Kederi u Dunavu
* * *
uđem u kuću
i zatvorim je
uđem u sobu
i zatvorim je
uđem pod kožu i zatvorim je
uđem u grudi i zatvorim ih
uđem u srce i zatvorim ga
onda otvorim srce i izađem
otvorim grudi i izađem
otvorim kožu i izađem
otvorim sobu
i izađem
i otvorim kuću
i izađem
Zimsko
sneg
topli sneg
miriše
miriše na harmonike
i na mladiće
sneg mrmlja mumla
zagnjureno toplo kao beba
sneg prede kao mačka
o vrelini
i o sunčanjima
sneg drhti kao angorski zec
sa rumenim očima od drveća
zvezdani sneg
vruć i mek kao ljudsko rame
tepa i guguče na uvo
Čovek za voljenje
nosi vindjaku
sa dignutom kragnom
u očima male sijalice i trolejbusi
gleda samo svoja posla
u džepovima koščate ruke
kojima igra rukomet
uvek baš ga briga
kad mu dune čita Prusta
nikad neće biti slavan
ni morfinista
nego miran kao velika kuća
koja ne lupa gluposti
Kupačica
pojela je leto juna i jula
i ima ramena lepa
kao zrenje oplođenog jajeta
kao pas vučjak
leđa – nasunčani kamen
vruća tvrda glatka i razdisana
ima bokove lučnog mosta
i noge da ti pamet stane
kožu
što zuji dozivima leta
oprašenu sunčanim maljama
ispod nje miris riba
a u očima sliku
svog zategnutog skoka u vodu
Zrela pomorandža
radost u telu zrele pomorandže
radost u tvom telu
u koži tvoga lica
u slovu l kao belo mleko
kao tele i beba
u sjaju sjaja kojim
prelivene ti oči
ti zubi u nizu beli oko smeha
ti dozivi dugi na ulicama
ta tajna kojom tamno diše grad
u plaveti po kojoj Zemlja
radosno se okreće
Iščekivanje
sedimo
danas lepo vreme
a zamislite juče
onolika kiša
one lapavice
na pivu je spala pena
na zavese je pala noć
na satu je prošla godina
zvezdom je minulo stoleće
mi sedimo
danas lepo vreme
a zamislite juče
onolika kiša
one lapavice
na pivu je spala pena
na nas je pala zemlja
pod njom sedimo
danas lepa kiša
a zamislite juče
onoliko vremena
Koncentracija
Mozak zašiljen u visoku piramidu. Na vrhu
molekuli zbijeni do krajnjih granica, samo
što se ne poguše.
Tanki hiperosetljivi šiljak dodiruje
problem postrojene kao ličinke.
Pronalazak rešenja — zaslepljujuća bura
električnog pražnjenja. Kao da se vidi na hiljade
svetlosnih godina unaokolo.
Komorna glazbica
bronzani Buda tibetanski
i katolička Gospa s Isusom od obojenog drveta
i Bogorodica pravoslavna u sedefu
i Kveclkoatl od terakote prekolumbovski
i kineski Duh kuhinje na hartiji od riže
i hinduistički Ganeš slonoglavi
i makonda iz Nigerije u tikovini
i Heraklo helenski i Ra egipatski
na gemi i na razglednici
i ja
šapućemo molitve u mojoj dnevnoj sobi
u ime poludelih plemena iza prozora
što u buci i besu istrebljuju se
sasvim ista samo malo drugačija
Beograd 1993.
Trinaest crnih mačaka u petak
Bože, pomozi da na putu nađem dinar
koji će mi doneti bogatstvo i sreću,
jer, jeste, verujem u Tebe,
ali i u kafene crteže
u prevrnutoj pa prekrštenoj šoljici.
Kad god su mi, Gospode, predvideli put,
putovala sam,
pa makar od Altine do Višnjičke Banje,
a to jeste putovanje, skoro dva sata,
priznaj, Svevišnji, koji sve najbolje znaš.
A ti, slatka moja,
kucni u drvo da me ne urekneš
drži mi palčeve da položim
iz kuće izbaci kaktuse da ne samuješ
i ne sedaj na ćošak od stola,
nikad se nećeš udati.
I pazi na promaju!
bolje razbij glavu nego ogledalo
i ne prosipaj so po stolu
nego beri srećnu detelinu,
onu sa četiri lista.
I zatvori se u kuću u petak trinaestog
da te gradom ne potera baksuz,
bezubi brkajlo sa nožem u ustima.
Crna mačka ako ti pređe put
stani, pusti nekog pre tebe,
boli te štikla, nek nagrabusi
kad ne pazi.
