——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
UVOD (Spiker):
Radio-drama je šarmantna vrsta drame: slušate njenu radnju, ali ne možete videti njene izvođače. Kao zvučna halucinacija. Glasovi nevidljivih nepoznatih ljudi i tišina. U redu, možete prepoznati nekog od glumaca, ili sve njih, možete prepoznati tišinu studija u kome je drama snimljena, možete imati zamerke na to kako spiker ili glumac čita ili izgovara svoj tekst, može vam zasmetati nametljivost ili nedostatak odgovarajućeg instrumentala i još hiljadu sitnica pride, ali glasovi koji sedaju u vašu fotelju i gledaju zajedno s vama kroz prozor, to su glasovi ljudi koji odavno ne govore uživo, u trenutku emitovanja programa – ustupak veštini montaže i uređivačkoj superviziji – glasovi možda umrlih ili nestalih ljudi, glasovi koji se čuju iako su njihovi pro-izvođači prestali da govore, kao u Linčovom filmu, glasovi koje je čuvala magnetofonska traka pohranjena u arhivu, digitalizovani glasovi pretvoreni u zelene amplitude računarskog programa: encefalograma, ili seizmografa, ili ritmičkog otkucaja hronometra…, glasovi čine da poverujete da su stvarni – ne likovi koje pokušavaju da predstave, ne sadržaji koji se roje u vašoj glavi kao značenja koja se međusobno ulančavaju, ne ni glumci za koje znate da pouzdano ne postoje jer nisu ono za šta se sve vreme svog života izdaju, uvek nešto drugo – već vi, da ste stvarni vi koji slušate, da se glasovi izgovoreni jednoličnim sterilnim tonom obraćaju vama i jedino vama, kao da nosite slušalice i radio predajnik emituje signal samo za vaš prijemnik pričvršen na mestu gde se račva tanki beli kabao, nalik elastičnoj pertli, stvarnost nastaje u sluhu, glasovi nose stvarnost na svojim eteričnim vibracijama kao kitovi zemljinu ploču na svojim teškim grbavim leđima. Stvarnost je zvuk. Zvuk je istina.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
PROLOG
Bendžamin: Dobar dan, ja sam Bendžamin. Više me nećete čuti.
Robert: Dobar dan, ja sam Robert. Ni mene više nećete čuti.
Eleonora: Dobar dan.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZAPLET
Neko, ili Neka: Vidite, ja sam tu.
Neko: Ja nisam ja. Ja sam, razume se, neko drugi. Ne znam ko. Ali, niko drugi nije ja. Otuda ja ne pripada nikome. Zbog toga ja ne mogu i ne volim i ne bih voleo da upotrebljavam zamenicu ja. Ali, moram. Moram da se povinujem pravilima gramatike i logike. Bogovi jezika, bogovi komunikacije i, posebno, arhistratezi radio-difuzije doneli su striktna pravila koja se moraju poštovati po cenu samog glasa. Glasne žice su u pitanju. Ako se ne povinujem, promeniće mesta samoglasnika i suglasnika u kodnom sistemu mojih glasnih žica. To je gore nego da ih prerežu i ukinu dotok vazduha u moja pluća i učine me nemuštim pred mikrofonom. Mikrofon ne bi video gadan ožiljak ispod Adamove jabučice, ili iznad, nisam siguran, ali bi osetio moju nervozu i nesigurnost. Zamislite da vama ispreturaju dirke na klaviru i da više ne znate koje dirke su crne a koje su bele, koje daju visoke a koje niske tonove. O, zamislite samo to.
Neka: Nisam slavuj, već grmuša s oštrim krikom, koja se krije duboko u šumi da bi samo sebe čula… Oštar krik, hitro sečivo glasa hitnuto ravno po proplanku, da reže hrbate listova, kao propeler, kao… Zariven u sluh, glas-bumerang, zariven u meku kožicu bubne opne, glas-ekser, siktanje, urlik, krik, hropac, krkljanje, hračak, sik, preludijum za jednu kosu i apsolutni sluh. Duboko u grmlju, duboko u šumi, slušam se – ne slušam se. Drhtim pred krikom koji s mukom zadržavam u grlu, krik je sužanj koga ću udaviti u njegovoj ćeliji. Krik je bodež sa drškom od slonove kosti, beo kao ljudska kost i gladak kao sjaj zakrivljene metalne oštrice, zabiću ga u meku zemlju, da izdahne.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZAPLET
Ja: Nikad nisam znao kako i kada da nastavim. Kada još i nekako – ponekad, kad se rodi želja, ali kako je nestajalo u blesku autokastracije. Autor – autokastrat. Znao sam kako da počnem. O, pa to je lako, početak je uvek – uvek kad otvoriš usta, početak je novi dan – kada otvoriš oči, kada ti se neko obrati – kada obratiš pažnju, kada te dodirne – kada pružiš ruku, udahneš i osetiš prisustvo. Da, početak to je prisustvo. Ako nema nikoga, ima nečega. Zgodno. Ima ja, imam mene, ja sam tu, ja imam sebe, jesam jer imam – jer imam sebe. Nastaviti, lepo nam reč sugeriše, to je nastaviti niti, uplesti onu od juče sa današnjom. Ali to nisu iste niti. Nema veze, ko će to primetiti i šta će se zbiti ako uparimo neiste niti? Ne znam, nešto će biti, ja će se pobuniti, ja će se pitati: a gde je tu smisao, kako ćemo bogove smisla umilostiviti? Šta će se zbiti ako bogovi smisla na nas bace napalm prokletstva i osude nas na večno glavinjanje bez smisla, da udaramo u jezik kao u kotao krepao, da nam se uši same čude i vijuge moždane u čvor upletu, ne od neuhranjenosti već od zle i sulude hrane što im se kroz slušni kanal dotura mučno? Ne, to ne smemo raditi, proizvoljno uparivati niti. I opet na početku, četku po četku, metak u metku… Budi kotlokrpa, krpi kotao što prazno ječi, krpi, krpi pa se strpi, ili strpaj u Nemi gaj. Netopire, dodaj mi daire. Nepomuk.
