Rođena u Subotici 1947. godine. Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavila petnaestak knjiga poezije i tri prozne knjige. Nagrade: Prva nagrada na Jugoslovenskom festivalu poezije mladih, Vrbas (1974); Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine (1987); nagrada za stvaralaštvo dr Ferenc Bodrogvari (1988 I 1992), nagrada Branko Miljković (2007),Nagrada subotičke Gradske biblioteke za najbolju zavičajnu knjigu (2009), Zmajeva nagrada (2012), Nagrada Stevan Pešić (2015). Pesme Marije Šimoković uvrštene su nekoliko antologija savremene poezije I prevedene na nekoliko jezika.
Šta je to reč?
Reč je hvatač zvuka. Opšteg treperenja. Zgusnute svetlosti. Kockica Sopstva koje nam postaju dostupne. Kada kažem reč uvek mislim na kontekst pesme. Ona je tu uzdignuta na pijedestal prvobitne namene – stvaranja svetova. Reč je nacrtala travu gledajući u sebe. Drveće. Prizore koji će se dogoditi. Ona ne zatvara slike u sebi već im pomaže da se otvore. Reč ne ume da izgovori samu sebe i zato se traži. Reč je moj način da se zagnjurim u najdublje. Ona je kopač zlata. Rumenilo osvita. Talas u okeanu . Vir najdublje reke. Most. Između da i ne. Između neba i zemlje. Ona je nešto za čim se traga celog života. Za onom rečju posle koje će se prirodno odvijati svitak pesme. Reč je važna koliko i rođenje jer svakoga dana počinje da trči od tebe i ti ceo život provedeš u ritmu njenog trčanja. I ako je ipak ne stigneš, put do nje i želja da je staviš u pesmu tvoja je svrha. Tvoja teleologija.
Vaše ime?
Mama je imala okrugli medaljon na lančiću na kojem je pisalo njeno ime – Marija. Lančić je bio zlatan kao i medaljon i ona nije imala čime da iskaže svoju radost mog rodjenja posle tri dana i noći poođajnih muka. Dala mi je lančić i tako sam dobila ime. Tu spada još i ona priča kako je trećeg dana lekar pozvao mog oca na dvorište, pošto se porođaj odvijao u našoj kući, i pitao ga, i sam iznuren,da odluči ko da preživi mama ili ja. Moj tata, rvač i večni borac za pravednu stvar rekao je samo : ako obe ne prežive ti iz ove kuće nećeš izaći živ. I eto, moje je ime postalo simbol za neponovljivi trenutak dolaska na svet. Ponela sam svu maminu snagu, tugu i nadahnuće sa tim imenom. I tatino poštenje, čovekoljublje i potrebu za žrtvovanjem-
Prva reč koju ste izgovorili?
To ne znam.Porodična legenda nije zabeležila taj detalj. Kažu da sam danima plakala i jedino je mogla da me umiri mesečina. Kad god bi mi pokazali mesec, ja bih se umirila. Znači, prva reč je, da sam umela da govorima bila bi – mesec.
Vaše prve igračke?
Čigra. Mogla sam satima da je vrtim. Bila je neopisiva, neponovljiva u svojim krugovima. Išla sam za njom gde god je namerila. Bila je drvena, bez ijedne šare, naprosto pravljena od suštine rasta drveta i malo mašte, preciznošću koja je udarala u glavu. Bila je glatka, neobojena, nezaptivena bojom. Bila je pravi dragulj za maštu i sa njom sam mogla da lutam po širokim prostranstvima. Svuda bi me vodilia, i ja sam vodila nju. Čini mi se jedna drugoj smo otkrivale svet.
Prve igre?
Iz Zrenjanina su dolazili Dane, Mića i Olgica. To su bila unuci Olge Marioncu koja je bila podstanar u dnu našeg dvorišta. Leto bi bilo čarolija, oni su dolazili svakog leta, i mi smo se igrali najradije indijanaca i kauboja. Ja sam uvek htela da budem indijanka. Imali smo veliko dvorište sa tri duda od kojih je na najvećem visila ljuljaška. Onaj ko je pobedio u bitkama do podneva imao je pravo da se do jedan sat ljulja. Bili smo pravedni. Kraj igre obeležavala je limunada iz jednog secesijkog bokala sa svetlo plavim cvetovima, vlasnišrtvo gospođe Olge.
