(Priča se dešava u savremenom Beogradu. Imena koja aludiraju na grčku kulturu su romantičarski upotrebljena. Imamo želju da vratimo boju pravoj ljubavnoj priči, jer je ljubav izgubila pravo značenje.)
Gospodin visokog rasta, tršave crne kose i blagog pogleda, pričao je svoju životnu priču. Dok ga posmatram i intervjuišem, deluje mi opušteno, čak mi se čini da ta spontanost u načinu na koji sedi, razgovara, deluje preterano opušteno. Da li je moguće da čovek sa toliko zvanja i titula nije postao sujetan i gord, nadmen?
Vidim da me posmatra, smeše mu se oči, ali kulturan je i zadržava nivo pristojnosti. Ruku drži ležerno prekrštenu preko kolena, priča mirnim i opuštenim tonom, imam utisak da je ispred mene jedan zaista poseban intelekutalac.
Novinarka: Gospodine profesore, možete li mi nešto reći o tome kako ste uspeli da postanete ovako svestran pisac i intelektualac? Imam utisak da ne postoji oblast koja vas ne zanima?
Zevs: „Ne, bez lažne skromnosti, ja sam došao iz malog grada u Srbiji. Kada ideš trbuhom za kruhom, sve deluje teže. Mislim da beogradski studenti imaju sve životne pogodnosti i komfor i zato se ne trude.Treba izgoreti za svoju profesiju, kao feniks u noći, menjati se sa vremenom i menjati sebe!“
(Profesor je ustao, zapalio cigaretu, doneo zbirku pesama, privukao stolicu bliže studentkinji i seo pored nje bliže)
Zevs:“ Ne znam šta da Vam kažem, ja zadovoljstvo nalazim u saznanju da će iza mene ostati trag u večnosti. Pišem i u pisanju uživam!“ Pišete li vi poeziju draga moja? Šeretski joj se nasmejao i privukao gitaru. Da li volite da vam neko svira i recituje stihove uz gitaru? Madam?
Novinarka: „Da li biste iskreno odgovorili na pitanje, zašto je svojevremeno Andrić rekao kako su pisci bića između anđela i đavola? Mogu li da pitam šta je to đavolasto u vama ? Odmaknite se , molim vas; nepristojno ste se približili, prekinuću emisiju, zaudarate na vino?
( Zevs prinosi flašu i elegantno joj sipa šampanjac, niotkuda vadi najfinij francuski sir i postavlja na sto sa lepom čašom, sipa vino i gleda je… ) Probajte najlepše vino da vas opijem i još bolji francuski sirevi. Opustite se draga damo i pokušajte da uživate u životu, jer je ovaj život kratak… znate kako kažu, u vinu je istina.
Zevs: „Biću krajnje iskren. Pesme pišu očajnici, ljudi koji pate u ljubavi i koji su neshvaćeni. Nema među pesnicima srećnih ljubavi!“
Novinarka: „ Da li bi vam smetalo da Vam postavim jedno intimnije pitanje? U jednoj pesmi pominjete udatu ženu koja vam se jako dopala, čak smo pronašli izvore da je to stvarna žena koja je od vas tražila neku uslugu. Kako sa moralne strane gledate na tu izjavu? Da li ste stvarno bili zaljubljeni, pa je iz zanosa nastala ljubav? I šta se desilo sa tom udatom ženom? Izvinite, ali ako ste iskreni, odgovorićete. ovde vas slušaju mnoge žene, a čula sam da ste miljenik žena.
Zevs: „Uh, uh, kakvo teško pitanje. Ja sam džentlmen i identitet dame ne bih otkrivao. Šta je brak danas? Pa ja ne mogu da odolim lepim i unesrećenim ženama, ja sam tu da ih vratim u život, evo kao sad vas. Ne nemojte da se izmičete, baš mi prija vaša blizina, zračite.
