite me. (telefonira) Da, da, dobio sam posao, ne mogu sad da pričam. Javljam se.
Rubeola se vraća.
RUBEOLA: Mama. Proverava da li sam dobio posao.
LEPI: Dakle, ako su vas svi isproveravali, nadam se da možemo da pređemo na posao i da nas više niko neće uznemiravati.
Nailazi Tašta samo što sad tegiće diže na gore. Ona razrogači oči kada ugleda nepoznato lice, pa joj Dobrica brzo prilazi. Rubeola taman da se javi, ali ga Lepi prekine.
LEPI (Rubeoli, krišom): Kafe-kuvarica. Gluva ko top.
DOBRICA (tašti, šapatom): Glavni organizator venčanja.
Tašta i Rubeola razmene široke osmehe, pa Tašta ode.Oni odahnu.
LEPI: Dakle, kao što gospodin Izvršni direktor i zamenik direktora znaju, imamo vrlo malo vremena da organizujemo venčanje za našu klijentkinju. U pitanju je jedna svadba koja ne zahteva novac, već trud i m… mmmm…maš…
RUBEOLA (dižući dva prsta): Maštu.
Rubeola je sav srećan što je pogodio, Vektor i Dobrica ga samo pogledaju.
RUBEOLA: Oprostite, ali kako to mislite ne zahteva novac?
LEPI: Pa, vidiš, to je jedna konceptualna svadba, jedna eksperimentalna svadba.
DOBRICA: To je jedan eksperimentalni klijent.
LEPI: Tako je, zameniče, bravo. To je klijent koji je protiv materijalnih stvari. I zato ćemo sve raditi sami, jer to je pravi izazov, to je borba, a šta je život ako ne mešavina borbi i izazova.
RUBEOLA: Sami? Ali kako ćemo…
LEPI: Lako ćemo.
RUBEOLA: Kako ćemo?
LEPI: Ovako ćemo.
Lepi vadi to do listu i svi gledaju i biraju poslove i pevaju.
DOBRICA: Ja ću da zovem svatove!
VEKTOR: Ja ću torti da dižem spratove!
LEPI: Ja ću limuzinu da nabavim!
DOBRICA: Ja ću klijentom da se bavim!
LEPI: Dakle, kako ćemo?
SVI: Lako ćemo.
Kako ćemo?
LEPI: Ovako ćemo!
VEKTOR: Dekoracija biće moja!
DOBRICA (Rubeoli): Nek venčanica bude tvoja!
RUBEOLA: A klijent ako doda još svašta?
LEPI: Rešiće u hodu mašta!
Dakle, kako ćemo?
SVI: Lako ćemo.
LEPI: Kako ćemo?
SVI: Tako ćemo.
- scena/3. dan
Rubeola drži neku zavesu i demonstrira njom ono što priča. Dobrica mu služi kao model – oko njega Rubeola uvija zavesu i isprobava. Dobrica ga gotovo ni ne sluša, već nešto mozga i zapisuje dok stoji (pravi listu zvanica).
DOBRICA (za sebe, dok upisuje): Fon Đorđevići iz Nemačke 2 komada…
RUBEOLA: Mislio sam ovako nešto. Gore korset…
DOBRICA (za sebe, dok upisuje): … onda Milovanovići, uh, njih je baš mnogo…
RUBEOLA: Ali da ne bude preuzak. Preuzak korset to znači da mlada neće moći da diše, a čak i ako bude mogla da diše, neće moći da sedne, a ako ne bude mogla da sedne onda će dugo stajati, a ako bude dugo stajala, možda se onesvesti i uostalom, preuzak korset može da ugrozi rebro… ili čak dva rebra, a znate li vi, zameniče direktora, šta znače 2 ugrožena rebra?!
DOBRICA (za sebe, dok upisuje ): Dva i Jovanovićka 3, plus ako joj ovaj dođe iz Budimpešte, a nadam se da neće…. (Rubeoli) Mhm… da, da, slažem se…
RUBEOLA: E, sad, mislio sam da ima ovako jedan dugačak šlep dole, ali ne predugačak, jer ako je predugačak, možda se saplete i padne, a ako padne, možda slomi nogu, a ako slomi nogu, mislim jasno vam je. Sad, ja ne poznajem klijentkinju kao vi – možda da smislim i nešto jednostavnije?
DOBRICA: Ne, ne, šlep bi joj se svideo. Sandra voli te pompezne stvari…
Rubeola se savije kao da uzme špenadlu sa poda, a u stvari kuca poruku.
RUBEOLA (sriče dok kuca poruku): Voooli pommmpezno, kažete.
Za to vreme ulazi Tašta sa maskom za kosu koju i dalje macka. Pošto Rubeola čuči, Tašta samo vidi Dobricu koji stoji sa raširenim rukama i zavesom oko sebe, Dobrica se nasmeši izveštačeno, a Tašta se samo preksti, odmahne glavom i ode. Rubeola ustaje.
RUBEOLA: Dobro… E sad, ja mislim da je najvažniji materijal. Nikako sintetika, nikako. Od sintetike mlada može da dobije osip, a osip to znači crvenilo, a crvenilo to logično znači blam, a blam znači traumu, to ja najbolje znam, ja sam doktor, dakle znam, dakle, nikako sintetika, nikako. Dakle, neki prirodni materijali… jer, kao što ste i sami rekli, naša klijentkinja voli prirodu, ako se ne varam?
DOBRICA: M? A da… da, voli prirodu, vraćanje prirodi. Znate, ona je lajf kouč.
RUBEOLA (kucka u telefon): Laaajf kooouč.
DOBRICA: Mada zapravo, kad bolje razmislim – ne voli baš prirodu. Tj. voli je, ali da se ne uprlja. Jednom kad sam je vodio… tj. kad je njen budući suprug vodio na romantični zalazak sunca, ona je pola sata jurila vaj faj da bi videla u koliko sati sunce tačno zalazi i onda se sva izgrebala i isprljala jer se pela na neku liticu i psovala je i prirodu i njega i mts i sunce je za to vreme zašlo i…
RUBEOLA: I taj čovek i dalje hoće da je oženi?
DOBRICA: A šta drugo može? Kao da se on pita. Izvinite…
Dobrici zvoni telefon. On se zbuni, ali se javlja – tako, u venčanici.
DOBRICA (telefonira): Halo, da… da, u pripremama sam od glave do pete, bukvalno. … Kako si rekla? Nećeš pušku i ananas? Aha, možda avkoado… Ne, sve ide po planu, ne znam zašto me to stalno pitaš, valjda imaš poverenja u mene (Rubeoli) Klijent… izvini me…(dok izlazi) … jesam, jeo sam… jesam, organsku…
Dobrica izađe. Rubeola brzo zove nekoga telefonom.
RUBEOLA (telefonira): Piši: hladna ambiciozna kučka… Slušaj, ako hoćemo ovu svadbu da preuzmemo – ključ je da dopremo do mlade… samo mislim da ta love nema, kažu protiv materijalnih stvari je, a ako je tako, možemo odmah da odustanemo… dobro, dobro, ne odustajemo… dobro, proveriću…
Nailazi Lepi. Rubeola brzo spušta slušalicu.
RUBEOLA: Mama. Pita kako ide posao. Nego, Direktore, kako ide traženje prostora?
LEPI: Nikakva sala ne dolazi u obzir, razume se. Sale su zatvorene, one sputavaju, a brak – to je sloboda i zato… možda neka poljana.
RUBEOLA: Ta nemojte molim vas, niste ni svesni šta to znači – komarci, pa malarija, pa ima sad i ovih afričkih, tigrastih, pa ako se zaraza proširi… čujem i da mlada ne voli prirodu, a uostalom, mladenci treba da mirišu na latice ruža, a ne na autan.
LEPI: Bravo, bravo, sviđa mi se kako razmišljaš. Ali svakako nešto na otvorenom.
RUBEOLA: Mislite zbog finansija?
LEPI: Mislim zbog koncepta.
RUBEOLA: Pa to i kažem… Ako sam dobro shvatio, koncept je tu da bi klijetkinji izašlo jeftinije, je l’?
LEPI: Ma kakvi, ima ta love da se valja u njoj.
RUBEOLA: Stvarno? Dakle, firmu dobro plaća?
LEPI: Naravno! I to u naturi! (dolazi na ideju) Znam! Pravićemo svadbu na igralištu!
RUBEOLA: Ispred zgrade?
LEPI: Zašto da ne? Brak, to je jedna igra. A svadba je takoreći – maskenbal! Malo pobacamo baldahine po koševima, zvanice na tribine, plesni podijum do linije za slobodno bacanje, odlično, stvar rešena!
Lepi odlazi, Rubeola opet telefonira.
RUBEOLA (telefonira): Imam nove informacije. Piši: plaća u naturi… pa šta znam kako, možda neke zlatne poluge, menice, svakako je puna ko brod.
Čuje se eksplozija (a i ne mora da se čuje).
RUBEOLA (telefonira): Moram da idem.
Ulazi Vektor sav garav i raščupan.
RUBEOLA: Gospodine izvršni, šta se vama desilo?
VEKTOR: Vatromet. Neuspeli.
RUBEOLA: Siguran sam da bi se klijentkinji veoma dopao. Kako čujem, voli pompezne stvari.
VEKTOR: Ona? Taman posla. Da budemo precizni jer je i ona precizna, ona voli jednostavne stvari, zato je ovo bio jedan jednostavan, jedan takoreći romantičan vatromet.
RUBEOLA: Romantičan?
VEKTOR: Da, ona je jedna romantična duša, toplog srca, koju pravi muškarac treba da izbavi iz kandži kapitalizma i da…
RUBEOLA: A da vam donesem ja slatko i vodu, izgleda da vam nije dobro. Gde je kafe-kuvarica?