Kao dete želeli ste da postanete?
Tata je imao jednu veliku, debelu knjigu koja je zvala Moj doktor. Ja sam je, uprkos zabrani, listala krišom u njihovoj spavaćoj sobi i odlučila, sa pet godina, da budem lekar. Zamišljala sam sve one nesrećne, bolesne, tužne kojima bih mogla pomoći da ponovu uhvate ravnotežu. Trajala je ta moja želja sve do sedmog razreda kada su mi prvi put vadili krv. Na pogled na venu, koji je bio hrabar i premijeran, i pogled na špric u koji ulazi crvena gusta tekućina ja sam neprimetno skliznula sa stolice. To je bilo moje prvo padanje u nesvest. Nije bilo neprijatno ali je učinilo kraj iluzijama oko izbora profesije.
Prvo slovo koje ste naučili?
Tata mi je stavio u krilo malu crnu tablu uramlejnu u drveni ram na kojem je visio kanap i na kraju njega sundjerčić. Kreda je bila glavni učitelju njegovim rukama. Prvo me je naučio da napišem reč mama. Bio je nesebičan. Dugo smo brisali i pisali dok nisam okrenula najzad slovo M pa je ispalo duplo V. Dakle W. Mogu da kažem da je to prvo slovo koje sam naučila. Ono je bilo moje slovo M.
Šta vas je rastuživalo u detinjstvu?
Odlazak mojih roditelja na posao. Tada bi kuća ostajala odveć tiha i mada sam mogla da tumaram bez neke kontrole, jer baka je bila zauzeta kućnim poslovima, i da do mile volje prelistavam debelu veliku knjigu Moj doktor, uvukla se neka mala samoća u mene koja je do popodneva, dok oni nisu stigli kući, postajala sve krupnija. Jednog od tih dana pronašla sam u tetkinom ormanu jednu rashodovanu Bibliju sa kartonskim tvrdim povezom. Mirisala je na stari papir, na neku tajanstvenu stvar koju dugo nisam mogla da odgonetnem koja je.Biblija je bila otkriće, bila je ilustrovana crtežima od kojih mi je najintrigantnija bila scena malog Mojsija u čamcu od pruća. Niko nije imao vremena da mi čita, nisam imala ni četiri godine, i ja sam sama od tih scena koje sam zaticala u velikoj, požuteloj knjizi, sastavljala moguće priče. I to je zaista bilo uzbudljivo. Na kraju sam potražila od tetke ovo blago, odnela kući i između dvoja vrata gde će kasnije biti magacin za sve moje Zabavnike, mogla sam neometano, bez spoljašnjih zvukova da živim svetove koje sam sama stvarala. Tako bih lakđe prebrodila svoje male osećaje napuštenosti koji su vremenom postajali nevažni pored mog novog otkrića.
Prvi bicikli?
Tata je radio u Fabrici bicikla Partizan. Bio je šef odeljenja za bojenje. Postao je takav stručnjak za mešanje boja da su ga na godinu dana pozvali u Koper da ih uči. No, iz toga izlazi priča da sam svoj prvi bicikl dobila kada sam napunila dve godine. Bio je trotočkaš, i vozila sam ga samo po dvorištu a uz kontrolu pomalo na ulici.Onda je stigao četvorotočkaš, dakle bicikl sa dva točka koji je na stražnjem točku imao pripojena još dva, po jedan sa obe strane. Njega sam, uz tatinu pomoć vozila i na ulici. Onda je jednog dana tata skinuo pomoćne točkove i rekao – a sad ćemo nas dvoje da pokušamo da uhvatimo razvnotežu, bez pomoći. Vozila sam pored poznatih kuća u našoj ulici, tata je držao sic, i u jednom trenutku htela sam da mu kažem da sam naučila da vozim, kad, nisam ni primetila da me je na sredini ulice pustio a ja sam sama stigla do ugla. Bila je to prva pobeda nad silom gravitacije i renutak kada sam osetila kako da sama, bez ičije pomoći uhvatim ravnotežu. Osvojila sam prostor slobode tako jednostavno.