(Sve više primiče stolicu i naginje se glavom nad nju, dok drži gitaru i cigaretu u ustima. )
Zevs; „Vidite,Vi me terate da ne budem džentlmen, molim Vas, nasmejao se šeretski. „U poeziji je sve nešto između, mi imamo svoje muze inspiracije. Gde ste čuli da pesnik voli ženu iz stvarnosti? Mi volimo i slavimo žensko ime. Da li znate ko je rekao Biću tvoj sluga, kraljice, baciću mač i koplje?“ Da li ste vi spremni da se zbog ljubavi odreknete svega?“
( Ustaje i kleči pred njom, čita joj neke stihove, skida šešir i sipa vino, pali cigaretu, dodiruje kosu)
Novinarka se izmiče ali joj prija šarmantni profesor, ne ume da se ponaša, crveni i ćuti… on koluta očima i samo joj dodiruje kosu… lupeta neke stihove samo tako .)
Novinarka: „ Suviše lično pitanje, a i ne znam da li sam ikad bila stvarno zaljubljena? Mislite da se odreknem novinarstva, da bih volela do kraja života? Ne Ja sam svoja, zaljubljivanje je za mene bezveze. Ja se ne predajem potpuno, plašim se… sečem vene… strašno, jednostavije je ovako bez muškaraca.!“
Zevs: Bez muškaraca! Strašno, pa vi apstinirate, zato vam nije dobro.! Ne, to nije nikako dobro za zdravlje. moramo to da promenimo.Ko se u potpunosti ne predaje u ljubavi taj ne zna šta je prava ljubav! Eto, vidite, sami ste meni odgovorili na pitanje. Znate li koji pesnik je rekao da on u ženi voli sebe sama? Da mu svaki deo tela zadrhti, iskreno ću ti reći ćuti, pusti, jer ne volim te, ne volim te draga?“ Svaki živac zatrese i napne i osećaji navale ko plima.. ja ću ti reći otrovne reči da ljubim te, a pritom ne osećam tako i ti ćeš bedna ženo, slušati rado ove reči lažne!“
Ustaje, baca se na kolena pred nju i poljubi je u ruku, odnekud izvadi ružu i pokloni joj.
Novinarka: (Evo sada sprema on za mene nezgodno pitanje, samo da bi se izvukao bez ispovedanja)
Zevs: Vi ste takođe završili književnost? Verujete li u iskrenost, ljubav do kraja života? Kako vole umetnici? Gledajte me u oči, tako dovoljno dugo, već mi nije dobro.. o kako su plave vaše divne oči, kao najlepše nebo nad morem, dubina njihova me zanosi.. Pada na pod…
Novinarka u sebi, ovaj je skroz lud, da li je padavičar ili mu nije dobro ili se glupira.
Profesore, profesore, da li ste dobro? Poliva ga vodom, on pokušava da je poljubi, ona mu lupi mali šamar, on se smeje.
Novinarka: „Teško pitanje. Mislim da su svi neiskreni i da ljubav više ne postoji, nestala je, dim je! Šta glumatate, pomislila sam da vam nije dobro, a vi se šegačite! Koliko godina imate pesniče?
Zevs: „ Moram da Vam izjavim saučešće. Znate, ko ne veruje u ljubav, on je već mrtav čovek koji hoda! Mi pesnici smo, kako ste već citirali Andrića, dobro to ste znali, mi pesnici smo anđeli i đavoli, iskrenost nam je vrlina jer iskreno kažemo, ne volimo trajno Šta je draga koleginice večnost u ljubavi? Zar Vi volite samo jednom, razočaraću se?“Ja volim i kad volim, volim od neba do zemlje, strasno, dajem sebe celog, Ljubav je tako sama i tako puna sveta, ona je svetionik i spaseni pomorci!“
( Šeta se po studiju i recituje pesmu, šeta se oko nje, ona sedi ukočena, ali popušta)
Novinarka u sebi: (Ovaj razgovor postaje sve neprijatniji, a Zevs, gospodin pesnik, zamišlja da je na sceni, da sada piše, ja treba da otvorim srce, a ja srca nemam“!
Novinarka: „Ja sam bez srca, ne verujem u ljubav, to je tako patetično reći da pesnici poznaju žensku dušu? Kako? Iskreni ste što ih lažete stihovima? Uvijete osećanje u oblandu stihova i onda? Kao ni iskrenost, ni ljubav ne postoji. Zato ona veruje njemu, bedna je žena.Setila sam se pesnika to je Rakić. Ne sviđa mi se kako ponižava ženu, ruga joj se, iskorišćava je. Koliko je ona ponizila sebe u pesmi i ljubavi. Meni se to neće desiti.