Rubeola ustaje, Vektor ga sprečava da ode… svojim telom, naravno.
VEKTOR: Ne, ni slučajno.
RUBEOLA: Ali, za čas ću.
VEKTOR: Ne, ne, nikako.
RUBEOLA: Pobogu zašto?
VEKTOR: Ne bih da dobijem mišomor u slatku. Znate, ona ne vidi dobro.
RUBEOLA: Ja sam mislio da ne čuje.
VEKTOR: Da budemo precizni, i ne vidi i ne čuje.
RUBEOLA: Pa dobro, ali makar vodu.
VEKTOR: Ne, ne…. Ona… ona… ume nekad da pljune… u vodu.
RUBEOLA: Juuu, dobro ste mi rekli. Ali mogu ja da vam sipam, nije mi teško.
VEKTOR: Ne, ne, idem sam… sam ću…
Vektor odlazi, Rubeola opet telefonira.
RUBEOLA (telefonira): Nove informacije. Na ono hladna kučka, plaća u naturi, piši: toplog srca. Šta ja znam kako hladna kučka toplog srca, tako kažu ovi iz „Ruzmarina“, valjda oni znaju… ništa ne brini, kako za sad ide, pokupiću sve informacije i lično ću je ubediti da organizaciju svadbe prepusti nama, a ne ovim šalabajzerima. … naravno da ću da požurim – pa je l’ misliš da se meni sviđa da kao glavni organizator „Nakončeta“ izigravam nekakvog volontera u „Ruzmarinu“!
Nailazi Tašta sa peškirićem oko vrata, pije vodu iz sportske flašice, u rukama nosi slatko i vodu. Rubeola se zbuni, pa okrene leđa ka zidu – pravi se da nije tu, nadajući se da ga Tašta neće videti.
TAŠTA: Nije se valjda tapeta odlepila?
Rubeola se i dalje pravi da ga nema. Tašta mu priđe iza leđa, on oseti njeno prisustvo, pa se okrene.
RUBEOLA: Ah, vi ste. Tu ste. I znate da sam ja tu. Da, logično.
Rubeola seda podalje od Tašte i sve vreme priča glasno jer misli da Tašta ne čuje.
TAŠTA: Slatko?
RUBEOLA: Ne, ne, nikako, taman posla. Šećer, znate.
TAŠTA: Vodu?
RUBEOLA: Ne, ne, da mi ne skoči pritisak.
TAŠTA: Ama, šta se snebivate, morate da se okrepite.
Tašta bukvalno ugura vodu Rubeoli u ruke. On je dugo zagleda – ne bi je pio, a zna da nema kud, pa popije kao da pije nešto gadno.
TAŠTA: E tako, sad možemo da porazgovaramo ko ljudi. Svi me vazda šikaniraju, a kako i ne bi – takva mi je uloga zapala.
RUBEOLA: Ah, nemojte molim vas, vaša uloga je veoma važna! Evo, mene ste osvežili!
TAŠTA: Nego šta nego je važna. Ali ne odgovara svima što ja govorim da Sandra zaslužuje boljeg. Mislim, dobar je ovaj, ali nema on kapaciteta.
Rubeola se zagrcne vodom. Pa priđe Tašti blizu tako da ne mora više da viče.
RUBEOLA: I vi to mislite?
TAŠTA: Ih, još od kad. Pa pogledajte samo kakvi su mu kompanjoni! Ali ko mene pita?! Pričala sam ja, pričala.
RUBEOLA: Pričali ste sa Sandrom lično?
TAŠTA: Pa naravno, hiljadu puta. I rekla joj da ovaj ne valja ništa, ali neće guska da sluša.
RUBEOLA: Znate, i ja mislim da zaslužuje nekog boljeg. Možda… ako bih ja popričao sa njom?
TAŠTA: A vi se preporučujete?
RUBEOLA: Ako ostali ne bi saznali.
TAŠTA: Sviđa mi se što ste pogani. I Sandra je takva.
RUBEOLA: U tom slučaju, da, preporučujem se. I ja znam, znam da vi mislite da ja možda nemam kapaciteta za to, jer sam ovde došao kako sam došao.
TAŠTA: Ako mene pitate, meni se baš dopada što ste vi glavni organizator venčanja.
RUBEOLA: Vi znate da sam ja glavni organizator?
TAŠTA: Ta naravno da znam. I to mi je plus. Jer se ne libite da uzmete ono što želite uprkos tuđim osećanjima. Baš kao i Sandra.
RUBEOLA: U tom slučaju, biće ovo naša mala tajna.
Tašta značajno namigne Rubeoli, pa namigne i on njoj, oponašajući je.
- scena/4. dan
Vektor nešto sabira i oduzima na kancelarijskom panou. Rubeola radi na venčanici i dalje sa zavesom. Dobrica nešto piše, pa briše, gužva. Ulazi Lepi.
LEPI: Za 5 minuta stiže čovek za limuzinu. Ma kakav čovek?! Ljudina! Moja veza, proverena veza. Od njega sam i burme uzeo. A? Šta kažete? Nisu li tako z…zzzaa…
Lepi pokazuje burme.
VEKTOR: Zarđale?
LEPI: Zanosne, izvršni, zanosne!
RUBEOLA: Ali i meni se čini kao da su…
LEPI: Aaaa tooo? Pa to… to je… posebna legura bakra, da, da, posebna legura, čuva auru, otpušava čakre, skuplja negativnu energiju…
DOBRICA: Zajebavaš? Pa to je skroz Sandra.
Lepi odvoji Dobricu na stranu.
LEPI: Zajebavam. Zarđale su od nošenja.
DOBRICA: Ma daj, stvarno misliš da brak počnem burmama iz seknd henda? Pa brak je svetinja, nema laži, nema prevara.
LEPI: Hoćeš još malo da pričamo o tome? Uostalom, opusti se, iz dobre su kuće, to je važno, gledaj širu sliku – ljudi se vole, i dalje su zajedno, šestoro dece, prodaju ih prvi put…
DOBRICA: štA?
LEPI: Do sad su ih rentirali. (vraća se nazad) Dakle, čovek stiže svakog trenutka, odličan tip, moja veza, proverena veza, samo znate… on voli sastanke u 4 oka. Najviše u 6.
RUBEOLA: Pa onda mi da izađemo?
LEPI: Ako biste mogli, da. Zamenik i ja ćemo to da sredimo.
Rubeola i Vektor izlaze. Dolazi Ciga. Lepi ustaje da ga pozdravi.
LEPI: Dobrice, čovek za limuzinu. Gospodin Đomla.
CIGA: Džomla.
DOBRICA: Kuku meni.
Dobrica je šokiran. Samo legne u sveću i trudi se da se smiri – kad god se uključi, izađe iz “sveće”, pa se iznova vraća.
LEPI (Cigi): Ne obazirite se na njega, malo ima tremu zbog venčanja.
CIGA (Dobrici): Da ti kadžem, prvi put ide najtedže, ko traktor, drugi put ko avutobus, treči kombi, četvrti i peti se ne sečam, a ovaj česti put – ih, ide lako, ko limuzina. Pitaj Džomlu, Džomla zna.
DOBRICA: Kuku meni.
LEPI: E kad smo kod limuzine.
CIGA: Imam.
LEPI: Kolko može da povuče?
CIGA: Modže četri, pet da povuče.
LEPI: Znači, velika je. Ima mesta.
CIGA: Za jednog sto posto.
LEPI: Kako sad za jednog? Nama treba za mladence.
CIGA: Pa modže. Kolko kile ima mlada?
DOBRICA: Kuku meni, pa nismo na stočnoj pijaci.
CIGA: Džomla mora da pita. Jednom uzeli mi limuzinu. Mlada, mladodženja i kadžu mali sin. Ono, vraga mali, 6 godine i 60 kile. I od tad ne radi.
LEPI: Od tad, mislite, ne radite?
CIGA: Jok, mislim, od tad ne radi limuzina.
DOBRICA: Kuku meni.
LEPI: Kako, kako mislite ne radi?
CIGA: Pa ne modže da vozi.
LEPI: Čekajte, Đomla…
CIGA: Džomla.
DOBRICA: Dobro, Džomla, pa sad ste rekli da može da povuče četri, pet.
CIGA: Pa modže. Modžda i tri ako povuku bač jako. Ono jednom smo Džofra i ja povukli sami.
LEPI: Aaaa, vi mislite da oni povuku limuzinu, da poguraju.
CIGA: A čta ste vi mislili?
DBORICA: Kuku meni.
LEPI: Dobro, ništa, zaboravimo limuzinu. Je l’ imate vi nešto što može da vozi?
CIGA: Imam. Bicikl.
LEPI: Koliko?
CIGA: Kilo lečnika.
LEPI: Može.
CIGA: Za jednocikl.
DOBRICA: Kuku meni.
CIGA: Dva kila za dvocikl. Ako očete pomočni točkiči to vam joč po 200 grama. Po točkiču.
LEPI: Ma ne, ne trebaju nam pomoćni, ali mnogo je dva kila – pa odakle mi dva kila lešnika?!
CIGA: A odakle meni dva točka?!
LEPI: Dobro, pošeteno.
DOBRICA: Kuku meni…
CIGA: I nemo si mi uvalio oni gorki ko za burme. (Dobrici) A, ti, mladodženja, morač se opučtiš inače neče ti brak bude ni ko traktor, nego če te načisto pregazu, ima infrakt da te strefi, ima asvalt da postaneč. Veruj Džomli. Džomla zna.
Ciga ode.
DOBRICA: Kuku meni, svadba na igralištu, sad još i bicikl – ako me ne ubije Sandra, ubiće me šlog, ja ovo neću preživeti.
LEPI: Hajde smiri se, samo ti veruj Lepom – pa kad te je Lepi zajebao?
