.
.
(Aleksandar Dobrijević, Mešavinar, Lom, Beograd 2018)
.
…..Knjiga Mešavinar tek je drugi roman Aleksandra Dobrijevića (Prvi roman Potrepštine po Martinu: roman objavljen je 2009. godine.), profesora etike na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Iako se može očekivati da univerzitetski profesor filozofije i u svojim proznim delima ima mnoštvo referenci povezanih sa naučnom granom kojom se bavi, roman nije opterećen intertekstualnim elementima, koji bi otežali čitanje dela prosečnom čitaocu neupućenog u filozofiju. Delo je napisano pitkim stilom, „čita se u jednom dahu” (kako je i priređivač naglasio), ali ostavlja i mogućnost da pažljivom čitaocu pruži zadovoljstvo tumačenja teksta kao uzbudljive mreže pojmova i znakova.
…..Aleksandar Dobrijević dugim, pažljivo ispreplitanim rečenicama glavnog junaka knjige Mešavinar predstavlja kao subjekta u rascepu između socijalnih i emotivnih problema. Glavni lik ovog romana je prosvetni radnik koji se u kandidovskom lutanju poigrava sa začaranim trouglom porodica-ljubav-novac.
…..Prateći tok svesti glavnog junaka čije misli često gravitiraju na ivici sa groteskom, autor nam na nekoliko mesta postavlja žargonske odrednice koje konstituišu junaka kao raspolućenu ličnost između stvarnog i imaginarnog. U toj potrazi je ključna i junakova opsesija za neprekidnim čitanjem, tako da mu je otac pripisao izmišljeni glagol – mešavinariti: „Opet mešavinariš, jer čitanje na mene imalo uvek imalo neverovatan učinak, nikada me čitanje nije uspavljivalo, nego, naprotiv, razbuđivalo, leći sa knjigom u krevet kasno noću za mene je značilo imati neprospavanu noć…”
…..Promena prostora otvara zaplet romana – junak odlazi iz Srbije u Kanadu (kako bi posetio umirućeg strica) u trenutku kada ga njegovi nepromišljeni postupci dovode do sukoba sa društvom i okolinom. Vešto premeštanje lika kroz prostor i nemogućnost pronalaska mira u sredini u kojoj se nalazi predstavlja dobar primer onoga što Nortrop Fraj žanrovski svrstava u komediju bega, dok su likovi sa kojima se junak susreće uglavnom površno oslikani, ali ispunjavaju funkciju stvaranja začudnosti koja daje dinamiku romanu.
…..Roman obiluje egzotičnim likovima kao što su crnkinja Kendi ili pripadnici Seneka plemena, sa kojima se susrećemo tokom junakovog boravka u Kanadi. Sam glavni lik je pripadnik srednje klase kome je veliki deo mladosti protekao tokom ratova devedesetih. Iako se ovaj roman ne bi mogao striktno svrstati u korpus generacijskih romana, junak zajedno sa prijateljima Ćegom, Tucom i Serom često prolazi kroz proces krpljenja, žargonski izvedenim pojmom u značenju suočavanja sa raznoraznim životnim problemima.
…..Za refleksivnost oca skribomana (neprekidno piše knjige) i sina mešavinara zaslužni su i događaji iz junakovog detinjstva – često smenjivanje maćehi. Pored okupiranosti čitanjem, druga njegova opsesija je upravo vezana za taj odnos – opsednutost u potrazi za maćehama koje su bile važne u periodu njegovog odrastanja. Nagli prekidi odnosa oca i maćeha bolno su uticali na tok njegovog odrastanja, pa je legitimno pitanje da li je Mešavinar priča o nedovršenoj ličnosti, na koje bi možda neko psihoanalitičko tumačenje dela dalo najbolji odgovor.
…..Iako nagomilane ljubavne afere prave putanju po kojoj pratimo doživljaje protagoniste, mešavinarenje i introspektivnost uvek ga vraćaju na polazno pitanje – „Gde je moje mesto u svetu?”. Rasplet priče ovog postmodernog Čajlda Harolda ispunjava horizont očekivanja koji je autor nametnuo u celom romanu, čineći ga intrigantnim i komičnim u isto vreme.
…..Dozvoliti sebi upadanje u zamku biografizma (autor svira u jazz-fusion bendu Mangus) ne bi bila strahovita greška, ocenivši da ovaj roman nalikuje jazz albumu koji je prepun promišljenih improvizacija koje nas naposletku vraćaju na početak radnje, praveći zaokruženu celinu, a zabavan karakter ovako ukomponovanog dela zaslužuje da se još neki put pritisne dugme za Replay.
.
.
.
.
.
.