Zevs: Ha, ha, dobro je, sedi šest! Ja vam sada pričam o ljubavi i mogu u trenutku da se zaljubim, jer mi smo pesnici nepredvidljivi, da poludim za vama, napišem vam deset pesama, da vi ne znate, u noćima plačem lijem suze, ali ne smem da priđem. E, o toj platonskoj pesničkoj ljubavi govorim, kada muškarac toliko voli svoju ženu da je za nju spreman da se menja. Ja ću se zbog vas promeniti, samo da vas ubedim kako je lepše voleti, pa plakati i biti razočaran, nego nikada ne voleti. Mnogo je bolje otvoriti srce i zakovati ga za nekoga da krvari nego nikada ne osetiti pravu ljubav.“
( Dozvolite da vas pitam za ples, sami smo, ne brinite, neću vas napasti, kako vam sijaju oči. Draga moja, ples, tako, obraz uz obraz, nežno i iskreno, ovde smo sami. )
Novinarka: „ Kuvanje piletine, naziv je vaše nove zbirke pesama? Da li se varam pesniče? Pa gde je tu ljubav? Ogoljena erotika i požuda?!“ Vi niste romantičarski pesnik, više me podsećate na Bukovskog.
Zevs: „ Kako ste od tolikih pesama, baš na ovu stavili poentu? Da, voleo sam tu ženu, džentlmenski stav ne dozvoljava da je imenujem. Ali, svaki je muž danas rogonja, nema iskenih žena, niti muškaraca! Ljubav, to je trenutak spoja zvezda i komete, prasak i hlađenje. Treba što pre da eksplodirate, da bi Vas hladili, inače bez ljubavi ćete nestati u vasioni !“ Što se tiče Bukovskog, on jeste bio malo sirov, ogoljen do bola, ali je strasno voleo žene. Imaćete zadatak da pročitate Bukovskog, dopašće vam se njegovo ludilo.
( Ustaje i vadi iz svoje tašne knjigu, baš Bukovski, nesputan, divlji, neobuzdan i svoj.)
Novinarka: „Prekidam intervju, Vi ste gordi, drski i šovinista, ovo je emisija posvećena emancipovanim ženama!“ Šta sam ja sve sebi dopustila…
Umetnik – pesnik Zevs: „Volim volim, volim žene, ali one malo više vole mene, zaljubim se pet šest puta, u roku od tri minuta, Kada ja dobru žensku vidim, ja se uopšte ne postidim, priđem i kažem, biću kratak, ženska imaš strahovit batak!“
Odlazi na balkon, uzima gitaru i peva. Stavio je šešir, zapalio cigaretu i uzeo gitaru.
(Pesnik je ubrzo u studiju napravio haos, izašli su svi studenti sa predavanja da čuju pesnika-revolucionara, koji priča šta mu se hoće, nema cenzuru. U to vreme u Srbiji, vladao je Liliputanac, Picousti Aki. Svako ko bi se usudio da kritikuje vlast, bio bi osuđen na teške muke, da gleda Picoustog na televiziji dvadeset četiri sata. Pitate me kako je to moguće, jedan čovek, političar da bude na svim televizijama. Svetski mediji smatraju da tu nisu bila čista posla i da je Mister Liliputanac klonirani lik nekog Napoleona, Hitlera ili Tita. Nee, ne sklanjajte me, hoću da slobodno govorim, razvezao mi se jezik. (Na binu je skočio student prava, ovo mu je bila jedinstvena prilika da pokaže svoja znanja jer je imao čistu desetku)
Pesnik Zevs je počeo da otvara sve kabinete i poziva studente da mu se pridruže na balkonu fakulteta na svirki. Stavio je šešir, zapalio cigaretu, izvadio gitaru i seo na ivicu balkona.
Student prava;“Narode moj, skinite amove, otvorite hramove, ne dajte da vas jašu kao u Domanovićevoj Stradiji. Gotov je, još malo. Nećemo lažne diplome, slušajte umetnike i pesnike, oni su budućnost nacije! Pogledaj dom svoj anđele, skini paučinu s očiju, videćeš prizore potresne, videćeš nesrećne i bolesne, videćeš čemer smrt i jad!“
( Zajedno zagrljeni Zevs, profesor svetske književnosti i student prava pevaju i ljuljaju se, bacaju konfete na publiku)
Utrčava penzioner niotkuda. Nosi parole za Vučića, nosi šajkaču i majcu sns.
