.
.
.
…..Petar Matović rođen je 1978, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija, pesme su mu prevedene na više jezika. Objavio je tri zbirke pesama: Kamerni komadi, Koferi Džima Džarmuša (izdanja na drugim jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013), Odakle dolaze dabrovi (2013) i Iz srećne republike (2017). Dobitnik je stipendija Gaude Polonia 2013 Ministarstva kulture Republike Polјske, Baltičkog centra za pisce i prevodioce (Vizbi, Švedska, 2015), Traduki (Split, 2016), Kultukontakt (Beč, 2017) i Q21 (Beč, 2017).
.
.
…..Vaša omiljena igra u detinjstvu?
.
…..Između dve vatre.
.
.
…..Sport Billy ili Hi-men?
.
…..Štrumfovi. Nedeljom u 19h. To je tih petnaest minuta koje se čekalo tokom cele nedelje. Bilo je lepo imati tako iskrenu radost za malim užicima. Mislim da danas nedostaje upravo to. Čini mi se da odraslo doba počinje onda kada se proticanje vremena meri kalendarom, a ne željenim događajima.
.
.
…..Zagor ili Blek Stena?
…..Marti Misterija i Alan Ford. Fantazija i ironija, borba sa nepoznatim/skrivenim neprijateljima me je oduvek više privlačila, nudila je nešto iza neposrednog opažanja, a kako se naknadno ispostavilo odnosilo se na neposredno okruženje.
.
.
…..Šta ste mislili, ko je jači Tarzan ili Bruce Lee?
…..Nisam mislio. Tarzan je bio jači jer sam prvo gledao crtani film o njemu. A on je znao i „nemušti jezik‟, imao je više raznolikih prijatelja, te je u komunikaciji bio i raznovrsniji.
.
.
…..Šta je najveća zabluda iz Vašeg detinjstva?
…..Da nisam drugačiji.
.
.
…..Da li su Vas tukli, kod kuće, u školi, na ulici?
…..Samo kod kuće. Ali to je tada bilo uobičajeno i smatralo se odlikom brige roditelja. Nekada smo u školi upoređivali masnice od kuća. I samo jednom me je pretukao nastavnik u osnovnoj školi, greškom, bilo je u petom razredu. Sedam dana nisam išao na nastavu. Tadašnji direktor je rekao da bi trebalo da imamo razumevanja zbog njegovih porodičnih problema.
.
.
…..Ko Vas je kinjio? Zbog čega? Kako ste to podnosili?
…..Najviše sam bio kinjen od ̶ samog sebe. Mislim da čovek može da bude povređen nekom situacijom ili od nekog drugog samo jednom. Nakon toga neprestanim pomislima povređujemo se, kinjimo ̶ iznova!
.
.
…..Želeli ste da budete?
…..Đubretar. Mislim da je taj higijeničarski odnos prema okruženju izrazito deficitaran.
.
…..Omiljena bajka?
…..Zlatna jabuka i devet paunica.
.
.
…..Koje priče su dominirale u Vašoj kući?
…..Narodne epske pesme. Sećam se komšije Radisava koji je znao gotovo celu epiku napamet, i šaljive pesme, što znači i makar pola Crvenog bana. Ali, njegova interpetacija epike, naročito etičkog momenta, dijametralno se razlikuje od ove koja se bespoštedno zloupotrebljava u savremenom kontekstu.
.
.
…..Najveća laž koju ste izgovorili?
…..Da mi je otac živ i da će doći da te nesrećnike, koji su se spremali na me – prebije!
.
.
…..Da li ste devedesetih godina osetili nemaštinu?
…..Bilo je nemoguće ne osetiti. Mada u znatno manjoj meri jer nismo pripadali ni toj srednjoj radničkoj klasi već bili ispod nje. Ali više od nemaštine uznemiravala je bahatost sistema, naročito policijskih snaga. Sećam se da nas je jedna policijska racija postrojila nakon fudbalske utakmice između dve osnovne škole u gradu, niko od nas nije bio stariji od četranest godina. Policajci su nosili poluatomatske puške, okružili nas, a jedan nam se, držeći ruku na pištolju, obratio rečima: „Ko pokuša da beži, pucaću!‟ Iz ove perspektive to je još strašnije, banalno, groteskno.
.
.
…..Kada ste napisali prvu pesmu? O čemu?
…..U osnovnoj školi, na času, iz čiste dosade, o siru. Bilo mi je interesantno da rimujem, smešno. Nije se smelo pričati na času, a da pazim, nisam umeo.
.
.
…..Koliko ljudi u Požegi čita poeziju?
…..Više nego dovoljno. Siguran sam da njih nekoliko čita poeziju, i znam ih. Iznenadilo bi me kad bih čuo za nekoga, a ne poznajem ga.
.
.
…..Kada sam jednom mom drugu, pesniku, pomenuo Vas, on je viknuo: Dosta mi je više te Požege! S tim u vezi, koliko ste puta bili suočeni sa zavišću kolega?
