Kuću kućom čine lastavice

Ћамилу  Сијарићу, и мом оцу Милошу, с љубављу

Није хладно, кућа има изолацију! – рекла је моја свекрва када смо муж и ја први пут преноћили на спрату куће, као момак и девојка, док су она и њен муж живели у приземљу које је било топло. И јако смо се разболели од упале плућа, на минус двадесет степени, колико је било те ноћи, на том леденом спрату који је „имао изолацију“, али не и грејање. А топлота је неопходна за свијање породичног гнезда које муж и ја никада нисмо могли свити у тој хладној кући, поред те хладне жене. Јер лед из очију моје свекрве избијао је исто тако, касније, и према мом детету. Читаво своје детињство, читав свој живот до удаје, провела сам у згради са централним грејањем које је чинило топлим наш дом. А мој отац је једном, по цену да закасни на воз до Сплита и не оде с нама на уплаћено летовање, остао и рекао: Идите ви! Јер смо, полазећи на море, затварајући врата, видели како одједном, са плафона наше терасе, пада ластавичије гнездо са малим, тек излеглим ластавчићима, разбија се о плочице и земља се просипа, док мајушни кљунови пиште од страха, а родитељи обезглављено надлећу разрушени дом. И отац мој, узео је из нашег кофера црвену кантицу коју смо спремили за плажу, да правимо куле од песка, у њу пажљиво вратио земљу и формирао гнездо, лепећи својом пљувачком растурене мале грумене по ободу црвене кантице, која је мени личила на бунар. И вратио у њега ластавчиће. Идите ви, ја морам да окачим гнездо! – рекао је узевши чекић и ексер. Мама је трчала, у једној руци носећи огромни кофер, а у другој моју двогодишњу сестру. Ја сам се освртала дуж целе наше улице са огромним платанима. Скретничар је дунуо у пиштаљку када је тата ускочио у воз, као на филму! И када смо се вратили са Брача, ласте су нас дочекале радосним цвркутима, јер гнездо у мојој кантици за плажу грејало их је. Тако да су преживеле и порасле, од топлоте и љубави.