DOBRICA: Hoćeš stvarno da pričamo o tome?!
LEPI: Dobro, dobro, nemoj sad da sitničarimo.
Dobrici zvoni telefon, on se javlja.
DOBRICA (telefonira): Halo, bubi, jesam, jeo sam… jesam, upravo sam se istezao u sveću… kako? Ahaa, dobro, znači ne avokado, nego marakuja. Da, dobro, upisaću… znam da imaš poverenja… ne, ne mogu sad… dobro: bubi u srcu, feng šui u kući… (glasnije) Bubi u srcu, feng šui u kući.
Vraćaju se Rubeola i Vektor.
VEKTOR: Kako je prošlo?
LEPI: Odlično, bolje nije moglo! Iznajmili smo – bicikl.
RUBEOLA: Bicikl?
LEPI: Tako je, tako je! Nema izduvnih gasova, čuvamo atmosferu, štitimo ozonski omotač, klijentkinja će biti oduševljena. Uostalom, šta smo rekli?! Je l’ menjamo svet ili ne? Izvršni, gde smo stigli sa kićenjem svatova?
VEKTOR: Nigde. To je naprosto nemoguće. Vremena je premalo.
Vektor piše na panou – sabira, oduzima i sl.
VEKTOR: Čak i da bude ruzmarin, to bi značilo, u slučaju od 150 zvanica, ukoliko računamo dan kao 12 do 15 časova sa obaveznim pauzama od po 15 minuta…
Vektoru zvoni telefon. On se javlja, pred svima.
VEKTOR: Izvinite… (telefonira) Da, ja sam… evo bavim se nekom dekoracijom za venčanje svog prijatelja… da, od prirodnih materijala… da, ruzmarin… da, ide nekako… ne, nisam sam… javiću ti se.
Lepi sumnjičavo gleda Vektora, pa je ovom neprijatno.
LEPI (sumnjičavo): Gazda baš smara, a? Eee, tako je to u životu – svako ima svoju Sandru. Nego, taj ruzmarin na špenadlu, sviđa mi se to. (Dobrici) To ima pored da se naseče.
RUBEOLA: Špenadlu da stavite? Mora da se šalite. Pa to zaraza može da bukne ako se neko ubode.
LEPI: Dobro, špenadle oprati, upisano. Dakle, kićenje rešeno.
RUBEOLA: Ju, pa nećemo valjda i žene da kitimo ruzmarinom?
LEPI: A zašto da ne? Žene su danas jednake muškarcima. Možda čak i jednakije. Žene danas nose pantalone, one donose odluke, one se pitaju!
RUBEOLA: Naša klijentkinja je vala živ dokaz za to. Onaj njen mučenik ni da se javi, ni da bekne.
Muk koji prekida Dobrica.
DOBRICA (vikne): Nećemo da kitimo žene ruzmarinom!
LEPI: Dobro, dobro, srediću ja neke ruže preko ovog mog čoveka za limuzinu. Njegova sestra drži cvećaru u knez Mihajlovoj. A sad, na posao!
Svi izađu, osim Rubeole koji je poslednji za njima. On zastane zato što nešto čuje, okrene se – pojavljuje se tašta sa blatom na licu.
TAŠTA: Kssss, kssss…
Rubeola prilazi Tašti.
RUBEOLA: Ju, nisam vas prepoznao. Šta vam je to?
TAŠTA: Blato. Iz banje. Kažu eliksir mladosti. Dala bih i vama, ali sviđa mi se što ste izborani. I Sandra je izborana. Kad smo kod toga, čula sam se sa njom.
RUBEOLA: I?
TAŠTA: Sve ćemo to mi da razbucamo. Nema ona poverenja u ovog. Inače mi ne bi ni tražila da je redovno izveštavam kako idu stvari.
RUBEOLA: Mislite da ćemo uspeti?
TAŠTA: A za koga me vi smatrate?
RUBEOLA: Za kafe-kuvaricu svakako ne.
TAŠTA: Sviđa mi se što imate loš smisao za humor. I Sandra ga ima.
Tašta vadi papirić i daje Rubeoli. On ga stavlja u džep.
TAŠTA: Biće to naša mala tajna.
Tašta namigne Rubeoli, pa Rubeola namigne tašti. Tašta ode. On gleda u papirić, pa telefonira.
RUBEOLA (telefonira): Halo, je l’ to Sandra?… Dobar dan, ja sam mnogo sam slušao o vama i morao sam da vas pozovem. Ukratko, mislim da ste načinili pogrešan izbor i da zaslužujete mnogo bolje. Odluka je na vama, velika je odluka, vi dobro promislite, vi znate šta hoćete, imate još malo vremena da se predomislite. Doviđenja.
Rubeola završava razgovor ponosno, pa izvadi ogledalce i gleda se.
RUBEOLA: Izboran, nije nego!
- scena/5. dan
Lepi, Dobrica i Vektor. Dobrica i Lepi telefoniraju, a Vektor paralelno pleše sa Dobricom – neku kombinaciju sambe i orjentalnog plesa; Vektor mu broji, mrmljajući manje-više sve vreme. Dok igraju u nekom trenutku uđe i Tašta džogirajući, uvijena sva u providnu foliju oko struka i butina, sa onim meračem oko ruke. Prodžogira pored njih ne obrativši pažnju, pa se vrati džogirajući unazad, vidi ih kako plešu, merač zapišti, ona se preksti, pa samo izađe.
VEKTOR (Dobrici): 1, 2, 3, 2, 2, 3…
LEPI: Halo, da, je l’ to crkva? Ne čujem dobro… kao da ste me stavili na spikerfon…aaa stavili ste me… a je l’ možete da ga isključite… a, polirate oltar, dobro… sačekaću…
DOBRICA: Dobar dan, treba mi pop za venčanje. Aaa, na odmoru je. Na Maldivima? Lepo.
LEPI: Pitaj je l’ imaju drugog.
DOBRICA: A je l’ imate nekog drugog?… Pa kakve veze ima što drugi radi krštenja, a treći sahrane, znaju valjda i svadbu da odrade… aha, da se ne mešaju u reon, znam, jasno, ko na taksi stanici… ne, hvala vam, ništa onda…
LEPI: Da, tu sam… kolika je cena? … a je l’ može neki popust? Prvi brak je, a gde je brak, tu će doći i dete, a dete to znači uskoro krštenje… Popust samo na sahrane? Pa je l’ vi znate da vam se to ne isplati – ti ljudi praktično prestaju da budu vaši klijenti, a ovi… (neko mu je očigledno spustio)
DOBRICA: Da, za venčanje mi treba, da… Kažete može besplatno? A.. Besplatno ako budemo 1000ti lajk na vašoj fejsuk strani? A koliko imate lajkova do sad?… 3, aha.
LEPI: Je l’ to crkva? … Zatvorena, aha, a ko ste vi? … a vi ste otvorili poslovni prostor tu, da, da… ne, ne zanima me rentiranje kancelarija… da, znam da je ’ladovina…
DOBRICA: … kako kažete da se zove profil na fejsbuku – glavna crkva ofišl… sa š… ćirilicom, jasno, da, razmislićemo…
LEPI: A pravoslavci ne mogu u katoličku? Ne, ne, ne zanima me paket usluga… znam da se promena vere plus venčanje plus gratis krštenje deteta više isplati…
Obojica spuštaju slušalice. Dobrica prestaje da pleše.
DOBRICA: Ovi jedni daju besplatno, ali nam treba 1000 lajkova.
VEKTOR: Da budemo precizni, 997.
DOBRICA: Propao sam.
LEPI: Ne, ne, glavu gore. Ima tu još opcija, ima tu još crkava ili recimo… možda… da razmislimo o džamiji?
DOBRICA: Lepi, nije mi do šale.
LEPI: Ma kakva šala! Ozbiljno ti pričam. Oni imaju više brakova, više dece, to znači i više sahrana. Možda je Alah jeftiniji. Uz to vi i tako idete u arapske zemlje, što da ne vidimo.
DOBRICA: Ne, ne. Vektore, počni da lajkuješ glavna crkva ofišl.
VEKTOR: Ali to je 199,4 lajka dnevno, to je nemoguće, nemoguće…
Obojica ga pogledaju.
VEKTOR: Dobro, rešiću te lajkove.
Dobrici zvoni telefon. Vektor seda za laptop i klikće.
LEPI: Pitaj je za Alaha… za ne daj bože.
DOBRICA (telefonira): … Hej, bubi… Kako si rekla? Nećeš ni pušku ni marakuju… Aha, možda da bude praćka… ništa onda javi kad odlučiš… ne, ne mislim da si neodlučna… ja neodlučan? … ja nespreman za brak? …
Vektor prestane da klikće.
DOBRICA (nastavlja): …ne znam odakle ti to… da, znam da zaslužuješ najbolje… dobro, nemoj da vičeš… ne, ne lažem te… valjda imaš poverenja… da, znam da…
Dobrici je očigledno spuštena slušalica. Vektor brzo klikće ponovo.
DOBRICA: Ona zna da sam ja u haosu.
LEPI: Ma odakle bi znala.
DOBRICA: Ne znam, kao da joj je neko dojavio. Gotov sam.
Dolazi Rubeola sa busenima rukole u rukama.
RUBEOLA: Odmah da vam kažem – ruzmarina nema! Sve sam obišao, sve je posečeno, sve, upao sam i u neke koprive, živ sam se ižario. Ali našao sam nešto najpribližnije, nešto što najviše liči… rukolu.
DOBRICA: Kuku meni!
RUBEOLA: Ali neprskanu, neprskanu, organsku. Bilo je malo povuci-potegni kad sam je odnosio, ali nije ni Rubeola od juče, ne, ne, trčao sam ja kros 92.
DOBRICA: Kuku meni! Propali smo.
