Jedne lepe nuklearne zime

LICA:

DOBRI MIKI
LOŠI ZLOJA
KRISTINA, ženska osvetnica
PACKO, crv jedan nebitni, mali rastom
Mala ptičica je lepa kao i velika, a ljiljan nije ništa gori od baobaba. A Apokalipsa
iznenada urla: Više mesa… Više plača… Više jecanja… Brzo, brzo, dok još nije kasno…
Dok još traju poslednji trenuci.
Vasilij Rozanov, Apokalipsa našeg vremena

1. U SKLONIŠTU PRIJATELJA MOG

Prazno, nuklearno sklonište, ispunjeno prastarim konzervama pasulja i kanisterima
vode.
Unutra ulaze Dobri Miki i Loši Zloja. Gledaju oko sebe, zadovoljno.
DOBRI MIKI
Ah, nuklearno sklonište.
LOŠI ZLOJA
Volim ovo smrdljivo nuklearno sklonište.
DOBRI MIKI
Znaš, Loši Zlojo, za mene ima posebnu vrednost ovo nuklearno sklonište.
LOŠI ZLOJA:
Kad život je dosadan i banalan, a takav je svaki dan, i kad poželim smrt, dođem da se
smirim u ovo nuklearno sklonište.
DOBRI MIKI
Kad god osetim da me guši moja kripling diprešn i da je imam tu mač soušl engzajiti i da
je sve nekako apsurdno (zar ne misliš?) – ja dođem u ovo nuklearno sklonište.
LOŠI ZLOJA
Iako ga ne koristimo za svrhu za koju je prvobitno izgrađeno pre nekoliko decenija,
Dobri Miki, iako je sve u redu, i ja volim ovo nuklearno sklonište.
DOBRI MIKI
Danima, nedeljama i mesecima, ti i ja se ovde sastajemo jednom nedeljno,
konzumiramo lake droge i pričamo o smislu života, i iskreno ne verujem da bismo bili
toliko intelektualni da ne konzumiramo lake droge, ti, ja i ovo nuklearno sklonište.
LOŠI ZLOJA
Čini mi se nekad da samo ovde mogu da kažem ono što mislim, ono što želim, recimo
nekad poželim da nasumičnom prolazniku razbijem glavu kao tikvu i da gledam kako
krv otiče niz ulicu u slivnik samo jer ima glupavu facu, i onda da donesem snimak toga
tebi da te sablažnjavam, ovde, u ovo nuklearno sklonište.
DOBRI MIKI:
Čini mi se nekad da samo ovde može da postoji harmonija između dva čoveka, dva
potpuno različita čoveka, iako sam ja Dobri Miki a ti si Loši Zloja, ovde postoji
harmonija, recimo ako neko od nas dvojice nije raspoložen može da ćuti a da se ovaj
drugi ne ljuti i takođe ovde nema konflikta, nema sukoba jer u suštini nema ničega, niko
ovde ne zalazi osim nas dvojice jer šta bi ovde tražili u ovom podrumu ove zgrade, a i
lake droge takođe pomažu u tome da se trpimo, sve u svemu mirno je ovde, mirno je ovo
nuklearno sklonište.
U nuklearno sklonište uleće Packo, urlajući od straha, a za njim Kristina.
KRISTINA:
Šta bežiš u rupu, pacovčino jedna, ništice, bubašvabo, iseći ću te na najsitnije komadiće.
DOBRI MIKI:
Polako, smiri se.
Kristina iz ugla podigne veliki komad polomljenog stakla.
KRISTINA:
Skloni se ili ću ti zabiti ovo u oko.
Dobri Miki se skloni u stranu, Loši Zloja posmatra sa uživanjem. Kristina priđe Packu i
uhvati ga za kragnu.
KRISTINA:
Trebalo bi uvo da ti odsečem, trebalo bi da ti napravim novi par zenica, trebalo bi da ti
uradim traheostomiju, trebalo bi da ti odsečem jezik…
LOŠI ZLOJA:
A šta je uradio?
PACKO:
Ništa… Malo sam je ispipkao u autobusu…
KRISTINA:
Sad ću ja tebi te jagodice da unakazim da ne možeš nikad više ništa i nikoga da pipkaš,
ni malo, ni najmanje. Evo, evo ide prvi prstić.
Kristina približava svoje hladno oružje, Packovim prstima, Zloja gleda fascinirano,
Miki okleva ali hoće da ih razdvoji, međutim tad se čuje zaglušujući tresak. Svi stanu.
Miki ustane i hitro zamandali vrata skloništa.
KRISTINA:
Otvori ta vrata.
DOBRI MIKI:
Stani.
Čekaju. Sve se zatrese. Zatim muk.
LOŠI ZLOJA:
Šta je to bilo?
DOBRI MIKI:
Nuklearna eksplozija, i za njom talas čiste energije koji ruši i pali sve pred sobom.
LOŠI ZLOJA:
Što bi to bilo dobro, zamisli, nuklearna katastrofa, oduvek sam želeo da se nađem u
nuklearnoj katastrofi.
KRISTINA:
Strah od nuklearne kataklizme traje još od hladnog rata i verovatno su svaki put kad se
nešto zatreslo tada ljudi mislili da je pala nuklearka i da ceo svet gori a nikad nije i zato
stvarno mislim da treba da otvoriš ta vrata.
LOŠI ZLOJA:
Ovo sklonište ima sistem ogledala, kao nuklearni durbin, u stvari više kao nuklearni
periskop, zašto ne bismo videli, lako ćemo prepoznati ako je pala nuklearna bomba?
KRISTINA:
Pogledaj.
DOBRI MIKI:
Nije li sreća što ima sistem ogledala, kao nuklearni periskop, ovo nuklearno sklonište?
LOŠI ZLOJA:
Stvarno, velika sreća. Da vidimo onda.
KRISTINA:
Pogledaj.
DOBRI MIKI:
Ali, da ne pogledamo ipak još, sačekajmo malo.
KRISTINA:
Da ti nisi kao mali udario glavom o lavabo nekoliko puta uzastopce, a onda još nekoliko
puta uzastopce, a onda još nekoliko puta uzastopce?