Prva lopta?
Prva lopta kupljena je u Jugoplastici. Bila je na naduvavanje i imala je na beloj osnovi velike plave tufne. Mirisala je na plastiku, što je u ono vreme bilo čista novina, i bilo ju je lako spakovati i poneti sa sobom. Nosili smo je na more, uspeli smo malo i da se sa njom poigramo, dok je malo jači vetar nije odneo na horizont, daleko, daleko od plaže. Bilo mi je žao ali sam joj u sebi poželela bolju sreću i da je neka oštra riba usput ne probuši. Dugo smo gledali za njom, ja sam joj mahala, imala sam pet godina i verovara da će joj taj moj dugi i pruznajem bolni ispraćaj pomoći da nađe drugu loptu.
Šta je bilo najteže u školi?
Najteže u školi bio je rastanak sa društvom pred školom. Jer su svi iz mog razreda stanovali u suprotnom pravcu. Uvek sam im zavidela kada su glasno se smejući prepričavali dan, ponekad bih sačekala da zamaknu za uglom, prateći ih pogledom kao moju plastičnu loptu na plave tufne.
Učitelj?
Moj učitelj je bio Jeremija Kurbanović. Bio je to topao i plemenit lik. Sem toga bio je tamnoput i lep čovek. Imao je sina Slavka sa kojim sam se, prvi put u životu, držala za ruke u prvom osnovne dok smo sedeli u dečjem pozorištu i gledali predstavu. Ne sećam se da li je to bio Pinokio ili neka druga lutkarska predstava, ali se sećam da su nam dlanovi bili oznojani, on je čvrsto držao moju desnu ruku i ja sam osetila nešto sasvim novo u svom malom životu.
Predeli vašeg detinjstva?
Treba izazvati sliku, jer toliko divnih predela iz mog subotičkog detinjstva promiče mi pred očima na ovo Vaše pitanje – pa mislim da je najvažnija tačka bio bunar na kraju moje ulice sa kojeg smo svi nosili vodu. Bunar je bio pravi, arterski, onaj na okretanje, i vrlo često se dešavalo da bude i mesto susreta sa mojom najboljom drugaricom Valerijom koja je stanovala u istoj ulici samo sa druge strane. Dok bismo mi ispričale jedna drugoj sve novosti, voda bi se u našim kantama ugrejala a baka bi, sa rukama na bokovima, zalepljena ispred kuće, sa kapije izvikivala moje ime. Znali smo da smo premašile kvotu strpljenja, i uvek bi se našao neki dečak koji bi pomogao da dve teške kante ponesem kući. Jer, tu odmah do bunara, na uglu, bio je dućan u koji su dolazili svi iz kraja po krompir šećer, brašno, kristal šećer, hleb, mleko, kakao, sardinu, a imao je dućan i one sitne, kisele bombone koje bi nam vlasnik čika Susa davao umesto bakšiša. Ili samo onako da se zasladimo. Zatim tu je i blizu bila Dudova Šuma puna šišarki i mirisa prostranstva kojoj je gusto posađeno drveće davalo i hladovinu i mirise. Zimi bi, pored bunara koji je bio u srcu šume, istog kao moj na uglu ulice, uvek prva ljubičica pustila svoje cvetove. Išli smo da je gledamo, ne dirajući je, prosto da znamo da li je već tu. Tu se okupljao dečji svet, jer i škola je bila blizu, i čučali smo u krugu, ponekad dvostrukom,da bismo pratili njihanje latica i lišća. Jednom je jedan dečak pipnuo vodu na zemlji oko ljubičice, i uzviknnuo – topla je. Kasnije su hteli, ali nisu., tu da prave