LEPI(koji je do tad razmišljao): Naprotiv! To je genijalnio!
DOBRICA: Šta je tu genijalno! Ne misliš stvarno da kitimo svatove rukolom?
LEPI(peva): A zašto da ne?!
Rukola? To je izum pravi,
štviše, nadomak smo velikog otkrića,
jer brak – to je konzumacija ljubavi,
pa zašto ga ne početi konzumacijom cvetića?!
DOBRICA: Kuku meni!
LEPI (peva): I zato rukola je rešenje pravo,
to je alternativno, moderno, zdravo,
a ako dobro stavimo prst na čelo
eto nam ga i – predjelo!
DOBRICA: Kuku meni!
LEPI (peva): A za žene onda ruže su pase,
mora biti nešto što svaka žena voli,
isto kao rukola jestivo, razume se,
nešto zdravo, nešto fino, nešto kao – brokoli!
Dobrica se samo uhvati za glavu.
- scena/6. dan
U stanu je sve puno brokolija i rukole. Dobrica nešto piše po apiru, pa briše i jede rukolu ko sumanut. Ulazi Lepi.
LEPI: Dobrice, crkva je rešena! Tj. još malo, pa je rešena. Kupili smo – lajkove.
Dobrica ga samo pogleda.
LEPI: Preko indonežanske firme. Za 2 dolara 1000 lajkova. Pa jeftinije nije moglo. Nego, kako ide zdravica?
Dobrica ga samo pogleda i nastavi da žvaće rukolu.
LEPI: Dobro, dobro, ne pitam ništa. Samo… smanji tu rukolu. Ili smanji spisak zvanica, do sad si bar troje pojeo.
Dobrica ga opet samo pogleda, pa Lepi ode. Nailazi Rubeola sa nekim trakama za venčanicu. Tašta proviri.
TAŠTA: Ksss, kssss.
Rubeola shvati da mu Tašta daje znak.
RUBEOLA: Jaoj, zameniče, hajte po venčanicu, da isprobamo nešto.
Dobrica odlazi, ulazi Tašta sa nekim magnetima po sebi.
RUBEOLA: Jako ste snalažljivi.
TAŠTA: Ni vi niste loši.
RUBEOLA: Profesionalna deformacija. A šta vam je to?
TAŠTA: Magneti. Za podmlađivanje.
RUBEOLA: Vi ko da ste rešili da se udajete.
TAŠTA: A zašto da ne? Još TO nisam probala. Samo sam navukla ovu bedu na vrat. Kad smo kod toga – vi i Sandra?
RUBEOLA: Čuli smo se.
TAŠTA: Rekli ste joj?
RUBEOLA: Da zaslužuje boljeg.
TAŠTA: Sviđa mi se što ste bezdušni. I Sandra je takva. Držim vam pesnice.
RUBEOLA: Hvala vam.
TAŠTA: Hvala vama.
Tašta namigne Rubeoli značajno, pa i on namigne njoj. Vraća se Dobrica u venčanici i susreće se sa Taštom, koja ga samo pogleda, pa odmahne glavom i ode.
RUBEOLA: Na čemu vi radite?
DOBRICA: Zdravica. Za mladoženju.
RUBEOLA: I to ulazi u cenu?
DOBRICA: Naravno, pa “Ruzmarin” je ozbiljna firma, ceo paket.
Rubeola lažno kine.
RUBEOLA: Molim vas, ako imate maramicu, izgleda da sam alergičan na rukolu.
Dobrica izlazi, Ribeola telefonira.
RUBEOLA (telefonira): Nećeš verovati. Ovi iz “Ruzmarina” pružaju sve usluge, ej, zdravicu pišu, još samo i prvu bračnu noć da ponude; možda bismo mogli i mi u “Nakončetu” da počemo to sa zdravicama… dobro, ne moramo… da, znam da sam rekao da su šalabajzeri… pa naravno da ih ometam – doneo sam rukolu umesto ruzmarina… dobro, znam… znam da si ti šef… samo kažem…
Dobrica se vraća i daje mu maramicu. Rubeola nastavlja da radi na venčanici koja je na Dobrici.
RUBEOLA: Dajte, pročitajte mi.
DOBRICA: Pa ne bih baš… nisam završio. Malo sam pod stresom.
RUBEOLA: A ko ne bi bio na vašem mestu – ja se vama divim koliko imate strpljenja za ovako napornog klijenta. Nego dajte da vam pomognem, ja sam mnogo lepo pisao sastave u školi. Da čujem.
DOBRUCA: Ne, stvarno, tek sam na početku… Dobro, evo… (čita ravno) I u dobru i u zlu…
RUBEOLA: Dajte, zameniče, to malo izražajnije, gde vam je dikcija… (teatralno)… i u dobru, i u zlu…
DOBRICA (pokušava tatralno, u sve venčanici): … i u dobru i u zlu…
RUBEOLA: Ne, ne, ne, izražanije… Dobro, razumem, teško je da iskreno čitate tuđa osećanja, jasno, ništa, da čujem dalje…
DOBRICA: Pa nema dalje. Dotle sam stigao.
RUBEOLA: Odlično. Onda pišite: Uvek si bila tu za mene…
DOBRICA: Pa sad… nije da je uvek bila tu za njega. Znaš, Sandra, klijentkinja, ona je malo, malo, pa na nekom putu.
RUBEOLA: Ama samo pišite. Od svih predhodnih ti si najbolja…
DOBRICA: Ako ćemo iskreno, ona je, njemu, znaš, takoreći … prva.
RUBEOLA: Ju, šmokljan. Pa je l’ lud da se ženi prvom? Pa taj ni ne zna da može bolje. A ja se čudim što ne zna sam da napiše šta oseća, mučenik, nego moram ja da mu smišljam. Sigurno ga je stisla da je ženi, a on ni ne zna da može da kaže ne. Pa meni je tog čoveka žao!
DOBRICA: Izvini, moram do toaleta.
Dobrica izlazi brzo. Na vratima se susreće sa Lepim, koji ulazi sa natpisom “just married”.
LEPI: Šta se ovde desilo?
RUBEOLA: Kreativna blokada. Pa jasno, teško je pisati tuđu zdravicu. Nego, dajte da završimo to nas dvojica.
LEPI: A ne, ne, to je zamenikov deo posla.Znate, mi se ovde strikto držimo svojih dužnosti, politika firme.
RUBEOLA: Ma hajte, molim vas, pa napravite ustupak direktore, kad čoveku ne ide. Evo samo vi pišite, a ja ću da vam diktiram. Dajte neke podatke o mladoženjim prijateljima, kako ga podržavaju, vole i tako to…Ima sigurno taj čovek neke prijatelje?
LEPI: Naravno, naravno. Ima… ima dva najbolja prijatelja. Jedan ga je čak upoznao sa njom. A ovaj drugi – ovaj drugi je sjajan tip, tako sposoban, tako vešt, talentovan, a tek što je zgodan…
RUBEOLA: Odlično. Onda pišite – čak i moji najbolji prijatelji, koji me nikada nisu slagali, nisu me slagali ni ovaj put…
LEPI: Pa znaš, ovaj jedan ga je malo i slagao. Malo, onako, baš baš malo. Mrvicu. Neke pare mu nije vratio.
RUBEOLA: Ju, i to mu je najbolji prijatelj? Pa meni je tog čoveka žao! Ništa, pišite za drugog… Taj drugi ih je upoznao, je l’? Pišite – čak i moj najbolji prijatelj koj nas je upoznao bio je u pravu kada mi je rekao „budi srećan, ona je ta“.
Lepi staje.
RUBEOLA: Šta je sad? Ni to ne valja?
LEPI: Pa kako bih ti rekao… realno, taj drugi nije bio baš srećan.
RUBEOLA: Jaoj, nemojte samo da mi kažete da je mladoženja preoteo devojku svom najboljem drugu?
LEPI: Ne, ne, ne… nije preoteo. Taj njegov prijatelj nije nikad bio sa mladom. Uvek je tvrdio da mu je ona samo drugarica.
RUBEOLA: Nije nego, a mladoženja kao nije provalio da je njegov drugar zaljubljen u svoju drugaricu. E pa, ako, tako mu i treba. Nek ženi sad beštiju.
LEPI: Ma to je i tako bilo pre 10 godina, nemoj tako…
RUBEOLA: E pa ja stvarno ne znam kako. Ovaj ne zna da kaže da je zaljubljen u svoju drugaricu, ovaj šmokljan mladoženja baš ga briga za svog prijatelja, a kako i da ga ne bude briga kad se druži sa ovim drugim koji ga laže i potkrada, sve šljam do šljama.
LEPI: Izvini, moram do toaleta.
Lepi ode, na vratima se susretne sa Vektorom koji ulazi nekim grafikonima. Rubeola iznervirano piše sam.
VEKTOR: Šta se ovde desilo? Da budemo precizni, dokle ste stigli?
RUBEOLA: Oni su stigli do toaleta, a ja do zdravice. Evo, kako vam se čini?
Vektor uzima papir.
RUBEOLA: Hajde na glas, da čujem jednom lepo. Hajde, ne stidite se…
VEKTOR (čita): Uvek si bila ti u srcu mom, i u dobru i u zlu…
RUBEOLA: Tako, tako… odlično to radite…
VEKTOR: Čak i moj najbolji prijatelj koji nas je upoznao…
RUBEOLA: Što ste stali? Nastavite…
VEKTOR: … bio je upravu kada mi je rekaO…(Vektor je na ivici suza)… budi srećan, ona je ta.
RUBEOLA: Izvanredno, osećajno, nastavite…
VEKTOR: I zato neka ovaj dan bude najlepši dan početka našeg novog života.
Vektoru krenu suze na oči, Rubeola brizne u plač od oduševljenja.