DOBRI MIKI:
Ako ne pogledamo, još samo malo, onda nećemo znati još malo. Razumete, to vam je
kao… Šredingerova mačka. Dok god ne pogledamo, mačka je i živa i mrtva. Odnosno,
napolju je i nuklearna katastrofa, i nije nuklearna katastrofa.
LOŠI ZLOJA:
Sad ću baš da pogledam.
DOBRI MIKI:
Zašto si takav?
LOŠI ZLOJA:
Sad ću baš da pogledam i sve ću u detalje da ti ispričam.
DOBRI MIKI:
Mučiš me, nemoj molim te, daj mi samo još jedan kratki period bezbrižnosti.
LOŠI ZLOJA:
Toliko ću da uđem u detalje da ću da te sablaznim, totalno ću da budem mimo
društvenih konvencija i empatije, biću kjut bat psajho ali bez kjut, biću kao Džoker, biću
kao anarhista, ima da ti pričam šta sve vidiš dok ne proplačeš, pičko jedna mala.
Spolja se čuje tupo udaranje o vrata.
KRISTINA:
Šta je to bilo?
DOBRI MIKI:
Niko inače ne zalazi u ovaj podrum.
LOŠI ZLOJA:
Možda je promaja.
Spolja se ponovo čuje tupo udaranje o vrata. Packo zacvili.
KRISTINA:
Packo umukni!
LOŠI ZLOJA:
(Packu)
Umukni bre jebem li te u uši klempave da te jebem!
DOBRI MIKI:
(Packu)
Gnjido jedna, zigotu jedan, nedovršena osobo.
Svi osluškuju.
DOBRI MIKI:
Niko ovde inače ne dolazi… Što znači da se sad jeste desilo nešto, čim dolaze. Što znači…
(ućuti.)
LOŠI ZLOJA:
Šta je bilo? Jesi se uplašio za svoju mamicu, za svog taticu, za svoju sestricu i svoju
porodicu?
DOBRI MIKI:
I ti bi se plašio da žive u istom gradu.
LOŠI ZLOJA:
To teško da je isti grad gde ti živiš tamo među kravama i kozama. A sad ćemo lepo da
vidimo i koliko su sprženi.
DOBRI MIKI:
Ne! Ne može! Nemoj da gledaš!
LOŠI ZLOJA:
Hoću da gledam, hoću da gledam.
DOBRI MIKI:
(bacaka se kao malo dete)
Ne može, neću, neću!
Packo, uznemiren od svađe, otvara jednu od konzervi i počinje besomučno da jede šta
god da se unutra nalazi, jede kao svinja, ili kao pacov.
LOŠI ZLOJA:
(ne miče se, gleda ga i uživa)
Hoću, hoću, i preneću ti sve i kako napolju leti pepeo tvoje keve i kako ga jedu nuklearne
bubašvabe, i kako leti pepeo tvog oca a njega jedu nuklearni pacovi, i onda bubašvabe
mutiraju pa im izrastu usta ista kao što ima tvoja keva i onda ću da gazim te bubašvabe i
usta tvoje keve ću isto da gazim da spljoštim dok ništa ne ostane a ti ćeš da gledaš i nećeš
moći oči da skloniš u stranu.
Dobri Miki plače, rida, a zatim se smiruje, i dalje plače ali je sada pribran.
DOBRI MIKI:
Hajde, idi pogledaj. Idi. Usprotivio sam ti se. Ne bojim se više.
Kristina je već neko vreme na periskopu, gleda i ćuti, ali njih dvojica to ne primete sve
do sada.
KRISTINA:
Sve je sprženo. Sve je… potpuno sprženo. Napolju je potpuna pustinja.
Dobri Miki počne ponovo da plače. Spolja se ponovo čuje lupanje.

2. NA VRATIMA DOMA SMEŠILO SE LICE

Spolja se čuje ravnomerno, ujednačeno lupanje o vrata. Kristina je na periskopu.
Ostali po sobi.
DOBRI MIKI:
A da im ipak otvorimo?
LOŠI ZLOJA:
Koliko puta ćemo kroz ovo da prolazimo?
DOBRI MIKI:
Čujete li me?
LOŠI ZLOJA:
Džabe vičeš, znaš koliko su debela ta vrata.
DOBRI MIKI:
Ali šta ako su to ljudi kojima treba pomoć?
LOŠI ZLOJA:
Šta ako, šta ako? Ako su ljudi, sigurno su ozračeni, i potencijalno su opasni po nas jer
mogu i nas da ozrače, a osim toga neće dugo poživeti. Ako nisu ljudi, onda su čudovišta,
ili je došla Smrt lično po nas, pa je bolje da ne otvorimo barem dok imamo još ovih
konzervi. Boli me zub. Baš sada, baš dok sam izgovarao ovu rečenicu, počeo je da me
boli zub.
DOBRI MIKI:
A šta ako je vojska? Šta ako pred vratima stoji četa mladih, dičnih, sveže obrijanih,
stamenih momaka, sa toplim obrocima, ćebićima, igricama, pornografijom? Došli bi da
nas spasu sigurno, pa logično je da prvo mesto na koje bi otišli jesu nuklearna skloništa.
LOŠI ZLOJA:
Miki, kako misliš da bi se materijalizovali tako brzo pred vratima? Počeli su da lupaju
nekoliko momenata posle eksplozije.
DOBRI MIKI:
(doseti se)
Možda je prvi put neko drugi lupao, a sad oni lupaju!
LOŠI ZLOJA:
Ma ti lupaš. Boli me zub, jebem ti zub i desne ti jebem.
DOBRI MIKI:
Zlajo, naša je etička i svaka druga obaveza da proverimo ko je to pred vratima, i da ga
pustimo u bezbednost ovog nuklearnog skloništa, čak i ukoliko nam to ugrožava živote,
naša je moralna obligacija kao ljudskih bića da to uradimo, jer ako to ne uradimo bolje
da se odmah mi sami ubijemo što se mene tiče, ili makar ću ja to da učinim sigurno jer
neću moći u ogledalu da se pogledam, iako bi nam to možda ugrozilo život a ja volim da
živim, da, ako im ne otvorimo vrata ja ću se sigurno ubiti, ubiću se.
