.
.
Senka malog čoveka
.
Poslepodne, žega.
Jedan za drugim
dva čoveka hodaju,
možda razmišljaju.
Ne znam gde idu
i da li se poznaju,
ni da li tek slučajno
onaj drugi čovek
hodajući
ponekad nagazi
dugu senku
malog čoveka pred sobom.
.
.
Zamršeno drvo
.
Na kraju velike šume
jedno drvo je palo
i nije se dogodilo ništa.
.
Nije podelilo šumu na dva dela,
ni preseklo put ljudima i životinjama,
a šumske ptice jednako su nastavile
sletati na susedne krošnje.
.
Kada bi znala ta šuma
koliko je mojih reči uzalud palo,
primila bi me
u svoju zamršenost,
kao još jedno jednako drvo.
.
.
Prizor na horizontu
.
Na zemlju pada neka čudna svetlost.
Tako me neposredno gledaju
stvari koje nestaju.
Na vestima javljaju: umire Mrtvo more,
a ja trunim vodu iz koje bih da pijem
i osećam kako svakoj vodi u nama
preti pustinja.
Dok sa police Paustovski šapuće
Živite onako kako ste počeli,
u daljini,
na trenutak samo,
ukazuješ se na horizontu
kao prizor koji bi mogao biti
i blizu
i daleko.
.
.
Ne možeš
.
– Ne možeš predvideti stvari – kažeš mi –
ne možeš znati ni ko bi u ovom trenutku
na ova vrata mogao ući,
ali možeš učiniti život podnošljivijim.
Ležiš obučen u kadi,
ali gledaš me neposredno.
Govoriš – predaj mi se tamo
gde orlovi kruže iznad naših glava
i gde se krda veprova i gnua
opasno bliže…
– Ne mogu predvideti stvari, ali znam
da na ova vrata već odavno niko drugi ne dolazi,
iako govorim stalno:
izvolite, uđite, poslužite se onim čega nema,
fetiši su odavno evoluirali…
u ovoj kući pri ulasku se oblači,
a na odlasku odlažete svoje stvari.
Ležiš u kadi, obučen,
zaranjaš glavu u odsustvo vode,
kažeš mi – odvešću te u zemlju
gde muškarci kao znak muškosti
velove preko usta nose
braneći se od duhova zlih.
Svojim oružjem mogu se odbraniti od drugih,
ali ne i od Drugosti,
posluži ih svojom tajanstvenošću,
naše živote učini podnošljivijim.
– Ne mogu ja predvideti stvari,
ne mogu ti se predati pred orlovima i gnuima,
ne mogu se naoružanim muškarcima prikazati,
ali mogu ti, dok obučen ležiš u kadi,
pridržati šešir i ponuditi čašu limunove vode,
a onda ispratiti polako…
Premda navraćaš dugo i često
ne možeš znati šta ova,
šta nečija vrata
zatvaraju…
.
.
Kišnica sa Fadži vulkana
.
Da li si sada negde na severu,
da li još uvek kao nekad
ne veruješ ni slici ni prozoru
pa izlaziš rano, pažljivo paleći cigaretu
da ne pokreneš još neki načet led?
.
Ovde je sve kao nekad.
Nosim papuče u boji modrice,
pijem kišnicu sa Fidži vulkana
a onda odletim daleko
.
da bih se negde, u nekom
nepoznatom gradu,
na mermernim ramenima
nekog neznanog junaka
odmorila kao golub,
znajući o njemu koliko i o sebi
a onda odletela dalje.
.
Sve je ovde još kao nekad,
govorim „duh“, a beležim „dûg“,
„pramajku Evu“ čitam kao „pramajsku“,
liznem desni kažiprst,
pa stranu pomerim levom rukom…
.
Još uvek oblaci u mojoj sobi
zaklanjaju prozore,
a podne dočekam uvek na istom mestu,
smejući se glasno hodnicima solitera.
„Tiho“, kaže mi ona stara Ja, „možda neko
još uvek spava“.
„Glasno!“, pojaviš se niotkuda, „toga nemoj
ni da bûde!“
.
.
Nedeljivost
.
Odlazim mu, onako kako se odlazi
u potragu za krivicom.
Poslednja ulazim u bus,
sednem na ona mesta
okrenuta suprotno pravcu kretanja.
.
Odlazim mu leđima,
licem okrenuta onome što ostaje za mnom,
onome što jeste moja stvarnost.
.
Odlazim mu leđima,
kao da smo već prošli, završeni,
iako duboko trenutni
duboko ostajemo u sadašnjosti.
.
Ponekad, ležeći pored njega,
sanjam isti san: pramen kose, prav,
pada sa mene. Nosim ga do reke,
puštam ga niz vodu. Gledam kako odlazi,
ali ostaje mi u rukama. Uvijam ga oko prsta
dok se ne oblikuje u loknu. Ali vlažan je
i uporno se ispravlja.
Onda se probudim.
.
Uveče se vraćam kasno
u svoj dom sa dva dvorišta.
Sa mužem delim večeru, krevet i jabuku,
ali svako svoju tišinu odnosi u svoje dvorište
puštajući da mu noć ulazi kroz oči.
Tamo razmišljamo:
.
ja o tome kako je tišina nedeljiva,
a usne probirljive.
On ko zna o čemu.
.
.
.
.
.