Penzioner: „Ko je tebe postavio da blatiš moga predsednika? Milošević je još na vlasti. Pesnici su izlapeli, čekaj zar ovo nije četrespeta?“ Ja sam voleo Tita, pljuni i zapevaj moja Jugoslavijo.. počinje da peva.
Baca one epolete i majicu sa sns znakom.
On mi je uzeo penziju,taj picousti… ne jednu, deset! I zatvarao nas za vreme korone! Sram ga bilo, a i on ima roditelje! ( Profesor ga grli i daje mu majicu fakulteta da obuče)
Pesnik Zevs: „Mnogo volim starije ljude, oni te tako vrate u prošlost! Dekice, evo samo za vas! Pljuni i zapevaj, moja Jugoslavijo, matero i maćeho, sudbo moja i nevero! Hej kome ne porastu zubii, hej kukavna mu mati, Jugoslavijo na noge, pjevaj nek te čuju, ko ne sluša pesmu, slušaće
oluju!“ Penzioner uzima zastavu i maše, stao je na balkon, profesor ga drži da ne padne.
Izlazi student književnosti, ljubi svoga profesora, dodaje mu cigaretu i rakiju!
Student: “To, profesore, koji ste vi lik! Sada mi nije žao što sam pao svetsku književnost deset puta!“ Ljudi, pesnici će promeniti ovu državu, političari nas vode u ambis. Sloboda, ili ništa! Sloboda ili ništa! Lobotomija, lobotomija, jedini način življenja, lobotomija, lobotomija, neću da slušam, neću, ne, ne ,ne, kriv si što postojiš, neću ,ne, ne, ne!“
Pojavljuje se niotkuda Cane:“Šta jeee Beooograđani? Frka? Umetnici hoće da vam se p…..u na vrat? E; da sam ja imao ovakve profesore, ne bi me ovaj Liliputanac ovako jahao petnaest godina! Ljudi nisu isti, ljudi nisu isti, lobotomija, lobotomija, jedini način življenja!“
Publika je u transu, skaču i pevaju sa Canetom i profesorom na bini. Vijore se zastave, studenti dolaze sa svih strana.
(Cane, profesor i student pevaju zajedno na sceni. Studio B i RTS više ne prenose vesti, studenti su izašli na ulice.)
Novinarka: „ Bože me sačuvaj i pesnika, stvarno su ludi! Pa sve je počelo kao lascivni flert pred publikom. Sada ću dobiti otkaz, šta je ovaj ludak od pesnika umislio?
Novinarka:“ Da, ne znam, sve se okrenulo odjednom. Pa počeo je da pljuje po feministkinjama! Da ćutim, e pa neću da ćutim!! Dajem otkaz, dajem otkaz!“
(Novinarka baca svoj papir sa otkazom i peva: „Ja sam žena na sve spremna, daj šta daš, daj šta daš!!! ( igra i cepa najavu, svoja dokumenta baca svuda po bini!)
Pink televizija:“Došlo je do nekog nesporazuma, skinite se s bine, ovo je naš rejon! Pink izveštava u ovoj emisiji! Ružičasta televizija sa ružičastim snovima, sanjajte samo ružičasto!
(Devojka u pink haljini, baš zgodna penje se na binu. Vrcka, gađaju je jajima, ona im se plezi)
Pinkuša: „Ne slušajte ovu matorku, dobila je otkaz pa prolupala! Ovo je pink televizija, sklonite ludog pesnika, policija!“
Pesnik Zevs :“Mala nužda jedan, a velika dva, pogledom je presekoh ko mačem, izvinite molim, pitao sam ja, pošto košta kad unutra plačem, kad unutra plačem?
Srbijo, ko zna da recituje ovde,? Hajde! Malo da ih gađamo stihovima, umesto bombama!
Srbijo probudi se!“
Studentkinja književnosti upada na binu sa deset gajbica malina, ima kokardu na glavi, krst oko vrata.