LOŠI ZLOJA:
Da glasamo onda. Ko je za otvaranje vrata?
Dobri Miki podigne ruku.
LOŠI ZLOJA:
A ko je za to da vrata ostanu zatvorena?
Kristina ih ignoriše i gleda na periskop. Zloja preteće pogleda u Packa, on digne ruku.
LOŠI ZLOJA:
Eto, demokratija je odlučila, ne otvaramo vrata.
DOBRI MIKI:
A, dobro, ako je demokratija odlučila.
KRISTINA:
Predlažem da iskoristiš lim od konzerve.
DOBRI MIKI:
Za šta?
KRISTINA:
Čime ćeš da se ubiješ? Lim od konzerve ti je najlakši.
DOBRI MIKI:
A ne, neću da se ubijem, zašto bih se ubio? Narod je odlučio. Vidiš, jedna je stvar da
misliš da su drugi u moralnoj zabludi, to je jedna stvar da to misliš, ali međutim ako SVI
misle drugačije a samo ti ne, onda ZNAŠ da je problem u tebi ne u njima, jer većina je
uvek u pravu, a osim toga ko si ti da odlučuješ za dobrobit većine, da odlučuješ u njihovo
ime a oni to ne žele, to je tiranija, to je diktatura, takoreći, ja kad bih se sada ubio, bio
bih diktator. Tako je.
KRISTINA:
Mene si ubedio.
LOŠI ZLOJA:
A šta je sa tobom? Tebe ne interesuje šta će biti sa vratima.
KRISTINA:
Ne.
LOŠI ZLOJA:
Nadam se da te neće mnogo gristi savest.
KRISTINA:
Neće, ne brini.
DOBRI MIKI:
Kako možeš da budeš takva?
KRISTINA:
Ko mi kaže.
DOBRI MIKI:
Nije, ovo moje je drugo, ja sam se borio za nešto ali onda prihvatio da ipak ne mogu da
uradim nešto oko toga, ali ti, kako možeš da budeš tako neosetljiva?
KRISTINA:
Nisam neosetljiva, samo mislim na sebe. Ovaj život me je za svaki gram empatije
nagradio ponovnim šutiranjem u glavu, i ja sam sada samo naučila svoju lekciju, ništa
više.
LOŠI ZLOJA:
Zvučiš dosta racionalno za nekoga ko je hteo da iseče našeg Packa pre deset minuta.
KRISTINA:
Šta fali tome?
LOŠI ZLOJA:
Pa, mislim, nekako nije u redu.
KRISTINA:
Nije u redu?
LOŠI ZLOJA:
Da, nekako nije fer.
KRISTINA:
Mislila sam da si ti nekav sadista koji je protiv sistema?
LOŠI ZLOJA:
Jesam, nego, samo me interesuje.
KRISTINA:
Možeš svoje interesovanje da nabiješ sebi u dupe.
DOBRI MIKI:
I mene zanima što.
KRISTINA:
Eto, tako. Zašto sam htela da ga isečem – a zašto ne njega? Svakoga je neko nekada
sjebao bez razloga. Pa i mene. Tog nekog ne mogu da isečem, kasno je za to. Ali šta ima
veze. Mogu nekog drugog. Ni mene nisu sjebali jer sam to zaslužila, već sam ja trpela
tuđe frustracije, tuđe strahove i tuđe psihoze.
DOBRI MIKI:
Slušaj, to što ti se desilo… Naravno, možemo da pričamo o tome, iako mi se to iskreno
zaista ne sluša… Ko zna zašto je to dobro?
KRISTINA:
Šta misliš o tome da se ipak ubiješ? Evo, pomoći ću ti.
DOBRI MIKI:
Samo pokušavam da kažem da će to jednog dana sve poprimiti neku veličinu… Karma,
raj, već u šta veruješ…
KRISTINA:
Verujem u to da je za sve kriva matematika.
LOŠI ZLOJA:
Mnogo ti pametuješ za jednu ribu.
KRISTINA:
(ignoriše ga)
Matematika je naučila ljude da je sve u balansu. 1+1 = 2. Obe strane su u ravnoteži. Ali u
životu nije nikad tako jednostavno. Ako se neko dete rodi sa neizlečivom bolešću to nije
= 2. To je jednako sranje. I onda da bi došlo u ravnotežu izmisliš još jednu komponentu,
to je jednako sranje ali u zagradi postoji jedna skrivena mistična komponenta koje će sve
to da stavi u perspektivu, svi ćemo da jedemo govna na oblacima i u sledećem životu
ćemo da šmrčemo koku u neograničenim količinama, sve je to prilično bazična
argumentacija i ne znam što je uopšte ovde iznosim pred vama debilima, kao da držim
nekakvu ateističku tribinu za srednju školu.
PACKO:
Pecivo, pecivo… Hleb pšenični… Mesca bar malo…
LOŠI ZLOJA:
Bože, što me boli ovaj zub.

3. TI SI PRIŠLA I OD SRCA MI PRUŽILA KONZERVU PASULJA

Udarci o vrata se sada čuju sporadično i u nepravilnim razmacima, i više niko ne
obraća pažnju na njih.
LOŠI ZLOJA:
Hladno je.
DOBRI MIKI:
Jezivo je hladno.
LOŠI ZLOJA:
Znaš, malo me manje boli zub od hladnoće, ako ništa drugo.
DOBRI MIKI:
Stvarno? Baš mi je drago.
PACKO:
Pecivo, pecivo… Hleb pšenični… Mesca bar malo…
Kristina priđe Packu i ćutke mu daje konzervu pasulja. Packo malo zajeca, ali ipak
uzme da jede, jede i svaki zalogaj osoli slinama i suzama, cokće i balavi i mljacka,
svinja.
KRISTINA:
Ne znam čija je to bila genijalna ideja. Pasulj kao glavni izvor hrane u zatvorenom
prozoru sa slabom ventilacijom.
