.
.
.
…..Gospodin Petar Pelivanović sa trećeg sprata, popularni doktor za za dušu uvek je bio zamišljen kada bi prošao pored mene čak i kada bi se sjurio iz jednog stana u onaj drugi koji mu je bio ordinacija.
…..Ali gospodin Popović koji je otvorio advokatsku kancelariju tik do mojih vrata bar bi me na trenutak uljudno pogledao kao da mi potvrđuje da je napokon svanulo, dok bi se treći, tek svršeni stomatolog Polić koji je u potkrovlju otvorio privatno zubno protetičarsku ambulantu, veselo smejuljio, kad god bi ugledao moje lice:
…..– Oh, komšinice kakvo vi lice imate, kao Dora Mar.
…..I tako dok se polako udvarao i to na desetom stepeniku od prizemlja, u stvari je u glavi otvarao karton za moje zube. Malo me je gušio, mada je moja tetka uvek govorila kako je potrebno da odemo kod njega da bar njoj izmeri krvni pritisak. Naime, kod mladog Polića stariji ljudi su svake srede mogli izmeriti krvni pritisak ili šećer za samo pet evrića.
…..Najveći doživljaj za moje ukućane je bilo tajno otvaranje privatnog in cognito buvljaka, ali na potki narodne radinosti, i to u jednom delu vešernice naše zgrade koja je gubila oblik malog betonskog ognjišta. Tu su se razmenjivale čarape iz zlatiborskog kraja, ćilimi iz Pirota i vojvođanske šećerne jabuke. I ono najzanimljivije: prodavale su se karte za sajam trubača u poznatom mestu na Balkanu. U zgradi je sve vrcalo od mirisa i energije: od negativne do one tople koju su nosili samo pojedini prolaznici na stepeništu ove velike kuće, a na odmorištu bi poneko nešto lepo rečima otkotrljao kao: „Auuu, uhuhuh, ejjjj gdeee sii“ ili „ćao“ sa kratkim a. Mogli su se čuti i uzdasi pacijenata našeg doktora za dušu, gospodina P. Pelivanovića.
…..Ova tri gospodina imala su dosta toga zajedničkog. Prvo, prezime im je počinjalo sa otmenim slovom P, mada sam mislila da je to jedno ozbiljno slovo i došla do zaključka da me je uvek u životu ugorožavalo baš ono i da sam uvek volela osobe čije se prezime otvaralo sa R i S a naročito sa M. Nisam se bojala kada sam izgovarala prezime Savić, Sovilj, Sotirovski, Slavković ili Ristić. Osobe koje su nosile prezime sa slovom M sam jako uvažavala, osim jedne osobe koja je izgledala kao da se njeno prezime postepeno pretvara u Ga ili Ša ili Đa.
…..Sve je na ovom stepeništu bilo čudno i imalo je sliku malog provincijalog teatra koji je bio obojen gerontološkom strukturom. Taj mali teatar bio je začinjen nekim lažnim optimizmom, pričama ispod kreveta, humanizmom ali i čuvenim gledanjem ispod oka. Sve je mirisalo na jedan običan snobizam koji se širio ka potkrovlju prema zubaru Poliću koji mi je pred proleće rekao: – Tako bih vam samo tu četvorku namestio.“Ipak često idete na sastanke humanitaraca pa rekoh da vam pomognem“. I tada me je dodirnuo levim okom. I to po kolenu, preko somotskih crnih pantalona. Osetila sam trnjenje u čašici kolena. Zarekoh se da ću to njegovo retoričko kotrljanje po stepeništu i nevidljivo flertovanje po zgradi vrlo brzo preraditi u ono surovo: – „Dobar dan kako ste?!“ (ili: dođi da ti otvorim karton i popravim zube za oko hiljadu evrića).
…..Najmanje me je gnjavio moj prvi komšija advokat Popović. Jedino bi mom ocu izgovorio usiljeno : „Dobro veče“. Teška govorancija koja je dopirala iz advokatovog stana smetala je mom ocu, ali on to nije pokazivao. Pitala sam se kakav je to komšijski aparat za kafu kada toliko bruji i zuji, klima moje slike i kruni malter sa zida. Ali u svemu ima i dobrog. Imala sam odlično čulo sluha tako da bih za jedno veče prebrojala po deset kafa. Zid između našeg i njegovog stana nije bio prepreka da izbrojim i njegove klijente.