„ Eto mene, profesore, pravo sa protesta malinara. Znate li narode za koliko otkupljuju šljive i malne od seljaaaka? Sramota, pljačka, otkupljuju za stopedeset dinara, a preprodavci zarađuju hiljadu. Seljak hrani Srbiju! Dole vlada!“
Profesor joj pomaže da unese gajbice malina , zatim zajedno sa njom iste maline baca preko balkona i hrani studente. Studenti jedu maline… pevaju! Crvena reka malina preliva se preko balkona. pevaju
Studentkinja: „Kad maline budu zrele, kao suuze, devojačke, ružo rumena, devojačke i momačke!“
Pesnikinja- studentkinja: „Mene je seljačka ruka othranila, majka mi plaća studentski dom, od malina! Oj Srbijo, među stadima! Oj Srbijo! Pesmo među narodima! Kad će hajduk bune, iz tebe da grune? Kad će hajduk bune iz tebe da grune?“Malina sto pedeset, a otkupna petsto, stidi se Srbio šta si dozvolila!
( Policija se polako pojavljuje ispred Televizije Pink, u emisiji profesora Zevsa, gde je čitav ovaj haos i počeo ni iz čega. Ali reka promene se ne zaustavlja, na scenu stupa student prava)
Student prava: „Gde ste uspavani profesori? Zašto se ne pridružite svojim kolegama? Gde ste uspavana akademska elito ovoga grada? Kupuju, prodaju diplome, štancuju doktorate? Hoćete da vas leče kvazi lekari? Umri bagro, kad za drugo nisi? Penzioneri, osvestite se, pogledajte kako vas lažu! Skinite maske i amove, evo imamo podršku od jednog profesora muzike: Vi ste?“
Kad sam prvi put pao u školi, otac je ćutao, nije mi reko ni reč, al ja sam sve znao već. Da život se ne igra sa mnom, da idem ka ponoru tamnom, da moji vršnjaci su svršeni djaci, a jedino ja sam na dnu….
Profesor muzike, sa dugom kosom, više podseća na narkomana, nego na profesora, ali podrška studenata je veličanstvena! Zasipaju ga indeksima koje bacaju na njega! Nećemo lažne diplome, ori se iz publike! Siniša pali, Mali pali, mali šta nam fali, diplome smo pocepali, pocepali, iskidali, da bi tebi primer dali!“
(Pesnik – muzičar se hvata za mikrofon, mislim da je ovde opet Veštica Poezija za sve kriva jer dok pesnici nisu uzeli stvar u svoje ruke, sve je bilo normalno:)
Muzičar-profesor:“Kad sam prvi put pao u školi, otac je ćutao, nije mi reko ni reč, al ja sam sve znao već, da život se ne igra sa mnom, da idem ka ponoru tamnom, da moji vršnjaci su svršeni djaci, a jedino ja sam na dnu!“
(Polako sve počinje da liči na dobar rok koncert. Televizije svih frekvencija su došle da prenose događaj. Car nije go, car nije go, car je go! Gotovo je! Gotovo je!)
Opet pesnik Zevs, profesor od koga je sve i počelo: „ Šta je naroode? Haos od poezije? Hoćemo malo da repujemo? Da skinemo ove glavešine? Pesnik Branko MIljković bio je buntovnik, kul, ludak, faca. Jedna njegova, za laku noć!“
Poeziju će svi pisati i više neće biti straha, poeziju će svi pisati, svi će disati, svi će pisati, svi će izaći na ulice, možete li da zamislite svet u kojem će poeziju svi pisati?
Pesnik je izašao i iz protesta počeo da cepa zbirke pesama jednog renomiranog autora, čiji su se tiraži prodavali širom Pink carstva!
Profesor: „Pljuni i zapevaj! Moja Jugoslavijo! Matero i maćeho, sudbo moja i uteho! Hej kome ne porastu zubi, ej kukavna mu mati! Ovde neće opstati, ko ne nauči urlati, Jugo, Jugice!)
Pesnik Zevs: „ Pesnici, proroci, umetnici, poluanđeli poluđavoli! Branko Miljković je sve ovo predvideo! Poezija je kraljica umetnosti! “Na grobu mu je pisalo: Ubi me prejaka reč!“
Zar reči ubijaju? Ili neko iz mraka? Sloboda, ili ništa! Sloboda, ili ništa!