DOBRI MIKI:
A nije loš pasulj, nije, nikako. Solidan je.
LOŠI ZLOJA:
Muka mi je od pasulja. Muka mi je. I boli me zub.
KRISTINA:
Je l’ ti još uvek kul što učestvuješ u postapokaliptičnoj katastrofi, ili kako si ono već
rekao?
LOŠI ZLOJA:
Bolje ovo nego društvo, zar ne, bolje ovo nego društvo jer svi ljudi su idioti, sve škole su
zatvori, sve bolnice su mrtvačnice, sve birokratske šalter sale su ludnice, svi autobusi su
transporti gubavaca, svi hirurzi su mesari a svi mesari su lopovi i filozofi koji vole da
kenjaju o tome da li se kaže krmenadla ili kremenadla oni su završili filologiju i bavili se
etimologijom nastanka reči krmenadla i znaju sve o studijama kako slanina navodno na
isti način čini ljude zavisnim kao i kokain, ne znam iskreno što me toliko nerviraju
mesari ali tako su nadobudni jebem li im zanat krvavi da im jebem, jebem ti civilizaciju
sve su to konformisti.
KRISTINA:
Ali ne bi se bunio za jednog zubara sada, zar ne?
LOŠI ZLOJA:
Ne.
KRISTINA:
Tako sam i mislila.
LOŠI ZLOJA:
Nije fer, nije fer što se nikad ne bave ovim detaljima u filmovima, mislim barem u
filmovima koje ja gledam, o smradu, svrabu, telesnim tečnostima i bolestima. Ali ovo
ostalo… avantura, ratna strategija, preživljavanje… to je ono što ja volim. Da gledam
kako se celo društvo urušava a ja, ja stojim na rubu tog urušavanja, balansiram, i gledam
na njih kako propadaju, jer ja sam uvek živeo mimo njih, uvek sam bio crna ovca, i zato
se sada najbolje snalazim kad oni padaju, kad padaju u pakao.
KRISTINA:
A kako si gledao te filmove?
LOŠI ZLOJA:
Obično od kuće, istuširam se šamponom protiv peruti za regeneraciju bez silikona,
obrijem se petostrukim brijačem sa super žitkom kremom za brijanje dvaput, bitno je da
se izbrijem, koža mi je onda glatka.
KRISTINA:
Mhm, i šta još?
LOŠI ZLOJA:
Posle nanosim afteršejv za glatku i osetljivu kožu, i na kraju kremu na lice, kremu na
telo, i tako čist čist prekriven pomadama legnem u čist opran čaršav, beo kao sneg i
gledam kristalno jasnu crispy blue ray miramax svršavanje sliku.
DOBRI MIKI:
Sećate li se… Sećate li se kako je bio lep svet? Pre? Mislim, pre nego što se ovo sve
dogodilo?
Svi uzdišu željno, čak i Packo iako su mu puna usta, pa se malo zagrcne, možda bi i
crkao odmah tu da nije takva otporna gnjida.
LOŠI ZLOJA:
Sećam se… kako su mi deca pod prozorom urlala u mom mondenskom naselju pa nisam
mogao da spavam preko dana. Ali da njih nije bilo, sigurno bih lepo spavao.
DOBRI MIKI:
Sećam se blokova reklama na TV-u kad nekad uhvatiš film na TV-u čisto da se setiš
vremena kad si na njemu gledao filmove i serije i onda naiđeš na neki film koji onako
voliš ali kao hajde malo da gledam TV i onda posle 15 minuta cepnu jedan blok reklama
od pet minuta i odmah te pukne nostalgija.
KRISTINA:
Kad imam prehladu, popila bih tilol hot i on bi ublažio moje simptome prehlade i gripa.
LOŠI ZLOJA:
(uživa)
Još. Pričajte mi još.
DOBRI MIKI:
(imitira muzičku špicu za vesti)
LOŠI ZLOJA:
Tako je. Pričajte mi kakvo će biti vreme danas.
DOBRI MIKI:
Mestimično oblačno sa povremenim pljuskovima.
LOŠI ZLOJA:
A sutra?
KRISTINA:
Sunčano i toplo, preporučuje se povećan unos vode u organizam i izbegavanje direktnog
izlaganja suncu.
LOŠI ZLOJA:
A sutra?
DOBRI MIKI:
Povećane međunarodne tenzije, pljuštaće političke provokacije.
LOŠI ZLOJA:
(mršti se, kao da ružno sanja i pokušava da se probudi)
A sutra?
KRISTINA:
Nuklearne bombe leteće kao mušice. Kao mušice. Kao mušice.
LOŠI ZLOJA:
(smiruje se)
O indikacijama, merama opreza, i neželjenim reakcijama na lek posavetujte se sa vašim
lekarom ili farmaceutom. O indikacijama, merama opreza, i neželjenim reakcijama na
lek posavetujte se sa vašim lekarom ili farmaceutom. (odahne) Uh.
DOBRI MIKI:
Sad kad smo se malo bondovali – dobro je dok se nismo bondage-ovali, zar ne, ha-ha,
eto malo šale da razbije led – zašto ne bismo dali priliku i onom najugnjetavanijem
među nama da izrazi svoje mišljenje?
LOŠI ZLOJA:
Radite šta hoćete, ja sam sada srećan.
KRISTINA:
Ni zub te više ne boli?
LOŠI ZLOJA:
(momentalno mu se vrati bol)
Jao.
DOBRI MIKI:
Dođi, Packo. Kao što vidiš mi nismo neosetljivi. Jednom u par nedelja dajemo ti da
izraziš svoje mišljenje i svoju ličnost.
KRISTINA:
Zar nam ovo nije prvi put?
DOBRI MIKI:
Dobro, hipotetički ćemo to raditi jednom u par nedelja, samo nismo imali prilike da to
dokažemo. Ustani, Packo, slobodno.
Packo stidljivo ustaje, svinja jedna.
DOBRI MIKI:
Evo, reci nam nešto o sebi.
PACKO:
Ne znam šta da kažem.
