.
.
A – Aida.
Sviđalo bi mi se i da nije moje ime.
.
.
B – Bowie/Barnes. Jednog volim jer ume da mi postavi pitanje, a drugog jer mi pomaže da nađem odgovore. Obojica mi nude priče iz nekih perspektiva koje su mi taman. Pri svakom susretu sa njima ja vrištim u sebi, igram, poskakujem od sreće, osećam ushićenje kao kada sam ih prvi put upoznala.
Bouvija sam otkrila pre 35 godina, a Džulijana Barnsa mi je preporučio prijatelj, scenograf Dejan Pantelić (kojem to nikad zaboravit neću. <3), pre više od 20 godina.
Pretprošle godine sam upoznala Barnesa, a sve nekako mislim da sam i Bouvija nekad negde srela.
.
.
C – Cipele.
Ja sam iz obućarske porodice i cipele su za mene više od mode ili obuvnog predmeta. Za mene je cipela i kalup i klešta i špiritus i ekseri i koža i dizajn i moj brat i baba i midžo i midžovi sinovi i alarahmetelje dedo i stara avlija, belošljiva u njoj i babina radionica, iz koje se čula šivaća mašina, lupanje čekića i sevdalinke.
Moj brat je nastavio očev zanat, pa se i danas iz radionice čuju čekići, šivaće mašine i sevdalinke. Plus Niki, koji ih peva.
.
.
Č – Čekanje
Čekanje kao aktivna radnja, umetnost pronalaženja strpljenja.
A strpljen je spašen.
.
.
Ć – Ćutati.
Izraz koji se u zapadnoj varijanti nekadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika koristio za glagol „osećati“.
Ćutim sreću, ćutim strah, ćutim ljubav, ćutim razočarenja, ćutim razdraganost duše, i nisam se ućutala.
.
.
D – Dunje.
I to posebno dunje iz sevdalinke „Sanak me mori“.
U antologiji sevdalinki „Za gradom jabuka“ izdanje sarajevskih „Dana“, 2004. – naznačeno je da ova sevdalinka potiče iz sandžačkog kraja, mada sam je volela i pre nego što sam to pročitala. Čačkalo me kako to glava boli od takve brige, zašto su dunje okolo žute a unutra ljute, ko je taj tuđin, šta vredi ostaviti zbog njega, kakva su iskušenja kad odeš u tuđinu… Dugo sam bila zabavljena ovim pitanjima i tražila se u njima, a skoro mi je sinulo da ih sve vreme sagledavam iz nametnutog ugla koji nije moj, jer, po ličnom iskustvu rada u zavičaju, moje dunje okolo ljute a unutra žute, te sam tako zaključila da ova sevdalinka sa mnom niđe veze nema.
Ali njene dunje ne prestaju da me fasciniraju, toliko da su mi postale lični simbol borbe za nezavisnu umetnost.
.
.
Đ – Đulsija.
Piće mojeg detinjstva. Latice ruže potopljene u vodi.
.
.
Dž – Džez.
Džez mi je poklon od Bowiea. Uvek me je učio najboljem!
.
.
E – Elias.
Nije jednostavno biti njegova mama, ali nije jednostavno biti ni moje dete. Rado bih ispričala koliko ga i zašto volim, ali on ne voli da se predstavlja niti voli da ga predstavljaju. Na facebook-u više ne kačim njegove fotke, ne želi to. Kaže da je to njegovo pravo i ja se slažem sa njim. Zato bez opisa moje najveće ljubavi, jer ga volim slobodom, baš kako on voli da se voli i kako ja volim da volim.
.
.
F – Fikreta.
Rasle smo zajedno kao sestre i kao drugarice. Otkad znam za sebe, znam i za nju, nemam sećanja iz detinjstva u kojoj sam sama. U njima je Fikra uvek pored, kao neki melek u insansko sure, koji me čuva i pomaže mi kada je potrebno.
I dan danas sve tako, vila moja.
.
.
G – Geni.
Fascinira me put gena. Skaču iz života u život, preskaču generacije kako im se ćefne, šetaju, daju različita iskušenja onima koji ih nose. Meni često kažu da ličim, po suncu hodila, na alarahmetelje deda Abdulaha. Pored arapskog znao je i turski, pisao je spise na oba jezika, bio je imam u džamiji, a pored toga bio je i obućar.
Sa pet godina me je naučio i naše i arapsko pismo, volela sam da ga slušam i da učim od njega. Samo što sam ja negde kod Albukerkija skrenula u pozorište.
.
.
H – Hatidža.
Majka. Ja sam uspela da se izborim da budem ono što želim i ona ima najveće zasluge za to, bez obzira što se nije slagala sa mnogim mojim odlukama. Vaspitala me je tako da imam svoje mišljenje, a znam da se mnogo puta pokajala zbog toga. Ipak, umela je dobro da se nosi sa posledicama svog vaspitanja i naučila me je da se ljubav voli slobodom, na čemu sam joj zauvek zahvalna.
Moja Hatidža, moja vila.
.
.
I – Inšala (arap. „Ako Bog da“)
Moćna rečenica stala u kratku reč. Vera u Njegovu milost. Inšala kao gramatički izraz, potencijal koji odredjuje futur. Buduće vreme koje se gradi od apsolutne Imenice, potencijala i glagola koji označava radnju – koja može a ne mora da se desi. Mini-dova za snove, koja i fonološki mnogo lepo zvuči: „Inšala.“ Mnogo lepo.
(Plus „amin“, naravno.)
.
.
J – Jezik.
Sredstvo koje nam pomaže da prenesemo ili primimo određenu informaciju.
