.
.
Model šume
.
Jugovina pleše šumu.
Skladno njihanje četinara
mišolovka je za tvoje oko.
Potrebna ti je trivijalna promena.
Ulaziš kod frizera.
Izlazite ispred salona.
Pokazuješ mu kažiprstom
preciznu stepenastost šume,
govoriš mu, zbunjenom:
onako da me ošišaš.
.
.
Karta sveta
.
Jurcaju putnici.
Sve se kreće.
Čak i o drvo je
okačen ranac.
Pod tim hrastom
ležim ispresavijan,
kao karta sveta.
.
.
Na starim sankama
.
Zašto češće ne tragam
za žilom života,
s entuzijazmom kopača zlata
koji je namirisao zlatnu žilu,
pomislim i uđem u garažu.
Tamo, u ćošku,
na starim sankama,
bure s rasolom.
Odvrnem česmicu i
sipam rasol u posudu.
Na izlasku,
dok zatvaram garažna vrata,
pogled mi odleti na telefonsku žicu.
S nje padne mali beskrilni avion snega.
.
.
Magleni sobičak
.
Ideš turobnom ulicom.
U jednom trenutku
ugledaš komunalnog radnika
koji se elegantno
spušta u šaht.
Potom prođeš kroz kapsulu
magle.
Tek kasnije, u toploj,
olampljenoj sobi,
shvatiš da si neke gnjile ideje
zauvek ostavio u onom
maglenom sobičku.
.
.
Sličuge
.
Sličuge od plastične gajbe.
Odavno nisam video
da neko juri na tome,
godinama, sve dok danas
jedan dečak nije proleteo pored mene.
A zar nije veličanstveno sledeće:
nađeš gajbu i bonsekom izrežeš
dve plastične letve,
koje su malo uže od tvog stopala
i otprilike dugačke kao ono.
Krajeve letvi, s jedne strane,
potopiš u vrelu vodu
i pritisneš o dno šerpe,
kako bi se dobilo zakrivljenje.
Pustiš da se nove sličuge ohlade.
Zatim se, s tim sličugama u rukama,
popenješ na brdo.
Staneš na njih.
Duboko udahneš.
Kreneš.
Sneg zaškripi i led zapucketa.
Kažem, zar nije sjajno da
sa jedanaest ili dvanaest godina
sam samcijat napraviš nešto na čemu letiš.
.
.
.
.
.