DOBRI MIKI:
Pričaj nam o svom životu, o svom nesrećnom detinjstvu, o svojoj naludoj majci i
nasilnom ocu, o ujki koji te je maltretirao kad si bio mali, o siledžiji koji te je tukao kad
si bio u obdaništu. Je l’ razumeš Packo?
PACKO:
Mhm, mhm. (Razmišlja) Ne znam, ne znam šta da kažem.
DOBRI MIKI:
Pričaj nam o devojčici koju si ludo voleo i koja ti je slomila srce, pričaj nam o tome kako
su odbili tvoj upis u umetničku školu, ili kako si prihvatio Ženeovu religiju zla i zato si
takav, pričaj nam o tome kako te život nije mazio ili kako si to što jesi jer je to tvoj
koncept, tvoj stejtment, nekako nam opravdaj tu gadost kakva jesi, daj da te razumem,
dajmo zlikovcu ljudsko lice, nemojmo demonizovati antagonistu, svi smo mi u dubini
prosto usamljeni, neshvaćeni i nesrećni, dakle, iznad svega i pre svega, Packo, mili moj,
mišu moj, ljubavi, pričaj nam o sebi, o sebi.
PACKO:
(razmišlja)
U prvom razredu osnovne škole sam jednoj devojčici sipao oker temperu u kapuljaču pa
kad je stavila obojila joj se kosa i zvao sam je govnjoglavka.
Svi iščekuju nastavak, sa saosećajnim izrazima lica.
PACKO:
(seti se)
Jednom sam ukrao svežu ribu sa pijace i onda drkao u nju, i onda dao mami da ispeče i
da pojede sa tatom. (Razmišlja) Jednom sam štene bacio pod autobus koji je prolazio.
(Razmišlja) Ne znam šta više da kažem.
DOBRI MIKI:
Packo, ti glodaru.
LOŠI ZLOJA:
Govno jedno malo.
KRISTINA:
Izrode, polutko, crevo debelo zapetljano.
DOBRI MIKI:
Packo, damo ti priliku da nam se otvoriš, damo ti priliku da te razumemo, a ti nam
ovako uzvraćaš? Stvarno si… stvarno si… stvarno si govno jedno, stvarno si majmunčina
dlakava, jebo te pas da te jebo.
Svi šutiraju Packa, najpre iz sve snage, a onda razočarano, sa pola truda, čak ni za to
više nije dobar. Packo tužno odbaulja u svoju kućicu.
Neko spolja zalupa na vratima, sad već kao na samrtnom ropcu.
DOBRI MIKI:
Da znaš da ne razumem neke ljude, odakle im obraza, sad je vreme odmora a oni i dalje
lupaju, pa napravite pauzu i mi imamo dušu.
Ćute. Lupa ovaj ispred, i dalje, jedva, ali lupa. Dobri Miki priđe i lupa i on.
DOBRI MIKI:
Šta je, nećemo da ti otvorimo, je l’ razumeš, nećemo!!
Lupanje stane. A onda opet krene.
DOBRI MIKI:
Neverovatno.
LOŠI ZLOJA:
Au što je hladno. (gleda kroz periskop) I dalje sve isto. Jedino ovaj sneg je sve pokrio.
DOBRI MIKI:
Da, da. To je od prašine koje su digle nuklearke. Prašina zakloni sunce i eto ti zime.
Znači da ih je bilo doooosta, nuklearki. Eto zašto nema pomoći, verovatno je ceo svet
jedna pustara. Tebi su verovatno roditelji ipak pomrli, Zlajo.
LOŠI ZLOJA:
Mnogo me boli zub.
KRISTINA:
Je l’ neko za pasulj?

4. KRISTINA, KRISTINA

Kristina i Packo spavaju. Dobri Miki i Loši Zloja ih posmatraju. Budimo iskreni,
uglavnom Kristinu. Ko bi hteo da posmatra Packa ako ne mora.
DOBRI MIKI:
Padaju mi na pamet oni stihovi, mislim da ih je napisao Rembo ili Lotreamon ili neko
zvučan, oni glase „što je lepa kada spava“.
LOŠI ZLOJA:
Mislim da je to bio Lotreamon, on je imao tu jednu bodlerovsku estetiku ružnog.
DOBRI MIKI:
Jeste, skoro desadovsku, pervertiranu čak.
LOŠI ZLOJA:
Tako je, da.
DOBRI MIKI:
Nemaš više onih lakih droga, ne?
LOŠI ZLOJA:
Nema. Da ih ima, uzeo bih da olakšam bol u ovom izdajničkom, odvratnom zubu. Nema.
Osim ako ih ti nisi negde sakrio?
Dobri Miki ga pogleda ozbiljno, krenu da se smeju. Zloja se uozbilji.
LOŠI ZLOJA:
Osim ako ih ti nisi negde sakrio?
Miki se uozbilji. Ne odgovori.
LOŠI ZLOJA:
Znaš šta sam primetio. Iako nema lakih droga, ti i ja se sasvim dobro slažemo, uprkos
tome što smo dve suprotnosti, kao jin i jang, kao crno i belo, kao raj i pakao.
DOBRI MIKI:
Izvini, nisam te slušao, gledao sam u… nju.
LOŠI ZLOJA:
Ah, da… u nju.
DOBRI MIKI:
Znaš, standardi se menjaju shodno širini izbora.
LOŠI ZLOJA:
Zato se ljudi često zaljubljuju po ekskurzijama u svoje drugare, ili kasnije u životu u
svoje kolege sa posla.
DOBRI MIKI:
Sve je to stvar proporcije širine izbora i količine seksualne isfrustriranosti.
LOŠI ZLOJA:
Stvarnost se krivi shodno tome i neko koga na ulici juče ne bi pogledao danas gledaš kao
boginju kojoj bi zubima sekao nokte na nogama.
DOBRI MIKI:
Fuj, stvarno, stvarno ti takve stvari zamišljaš?
LOŠI ZLOJA:
Ne, debilu jedan. Ja sam dominantan tip. Zar si zaboravio.
(Pa se seti šta treba da uradi i udari Mikiju packu)
Eto, vidiš, sad sam ti dokazao da je to iskreno a ne psihološka fasada.