Sadržaj informacije mi je važniji od jezika na kojem je primam.
Tačka.
.
.
K – Köln
Kada sam došla u Keln, nisam znala nemački ali to njemu nije bio nikakav problem. Ponudio mi je mir u srcu, ljubav, utehu i podršku, poklonio mi divne prijatelje, upoznala sam mu ulice, pozorišta, bioskope, gradski prevoz, parkiće za decu, pijace, (ah, ta pijaca na Wilhelmsplatz-u!), kafiće, restorane, fasade, univerzitete, bolnice, diskoteke, topole i breze…
Pomogao mi je da nađem sebe u njemu.
.
.
L – Lula.
Što volim da je zabugerim.
.
.
LJ – Ljiljana Nićiforović.
Profesorica Ljilja, koja mi je u srednjoj Ekonomskoj školi u Novom Pazaru predavala srpsko-hrvatski jezik i književnost.
Njeni časovi su za mene bili mesto na kojem se prožimaju moje ljubavi prema znanju i učitelju. Govorila bi Bodlera u originalu i igrala se priveskom na lančiću. Bila je stroga, ali pravična. Imala je stila. Za izbornu lektiru nam je davala antidramu i egzistencijalizam. Posvećeno je vodila dve sekcije: recitatorsku i literarnu. Ja sam išla na obe, sedela u prvoj klupi (ko najzagriženiji štreber), da što bolje vidim i čujem. Pisala sam njena imena po sveskama barabar sa Bowie-vim.
.
.
M – Manifest.
Kao lični proglas pravila po kojima ja stvaram. Moj Manifest je stao u jednu reč: sloboda. U umetnosti nema pripadanja političkoj partiji.
S druge strane, zadržavam svoje pravo, a i dužnost mi je, da kroz svoju umetnost izražavam i svoje političke stavove.
.
.
N – Novinarstvo.
Poziv kojem sam se odazvala kada sam zbog rata na Kosovu ostala bez pozorišta. Radio mi je spasio duh kada mi je bilo najteže, i pomogao mi da se fit vratim pozorištu, kada je za to došao trenutak. Sad se vraćam novinarstvu na WDR-u, radiju u Kelnu, na kojem postoje redakcije na nemačkom, italijanskom, španskom, turskom, srpskom/hrvatskom/bosanskom, poljskom, i još mnogim drugim jezicima.
Veoma sam ponosna što sam i ja deo te savremene Vavilonske kule.
.
.
NJ – Njiva.
Ilustracija iz slikovnice: Ljudi rade na njivi, imaju mnogo posla jer je godina rodna. Njihova tela su umorna ali su im lica srećna. Rana jesen, žito je zlatno, nebo plavo a senke okolnog drveća su duge. Društvo u pravnoj državi.
.
.
O – Ojice, naravno.
Pleteni ukras od svilenog konca za marame žena (šamije) sandžačkog kraja. Na jednoj šamiji ima oko 80 pletenih cvetića. Za jedan cvetić je potrebno oko pola sata rada, plus nekoliko sati za mrežicu na kojoj su cvetovi prišiveni.
Kad stavim šamiju na glavu to je isto kao da na glavi imam umetnički performans od dva dana.
.
.
P – Porodica/prijatelji/pozorište.
Sav moj život u te tri reči. Kako snažno slovo.
.
.
R – Roditeljstvo.
Strahovi su mi još strašniji, lepo mi je još lepše.
.
.
S– Scena.
Deo mene, kao glava, ruka, noga, mir u srcu.
.
.
Š – Šešir.
Čizma mi glavu čuva, a šešir mi stavlja tačku na vizuelno predstavljanje.
.
.
T – Turizam.
Ako smo već svi putnici, a jesmo, onda biram da svoj put kroz život prođem kao turista: pronalazim estetiku u kakvim god uslovima da se nađem.
Rado održavam to stanje duha i trudim se da ga iskoristim za opšte dobro, (kao i svaka dobra Bouvijeva pionirka J ).
.
.
U – Udo
Čovek kojeg volim Tom ljubavlju.
Plešemo još gledajući se u oči.
.
.
V – Vera.
Odrastala sam u porodici verujućih, u kojoj se Islam ogledao ne samo u poštovanju prema Allahu dž.š., već i u poštovanju prema svim ljudima i bićima koje je On stvorio, prema odgovornostima koje imamo, prema tuđem, prema nimetu/hrani, prema „ni po babu ni po stričevima“, prema istini, prema svemu što raste, što postoji, prema opštem dobru.
Prema iskušenjima, takođe, jer su i ona deo scenarija koji je napisan mnogo pre nego što smo se rodili, a koji se zove Određenje.
.
.
Z – Zidovi.
Nepoznati ili poznati. Na auto-putevima, granicama, kućama, sportskim terenima, visoki betonski zidovi, sa vratima ili bez vrata, niski zidovi od ćerpiča sa prozorima i drvenim rešetkama na njima. Zidovi od bodljikave žice.
Forme podela, jer iza zidova su ljudi.
.
.
Ž – Žene, moje žene.
Mama, sestra, prijateljice iz svakog perioda mog života, profesorice, cimerke, šefice, koleginice, komšinice, gazdarice, tetke, hala, midžovica, dajnice, sve njihove ćerke, alarehmetelje nana koju znam i alarahmetelje nane koje su umrle pre nego što sam rođena, svekrve, i jedna i druga, Eliasove vaspitačice, učiteljice…
Svaka od njih u mom srcu ima mesto koje pretvaram u dovu.
.
.
.
.
.