…..Ali, bilo je još nećeg „edukativnog“ u mom opažanju advokata Popovića. Naime, po njegovom izrazu lica naslutila bih, da se nešto strašno dogodilo u gradu i odmah bih trčala do kioska da kupim dnevne novine i pogledam naslovnicu: Ubijen na parkingu maloletni D.L. A kada bi ga teget džip sa vozačem čekao ispred zgrade, znala sam da moj komšija vrlo brzo napreduje u svojoj advokaturi. Po njemu sam navijala ručni sat. Znao je za to moje navijanje sata, ali nije pridavao značaj tome ali ni mojim novim šeširima. Čovek je bio začauren od straha da ću ga bilo šta priupitati. Preračunavao bi se onako namršten i češkao po kosi. Čak sam ga jednom čula kako sam sebi šapuće u bradu: „Koliko bih vremena i novca izgubio ako bih joj rekao: Ana dobro jutro kako ste? “
…..Nikada mi neće biti jasno zašto uštogljeni i matori gospodin Popović, koji je već zašao u sedmu deceniju, ne prestane da juri po gradu i da se pribojava komšija, odnosno da će mu neko od njih zatražiti besplatan pravni savet ili ne daj bože, uslugu.
…..Maskirao se kad kod bi mogao, pa je ono hladno pozdravljanje zatvaralo usta svakome koji bi hteo da proćaska sa njim. Za to bežanje znali su oni koji su nosili sunce na čelu i nisu se preterano obazirali na hladni klizajući pozdrav, ako bi se tako nešto moglo i nazvati, jer gospodin Popović je odisao tišinom.
…..Ali, ako bi se između ove trojice muškaraca napravila lestvica hodanja, najlepše i najbrže silazio bi gospodin, šarmantni psihijatar Pelivanović – naš lekar za dušu. Jurio je tako brzo kao da klizi po kakvom toboganu a uzput bi tako slatko, sa šećerom na jeziku, izgovarao vaše ime i pozdrav. Zbog njega sam naučila da kažem: „Je suis bien. I’m fine.“ Ili po našem: Dobro sam i kada nisam.
….. Gospodin Pelivanović je takvom brzinom izgovarao „Kako si?“ da je to vremenski trajalo od tri do pet sekundi. To njegovo klizajuće „Kako si?!“ preletalo je u novi dan, u novo godišnje doba. Brzo su leteli i njegovi pacijenti sa osmehom na licu. U stvari, više su imali grč sa teškim uzdahom koji je dolazio iz pluća.
…..Drugo mi ništa nije ostalo nego da za početak uvežbavam odgovor na njegovo pitanje koje se odnosilo na moje zdravlje. Uzput sam sišla do vešernice i portirnice i dobro se raspitala da li mogu preko tajnog buvljaka da nabavim štopericu. I uspela sam… Sada za čitave dve i po sekunde izgovaram: „Hvala, dobro sam.“ I postižem rekord. Da, pravi rekord i to takav da moj dragi gospodin Pelivanović ne treba da brine jer moj odgovor teče i zuji brzinom svetlosti.
…..I na kraju pored sata i štoperice naručila sam najjači začin za pasulj i sarmu. Naime, moj komšija zubar ima mirise u ordinaciji koji se šire i na druge spratove pa svi mirišemo na promincle i plombe, pa mi gosti imaju osećaj da jedu sarme začinjene trunjenim gipsom i hipermanganom.
…..Na kraju sam u istoj vešernici na tajnom buvljaku našla nešto što se zove čarobni kotrljajući začin koji je mirisao na bosiljak i mirtu, dva u jedno, i to sa obale Egesjkog mora. Začinom sam zaštitila svoj dom.
…..Zdravstveni karton nisam otvorila kod neženje zubara Polića ali sam osećala da pacijenti kada otvore usta i izgovore: „Aaaaa…“, požele da siđu dva sprata niže i probaju moje sarme. Miris tih sarmi imao je kotrljanje života – samo za moje stepenište. Takvom toplinom i milinom vraćalo je sve prolaznike u krčkajući san koji opušta…sa uzdahom kako je ceo svet lep. Susedi su u hodniku čavrljali između sebe kao da su hteli jedno drugome da saopšte nešto važno…nešto o pesmama ili dragocenosti ozonskog omotača, ili o preljubi ali i malim kućnim ljubimcima.
.
.
.
.
.