DOBRI MIKI:
U pravu si, Zlajo. Ne znam šta mi bi. Izvini što sam sumnjao u tebe.
LOŠI ZLOJA:
Nema veze, nema veze, znaš. Ti si mi kao brat.
DOBRI MIKI:
Izvini što te prekidam, ali pričali smo o Kristini.
LOŠI ZLOJA:
Ah, da. Ona…
DOBRI MIKI:
Ona…
LOŠI ZLOJA:
Ja ne znam da li je ovo onaj slučaj idealizacije o kom smo maločas diskutovali, vrlo
argumentovano ako smem da primetim, ja to ne znam ali znam da sam se smrtno
zaljubio u Kristinu.
DOBRI MIKI:
O-o.
LOŠI ZLOJA:
Šta je bilo?
DOBRI MIKI:
Stid me je da kažem.
LOŠI ZLOJA:
Hajde, blesane, pa meni možeš sve da kažeš.
DOBRI MIKI:
Stvar je u tome što… sam se i ja zaljubio u nju, i to isto smrtno.
LOŠI ZLOJA:
Ne, ozbiljno? Pa to jeste dosta ozbiljno.
DOBRI MIKI:
Mm.
LOŠI ZLOJA:
Pa kad, kako se to desilo?
DOBRI MIKI:
Pa evo ne znam baš sinoć kad je jela, pasulj čini mi se, ne znam da li se sećaš?
LOŠI ZLOJA:
Ne, nisam siguran, nije ni bitno, ali reci mi, sve mi reci, hoćeš?
DOBRI MIKI:
Pa, baš juče dok je jela pasulj pomislio sam čoveče ovo je devojka mog života.
LOŠI ZLOJA:
Tek tako?
DOBRI MIKI:
Pa dobro, razumem ja da je to malo banalno, mislim koliko mi znamo ona je i jedina
devojka koja trenutno postoji (neko lupi na vrata, ignorišu), ali ne mislim tako, ne, ja
sam osetio da čak i da ona nije jedina devojka na planeti ja bih je ipak, ja bih je ipak
voleo.
LOŠ ZLOJA:
(sanjari)
Čoveče. Ljubav je čudo, zar ne.
DOBRI MIKI:
A ti?
LOŠ ZLOJA:
Šta ja? (trgne se, uz kikot) Oh, ja, pa, slična stvar, bila se savila po konzervu, čini mi se
pasulja, ne znam da li se sećaš?…
DOBRI MIKI:
Ne znam, verovatno je bila konzerva pasulja, i?
LOŠ ZLOJA:
I ništa, pomislio sam kako bih joj skinuo pantalone i tu na sred bunkera joj iscepao
gaćice i raširio noge i sa pantalonama oko nogu je tresnuo o zid i onda je jebao tu dok
plače.
DOBRI MIKI:
Eto ti. Interesantno vidiš, drugačije razmišljamo. A jesi li zamišljao kako bi je to osvojio?
LOŠ ZLOJA:
O, da. Prvo bih uspostavio svoju diktaturu, kao Musolini recimo, Packo je već poslušan,
tebe bih maknuo, slomio bih te ili još bolje ubio, a nju bih načinio svojom robinjom,
sluškinjom, da je vodam okolo na povocu i da me gleda odozdo svojim lepim krupnim
očima i da mi služi kao igračka dok je pasulja i vazduha.
DOBRI MIKI:
Svinjo jedna, gadiš mi se.
LOŠ ZLOJA:
A ti, a ti? Jesi li ti zamišljao kako bi je to osvojio?
DOBRI MIKI:
O, da. Prvo bi ti napravio neku glupost, kao što uvek i napraviš. Onda bih ja, uz Packovu
pomoć, nju spasio u nekom ključnom trenutku od tebe, recimo mi spavamo a ti nešto
pokušavaš sa njom, ona se opire ne može da priča ali BUM, ja sam ustao dok nisi gledao,
udario sam te po glavi (gleda oko sebe) recimo konzervom pasulja, ti si pao, nisam hteo
da te ubijem ali jesam, šta ćeš, ona mi skače u zagrljaj, ljubimo se, postajem pravedni
vladar ovog bunkera, a nju bih načinio svojom kraljicom, princezom, da je vodam okolo
držeći je za ruku i da me gleda odozdo svojim lepim krupnim očima i da sluša kako joj
pričam mudre stvari i da bude ljubav mog života dok je pasulja i vazduha.
LOŠI ZLOJA:
Razumem. Jasno ti je da od sada više ne možemo da budemo prijatelji?
DOBRI MIKI:
Jasno mi je. Kao jin i jang, crno i belo. Ti i ja smo od danas smrtni neprijatelji.
LOŠI ZLOJA:
Čuvaj se svakog mog pokreta, jer može da bude poslednja stvar koju vidiš.
DOBRI MIKI:
Možda češ se iznenaditi kad vidiš da i mi dobri momci umemo da budemo loši po
potrebi.
LOŠI ZLOJA:
Otvoriću ti lobanju otvaračem za konzerve, onako sve prljavim od pasulja.
DOBRI MIKI:
Pobediću te u dvoboju i poniženog te proterati u pustinju.
LOŠI ZLOJA:
Baciću ti radioaktivnu prašinu u oči i pobediti na kvarnjaka.
DOBRI MIKI:
Poraziću te čistom čistotom svoje duše tako da ćeš sam, poražen, uzeti svoje oružje i
oduzeti sebi život. Eto.
LOŠI ZLOJA:
Postoji neke utehe u ovom raskolu, prijatelju moj. Konačno smo usmereni.
DOBRI MIKI:
Konačno imamo motiv, konačno imamo cilj, konačno znamo šta hoćemo.
LOŠI ZLOJA:
Dokazaćemo da nismo generacija besplodnih polu-pokušaja.
DOBRI MIKI:
Takva da čak i kada nešto pokuša i uspe, u najboljem slučaju to bude polu-uspeh.
LOŠI ZLOJA:
A samim tim ostaje i polu-poraz.
LOŠI ZLOJA:
Jedno.
DOBRI MIKI:
Jedno je sigurno.