bazen sa termanolm vodom, ali ometali bi teniske terene…Zaim Palić to magično jezero sa zelenim algama i čuvenim lekovitim blatom. Sedam kilometara udaljen od Subotice. Ako nismo išli tramvajem, baka bi mog brata od strica Lasla i mene uhvatila za ruku, i peške do jezera. Tamo je bilo uvek, jer se radi o danu nedelji kada je baka sebi dozvoljava luksuz da ne robuje kućnim poslvina, više krugova nego oko ljubičica u Dudovoj šumi. Kao da se Subotica nedeljom dragovoljno preseljavala na obale jezera i svi su stizali da se okupaju, igraju, cika i vika iz detinjstva sa obale zelenog jezera još čuje se.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Mama je imala u donjem delu ormana u njihovoj spavaćoj sobi ogromnu fijoku punu ljubavnim pisama koje je dobijala. Budući da je bila zaista prelepa, tata je mrzeo tu fijoku, a ja sam, kad god bi oni odlazili na posao, sela na pod i pažljivo čitala ta pisma. Nisu mi ona bila neki uzor, već dokazi da je mama bila obožavana. I naravno, mnogo pisama sam i sama dobijala, poštar je svakodnevno donosio po desetak koverti sa raznih adresa i iz raznih gradova. Nisam imala običaj da na njih odgovaram. Tek mnogo docnije, kad sam već bila student i ozbiljno se zaljubila, počela sam da pišem ljubavna pisma. Skoro svakodnevno. Sudbina je htela da moja baka zamoli buduću suprugu mladića u kojeg sam se zaljubila, a studirao je u Beogradu, da odnese pismo na poštu adresovano na Cvijićevu ulicu u Beogradu. Ta tada još devojka je sa sestrom prolazila ispred kuće, i baka da bi mi uštedela odlazak na poštu, jednostavno je moje pismo predala prvom prolazniku koji joj se učinio kao osoba od poverenja. Obe su, dve sestre, stanovale preko puta moje Valike u istoj ulici od bunarskog ćoška prema Jasi Bari, i tada još nisu poznavale mog princa. Možda ih je, kao u kakvim dobrim komedijama, upravo koverat koji su uslužno primile, naveo na pravi trag. Šta je bilo dalje, ušlo je u porodičnu legendu.
Sećate li se danas vaše prve ljubavi?
Moja prva ljubav bio je jedan Saša iz zabavišta koji je bio toliko lep, plav, kao u knjigama iz bajki prinčevi. Imao je neki tajanstveni osmeh i kada mu je tetica u zabavištu, u koje sam, uzgred, išla čitave tri godine, dao drugu partnerkju za ples za priredbu u haljinama od krep papira, ja sam dobila prvi napad ljubomore. Zahtevala sam svog Sašu natrag.I pošto imam posle svih glavnih uloga koje sam odigrala u tom zabavištu i neki autoritet, dobila sam što sam tražila. Onda je jedan dečak kome sam pak ja bila prva ljubav sačekao Sašu na izlaztu iz zabavišta i sakriven iza žbuna poodio ga kamenom u nos. Eto, to je bila prva ljubav u zabavištu, bio je polurus polusrbin, ima danas svoje divne dečake koji jako liče na njega negdašnjeg i prelepu ženu na koju je ponosan. A dečak koji ga je gađao kamenom postao je moj suprug u odraslom životu i otac moje kćeri.
Vaš nadimak iz škole?
Ne sećam se da su mi davali u školi neki poseban nadimak. Bar nije došao u moje uši.
Šta ste čuli o vašim precima?