RUBEOLA: Pa ovo je sjajno, vi ste rođeni glumac.
VEKTOR: Izvini, moram do toaleta.
Vektor otrčava ka vratima, ali tu se susreće sa Dobricom, pa se brzo vrati nazad i udalji se da ga ne vide u suzama. Rubeola i dalje rida.
DOBRICA: Šta se ovde desilo?
RUBEOLA: Izvršni je pročitao zdravicu. I to kako je pročitao…. 100 puta bolje od vas. Svaki zarez, svaka emocija, tako je osetio…
VEKTOR: Ama nema tu šta da se oseti, samo sam pročitao ono što je pisalo.
Dok Rubeola nastavlja da trtlja cmizdreći u zanosu, a Dobrica biva sve pokunjeniji, Vektoru zvoni telefon, pa se odalji da ga ne bi čuli.
VEKTOR (telefonira, šmrkćući i dalje): Halo… ne, ne plačem… da, dišem… da, mislim na okean… ne, sve vreme ti pričam da je 10 dana malo… ne, ne znam da li će stići na vreme… da, prijatelji smo…
Vektor se opet rasplače. Ulazi Lepi sa nekim komadima čaršava, vidi Dobricu koji se umusio, Vektora koji šmrca sa telefonom u rukama i Rubeolu koji rida.
LEPI: Šta se ovde desilo?
Rubeola taman da izusti, ova dvojica ga prekinu.
VEKTOR I DOBRICA: Ništa.
LEPI: Onda, šta ste stali ko dve neveste. (pogleda Dobricu u venčanici). Dobro, jedna nevesta i jedan koji bi mogao da stavi telefon u džep, pa da nastavimo.
VEKTOR (vraćajući telefon u džep): Da, da, evo, nego zvao me je… gazda.
Vektor se rasplače opet.
LEPI: Gazda, a? Neće valjda gazda da nas omete u dekoraciji stolova?
Lepi ga sumnjičavo gleda. Pa mu tutne komad čaršava u ruke.
VEKTOR (brzo se pribere): Ne, ne, to je rešeno, to je rešeno.
Vektor pokazuje grafikone, istovremeno praveći labuda od komada koji mu je dao Lepi. Pa onda uzme i Dobrica kad vidi da Vektor to radi. Dok prave, kao da se takmiče.
VEKTOR: Ovaj grafikon ovde pokazuje labuda, jer ćemo stolove dekorisati labudovima. Dakle, silom pritiska od 122 paskala gura se ovaj jedan kraj, pa se presavije, pa podvuče, onda se odvoji …
Vektor i Dobrica završavaju sa salvetama – Vektor je napravio labuda, a Dobrica ništa.
DOBRICA: A što baš labud? Što ne pravimo ružu, na primer?
VEKTOR: Pa koliko znam, klijentkinja voli priču „Ružno pače“, zato sam mislio labuda…
DOBRICA: Koliko ja znam, ona voli “Trnovu ružicu”, tako da sam ja za ružu.
VEKTOR: Da budemo precizni, voli i „Trnovu ružicu“, ali joj je omiljeno „Ružno pače“ jer ono izraste u predivnog labuda.
DOBRICA: Ali u labuda izraste samo od sebe. A u „Trnovoj ružici“ se ona probudi zbog poljubca prave ljubavi.
VEKTOR: Ali „Ružno pače“ voli jer se uvek osećala drugačijom.
DOBRICA: E pa „Trnovu ružicu“ voli zbog princa!
Muk. Vektor se rasplače.
- scena/7. dan
Dobrica, Lepi, Vektor. Lepi gleda to do listu. Venčanica je gotova, sve je prepuno labudova i ruža od salveta, brokolija i rukole, tu je i natpis “just married”.
LEPI: Venčanica, prevoz, burme, dekoracija – šti-kli-ra-no. Običaji s puškom?
DOBRICA: Avokado ili rukola.
LEPI: Kako misliš da pogodiš rukolu puškom?
DOBRICA: Ne mislim.
LEPI: Dobro, da vidimo dalje – torta.
Vektor vadi tlocrt torte.
VEKTOR (samo kratko): Od lešnika.
Rubeola ulazi sa nekom vrećom koju daje Lepom.
RUBEOLA: Organskih!
VEKTOR I DOBRICA: Svideće joj se.
Neprijatna tišina, koju prekida Lepi.
LEPI: Nego da vidimo kako ćemo da rešimo muziku. Ko zna šta da svira?
DOBRICA: Misliš da mi sviramo?
LEPI: Samo prvu pesmu, posle ide winamp lista. Izričit zahtev klijentkinje. (Dobrici) Nisam dogovorio bend, momci su alergični na lešnike. (ostalima) Onda, ko šta svira?
VEKTOR: Ja umem po malo gitaru. I harmoniku.
RUBEOLA: Ja bubanj i harfu.
LEPI: Odlično, bravo. Pošto ovde imamo upravo… (Lepi vadi instrumente – i on je zatečen)… daire, mandolinu i didžiridu.
VEKTOR: Ja ću didžiridu.
Dobrici zvoni telefon, on se javlja dalje od njih.
DOBRICA (telefonira): Halo bubi… ne, ne, ne, sve ide kako treba… sve je spremno, ama ne lažem te… šta?… ne misliš to ozbiljno!… ali bubi, ja…
Dobrica se vraća bled ko krpa.
DOBRICA: Sandra je.
LEPI: Je l’ spava ta žena nekad?!
DOBRICA: Ne spava. Traži nakonče.
RUBEOLA: Prelazi iz “Ruzmarina” u “Nakonče”?!
DOBRICA: Ne, traži pravo nakonče.
RUBEOLA: Šta?
VEKTOR: Nakonče – dete iz muške porodice koje na svadbama služi…
LEPI: Da se baca u vis, znamo. Dobro, šta si se prepao, naćićemo nakonče. Ima Džomla 6 komada.
DOBRICA: I beduina.
SVI: Šta?
DOBRICA: Sandra traži nakonče i beduina.
LEPI: Kakvog bre sad beduina?
VEKTOR: Verovatno nekog običnog. Beudini su nomadska arapska grupa, koja…
LEPI: Ama znam šta je beduin. Od kud nam sad beduin?!
DOBRICA: Ne znam, ne znam. Kaže, to je hit u arapskim zemljama. Valjda hoće da impresionira šefove u novoj firmi! Kaže hoće da tradicija i trendovi budu rame uz rame.
LEPI: I to bukvalno, kako vidim.
DOBRICA: Rekla mi je, ako ja ne shvatam širinu njenog uma, da možda zaslužuje nekoga ko shvata. Možda je već i našla drugog.
VEKTOR: Ma ne misli ona to, veruj mi. Ona se odlučila za tebe. (patetično) I tu odluku ne može ni jedan drugi da poništi.
LEPI: Tako je, tako je, verovatno je mislila više onako… figurativno.
DOBRICA: Ne znam, ništa ne znam.
RUBEOLA: Ama slušajte, zameniče, glavu gore. Ako hoće da nađe boljeg organizatora, neka nađe. Jedan klijent, gore dole, neće firma propasti zbog jednog klijenta. Posao ko posao.
DOBRICA: Ne, ne razumeš, ovo je više od posla. Ovo je život… ona je…
RUBEOLA: Ona je jedna hladna kučka koja misli da sve može da vrti oko prsta, uključujući i onog mučenika koji će je oženiti, eto šta je.
LEPI: Dobro je, Rubeola, dobro je.
RUBEOLA: Nije dobro. Ovaj čovek ovde se toliko posvetio svom poslu, toliko se dao za ovu svadbu, ja to u životu nisam video i da imam kapu, sad bih mu je skinuo, ali je nemam. A ona je bila užasan klijent. Pa neka ide. A sad me izvinite, moram da pozovem mamu.
Rubeola se odvaja na stranu.
RUBEOLA (telefonira): Da, ja sam, ko bi bio?! Izgleda da ćeš dobiti svoju klijentkinju. I da znaš – mogla bi malo da se ugledaš na „Ruzmarin“ – takva posvećenost, takve ljudine. Ti se odnose bolje prema volonterima nego ti prema glavnom organizatoru! I ovo je poslednji put da obavljam ove prljave poslove za tebe, da se ovako prerušavam …
Rubeoli sine ideja, spušta slušalicu i brzo se vraća.
RUBEOLA: Pa znam šta ćemo! Da se neko preruši.
LEPI: Odlično, bravo, Rubeola!
DOBRICA: Ma vi ste ludi. To je nemoguće!
LEPI: Evo ga ovaj, kao da slušam izvršnog! Ništa nije nemoguće. Samo treba da vidimo ko najviše liči na beudina!
Nailazi Tašta koja je sva crvena u licu, kao neki osip. Gestikulira Rubeoli. Svi je gledaju i misle isto. Domunđavaju se da ona ne čuje.
RUBEOLA: Je l’ vi mislite isto što i ja?
DOBRICA: Šta ima veze šta mi mislimo, kad je nikada nećemo ubediti.
RUBEOLA: Kafe-kuvaricu? Ništa lakše.
LEPI: Jedino ako ti hoćeš da pričaš sa njom. Izgleda da je bacila oko na tebe.
RUBEOLA: Samo me gledajte.
Rubeola prilazi Tašti.
RUBEOLA: Nešto mi izgledate sparušeno danas. Jeste li dobro spavali?
TAŠTA: To je od maski za lice. Proklete nus pojave.
RUBEOLA: Znate kako se kaže? Klin se klinom izbija.
TAŠTA: Mislite?
RUBEOLA: Znam za jednu odličnu masku, potiče od beduina. Znate kako njihove žene imaju odličnu kožu. I nije to za lice, to je za celo telo, znate. Samo dugo se drži, morali biste i na svadbi. Ali zato posle terapije – pa izgledali biste mlađe i od mlade.