LOŠI ZLOJA:
Ja sam tvoja propast.
DOBRI MIKI:
A.
LOŠI ZLOJA:
Ona.
DOBRI MIKI:
Će.
LOŠI ZLOJA:
Biti.
DOBRI MIKI:
Moja.
KRISTINA:
(budi se)
Dugo nisam ovako lepo spavala. Sanjala sam svog mačora, miris stana kada unutra
uđem, zvuk kašičice kad mešaš kafu u keramičkoj šolji, teksturu kože na vratu svog
dečka, kako miriše kad diše i kako nema nikoga, samo nas troje na celom svetu, ne, više
od toga, ništa drugo nije ni bio svet, svet je prestajao iza zaključanih vrata stana, i
sećanja su ostajala tamo, sva sećanja, i sve je bilo jednostavno, ja, dečko i mačor, ja,
dečko i mačor, bez sećanja, bez pitanja, bez krivice, bez stida, bez smisla, bez konotacije,
samo denotacija. Zbog toga je vredelo živeti. A sad toga nema.

5. DOBRA VAM NOĆ, PRIJATELJI

Zloja i Miki na suprotstavljenim stranama sobe. Packo je između njih dvojice. Zloju
zub boli više nego ikada.
LOŠI ZLOJA:
Dođi, Packo.
Packo pođe ka Zlaji.
DOBRI MIKI:
Ovamo, Packo.
Packo pođe ka Mikiju, stane neodlučno, rastrzan između dve strane, i njegova
rastrzanost i pokušaj da bude na dve strane istovremeno traju i rastu sve vreme
dozivanja, tako da nam ga skoro bude žao, ali samo skoro, jer zaslužio je to i mnogo
više od toga, izrod.
LOŠI ZLOJA:
Packo, sećaš li se ko ti je napravio kućicu u kojoj spavaš?
DOBRI MIKI:
A sećaš li se ko je pokušao da te zaštiti od Kristine kada si ovde prvi put ušao?
LOŠI ZLOJA:
A sećaš li se ko te je počeškao po tim gadnim leđima onda kada te je baš svrbelo?
DOBRI MIKI:
Sećaš se ko ti je dao svoj deo konzerve pasulja onda kad si bio baš gladan?
LOŠI ZLOJA:
Sećaš se ko neće da te išutira ako mu sad priđeš i prestaneš da se snebivaš?
DOBRI MIKI:
Ne idi kod njega, Packo, on je loš a ja sam dobar. Vidi ga. Vidiš ga kako je loš. Toliko je
loš da ima loš zub.
LOŠI ZLOJA:
(na mah izgubi samokontrolu)
Ne podsećaj me! (Smiri se) Packo, ne idi kod njega, on je slab a ja sam jak. Vidi ga. Vidiš
kako je opterećen samoanalizom i moralisanjem. Toliko je slab da nije uspeo da te zaštiti
ni od Kristine, a misliš da će moći od mene?
Packo se stropošta od trčanja tamo-amo i strahovitih napora, dahće, ruina, iscrpljen.
DOBRI MIKI:
Vidi šta si uradio. Pokvario si ga.
LOŠI ZLOJA:
To si ti uradio, ja sam ga tretirao sasvim dobro.
DOBRI MIKI:
Šteta. Znaš, on je bio deo mog strahovitog plana da te porazim i osvojim Kristinu.
LOŠI ZLOJA:
Znaš, ne bi trebalo ovo da ti govorim, ali ja sam ga dozivao na svoju stranu iz istog tog
razloga.
DOBRI MIKI:
Ništa zato. Gde je Kristina?
LOŠI ZLOJA:
Mislim da se sakrila i drka na mene.
DOBRI MIKI:
Sakrila se jer se plaši od tebe, a ja ću je zaštiti.
LOŠI ZLOJA:
Dobro, onda. Vreme je za klimaks cele ove priče.
DOBRI MIKI:
Vreme je za poentu.
Ustaju Zloja i Miki, kruže jedan oko drugog, obojica vade improvizovano hladne oružje
napravljeno od onog što su mogli da nađu.
LOŠI ZLOJA:
Dobro je. Konačno radimo nešto.
DOBRI MIKI:
Ovo je konkretno, ovo je radikalno.
LOŠI ZLOJA:
Zar ne uviđaš neku simboliku u ovome? Dva prijatelja, dva brata, poslednji i prvi ljudi.
DOBRI MIKI:
Kain i Avelj.
Kruže. Packo ih gleda prestravljeno.
LOŠI ZLOJA:
Vidiš kako kružimo, krug, simbol ponavljanja, sve se ponavlja.
DOBRI MIKI:
Čovek je osuđen uvek na jednu istu sudbinu.
Kruže. I kruže.
DOBRI MIKI:
Baš simbolično.
LOŠI ZLOJA:
Vrlo.
Kruže. Kristina se pojavljuje, nešto je promenjeno u njenom stavu. Miki i Zloja jedva
dočekaju još jedan razlog da odlože svoju bitku.
KRISTINA:
Šta to radite?
DOBRI MIKI:
Borimo se.
LOŠI ZLOJA:
Zbog tebe.
DOBRI MIKI:
Za tebe.
KRISTINA:
Dobro. Idem ja.
LOŠI ZLOJA:
Molim?
DOBRI MIKI:
Šta pričaš, Kristina, gde ćeš ti da ideš?
KRISTINA:
Napolje.
Muk. Jedino Packo napaljeno dahće na Kristinu.
DOBRI MIKI:
Ne, ne može.
KRISTINA:
Molim?
DOBRI MIKI:
Ne možeš jer… ti on ne da.
LOŠI ZLOJA:
Ja joj ne dam?
DOBRI MIKI:
Tako je.
LOŠI ZLOJA:
(prihvata)
Tako je. Jer, ja ću da te porobim, bićeš moja, ima da me slušaš kad ti kažem.
KRISTINA:
Ja razumem da vi nemate smisla ako nemate publike, ali ja ipak ne mogu više da budem
ovde.
LOŠI ZLOJA:
Ne možeš da ideš jer ti ni on ne da.
KRISTINA:
Zar ti ne glumiš nekog pozitivca?