Da, uživala sam da pravim porodično stablo. Pošto je naša ulica nekad bila tursko groblje, dok su iskopavali bunar u dvorištu našli su kosture i tursku sablju. I ja sam, tragom dečjih fantazija, krenula da razmišljam koja bi pretkinja mogla biti sumnjiva na ljubav sa Turčinom. Ali nisam našla nikog . Moja porodica je brojala mnogo divnih ljudi. Baka sa mamine strane sa kojom smo živeli imala je desetoro braće i sestara i njihovo grananje donelo je mnogo sjajnih ljudi. Moj otac je imao dve sestre i jednog brata, i njihove su porodice bile vrlo zanimljive. Tatin brat je bio knjigovezac i pesnik. Sve su to bili ljudi od duše, a najviše sam volela mog dedu, maminog tatu, koji je imao radnju sa plavim vatima u kojoj je pravio najbolje čizme u Vojvodini. Zvao se Šandor iliti Aleksandar, bio je visok i dugačkih prstiju kao u pijaniste. Uvek je izemđu srednjeg prsta i kažiprsta imao po duguljastu žutu mrlju od nikotina, i volela sam njeov miris duvana i kože koji je nosio posle pravljenja čizama. Često bih išla u njegovu malu radnju dok sam još bila slobodna od školskih obaveza, i udisala bih miris kože koju je vešti krojio skalpelom. Imao je najlepše zelene oči i umro je u 51 godini. Tada sam imala šest godina i bio je to moj prvi susret sa smrću. Izložili su ga u vrtu sa ružama i mama je rekla da je to samo lutka,a da je deda otputovao pa ćemo ga čekati da se vrati. I ja sam zaista čekala.
Gde je otišla vaša prva plata?
Kupila sam tati jedan polovni motocikl od komšije i aparat za brijanje Braun. To su krupnije investicije. I svako je u porodici dobio poneku sitnicu.
More?
Prvo more – Kaštel Štafilić. Mama je brala listove lorbera i ujela je zmija. Toliko sam plakala, prepadnuta za nju da sam tražila da mi mesni berberin odseče dve debele kike koje su se i inače zamrsile od morske vode. I zauvek sam zamrzela lorber.
Da ste u prilici šta biste upitali Bokača?
Da li je zaista, dok je pisao Dekameron, verovao da ga će priča, umetnost spasiti od smrti?
Šta se krije u Homerovom detinjstvu?
Rana po kojoj ga je dadilja po velikom povratku prepoznala.
Šta upamtiti od Tolstoja?
Anu Karenjinu. Tu smo dobili svu složenost i ranjivost ženskog bića. Inat i pobunu i ljubav koja je, kako kaže Beme – jaka kao smrt.
Despotov ili Rešin Tucić?
Despotov, naravno. Setite se samo stiha „Pada mokri sneg“. Njegova je duhovnost bila čigrasta.
Beket ili Jonesko?
Ne bih nikada mogla da izaberem. Obojica.
Krleža?
Krležine pesme u prozi uvek su mi mnogo značile. Glembajeve sam gledala u različitim verzijama doživljavajući ih jednakim intenzitetom. Profesorica Jovanka Inić naterala me je da pročitam i knjigu – uvod u Glembajeve. Šteta što se ona slabije koristi. Ne samo po školama.
Bernhard?
Blizak mi je njegov jezik i opiranje zlu. Njegova misao koja se ne prekida u pasusima. Sve teče kao život koji se spašava umetnošću. Jer dok piše smrti nema. Njegovi slalomi o umetnosti i umetnicima dok kroz brilijantnu jezičku imaginaciju otkriva ponore ljudske psihe ostavljaju bez daha. Kao što se njegove knige čitaju u jednom dahu. Njegovo žongliranje rečima, ritam njegove rečenice, ponavljanja i neologizmi, paradoksi, sve to čini njegovu lektiru živom kao da je pisana tu pred vama, u istom trenutku dok čitate.
Crnjanski?
Crnjanski je moja velika ljubav. I prozna i poetska. On je čista magija. Ti nanosi lirike koji vas poput talasa preplavljauju u svakom njegovom tekstu opčinjavaju. Zanose. I drže u vama onu tenziju koju od literature tražite. Kada se vratio u Beograd prvi put sam ga videla u Domu omladine i slušala kako čita delove iz Romana u Londonu. To je bio veliki doživljaj! Bio je uzbuđen i ranjiv. Obasjan srećom i blagoslovima povratka . Poveo nas je na ovu jedinstvenu gozbu Mia Pavlović u čijoj smo pesničkoj radionici bili okupljeno. Ono što još pamtim iz tog jedinstvenog dana su zvezdano plave oči Crnjanskog i njegovo koturajuće r. Dok je najzad smiren u tekstu čitao odlomke iz Romana o Londonu. On je nežni filozof i njegov me je sumatraizam godinama držao. I njegovo Stražilovo.Bila sam u Fijezoli uzbuđena što je ovde poema nastajala. Obišla Toskanu sledeći njegove tragove.Lament nad Beogradom, Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću i Priče o muškom. Volela sam tu njegovu prkosnu prirodu i lirski naboj. I danas volim da uskačem u njegovu rečenicu naglavačke. I budem dugo ušuškana u njegov lirski sfumato.