TAŠTA: Odmah mi nabavite 6 komada. Je l’ možete?
RUBEOLA: A za šta me vi smatrate?
TAŠTA: Za svog budućeg zeta svakako.
RUBEOLA: Sviđa mi se što imate loš smisao za humor. I ja ga imam.
TAŠTA: Onda smo se dogovorili.
RUBEOLA: Biće to naša mala tajna.
Ovaj put Rubeola namigne Tašti, ona se malo zbuni, pa i ona njemu namigne i ode. Rubeola se vraća kod ostalih pobedonosno.
RUBEOLA: Stvar rešena!
DOBRICA: Kuku meni!
LEPI: Lažeš da si je ubedio! Pa bravo, to je sjajno!
RUBEOLA: Nisam joj baš rekao celu istinu, naravno.
LEPI: Onda još samo pop da se javi i sve je sko-cka-no! (Dobrici) Pa je l’ ti pričam da će sve biti dobro. (Lepom na kratko zazvoni telefon, kao da ga neko cimne.) Bingo, evo je crkva. (Lepi zove telefonom.) Halo, glavna crkva ofišl. Da, shvatio sam da nemate kredita. Pretpostavljam da mi javljate za gratis venčanje?… Šta? Ama stanite, ništa vas ne razumem – šta se mene tiče što pop ima zabranu za izlazak iz zemlje?!… Kako? Ako je 1000ti lajk poslat iz Indonezije venčanje mora da bude u Indoneziji? Ne, ne, ne, niste nam tako rekli! Niste nam…
Lepom je pop očigledno spustio. Dobrica ustane. Lepi mu prilazi.
LEPI: Ne, ne, slušaj me, sve će na kraju biti dobro, a ako nije dobro, to samo znači da nije kraj. (ostalima) Idemo, idemo dalje, glave gore, menjamo svet!
Niko ne reaguje na euforiju Lepog. Svi ga gledaju potišteno. Dobrica počinje da peva svoju tugovanku; na ubeđivanje Lepog Rubeola i Vektor počnu da drndaju po instrumentima, raštimovano i nikako, baš u skladu sa atmosferom.
DOBRICA (peva): Kad sve se raspada gde da nađem utehu
ko svadba košmar sprema se i ja sam tu
mnogo laži, zaslužujem li uopšte pravdu
sve je propalo, o didžiridu!
VEKTOR: Didžiridu!
DOBRICA (peva): Da li da zaigram sad na istinu
da li da priznam svoju patnju svu
možda ja i nisam za nju
o sve je propalo, didžiridu…
Mrak. Iz mraka se samo čuje Vektorovo:
VEKTOR: Didžiriduuuu!
- scena/8. dan
Na sceni je Dobrica u venčanici, domunđava se sa Lepim, dok iza Vektor nekoga prerušava u Popa.
LEPI: Je l’ sam ti rekao da ćemo da rešimo?!
DOBRICA: Tebi je ovo rešenje?? Ne, ne, ne, ti si lud, provaliće. Ne, ne, priznaću joj sve, pa makar mi to bilo poslednje.
LEPI: Alo, Dobrice, neću da slušam te gluposti.
DOBRICA: Ali vidi kako je crn.
LEPI: Ama, gledaj širu sliku – ona se sad u Emiratima navikla na tamnopute ljude, ovaj će da joj izgleda skoro kao… kao albino. (ostalima) Da vidimo!
Okreće se Ciga – prerušen u improvizovani kostim Popa.
CIGA: E sve sam u dživotu bio. Al pop nikad.
LEPI: Eto, to je iskustvo, dragoceno iskustvo. Samo, znaš šta smo se dogovorili pred Rubeolom?
CIGA: Pravim se lud. Ničta ne znam ko je mladodženja.
LEPI: A za uzvrat lešnici u kesicu.
CIGA: U kesu.
LEPI: Dobro, u kesu.
CIGA: Onu iz Idee od 9 dinara.
LEPI: Dobro, da, dogovor.
Dolazi Rubeola razdragan sa nekim detaljima za popa.
RUBEOLA: Pa direktore, ovo je sjajno, ja sam oduševljen kako se vi podvučete klijentkinji sa ovim konceptom!
LEPI: Tako je, tako je! Ako je brak maskenbal, onda zašto da i pop ne bude maskiran!?
RUBEOLA: Pa genijalno, genijalno!
LEPI: Onda, da probamo.
CIGA: Da probamo. Ti si znači mlada, a ko je mladodženja?
DOBRICA: Ja ću biti i mladoženja.
CIGA: Ne modže, ču se zbunim. (Vektoru) Evo modže ovaj ucveljeni.
Vektoru je neprijatno, ali staje do Dobrice. A Rubeola i Lepi staju iza njih, kao kumovi. U tom trenutku nailazi Tašta, maskirana u beduina. Ovi se zbune, a Rubeola se oduševi kad je vidi.
RUBEOLA: Ta pridružite nam se slobodno! Pa i vi ste deo ove svadbe.
Lepi, Dobrica i Vektor ga odgovaraju, ali on je u fazonu „ma šta vam je“. Tašta prilazi, malo joj je neprijatno. Ciga je merka.
TAŠTA: A šta vi radite ovde?
DOBRICA: Pop je hteo da probamo za venčanje. Ali pošto Sandra nije tu…
CIGA: Modžda biste vi mogli da budete mlada?
RUBEOLA (tašti): Je l’ sam vam rekao da je maska čudo.
TAŠTA: Ja? Ja… (pogleda Dobricu)… vidim da već imate mladu. RUBEOLA: Pa vi onda budite njena majka, zašto da ne?!
LEPI: Odlična ideja, odlična!
TAŠTA (Rubeoli): Je l’ se i vama čini da je pop crn ko ciganin?
RUBEOLA: On… nije odavde.
TAŠTA: Aaaa, zato čudno priča.
RUBEOLA: Da, da, došao je iz… Bahreina.
RUBEOLA: Opa, stranac. Volim ja te egzotične.
LEPI: Da počnemo onda!
CIGA: Da li ti, mlada Sandra, uzimač ovog čoveka za svog mudža daga volič za zauvek?
DOBRICA: Da.
Rubeola tapše.
CIGA: Da li ti mladodženja uzimač ovu mladu Sandru da je volič za zauvek?
Pauza.
VEKTOR (sa knedlom u grlu): Da.
Rubeola tapše.
CIGA: Je l’ ima neko nečto da kadže da se protivi ovom venčanju il da čuti zauvek?
Vektor zajeca.
TAŠTA: Imala bih ja štošta da kažem, al ćutim!
RUBEOLA (smeje se): Pa vi ste sjajni! Rođena glumica!
CIGA: Onda vas proglačavam mudžem i ženom. Modžete da poljubite mladu.
Vektor zatvori oči i poljubu Dobricu zanosno, ovaj se izvlači iz poljupca, Rubeola ih ljubi, čestita im.
LEPI: Odlično, odlično! A sada – vreme je za prvi ples mladenaca.
RUBEOLA (Lepom): I časove im dajete? Pa to je sjajno! Pa vi ste genijalni!
Lepi pokazuje Vektoru i Dobrici da je podijum njihov, Vektor i Dobrica u venčanici nevoljno počinju da plešu. Tašta hoće da ode, ali je Ciga uzme da pleše i ona. Rubeola se kikoće od miline, zvoni mu telefon, on se odalji i javlja smejući se i dalje.
RUBEOLA (telefonira): Ja sam… ne, ne smejem se tebi…
LEPI (peva): Sve polako ide…
DOBRICA (peva): Polako se i rasklapa…
LEPI (peva): Sve po malo ide…
DOBRICA(peva): Po malo se i raspada…
RUBEOLA (telefonira): Ne, ne smejem se tebi, ovi iz “Ruzmarina” su smešni…
LEPI (peva): Ko bi reko šta sve može
pomoću štapa i kanapa…
RUBEOLA (telefonira): Ko bi reko, o moj bože…
LEPI (peva): Da se sve tako sklapa!
DOBICA I VEKTOR (pevaju): I rasklapa….
RUBEOLA (telefonira): Ne, ne, nisam se sprijateljio sa konkurentima…
LEPI (peva): Ko bi reko da se može
zadovoljiti ta mlada…
RUBEOLA (poklopi slušalicu rukom, pa zapeva ka njima): …ko bi reko, o moj bože!
LEPI (peva): Da na korak smo od sklada!
DOBRICA (peva): I raspadaa…
RUBEOLA (telefonira): E, znaš šta? Moram da idem nešto da… (odlučno) da plešem!
Rubeola spusti odlučno slušalicu i pridruži im se u plesu.
LEPI (peva): Ko bi reko da se može
samo uz pomoć rada…
RUBEOLA (peva): Ko bi reko o moj bože?
LEPI (peva): …Da smo dovde stigli do sada.
VEKTOR I DOBRICA (peva): Do raspadaaa…
LEPI (peva): Jer po malo sve se niže!
RUBEOLA (peva): Jer polako mi smo klapa!
LEPI (peva): Jer po malo sve smo bliže!
LEPI I RUBEOLA (peva): Jer polako sve se sklapa!
Svi se raziđu sa scene. Vektor ostaje sam jer mu zvoni telefon.
VEKTOR (telefonira): Da, ja sam… ne, mislio sam, pošto se ne javljaš, da ti više ne trebaju moje dojave… aha, razmišljala si dosta… da, znam da nemaš poverenja u njega… da, imaćeš svoju svadbu… dobro, prelazim na bekap plan.
- scena/9. dan
Vektor je sam na sceni, gleda ima li koga. Pa uzima telefon da pozove. Dok priča šeta, pa izlazi sa scene, a kad god izađe, uđe Rubeola, tako da se ni jednog trenutka ne sretnu i nemaju pojma da pričaju jedan sa drugim.