DOBRI MIKI:
Tako je. Ja ću da te zaustavim… Jer se brinem za tebe.
KRISTINA:
Samo probajte da me zaustavite.
Kristina pođe ka vratima i otvara ih, proces traje. Miki i Zloja se gledaju, kao da
ohrabruju ovog drugog da nešto uradi.
LOŠI ZLOJA:
Šta ćeš tamo napolju? Nema pasulja, ni vode. Nema ko da te vodi.
DOBRI MIKI:
Nema ko da te štiti.
KRISTINA:
Nema veze. Znam da neću dugo preživeti. Ali ne mogu više ni ovde da sedim. Jasno je u
kom smeru stvari idu sa nama. Sve počinje da se vrti oko mene, a ja ne želim da budem
glavni lik ove priče, želim da ostanem sporedni lik, i zato idem dok nije kasno.
Mislim da ću otići da vidim sveta. Možda, Pariz. Ili Antverpen. Sve to verovatno sada
ionako izgleda isto: jedna ravna, mirna i nepregledna pustara, u kojoj niko nikoga, nikad
više, neće moći da muči. Osim toga, imam pištolj, pa mogu da se upucam ako mi sve baš
dojadi. Nosim ga od kada me je pre pet godina napao jedan muškarac u ulici, pričala bih
vam šta mi je sve radio, ali ne želim da vam dajem materijal za drkanje kasnije.
Kristina otvori vrata.
DOBRI MIKI:
’Ajde, Kristina, opusti se, šta si feminaci.
LOŠI ZLOJA:
Šta si odmah triggered, samo smo ti se malo udvarali.
KRISTINA:
Ako neko od vas pokuša da me prati, ubiću ga.
Kristina izađe, pa se vrati.
KRISTINA:
E, izgleda da ovo nisu bili ljudi pred vratima. Tu je samo jedan, i to nedavno odapeo lik.
Ovo ostalo su sve neki oglodani kosturi.
Ode.
DOBRI MIKI:
Čekaj, pa… ovo nije u redu.
LOŠI ZLOJA:
Ode naš klimaks.
DOBRI MIKI:
Misliš da je stvarno imala pištolj?
LOŠI ZLOJA:
Ma daj, odakle joj pištolj?
DOBRI MIKI:
Kao da je teško naći pištolj. Možda ga krije sve vreme?
LOŠI ZLOJA:
Izvadila bi ga sada kad je izlazila da nam preti da ga je stvarno imala.
DOBRI MIKI:
Tako je. Blefira.
PACKO:
Vidite da joj nije ni trebao pištolj za vas dvojicu.
Miki i Zloja ga pogledaju blago šokirano, ali se brzo vrate na bitnije i hitnije stvari.
DOBRI MIKI:
Blefira. Moramo da je zaustavimo. Što pre. Za njeno dobro.
LOŠI ZLOJA:
Slažem se. Za njeno dobro.
Loši Zloja i Dobri Miki izlaze. Packo se češka, njuška sebi pazuhe, prdi, srmdi, igra se
konzervama. Čuje se pucanj, pa još jedan, pa još jedan. Packo se malo obazre, pa
nastavi da se igra. U sobu upuzi Miki, držeći se za stomak koji krvari.
DOBRI MIKI:
Packo…
Packo prilazi Mikiju.
DOBRI MIKI:
Ipak se nije šalila. Ne mogu da verujem da nas je tako hladnokrvno… Kurva. Baš je
kurva, majku li joj jebem bolesnu, kurvetina, lezbejka. Sve je upropastila.
Packo dahće. Uspravlja se i kreće da preuređuje sobu i da sebi pravi tron od konzervi
pasulja.
DOBRI MIKI:
(plače)
Ubila je Zloju. Dvaput ga je upucala. I prvi put… Prvi put ga je pogodila u.. u… (jedva
izgovori od ridanja) zub. Onaj zub, znaš, što ga je boleo sve vreme? Raznela mu je ceo
deo vilice. Jadan Zloja. Drugi put je pogodila malo iznad, i to je bilo to. Sad ga barem
više ne boli. Krvarim. Packo, tamo je ormarić za prvu pomoć, daj zavoje, daj anesteziju…
Bože, dragi bože… Ima li te? Pred vratima…
(Packo izlazi)
Packo, pred vratima je tuce leševa… Na većini nema više ni grama mesa, samo kosti…
Ima i dece… Mi smo ih osudili na kanibalizam… Packo, stvarno baš mnogo krvarim, daj
mi zavoje, iskrvariću…
(Packo ulazi, i vuče mrtvog Zloju)
O, doneo si Zloju, bravo Packo… Iskrvariću… Po koju cenu smo preživeli, Packo, po koju
cenu, mi smo vladari, mi smo kraljevi, ali nad čime?
(Packo namešta Zloju uz svoj tron kao stražara)
Nad pustinjom i gomilom leševa. Nad pustinjom i gomilom leševa, Packo. A nikone želi
da bude kralj nad pustinjom i gomilom leševa, Packo. Packo, iskrvariću.
PACKO:
(uspravlja se)
Ja sam oduvek želeo da budem kralj.
(Vuče Mikija preko puta Zloje, da bude drugi stražar. Miki ostavlja krvavi trag po
podu.)
DOBRI MIKI:
Packo, šta to radiš? Muti mi se. Donesi zavoje. Brzo, brzo, dok još nije kasno… Dok još
traju poslednji trenuci.
Miki stenje i polako umire. Packo se ne obazire i završava svoj tron od konzervi
pasulja. Seda. Zadovoljan je, uspelo mu je, bubašvabi.
PACKO:
(recituje, zaneseno)
„Ja ću, eto, uzeti tvoje ruke i ostaću da stojim. I kad dođe kraj sveta, ja ću još uvek stajati
pored tebe i nikad neću otići. Znaš li ti, devojko, šta je to „svet prolazi“, a ne „mi
prolazimo“. I svet će proći, već je prošao. A ti i ja ćemo večito stajati. Zato što je
pravičnost na našoj strani. A svet je zaista nepravičan.“

KRAJ