Ako nešto prišivaju na tebi
drži komad konca u ustima,
a kada ti se konac pri šiću zaveže,
srećna si, ponosićeš se.
Samo pazi da te ne uvati promaja!
Kad štucneš znači pominju te,
nadaj se po dobru a ne po zlu.
A kad student krene na ispit,
majka obavezno da prospe vodu za njim.
Ako naopako obučeš majicu
to neko ne može da živi bez tebe,
a kad su ti slučajno i gaće naopako,
raduj se, imaćeš sreće.
Samo da te ne ščepa promaja.
Ne zviždi u kući da ne nagrnu miševi
i pacovi, gadne izelice.
Njima ni promaja ne mož’ nauditi.
Hleb nikada da ne stoji naopako
da te ne bije nevolja
i ne ostavljaj tašnu na patosu
jer ćeš bez para ostanuti:
i ono jada što si skunatrila
raščiniće ti se u džepovima
kao cedevita u čaši vode.
Ali ako te zasvrbi levi dlan,
eto tebi novci pod pokrovci
iznenada,
ko da su ti sipali penu
usred šoljice kafe.
Koga svrbi desni dlan
pare će uludo proarčiti,
a ako krećeš na put
pa si nešto zaboravila u kući
ne vraćaj se ni za živu glavu.
Mogu te na drumu spopasti razbojnici
sa heklerom o ramenu i čarapom na glavi
staviće ti lisice na ruke,
prodaće te u belo roblje,
završićeš u kupleraju u Holandiji,
sedeti u izlogu gola,
ima da te uvati promaja!
Ako si muško možeš proći još gore:
u svim avionima što su popadali
sedeo je bar jedan koji se vraćao
u stan pred put izazivajući sudbinu.
Tri puta pljuni kad je dete lepo
i reci joooj, kako je ružno nikakvo,
što da ga urekneš
šta ti je skrivio
krupnooki anđelak sa loknama?
Ako je ružno, pu! pu! pljuni,
da ne staješ roditeljima na muku.
I ne kupuj ni za živu glavu
ništa za dete pre no se rodi,
može ostati u stomaku dovek
i tu cmizdriti
griz razbacivati
harmoniku svirati
gledati televiziju
igrati tenis
slati esemesove
đipati na muziku s tranzistora
ko zna čega se sve neće setiti
to lenjo al’ nedužno spadalo,
a ti si onaj što ga je natociljao!
I šta sirota majka da mu kaže
kada joj nevestu
dovede u stomak?
Pa osnuju domaćinstvo,
pa izrode dečicu?
Ima da ćuti i trpi,
jer majka je majka, zna se.
Ima da se smeška i igra na svadbi,
potajno srećna što ne mora
da ljubi snajku u obraze.
Znači, pomozi sebi i drugima,
pa će nam svima sâm naš Gospod pomoći
ako uspe da izvrda promaju.
Pesma o kćeri i zastavi
moja pametna i lepa kćer
sva od svetlosti i očiju očiju
ona što govori engleski i francuski
a učila je i klavir i baletske veštine
sreće u vojnom bloku novobeogradskom
izgaženu u blatne kraste obraslu
zastavu zemlje u kojoj se rodila
naš barjak istican za velike praznike
što lepršao je kroz sve njene čitanke
i pere rane umirućoj zastavi
belim ručicama u mnogo voda
i čistu je i brižno isavijanu
polaže među svile i svečarske stolnjake
ne napuštam ja svoju zemlju
moja je zemlja napustila mene
govori naša mlada kćer
i visoko podiže uvređeno čelo
i hrabro guta nerođene suze
i kupuje crnu kartu za beli svet
i odleće nam zauvek
1992.
Čaše pobednice
ove kristalne čaše za vino
što kao kederi u utišanom Dunavu
svetlucaju i trepere u mojoj kuhinji
i na dugim i vitkim nogama
liče mi na šest pospanih roda
koje glave kriju pod krilima
iste su ko nove neokrnjene
kao kad su mi ih prijatelji poklonili
mladi i obasjani iščekivanjima
pre više od četiri decenije
ona sva obla beloputa zaljubljena
i on nemiran vižljast brzorek
i ja njihova najbolja drugarica
smatrali smo da ćemo večno živeti
a tim čašama je – pogrešno smo mislili –
pisano da ih u veselju polupamo
ali kristalne su najbolje prošle
jer evo stoje cele nečuknute
svim svojim bićem prkoseći
samoj pomisli na prolaznost
a darodavci već su preminuli
i sve njihove nade zgasle utuljene
vuku se po ništavilu bedne beskućnice
i ja što im se na daru zahvaljujem
prepadnuta odustajem od pomisli
na to kako sada izgledaju
zato što znam kome zvono zvoni
