Kao što strelica na kompasu pokazuje sever i omogućuje, prema tome, dalje snalaženje u prostoru, tako i Dragoslav Dedović ima svoj kompas, kome istok određuje ne samo prostornu orijentaciju, već i vremensku antiegzistenciju. Ali, takvo opredeljenje, da pomoću unustrašnjeg istoka utvrdi svoj identitet bića u celini, obeleženo je sentimentalističkim senzibilitetom i nostalgičnim reminiscencijama. Istok je simbolička oznaka za pravac odakle dolazi svetlost, a svetlost je alhemija snova, želja da se prkosi vladajućoj kosmičkoj tmini. Spoljašnji mrak stoji poput omotača oko unutrašnjeg istoka, utamničenog sunca, pulsirajuće zavičajne čakre. Pesnik nije izbeglica samo u tuđini nego i u svojini, u svetu koji je posledica varvarizma prošlosti i beznađa budućnosti, u svetu zaraženom samoćom, prazninom i površnošću. Prolazeći kroz različita mesta (Berlin, Lišboa, Beograd, Srebrenicu,…), poetski pripovedač utvrđuje opštu dezintegraciju, od čije se zaraznosti ne može izolovati, posebno ne na Balkanu, jer je sve upleteno do nerazdvojivosti, i crkva i džamija, i ezan i crkvena zvona, bosanske ulice u Srbiji, hrvatski rok u uspomenama, ćirilica i latinica, silom iskidano a neiskidano. Sve je u ranama, ludilo se neprekidno obnavlja, i tuga nas „kao naga boginja“ jedina grli. Lirski subjekt posmatra u šta nas je transformisalo tranziciono doba: odsutni muškarci, utučene žene, ćerke – „mimikrija zapadne kulture“, sinovi u Budinom Ništa, palanka koja nagriza velegrad, „veliki lanac hipermarketa progutao je malu samoposlugu“, još uvek u Kninu zjapi sablasnošću krezubi prozor i kuća bez krova, na kiosku žvake sa zapada, domaći tabloidi i kineski bofl,… Megalomanija neprosvećenog nacionalizma stoji suprotstavljena forsiranom ispraznom kosmopolitizmu, a zapravo, sa njom čini celinu. Nisu traljave države Balkana jedine koje se takmiče u svireposti („ethinical cleaning daje prljave rezultate“); kolonijalistički duh, ljudoždersko tržište, siromaštvo i bratoubilaštvo usitnjavaju poslednje mrvice čovečanskog smisla. Oni koji su vršili stomilionsko klanje danas se užasavaju ugnjetavanja i ubijanja, a pravda se traži za unuke robovlasnika. Prevozna sredstva su puna ljudi koji u najdubljoj ćutnji kojom se odaje pošta umrloj konverzaciji putuju na posao i njihove dece sa slušalicama u ušima. „Sve se udaljilo & udaljavamo se“, kaže Dedović u pesmi How blue can you get?, a stoji u grlu, stoji tišt u duši, ta čežnja za najdaljim obalama, možda spasonosnim. Solilokvijumski nastrojen pesnik ispoveda svoje traganje za spasom u egzilu, kako je svako ostavljanje uvek oklevanje i kako svaki bojažljivi povratak u rodno mesto što podseća na rumeno, crno testo, ponovno je suočavanje sa brojnim bezodgovornim pitanjima. Na truckavom putovanju pita se zašto jednom zaista ne ode iz svog zavičaja, bestragom, i zašto, ako je napustio zemlju u kojoj je bio umoran i zabrinut, za čime onda žali. „Za prilikom da zauvijek odem iz/starog kraja da mu prije toga/sve oprostim“. Zatvoren u maternji jezik kao Gagarin u kapsulu, nalik kestenu („čekati da ti neko proždere srce“), ,,tužan zbog svakog od njih ili samo zbog nas“, Dedović glasom lirskog pustinjaka iščekuje „sunce niz sokak sa istoka“. Njegove pesme, podeljene u tri celine (Geomelanholija, Vozarenje, Terazije) arpeđski komponuju jedinstvenu muziku molitve Gospodaru milijarde sazviježđa da se sve obujmi divljenjem i oprostom. I „tek onda reci da je kraj“.
.
.
.
.
.
