Laura Barna

Objavila arheološki roman Protovir ( Ars Libri , Beograd i Besjeda , Banja Luka , 2003) i knjigu priča Nevolje gospodina T. ili suteren(Narodna knjiga, Beograd, 2006) . Živi u Beogradu ; piše gde slučaj odredi .

Teško da mogu tačno da odredim, ali postoji jedna crno-bela fotografija u mom posedništvu, koja opominje. Na njoj trogodišnja devojčica pažljivo pridržava knjigu. I deluje kao da je knjiga veća od nje same. Tako je, valjda, počelo. Iz znatiželje koja uprkos nerazumevanju podstiče i goni.

Osjećaj prvog objavljivanja?

Auh! Bio je to divan osećaj ispunjenosti titrajima svakog nerva. Mislim da se, nažalost, više nikada neće ponoviti, onako uzbuđujuće izložljiv. Navika je jedno zlobno stanje stvari koje unižava, degradira, razvodnjava, melje osećanja. Sve što docnije zapadne, zapravo je kaplja ili udrobak.

  Za ili protiv nagrada?

Nagrade su dobra nužnust; iako naizgled čine tek pojedinačno dobro, u suštini one su opšte dobro jer deluju podsticajno kako za pisca, tako indirektno i za čitaoce. To što su u današnje vreme nagrade prezasićenošću, neretko neodgovornošću, neodmerenošću ili čak interesnom bahatošću donekle devalvirane, stvar je opšteg stanja otupelosti društva na očigledne provokativne nadražaje, dobre ili loše, svejedno.

Društvena angažiranost pisca?

Ona je nasušna potreba kako bi se izrazili smislovi određene epohe u kom književno delo nastaje. I ma kako to izgledalo, baš kao u mojim pričama, na primer, gde suština i smisao lebde u nekom bestežinskom stanju, nenamerni da se skrase i otvoreno prikažu stvarnost kao jedini mogućni uzor, ipak su proizvod steknutih životnih okolnosti, društvenog konteksta iza kojeg se kriju kao iza čipkanog zastora. Teško je zamisliti delo izolovano od potreba vremena, otuda pisac, hteo to ili ne, želeo to ili ne, mora biti društveno angažovan.

Cenzura i autocenzura?

Podržavam autocenzuru, rekla bih blagotvorno unutarnje uređenje, poigravanje sopstvenim mogućnostima; iako zasnovana na strogosti, ipak može da učini mnogo dobroga za umetničko delo. Sumnjam u spontanost i slučaj u umetnosti. Umetnost se zasniva na čistoj ideji, a idejnost zahteva istrajnost, istrajnost, opet, samokontrolu. Dakle, sve je predodređeno. Svaka druga cenzura me izričito iritira i povređuje.

Naj knjiga?

Ne postoji u mom misaonom rasporedu Naj, ustvarnjeno. Najbolji. Najgori. Krajnosti su pogubne. Izbegavam ih. Nekim piscima se uvek iznova vraćam. Dostojevskom, na primer, ili Ničeu, Kjerkegoru, Kortasaru, Harmsu, Aćinu… Kao kad se vraćate u sopstvenu toplu jazbinu, gde ste jedino sigurni i zaklonjeni, kako i želite.

Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?

Verovatno isto što i prethodne, ili 905, ili 105, 5. ili pak prve besane noći. Bar me imaginacija nikada ne izneverava, umešno se dočekam na reč, kao Šeherezada.

Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?

Pokazalo se da su svi -izmi u istoriji civilizacije ograničenog veka, osuđeni na propast, samouništenje ili raspad. Njihova neodrživost ili kratkotrajna održivost – merena istorijskim vremenom – leži upravo u dramatičnoj unutarnjoj isključivosti, nepristajanju da se toleriše drugačije.

Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?

Ništa. Kakva neopreznost; i ništa je nešto, sasvim dovoljno nešto.

Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?

Da je kojim slučajem Dante naš savremenik, verovatno nikada ne bi napisao „Božanstvenu komediju“. Linija koja graniči Pakao i Raj sasvim je bleda, bezmalo, nevidljiva je, a Čistilište zbrisano. Raj i Pakao ili Pakao i Raj preklapaju se i utapaju u Jedno kao beli kvadrat na beloj podlozi ili crni kvadrat na crnoj podlozi ruskog suprematiste Kazimira Maljeviča. Samo odabrani razaznaju put.

Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?

Nezaobilazno Naj! Volim da iščitavam Popu, primerice.

Opravdavate li Vertera?

Verter je snažan lik u istoriji književnosti i u istoriji, uopšte. Gete ga je, u stvari, učinio sasvim živim, te je kao takav, snažan i sasvim živ, univerzalan i prijemčiv u bilo koje vreme kao nosilac ključnih poruka koje ljudsko biće skriva u sebi, pa bio to mezolit, luteransko doba, renesansa, manirizam ili vreme „kompjuterskih pametnica“. Verter je opravdanje Čoveka, a za njega i njegove postupke uvek iznalazim opravdanje. Drugačije ne ide.

Postmoderna ili fantom postmoderne?

Pre da je reč o fantomu ili, bolje, beskrvnom vampiru koji iznakaženim likom i dalje uspelo rovari, uporno opstajava. Danju se zatvara u kovčeg, noću izbiva, pijucka svežu, novu krv. I tako može da potraje unedogled. Postmoderna. Dok joj konačno ne zarijemo kolac u grudi.

Vjerujete li u prokletstvo pisanja?

I te kako. Svaka umetnost nosi istančano, prefinjeno prokletstvo kao pečat. Opsednutost postojanjem, ljubav prema životu, prirodi, ljudima, Bogu i potreba da se ona pokaže, bilo jezikom, zvukom, slikom, filmskim kadrom, kako god, mogućno je jedino istinskom predodređenošću i okrenutošću ka ukletosti. I to mi ne smeta. Naprotiv, zaljubljena sam u sopstveno prokletstvo pisanja.

Šta je stvarni razlog Hasanaginičinog odbijanja posjete ranjenom mužu?

Moralni usud proizašao iz jakih potreba vremena uokvirenog tradicionalnim obrascem. Ostalo je sve u rukama pojedinca. Hasanaginica bira čist, neukaljan put koji zasigurno vodi u Raj, ona taj put jasno razaznaje. Žrtva je ogromna i u konačnom kobna, ali otuda veličina i snaga njenog lika, univerzalnost.

Ko je najveći lik kog je svjetska literatura ikada dala?

Možda upravo Hasanaginica, kao simbol žrtve koju književnost podnosi bludnom sinu Čovečanstvu. Ili, pak, Verter. Sumnjam da je u to poverovao i Gete.

Pristajte li na svoju smrt (po Bartu)?

Pristajem na svoje smrti; namerno govorim u množini kako bih istakla izbor za ponovna i ponovna rađanja.

Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?

U datoj konstelaciji, verujem, ne bi bilo pomena o razgovaranju. Pre mogu da zamislim četiri sudbonosna monologa, četiri politička ili dobrovoljna izgnanika, iz kojih probijaju suštine: tragizam, komika, misaonost, apsurd. Zapravo, njih četvorica bi sazdavali karakter Platonovog dvonošca bez perja. Može i pisca.

Književni klanovi – avet ili nužnost?

  Čini mi se da je avet u ovom slučaju metastazirala. Književni klanovi u nas odslikavaju stanje u društvu kao u ogledalu: rascepkali su se na mikropostojanja i deluju, neretko i neprijateljski, kako koji. I mučan je put slobodnih strelaca, rekla bih i nepodnošljiv ukoliko ste namerni da od pisanja živite. Mada u ovo poslednje sumnjam da je mogućno u bilo kojoj varijanti. Ali, dešava se i to.

Prihvatate li negativnu kritiku?

  Suština kritike je u njenoj bipolarnosti, oprečju. Jedan krak održava drugi i obrnuto. Nešto kao lice i naličje koje čini Celo. Negativna kritika oduzima pravo na predah, uljuljkivanje s lovorikama na glavi. I to je dobro, zapravo, odlično, za proces kreativnog stvaranja.

U kom dijelu dana najčešće pišete?

U svim delovima dana, i noći. To je način da istinski doprem do sebe, kako bi bilo mogućno da i dam sve od sebe, u pisanju.

Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

Znam kome sigurno ne bih. Uostalom, to znate i vi. Neke od njih smo i u ovom intervjuu dotakli.

Vi ste Eckermanovom, pa šta pitati Getea?

Koliko je sati?