.
.
(Gorica Radmilović, Striži masku, konak nemaš, Brankovo kolo, Sremski Karlovci – Novi Sad 2017)
.
.
…..Pišući o pesničkoj knjizi Rastka Lončara Nervi od volframa, konstatovala sam da se „pokušajući da stvori svoju ’nimfu’, Pan iz 2017. godine, pretvorio u instrument, čiji će ’duh muzike’ roditi svojevrsnu tragediju (τράγος jarac i ᾠδή pesma), a ta tragedija je ustvari njegova Ona, nimfa, voljena, dragana, stvorena od njegovog rebra kao Eva od Adama, stvorena takođe ’od rebra’ njega kao instrumenta, stvorena od rebara njegovih nerava“. I u pesničkoj knjizi Gorice Radmilović imamo svojevrstan odnos prema tragediji, ali bitno drugačiji. Odigrava se, dakle, drama ljubavi i života u lirskim subjektima poezije pesnika rođenih 1992. godine.
…..Najpre, naslov Striži masku, konak nemaš posve je upečatljiv kada je reč o odnosu lirskog subjekta prema tragediji. Naime, od životinja, neretko se za jarca kaže da striže ušima, a tragedija upravo potiče od reči koje znače jarčevu pesmu. Njegove uši poistovećene bi onda bile sa maskom. Motiv ušiju prisutan je u pesmama „Pesma za M. M.“: „Molim one koji ne čuju više/ uši su im pune zemlje/ i mojih reči u kamenu“, te „Μελπομένη“: „U mom uhu/ tvoja smrt se javlja“. Melpomena je upravo Muza Tragedije, čiji su atributi koturne, maska i krvav bodež. Motiv ušiju povezan je sa smrću (zemlja, kamen, javljanje smrti), što se posebno potcrtava u poslenjnoj pesmi „Zavesa“: „I potpisujem sada, tvoju večnu smrt“. Iako se u naslovu sluti eho drama Maska i Konak Miloša Crnjanskog, u sintagmi „konak nemaš“, vidimo lirskog subjekta koji luta („još vitak“), tj. koji nema gde da prenoći i koji je sam, te koga potencijalno progone Erinije. Eventualno, naslov bi mogao da sugeriše striganje smrti, jer ne postoji konačište života. To nas dovodi u poziciju razmišljanja o lirskom subjektu koji se u knjizi Gorice Radmilović manifestuje kao glumac u tragediji života, koji živi životom vagabunda i na ivici bede, pa i egzistencijalne bede, osobito ako imamo u vidu da su i cipele koturne, koje su nosili glumci antičkih tragedija bile obeležje društvenog položaja lika.
…..Život, sam po sebi, postaje stoga važan topos ove knjige, što je naglašeno i u izvodu iz recenzije Nenada Grujičića, pod naslovom „Pesme koje život znače“. Život je knjiga pred nama: „Uzmite ispred sebe život/ listajte, kidajte i sažvaćite“ („Uputstvo“), „rodila se u četiri oka/ ljubav života … Da posadim u tanko i mirisno parče drveta/ naše grešne zemaljske živote“ („Ono“), „Duša nam je gola/ na korama života/ u godovima smrti“ („Dve (stotine) reči“), „Osetila sam/ sobu svog života … Znaš li koliko u toj sobi/ mrtve prirode nosi ceo život“ („Soba mog života“), „Jedna mačka u uglu pasaža/ nosi tvoje ime/ iz prošlog života“ („Oda očima“). Život je za pesnikinju ono što nam daje svojim pesmama, ona je u to usadila ljubav, golu dušu i osuđenost na „komoru“ i „sobu“, ali nema „konaka“. Svet je „ubrao“ lirskog subjekta ove poezije, poput nekog cveta, ili možda tuge, jer, kako Crnjanski kaže – tuga je cvet što ne vene; svet je, dakle, ubrao tugu. Dirljiv je, u tom pogledu, i pesnikinjin odnos prema jednom odlomku iz Dnevnika o Čarnojeviću: „Ja držim moj mali život sav potrešen i uplašen u rukama, čudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa. On je u mojim rukama a nije moj. I sve što je oko mene moje je i nije moje“. Radi se o pesmi „Scorpio“: „Poklonih noć planeti/ Saturnu/ u želji za dodirom, diram njegov prsten/ i stavljam ga na tvoju ruku.// Sad ja vladam tobom godinama … Te živi večno, pod jastukom, crna“. Planeta Saturn vlada rađanjem i umiranjem, te nije tek proizvoljno odabrana, ali, osmotrena u svetlu odlomka koji je naveden, lirski subjekat ove pesme deklariše se kao onaj koji postaje Saturn i ima vlast nad tuđim životom. Ta osoba je, poput crnog evnuha, samo rob i takođe je crna.
…..U knjizi je crna boja značajno zastupljena, i osim u ovoj pesmi, manifestuje se kao crna Venera, stvarnost duše i otrov. Možda se misli na Bodlerovu „Crnu Veneru“, a možda i na istoimeni film Abdelatifa Kešišea o Afroamerikanki koju su izlagali kao egzotiku, ne bi li završila u cirkusu nakaza i svetu razvrata i prostitucije. Iako je imala sklonost ka muzici i umetnosti, kao „različita“, bila je predmet nipodaštavanja i rasizma. Ipak, važno je zapaziti i u ovoj pesmi ironično intoniranu „želju za dodirom“. U pesmi „Snovima“ nam pesnikinja poručuje da „dodirima se razgovara“ („Snovima“) i „od dodira“ je „satkana Pesma“ („Rodnost“). Lirski subjekat takav dodir ostvaruje umetnošću: Mikelanđelov David deli s njim „sladoled na poljima Toskane“, a „Van Gog nas uveče čeka i kaže:/ Vreme je da se posluša nebo puno zvezda“. To verovatno omogućava lirskom subjektu da se polemički odnosi ka stihu iz pesme „Čuvam noć od budnih“ grupe Leb i sol: „Pravih se reči uvek na vreme setim“. Upravo reči, „dve (stotine) reči“ kadre su da se prevaziđe „gorka je daljina/ ko limunova kora/ iz jedne čaše džina“. Imajući u vidu zasigurno sliku trudne Napolitanke koja u knjizi Kod Hiperborejaca sisa limun, Gorica Radmilović nam posreduje upravo „znanje limuna“: običaj je u Kampaniji da ako želite s nekim razgovor, pozovete ga na parče limuna. Ako od parčeta limuna ostane samo kora, onda je i dodir razgovorom onemogućen i ilustrovan „gorkom daljinom“. Na tim korama ostaje duša, a bez dodira ona nestaje. U „Glavnom aktu“, međutim, lirski subjekat pre konačnog pada „Zavese“, kao na kraju predstave skida masku i gleda „svojoj duši u oči“, da bi se naglasilo „Traži se Konak“ i pronašlo upravo u ispisivanju ove knjige, tj. u poeziji Gorice Radmilović, koju nakon „Zavese“ možemo osetiti kao katarzu, kao potreban odgovor na pitanje: Čemu poezija danas?
.
.
.
.
.