VEKTOR: Halo, dobar dan. Je l’ to agencija „Nakonče“? Hteo bih da zakažem venčanje. Za dva dana. Na ime Sandra.
RUBEOLA: Sandra? A zar to venčanje nije zakazano u agenciji “Ruzmarin”?
VEKTOR: Jeste, da, ali ona nema poverenja u njih, a htela bi da bude sigurna. Da budemo precizni, verovatno će im otkazati.
RUBEOLA: Ama jeste li sigurni? Ja mislim da stvari sasvim dobro idu, koliko sam ja upućen, oni rade punom parom…Momci iz „Ruzmarina“ su vrlo temeljni i vrlo kreativni, kako čujem, prave ljudine. Ja sam siguran da će oni odgovoriti na sve zahteve…
VEKTOR: Ne znam, ja samo prenosim informacije i uostalom – odakle vi toliko znate o „Ruzmarinu“?
Rubeola i Vektor se sada sretnu na sceni. Ugledaju jedan drugog sa telefonima.
VEKTOR I RUBEOLA (na telefone): Samo trenutak.
Spuštaju telefone, pokriju ih rukom.
VEKTOR (Rubeoli): Gazda.
RUBEOLA (Vektoru): Mama.
Pa nastavljaju da pričaju svako u svom uglu scene tiho, i dalje ne kapirajući da pričaju jedan sa drugim.
RUBEOLA: Izvinite, moram tiho, ovo su poverljive informacije.
VEKTOR: Slažem se, bićemo tihi. Ne rekoste mi odakle znate toliko o „Ruzmarinu“?
RUBEOLA: A vi meni ne rekoste sa kim ja razgovaram?
VEKTOR: Razgovarate sa mnom.
RUBEOLA: Jasno mi je, da, ali ko ste vi?
VEKTOR: Ja? Ja sam… ja sam… (Vektor je na ivici suza) … njen suprug.
RUBEOLA: Aaa, vi ste mladoženja. Jaoj, tako mi je drago da vas čujem, ne možete ni da zamislite. Skoro da imam osećaj kao da vas već znam. Mada, i zvučite mi poznato…
VEKTOR: Da, da, hvala vam. U svakom slučaju, poslaću vam šta treba.
Vektor brzo spušta uplakan i ode, Rubeola opet telefonira
RUBEOLA: Dobila si šta si htela. A sad ćeš i dobiti moj otkaz! Da, dobro si čula! … E pa možda i planiram da se zaposlim u “Ruzmarinu”, šta se to tebe tiče?!… Šta?… nemoj da si pokušala da im kažeš! Nemoj da si…
Rubeoli je neko spustio slušalicu, pa on brzo otrči. Vektor se brzo vraća nazad, hodajući natraške i brišući suze, jer Lepi ide ispred njega, sabijajući mu prostor.
LEPI: Da čujem. Sa kim si pričao i zbog koga si plakao?
VEKTOR. Gazda, traži…
LEPI: Gazda nije nego, gazda se baš pojavio kad se pojavila svadba.
VEKTOR: Jeste.
LEPI: I baš ti je dao rok od 10 dana koliko je i svadba.
VEKTOR: Jeste.
LEPI: I baš je nekako Sandra znala sve vreme da je ovde haos.
VEKTOR: Jeste.
LEPI: I baš je neko Sandri uvrteo u glavu da zaslužuje nekog boljeg.
VEKTOR: E to nije!
Vektor shvata da se ispalio.
VEKTOR: Dobro, nema gazde, jesi srećan? Ali nemoj ni ti meni reći da nema lešnika?
LEPI: Šta?
VEKTOR: Prvo kažeš da lešnici nisu stigli, onda odjednom eto lešnika na sve strane. Da budem precizan – lažeš.
LEPI: Ne znam o čemu pričaš.
VEKTOR: Pa znaš valjda da sabereš 2 i 2. I da, to je 4. Da budemo precizni, mislim da su ti lešnici stigli, a da ipak nisi hteo da vratiš Dobrici dug. Uz to si razmišljao, tu je tetka iz Nemačke, sestričina iz Beča, svadba sebe isplati, biće tu još novca za pozajmice od Dobrice…
LEPI: Ama stišaj glas. To sam hteo na početku. I jeste, lešnici su stigli, ali sam hteo da ih obrnem.
VEKTOR: Pa si hteo da ih obrneš preko svadbe svog prijatelja?
LEPI: A ti si hteo da obrneš mladu svog prijatelja!
VEKTOR: Sandra je moja prijateljica. (Vektor je opet na ivici suza.) Ali da znaš, ovaj put nisam pričao sa njom, nego sa “Nakončetom”.
LEPI: E, bolje ti ide ova priča sa gazdom.
VEKTOR: Ama, ne sa detetom, nego sa agencijom. Sandra mi je rekla da joj javljam kako ide, da bih, ako ne ide, zakazao drugu agenciju. I eto, zakazao sam je. Njih dvoje će se uzeti, svadbe će biti, Dobrica će opet imati pare da ti zajmi za lešnike…
LEPI: Ama jebali te lešnici, ne radi se o lešnicima nego o tome da Dobrica misli da ona konačno ima poverenja u njega. A ona ima u tebe.
Nailazi Dobrica da nekim papirima u rukama.
DOBRICA: Šta se ovde desilo?
LEPI I VEKTOR: Ništa.
LEPI: Čekiramo šta je još ostalo da se uradi. Nego, kako si ti?
DOBRICA: Odlično. Sve ovo me je toliko trglo, nekako… shvatio sam da je sve moguće. I zato, posle 300 mejlova i 14 skajp poziva sa 10 zemalja, našao sam pravog beduina, stiže sutra direktno iz Omana.
LEPI I VEKTOR: Šta?
DOBIRCA: Razmišljao sam mnogo.
(peva) Sandra jeste zahtevna i nemoguće traži,
nikad neće da me čuje, ni kad kaže “kaži”,
Sandra me ponižava, i stalno teroriše,
zapitkuje, kontroliše, i ne poštuje odviše,
i misli da sam nesposoban, i tera me da dišem,
misli da sam beskoristan, i muškosti lišen,
i podseća me kako je moj život baš mizeran,
i podseća me da sam ja čovek jedan bedan,
i da sam gnjida koja živi na njen račun stalno,
zadnji put je bilo lepo – ne sećam se, davno.
I zašto onda s njom sam, kad steže mi obruč
i konačno shvatio sam – poverenje je ključ!
LEPI I VEKTOR: Poverenje?
DOBRICA: Da, poverenje. Poverenje koje ona ima u mene, poverenje sa kojim mi je ostavila da konačno ja nešto napravim, da organizujem naše venčanje – baš to poverenje, to potire sve ostalo. I zato ne smem da je izneverim. Ako već nema pravog popa, imaće pravog beduina.
Lepom i Vektoru je neprijatno, oborili poglede.
DOBRICA: Imam još samo malo do cilja i sad računam na vas više nego ikad, jer ste pravi prijatelji i hvala vam zbog toga.
Lepom i Vektoru je još neprijatnije. Nailazi Rubeola spreman za odlazak.
RUBEOLA: Ja… ja bih morao da krenem.
LEPI: Od kud to?
DOBRICA: Šta se desilo?
VEKTOR: Je l’ mama dobro?
RUBEOLA: Nikad bolje.
DOBRICA: Jesmo li mi nešto…
RUBEOLA: Ne, ne, ja prosto nisam ono što mislite.
LEPI: I nisi, Rubeola, nisi. Ti si mnogo više, mnogo više od volontera. Ti si praktično… radnik meseca. Prijatelj.
RUBEOLA: Ne, ne, ne shvatate, ja sam ovde bio zbog posla.
LEPI: I biće posla, ti si odličan radnik, požrtvovan, sjajan!
RUBEOLA: Ne, ne…Direktore, zameniče, izvršni…
LEPI: Ama pusti sad titule, titule su obmana.
RUBEOLA: Upravo se o obmani i radi.
Lepi, Dobrica i Vektor se pogledaju.
DOBRICA: Ti… znaš?
RUBEOLA: Znam.
Dramska pauza. Svi se gledaju.
LEPI: Probaj da nas shvatiš, mi smo planirali da ti kažemo…
RUBEOLa: Ne, trebalo je ja vama da kažem kad sam saznao, i tako sam saznao pre vas.
DOBRICA: Kako… šta si saznao pre nas?
RUBEOLA: Pa to – da svadbe neće biti!
SVI: Šta?
Ulazi Tašta sva zajapurena i razmrljana po licu, taman na vreme da je čula Rubeolinu poslednju repliku.
TAŠTA: To!
Svi pogledaju u Taštu.
RUBEOLA: To pokušavam da vam kažem sve vreme. Ja sam bio poslat ovde da raskrinkam vašu agenciju.
TAŠTA: Kakvu sad agenciju?!
RUBEOLA: Pa „Ruzmarin“.
DOBRICA: Ali nema agencije. Zar nisi sad rekao da znaš?!
RUBEOLA: Radite na crno?
DOBRICA: Ma ne.
RUBEOLA: Zatvarate?
LEPI: Ama ne postojimo. Spremamo svadbu prijatelju.
VEKTOR (na ivici suza): Prijateljici.
RUBEOLA: E u tom slučaju, prijateljica vas je zajebala.
TAŠTA: I našla je drugog!
VEKTOR (Rubeoli): Odakle ti to znaš?
TAŠTA: On je taj drugi.
DOBRICA: Znao sam da ima drugog.
LEPI: Ama drugog organizatora!
DOBRICA i TAŠTA: Šta?
Tašta padne u nesvest. Od tad Tašta uglavnom dolazi sebi i iznova pada u nesvest. Ovaj put oni ne primate.