Gde vam je ugodnije u danima ili noćima?
Jednako su mi ugodni, kada sam u ambijentu svoje radne sobe i dan i noć. Kad, kako bi Kundera rekao, mogu da krenem za slobodnim pokretom ruke.Tad, sledeći Platonovu misao, moja duša okrilati. I leti ka samoj esenciji. Koliko uhvati u tom letu, koliko ja uspem da prenesem u mom tkanju, uvek je pitanje trenutka nadahnuća i ispunjenja.
Zašto se ljudi zaklinju?
Da bi im se verovalo, jer uvek je laž uverljivija od istine. Svet je pun čuvara privida jer je tako lakše postojati. U sitnim lažima, trikovima, obmanama. Način da svoj život uskladimo sa nebeskim zakonima je vernost istini. Zato – kunem se – veruj mi. Govorim ti ono što jeste. Ne obmanjuj sebe. Razmisli koliko je ovo što govorim čisto poput vode na izvoru. I kako se jedino tako može biti u miru i blagoslovima.
A zašto proklinju?
Ljudi, verujem to duboko, proklinju iz nemoći. Mali je registar sredstava kojim raspolažu da bi dobili ono što žele. I onda bacaju kletvu. Ne shvatajući da su time položili oružje časne borbe i da su krenuli putem nasilja.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
U Platonovoj državi oni su služili da urede društvo. Danas oni služe da ih imamo za svaki slučaj ako dođe neko da proveri. Zakonodavac je čist jer ima zakone i propise. Verujem usklađene sa regulama zakonodavstva. Praksa je već nešto drugo. To je prazno polje puno bezopasnih strašila za ptice – paragrafa. Čije sprovođenje u život i usklađivanje sa životnim zbivanjima – niko ne nadgleda. Očekivani rezultati uvek dolaze. Nepogrešivo.
Kome verujete?
Verujem svom osećanju pravičnosti koje mi je usadio otac. Verujem u svoju intuiciju. U svoju reč u pesmi. I prozi. Verujem u knjige, baštinu koja me je odnegovala i koja me drži i danas u ovim nesigurnim vremenima. Verujem u moć umetnosti koja je nesaglediva. I pre i iznad svega – verujem u Boga.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Boš. Kada smo se prvi put sreli u Kunsthistorisches museumu u Beču on i ja postali smo nerazdvojni. Zauvek. To je bilo za mojih gimnazijskih dana. Od tada me prate njegovi prizori nadomak ludila.
Kurosava ili Bergman?
U mladim godinama to je bio Bergman. Nepobitno. Po filozofiji, po filmskom jeziku, po porukama koje je ostavljao svugde u boci. Ali kasnije ljubav prema čistoti izraza, dubokoj duhovnosti, jednostavnosti koja kazuje više od svih izraza, privolela me je Kurosavinom laganom hodu kroz suštinu. Kurosava je ona drevna mudrost koju stalno tražimo. On je daje svedeno, ostavljajući duboke tragove koji kroz ceo život vrtlože u nama.
Kako danas izgledaju zablude iz vašeg detinjstva?
Zablude ili iluzije mog detinjstva nosim i dalje sa sobom poput prtljaga u kojem je skriveno sve. I samo ja znam čega tu sve ima. A verujte mi, dobra je to poputnina. Jer šta je istina kad postoji iluzija?
Začin?