…..Nijednom.
.
.
…..Da li je bilo intriga, podmetanja, spletki?
…..Ne.
.
.
…..Da li Vam je neko spasao život?
…..Jedan speleolog iz Arilja, po struci inače psiholog. Zajedno smo planinarili i spuštali se u jame i pećine u klisuri između Arilja i Ivanjica. Jednom sam se otkinuo sa veza i završio u procepu, iz kojeg se ništa nije videlo. Ne znam kako me je izvukao, ali jeste. To je trajalo skoro dva dana, bez pomoći sa strane, nismo imali mogućnost da kontaktiramo pomoć. Nisam siguran ni čiji je strah bio veći, moj ili njegov. Uglavnom, po izlasku na svetlost, mnogo toga se kaže, drugačije se opaža stvarnost.
.
.
…..Ko Vam je pomogao u poeziji?
…..Mnogi. Mislim da je potpuna samoća besmislena, da je dragoceno iskustvo koje se stiče u interakciji sa drugima. U srednjoj školi su me pisci iz Požege pustili u svoje biblioteke, koje su mi o književnosti rekle značajno više nego profesori u školi. Potom, pomogli su mi stariji, iskusniji pesnici koji su svojim komentarima uticali da razumem taj zanatski deo pesništva, što se u gomili knjiga ipak nije mogli naći. Time sam zadužen, i mogu (uz)vratiti jedino predavanjem takvog iskustvima mlađima.
.
…..Čega se stidite?
…..Vlastite slabosti.
.
.
…..Kome dugujete izvinjenje?
…..Sebi u mlađim danima, jer nisam imao dovoljno samopouzdanja, poverenja za ono što sam mogao. A kad se setim da nekome dugujem izvinjenje, odmah to učinim. Nekima se izvinim unapred jer bude očigledno šta će biti.
.
.
…..Kome se poveravate?
…..Nikome.
.
.
…..Da li ste aktivista neke nevladine organizacije?
…..Trenutno ne.
.
.
…..Broj cipela?
…..49/ 50.
.
.
…..Da li ste nekad jahali konja, kamilu, slona?
…..Samo konja. Više puta. Nekad i bez sedla.
.
.
…..Imate li tzv. najboljeg druga?
…..Da.
.
.
…..Koji pesnik je napisao najbolju pesmu?
.
…..Postoji više pesama, od različitih pesnika, koje najviše volim. Ali bih pažnju ovom prilikom usmerio na mlađe stvaralaštvo, na pesmu Vlastimil Lejsek: Mozart on the Moon Uroša Kotlajića.
.
.
…..Gde su nestali Koferi Džima Džarmuša?
…..U rukama čitalaca. Vrlo brzo su napustili rafove, mada ih je bilo u malom broju knjižara, gde je poezija uvek skrajnuta, uvek van uočljivih tačaka. Ali znam da tržište poezije drugačije funkcioniše od uobičajenog tržišta knjiga, te to svakako valja sagledati iz drugog ugla. Naposletku, čini mi se da danas prisustvujemo nekoj vrsti obnove poezije. Čitanja poezije u drugačijim prostorima, poput kafea i klubova, dobro su posećena. Poznaniku je na takvom događanju ukraden mobilni telefon, što bi literarno moglo biti vrlo pregnantno, te zamisliti da se u današnjoj publici krije neki bandit koji sa pesnikom ima sastavnu svezu, ne isključnu, možda savremeni Vijon 😉
.
.
.
…..Ako znate odakle dolaze, recite nam gde odlaze dabrovi?
…..Dabrovi predstavljaju demonsku zajednicu koja instiktivno destruktivno utiče na okolinu, i u tom smislu odnosi se na razarajuće dejstvo koje kolektiv može da ima, naročito prema pojedincu i gušenju ličnih sloboda. Uveren sam da je MI pravi pakao.
.
.
…..Ako su za Jovana Hristića rekli kako je želeo da bude Grk, može li se za Vas reći da želite biti Poljak?
…
…..Možda bi bilo poštenije referirati na Poljsku u celini nego samo na poljske pesnike. Jer boravak u toj zemlji mi je sa iskustvene strane bio neprocenjiv. Kao da sam došao u neki nestvarni predeo. Kiše koje traju danima, crni krovovi u Galiciji… Paradoksalno, tada sam u sebi konačno lokalizovao neki čudni, dakle žuđeni bol koji me konstantno prati. Od poljskih pesnika sam za knjigu Odakle dolaze dabrovi preuzeo angažovanost, i način kreiranja ironije, pre svega mislim na Šimborsku i Herberta. Od Vorošilskog povremenu direktnost, otvorenost. Od Zagajevskog slikovitu sentimentalnost iz ranije faze. Od Miloša dugi, neoklasicistički stih. Dakle, za takvu zbirku pesama bio mi je potreban drugačiji oslonac, nikako na zapadni kanon. A kontinuitet traumatizovanog istorijskog nasleđa, iskustvo totalitarizma koji su i kvantitativno obeležili poljsku poeziju činilo je plodno tlo.