RUBEOLA: Da, ja sam organizator iz „Nakončeta“. Njen muž me je zvao i zakazao.
Vektor obori pogled, a Lepi pogleda u Dobricu.
RUBEOLA (Dobrici): Sa tobom sam pričao?
VEKTOR: Sa mnom si pričao.
RUBEOLA (Vektoru): Znači ti si njen muž?
Tašta, koja je taman došla sebi, padne opet u nesvest.
TAŠTA: Doktora!
DOBRICA: Brzo, doktore!
RUBEOLA: Ali ja nisam doktor!
LEPI: Ni mi nismo agencija!
VEKTOR: Ni ja nisam mladženja!
DOBRICA: Ja sam mladoženja!
RUBEOLA: Ja sam agencija!
TAŠTA (u ropcu): Ja sam tašta!
RUBEOLA (Dobrici): Čekaj, ti si pričao sa svojom ženom, a ne sa klijentom?
DOBRICA(Vektoru): A ti si pričao sa Sandrom, a ne sa gazdom?
VEKTOR (Rubeoli): A ti si pričao sa “Nakončetom”, a ne sa mamom?
RUBEOLA: To je jedno te isto, mama drži “Nakonče”, porodični biznis.
LEPI: Dobro, dobro, smirite se, gledajmo širu sliku…
VEKTOR (Lepom): Ma prestani više da se praviš da si Dalaj Lama! I ti si pričao da nema lešnika.
DOBRICA: Ima lešnika?
TAŠTA: Lešnika?
LEPI: Više ih nema… figurativno… ih nema.
Tašta opet padne. Dobrica nasrne na Lepog.
DOBRICA: Figurativno? Figurativno?
LEPI: Čekaj, čekaj, dobro. Gledaj širu sliku – ja sam ih i tako sve razdelio za tvoju svadbu, to je kao da sam vratio dug.
DOBRICA: E sad ću ja da ti pokažem kako se vraća dug!
Nasrne na Lepog još jače. Vektor pokuša da ih rastavi.
VEKTOR: Čekaj, Dobrice, ubićeš čoveka.
DOBRICA: Ne, ne, (imitirajući Vektora) da budemo precizni, ubiću dva čoveka!
Dobrica sad nasrne i na Vektora, pa se sva trojica čupaju i mlate rukama, kao žene kad se tuku.
VEKTOR: Čekaj, stani, Dobrice, Sandra me je samo zamolila da joj javljam šta se dešava.
DOBRICA: Pa si me ti brže-bolje ocinkario.
VEKTOR: Ne, samo sam zakazao drugu agenciju za svaki slučaj!
DOBRICA: Misliš za svaki slučaj – ako ja ne uspem! E vala u ovome ću da uspem!
Dobrica ih obojicu davi. A i oni njega, pa se tako dave u krug.
RUBEOLA: Aaaa… sad mi je jasno. Ti si onaj što je ostao dužan.
A ti si onaj što je zaljubljen u svoju drugaricu. A ti si onaj što kao to nije provalio.
Njih trojica prestaju da se tuku i samo pokunjeno gledaju u pod, tako raščupani i zajapureni.
RUBEOLA: Onda, ako si ti njen muž, a ne organizator, onda sam je ja ubeđivao da nađe boljeg… od tebe.
VEKTOR: Ja joj to nikad nisam rekao.
DOBRICA: Ali si svejedno pričao sa njom.
RUBEOLA: A što je zvala baš njega?
LEPI: Zato što u njega ima poverenja.
RUBEOLA: Ah, razumem. A u njega nema….
Svi ćute, neprijatna tišina, koju prekida zvono Dobričinog telefona. Niko se ne hvata za telefon. Rubeola uzima telefon i daje Dobrici, on odbija, pa Vektoru, i on odbija, pa Lepom, i on odbija, pa Tašti, ona padne opet u nesvest. Taman da krene da se javi, Dobrica istupa i odlučno uzima telefon.
DOBRICA: Ja ću ovo da rešim. (telefonira i peva) Halo, Sandra, je l’ dišeš?
Dišeš.
Je l’ to do listu pišeš?
Pišeš.
Jel si organsku hranu jela?
Jela.
Je l’ si u turski sed sela?
Sela.
Je l’ misliš sad na okean?
Misliš.
Je l’ si pozdravila sunce ovaj dan?
Jesi.
Je l’ si stala sad u sveću?
Stala.
Je l’ hoćeš da te ženim?
Hoćeš.
E pa ja neću!
Tašta opet padne.
DOBRICA (peva dok telefonira):
Neću da te ženim, pa nek grmi i seva,
jer ljubav se neguje, a ne podrazumeva,
neću da te ženim jer ljubav se to ne zove
kad nekome naređuješ i staviš mu okove,
neću da te ženim…
TAŠTA: Šta ovaj kenja?
DOBRICA (peva): Neću da te ženim jer nemaš poverenja.
Tašta opet padne.
DOBRICA (nastavlja): Neću da te ženim i trpim život ceo
to je MOJA odluka i SAM sam je doneo!
Dobrica neko vreme sluša šta mu Sandra priča – njegov izraz lica se menja od pobedničkog do preplašenog.
DOBRICA (telefonira): ŠtA? Ali odakle mi…
Dobrica pokrije rukom slušalicu, pa se obraća ostalima.
DOBRICA: Kaže da je već uplatila „Nakončetu“ i da svadbe mora biti ili da moramo da joj vratimo pare.
LEPI: Šta?
Dobrica baci telefon Lepom, sve izgleda kao da se igraju “vrućih krompirića”.
DOBRICA: Šta šta? Ti ovo rešavaj, i tako si mi dužan.
Lepi baca telefon Rubeoli.
LEPI: Ti ovo rešavaj, ti radiš za “Nakonče”.
Rubeola baca telefon Vektoru.
RUBEOLA: Ti ovo rešavaj, ti si zakazao.
Vektor baca telefon Dobrici.
VEKTOR: Ti ovo rešavaj, izabrala je tebe.
Dobrica gleda u telefon, pa u Vektora. A onda mu daje telefon.
DOBRICA (patetično): Ali ti biraš nju. A ti se pitaš!
Svi gurkaju Vektora da uzme telefon.
VEKTOR: Ne, ne, ja ne mogu… ja… ja….
Vektoru maltene uguraju ruke u telefon.
VEKTOR (telefonira): Halo, Sandra, Vektor je. Hteo sam da ti kažem tj. da te pitam, hoću reći teorijski… da li želiš da se da se udaš za mene?
Vektor neko vreme sluša šta mu Sandra priča – njegov izraz lica se menja, pa pokrije rukom slušalicu i se obraća ostalima.
VEKTOR: Kaže da smo mi samo prijatelji i da je htela mene, izabrala bi mene još pre 10 godina.
DOBRICA (uspaničeno): Pa šta ćemo sad da radimo?! Neko mora da je oženi! Odakle nam pare?!
Vektor i Dobrica pogledaju u Lepog.
LEPI: E, e, eee, čekajte, čekajte…
Vektor i Dobrica guraju Lepom telefon u ruke. Tašta se samo nakašlje. Oni se okrenu ka njoj.
TAŠTA: Kad biste mućnuli tim svojim tintarama, shvatili biste da je rekla da svadbe mora biti, a ne da mora da se uda. To znači da ne morate da tragate za mladoženjom, već za… mladom.
Svi gledaju u Taštu.
DOBRICA: A vi biste…
TAŠTA: A zašto da ne?! Šta to meni fali?
DOBRICA: Ali čekajte, sa kim…
Svi pogledaju u Rubeolu. Rubeola gestikulira da on nema veze sa tim.
TAŠTA: Ne mislite valjda da sam sa ovim izboranim?!
Izlazi Ciga u kostimu Popa od juče, malo raspojasan, kao da je tu prespavao.
DOBRICA, LEPI, VEKTOR: Đomla!
TAŠTA: Džomla. Sa Dž.
RUBEOLA (Tašti): Ali je l’ vi znate da on i nije baš stranac?
TAŠTA: A je l’ vi znate da ja baš i nisam u cvetu mladosti?
CIGA: Čta da kadžem… gde je česti, nek bude i sedmi!
LEPI: E pa onda, da ti ovaj sedmi ide ko avion!
Svi čestitaju i ljube se. Tokom songa, Rubeola uvija zavesu-venčanicu oko Tašte, Ciga muzicira na didžiriduu, Vektor i Dobrica plešu prvi ples savršeno, a Lepi posipa sve rukolom kao laticama.
SVI (pevaju): Ko kaže da ne možeš pobeći realnosti
treba ti samo malo slučajnosti
znaj da i kad život vodi u krajnosti
ishod je važan, ostalo su banalnosti.
TAŠTA (peva): Oduvek sam maštala da budem mlada,
Ako nisam dosad, zašto ne baš sada?!
I tako sve su stare ove danas mlade,
samo što na sebi mnogo manje rade.
Jer dok sam mackala lica svaki kutak,
ja sam se spremala za ovaj trenutak.
Mužu svom da konačno pogledam u lice
što dobru kontru baca spram bele venčanice.
SVI (pevaju): A sitne prevare – pa i to je za ljude!
Jer nekad stvar otriješ tek kad ti se skrije.
Ali na kraju sve uvek dobro bude.
Ako nije dobro onda to kraj nije.
DOBRICA: Sad doneo sam odluku, sad mogu sve!
VEKTOR: Sad priznao sam ljubav što traje od pre!
RUBEOLA: Sad dao sam otkaz – kod mame, bre!
LEPI: Sad dići ću kredit za lešnike!
SVI (pevaju): A sitne prevare – pa i to je za ljude!
Jer nekad stvar otriješ tek kad ti se skrije.
Ali na kraju sve uvek dobro bude.
Ako nije dobro onda to kraj nije!
Kraj