Štapić vanile i zrno kardamona. Žutilo šafrana u bakinoj nedeljnoj supi. Kolač sa makom obilato posut vanilin šećerom. Kafa sa kardamonom u jednom arapskoj restoranu u Budimpešti otkrila mi je ovaj mirisni začin. Davno je to bilo, kada sam ga probala znala sam da je to ono što sam oduvek tražila i od tada se ne razdvajamo.
64?
64 je broj ostvarenja kosmičkog jedinstva. Kao što kaže Ji Djing – čovek je veza izmedju neba i zemlje. Na mandali šahovske table gde svetlost i senka, jin i jang razmenjuju svoje tajne, uvek je sve neizvesno, mada se odvija u ciklusima. I ta potreba da igrač, ta veza izmedju neba i zemlje, ostvari svoje mogućnosti u okviru zadatih pravila – zar to nije život sam sa svim svojim čudesima, magijama i sunovratima. Za mene ova igra je nalik našem večitom poniranju u sopstvene dubine, traženju one iskre u nama koja nam daje snagu za stvaranje, naše iskošene poglede na zvezde u travi, našu ustalasalost. Šah je igra koja pokreće vrtloge, nema sedimente već je u stalnom kretanju i uzbudjenju nalik brzim, čistim vodama onim gornjim i onim donjim.
Vaši strahovi?
Bojim se za sećanja između kojih smo izgradili civilizacije. Ako njih izgubimo voljom nedefinisanih volja sveta, izgubili smo smisao sopstvenog postojanja.
Čega se stidite?
Stidim se gubitka stida u svetu kojem svedočim.
Praštate li?
Da, uvek i na svoju štetu. Ali ne umem drugačije. Jer znam da pamtiti greške, bilo svoje, bilo tuđe, znači držati u sebi trezor gneva i reči koje su nedolične. To nije ekološki.
Tražite li da vam se prašta?
Da, tražim da mi se prašta. Vremenom shvatite da postoje stvari koje su vrednije od ponosa. U ime njih uvek tražite oproštaj. Ako ste iskreni u svojem traženju, ispuniće vam se.
Čime se ponosite?
Ponosim se svojom ćerkom Jonom, sada slikarkom. Rođena je pre vremena, imala je kilogram i petnaest dekagrama. Moja baka je rekla – kao vekna hleba. Tri meseca se borila u inkubatoru za život – i evo je kako hoda i vitla po bojama, platnima, naoružana olovkama, akrilicima, tajnama. Da, veoma sam ponosna na nju.
Ko vas je razočarao?
Jedan moj dobar poznanik, psiholog, Ivan Nastović govorio je – ne treba se očarati pa se nećeš razočarati. Nisam uspela u toj veštini. Ja volim da budem očarana i sve lakše podnosim da budem razočarana. Dočekujem spremno taj status i idem dalje, neću da kasnim ni na jedan let, poznanstvo sa ljudima, decom, krajolicima jer volim da živim očarana svime onim novim i starim što je oko mene ili će biti.
Čemu uvek dajete prednost?
Istini i poeziji. Snovima i ljudskom bolu. Za te četiri stvari spremna sam ići do kraja.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Sećam se jednog trenutka u kojem sam bila bezbrižna. Imala sam oko pet godina, baka me je poslala u dućan na uglu, po so i šećer. Kad sam izišla na ulicu počela sam da skakućem u vis izovarajući – so i šećer, so i šećer. Tada sam osetila neverovatnu bezbrižnost, osećaj svemoći, bezvremenosti, pune radosti, sve to između dva skoka, koji su bivali sve viši kako sam od kuće odmicala, od svog okvira i ja sam za sva vremena zapamtila taj trenutak. I sada vam mogu odgovoriti na ovo pitanje – u toj bezbrižnosti najlepše je bilo uverenje ugrađeno valjda u tu supstancu – da će večno trajati.
Šta dalje?
U rukopisu imam zaista nepregledno brdo poezije i proze. Kad god pokušavam da sve to sredim, bar kada je poezija u pitanju, napišem novu pesmu. I tako u beskraj. Ali, radost je to. To saznanje da se iz iskre rađaju vatre. Samo tako. Zar ne?
Razgovarao Enes Halilović