.
.
…..Čini mi se da knjiga Iz srećne republike sadrži sve dobre osobine Vaše poezije, ali i da ste njome ušli u punu pesničku zrelost… Koliko je, gde i kako nastajala ova knjiga?
.
…..Nastajala je na Gotlandu u Švedskoj, u Krakovu, Beču, Splitu, u Grčkoj, mahom na rezidencijalnim boravcima za pisce, tokom četiri godine. Jednostavno, poslovne obaveze danas nisu milostive u pružanju vremena koje bih izdvojio za pisanje. A situacija je delimično na poslu i značajno više u gradu bila, i to iz grotesknih političkih razloga, suviše vrela da bih mogao naći mir. Zato sam se morao snaći na drugačiji način.
.
…..Potrebno je malo dosade kako bi osetio stvari. Zašto?
.
.…..Današnje radne obaveze ne ostavljaju dovoljno praznog hoda koji je neophodan da bi se obradili svi utisci i emocije koje donese dan. Odatle tako česta sagorevanja. Ep o Gilgamešu nam npr. govori da se za sve ove hiljade godina čovek u emocionalnom smislu čovek nije promenio, ako se promenio u svemu drugom. Možda je ovo trenutak kada se to dešava, te je ovo samo jedan, ali važan evolutivni momenat u našem razvoju.
.
.
…..Tvrdite da poeziji ne treba buka; šta treba poeziji?
…..Vreme koje sporije protiče i vera u samu sebe, koju su kritičari na razmeđi vekova gromoglasno urušivali tuženjem nad krizama književnosti/poezije/čitanja.
.
.
…..Pišete li rukom ili na tastaturi?
…..Za pisanje koristim tastaturu. Mislim da je medij nevažan, ljudska ruka se lako privikne na produžetke, treba navežbati njenu brzinu, harmonizovati je sa slikama koje u tom činu izviru iznutra.
.
.
…..Da li bi prihvatili funkciju ministra kulture?
…..Ne. Ali mislim da bi bilo dobro ohrabrite ljude na toj poziciji da stvarno budu ministri kulture, i zakonski urede stvari u ovom sektoru. S druge strane, ministar bez jake političke podrške u parlamentu je besmislen. Najveći neprijatelji ustanova kulture danas su svakako bahati lokalni političari koji ih tretiraju ili kao neželjeno dete, koje bi najradije ugušili na nekom đubrištu, ili kao mesto za zapošljavanje loših kadrova, kojima ne mogu naći drugo rešenje. Ministar kulture bi morao stati u odbranu ustanova u celoj državi, koristeći mehanizme sistema. Iskreno, da li se to ikad kod nas desilo?
.
.
…..Da li ste nekad usmrtili stvorenje? Zaklali kokoš, pregazili psa na putu, praćkom pogodili pticu…?
…..Ponekog insekta i jesam, što mi i nije teško s obzirom na moju gazeću površinu. Jednom sam i udario psa na putu, ali situacija je bila takva ili da nastavim pravo i udarim njega, ili da skrenem i udarim u drvo ili kamion, i tako usmrtim ljudsko biće. Zapravo ono što porazi, ili ohrabri, jeste brzina i sigurnost odlučivanja u ključnom momentu. To je ono nepoznato što otkrivamo o sebi, i ne mora da bude ni dobro ni pravedno. Onda to porazi.
.
.
…..Razmišljate li o smrti?
…..Ne, ali je osećam.
.
.
…..Plivate li u rekama?
…..Najviše plivam u reci Rzav, u požeškom i ariljskom kraju. Priroda je nedirnuta i voda je toliko čista da je bajkoliko. Stene koje se nadvijaju nad zelenim virovima, hladni vodotok i kada je temperatura vazduha preko četrdesetog podeoka, uglačano kamenje u brzacima. Krajolik nametne neophodne spore ritmove da bi se stopili sa njima.
.
.
…..Kada ste poslednji put bili u šumi?
…..Prošli vikend, na planini Povlen. Otprilike tri puta mesečno sam u obližnjim planinama. Tamo još uvek postoji izrazita jesen, za razliku od gradova. Sada su stabla puna veverica i detlića. A postoje i dobri vidikovci, koji nametnu sliku gradova kao opasanih bodljikavim žicama i nas, koji stojimo van toga i spasavamo se samo u trenucima. Na takvim mestima upoznate ljude koji stvarno žive.
.
.
…..Ima li svaka država pravo da poseduje atomsko oružje?
…..
…..Nisu u pitanju prava već mogućnosti. Mnoge bi ga se dočepale. A prava daje neka druga, moćnija država koja ga odavno poseduje. Paradoksalno, njena nuklearna snaga joj daje moć da pervertira moralne principe i obezbedi koncenzus za to. Ćutnja (tišina) već je odavno počela, predosećanje je nuklearne zime.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