Stali su svi univerziteti, profesora su odveli u Lazu. Uskoro se pojavio sa Studentskog trga duh Dositeja Obradovića, kaže da je celu noć lupao štapom po Univerzitetskim vratima, ne bi li probudio uspavane studente. Pao je mrak, grmljavina je počela, odjednom, iz studentskog parka, preko puta Filološkog fakulteta, izlazi Dositej sa spomenika, živ i zdrav, od krvi i mesa. Kreće se sa onim svojim štapom i šeširom i ide pravo ka Fakultetu.
Počinje onim štapom da lupa na vrata. Otvarajte, kakav je ovo haos! Nisam ja svoju zadužbinu dao da je koriste nepismenjaci i nekakvi političari! Srbijo, stavila si amove, a ja sam vas učio da je jezik roda mog najbitniji. Ulazi medju studente. Oni trljaju oči, ne veruju svojim očima.
Dositej: Vidim propadate, a šta sam vam sve ja ostavio? Ne čuvate jezik, običaje! Profesori vi ste jedina snaga ovim studentima. Počinje da lupa štapom po balkonu. Nije bitno ko je kakve vere i jezika, po tome se ne mere ljudi, već kakvog je morala, da li je pošten, da li ljubi istinu, jezik svoj i veru!
Negde se čuje pesma Vostani Srbijo, davno si zaspala…
Odjednom, u Univerzitet ulazi još jedan gospodin sa šeširom, štapom, iz istorije, direktno. Domanović Radoje, lično. Suče brk i smeje se.
Radoje: „E, moj narode, vidim tamo ispred trga, penzioneri stoje u redu i stavljaju im žig na čelo! Kao u mojoj priči, vi prepisujete? Ili se istorija ponavlja!? Bruka
Penzioneri stoje u redu, udaraju im žig na čelo, dodaju po dvadeset evra. S druge strane ulice stoje studenti. Jedan istrčava i prilazi koloni žigosanih, viče:
Student sin: Tata, nemoj molim te, nemoj da to radiš. brukaš me. Evo ja ću da radim, neću da studiram, pomoći ću ti! Nemoj da se ponižavaš i baci te pare! Kupuju vas, prodaju i kupuju,
Domanović ulazi u kolonu i staje pred penzionere:
Zar sam ja zato pisao Stradiju? Da se istorija ponovi? Jel vas nije sramota Miloša, Obilića, Lazara? Penzioner: Ja bacam ove pare, neću više da se ponižavam.
Ljudi, nismo stoka! Vidite šta nam radi Picousti. Kupuje glasove, prodaje nas i kupuje kao stoku?
Čuje se pesma: Pogledaj dom svoj anđele, skini paučinu sa očiju, videćeš prizore potresne videćeš nesrećne i bolesne. Videćeš čemer smrt i jad!
Cela kolona penzionera stopila se sa studentima, upalili su sveće i telefone, mrak je pada kiša. pljušti, pevaju svi zajedno, na asfaltu ispred fakulteta gomila novčanica od po dvadeset evra.
Dositej i Radoje Domanović se vraćaju u mrak, nestaju.
( Nisam mogla očima da verujem šta se dešava? Da li je ovo san, ili java? Da li je ovo Srbija koja spava? Ili mi se samo čini, po mesečini? San, ili java? Izvinite, ja sam ovo objavila. Kako kaže Branko, ubiće me prejaka reč, ali imam neizdrž, muka mi je neka od ćutanja. Skinite amove, pljunite i zapevajte, pesma nas je održala! Ipak je sve bio samo san. Možda nas ovaj san opominje da se probudimo, iz mraka iz letargije, besvesti, pasivnosti, niko nam neće pomoći i spasiti Srbiju, ako se mi iznutra ne promenimo.
Odvrnula sam Dugmiće, zaigrala srećna što je noćas napisana ova luda tragikomedija o Zemlji Liliputanaca! Srbijo, probudi se! Zašto spavaš? Neko drugi će da dođe? Neće, nema, ti moraš sama! Srbijo među šljivama, Srbijo među njivama, Srbijo medju stadima, kad će hajduk bune iz tebe da grune!?!
KRAJ