On: Šta da radi zvuk u šumi začaranoj i ukletoj? Beži kuda te noge nose i otkuda ti dopire trag stopala tvojih.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZAPLET
Nikola: Gledaj kako nastaje noć, iz ljuske ćutanja. Velovi zastiru prazninu, u dolu zaspalo je lane, prozor je osvetljen pod pravim uglom, čovek kopa rupu kopa rupu kopa rupu kopa rupu ne bi li prezimio u njoj. Noć je večna noć, noć je ujela mesec, lampa je želudac noći, noć je mirna površina ogledala moje duše gorile koja se kupa u podne je prasak i mit i muk tišina hartije, tiho zujanje monitora, sitan topot miševa po tastaturi, cvrčak se ne čuje, slušaj kako se ne čuje, poslušaj kako je zaspao, greh, veliki greh i zavera tla protiv neba je grad koji nikad ne spava i mi što menjamo dan za noć, slikar noći ište kapke spavača, kapci su zvezdane kupole filmsko platno i scena na kojoj lome se lelujavo duše predaka. Poslušaj, ali polako, jedva čujni kas tišine – ona grgolji u vodovodnim cevima i zuji u motoru frižidera, pucketa u lakiranom drvetu parketa, oglašava se mačjim vabom i lavežom pseta, lelujanjem pahulja, krešendom i dekrešendom njiska automobilskih konja, postojanim elektricitetom neonskih natpisa.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZAPLET
On: Tišina je privilegija. Tišina je, razume se, projekcija čežnjivog uma. Kad slušaš i ne čuješ ništa, ne znači da si gluv, znači da se ništa oko tebe ne oglašava ili ne emituje zvuk: cvrčak, pas, muva, automobil, televizor, frižider, čovek koji hoda, čovek koji govori, vika, plač, glasan smeh. Muzika, artificijelni izvor zvuka. Priroda – vetar i lišće koje šumi, potok, slap, detlić, sova, vrana, štiglica.
On: Da li me čujete, da li me čujete? Neko uvek sluša, prisluškivanje je zanat najstariji, čuti je disciplina duha i privrženost želje, neko uvek čuje, pre ili kasnije. Slušaj vamo! Ko sluša, posluša. Poslušati i poslušnost nisu uvek isto. Netremice lete ptice telegrafske žice. Signal je zauzet, veza se prekida, halo, da li me čuješ, klikni ponovo na istu ikonicu. Slušali smo dobru muziku sinoć, reprodukcija je bila tako verodostojna da smo pomislili da smo u dvorani – imali smo velike slušalice na ušima, pokrile su ušne školjke, ništa nas se nije ticalo, čuli smo i nakašljavanje dirigenta i tihi žamor koji se netom utišava.
On (nije on ni on): Dok mi je govorio, gledao sam vrhove svojih prstiju. Nokte sam bio podsekao dan pre. Tek na palčevima i kažiprstima budila se bleda suncolika polulopta. Moje ruke su negovane, koža glatka, bez bora, sa zlatnim neprimetnim maljama. Dok mi je govorio, video sam kako njegove reči plašu po mojim dlanovima, skaču sa prsta na prst kao sa grane na granu, palčevi su im služili kao doskočne daske. Moje ruke su oživele a sluh mi je brideo od uzbuđenja. Znao sam da sam čuo nešto važno. Nadao sam se da ću opet u nekom od snova čuti taj glas, tu poruku. U snovima su moje ruke slale dimne signale, lupale po trbuhu kao po zategnutom tam-tamu, gladile suvu kožu, pucketale krute prste kao plastične prekidače. Prsti su sačuvali njegov glas u izohipsama svojih otisaka. Zato ti zuji u ušima kada ti zavučem prst.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZAPLET
Polu-spiker: Juče je izbio Treći svetski rat, ali to niko nije čuo. Ne znam da li su to saopštile državne agencije. Bio je neradni dan. Ne znam ko je s kim zaratio, da li je reč o starim omrazama i večnim neprijateljstvima ili o neočekivanim koalicijama. Očekuje se da bude puno mrtvih, spiskovi dobrovoljaca se uveliko sastavljaju. Mnogo ljudi je već izbeglo iz svojih domova, istina deo iz turističkih razloga. Mnogi su sami spalili svoje domove i razorili svoja ognjišta, kažu da im je tako lakše nego da dozvole da njihove vekovne svetinje dopadnu u neprijateljske ruke. Neki su se namazali ratničkim a neki kamuflažnim bojama. Posebno su na ceni kostimi nevidljivih ljudi. Zli jezici kaži zbog mobilizacije, drugi, pragmatičniji, da bi se izbegla kob kolateralne štete. Iako, niko ne zna šta piše u dnevnom rasporedu Manituove knjige života koju neki zovu Manituova crna kutija. Stara raspra o fatalizmu i aktivnom otporu je utihnula. Neki kažu da je svejedno da li svoju sudbinu čekamo u omiljenoj fotelji u svojoj dnevnoj sobi, u rovu ili u atomskom skloništu, drugi kažu da nije svejedno hoćemo li pre sudnjeg časa sa sobom na put poći sami ili omogućiti još nekome da krene sa nama ili nezavisno od nas, istim putem. Onaj koji sve zna se ne oglašava. Možda su zato spikeri poslati kućama. Ili su regrutovani u vrhovnu komandu da generalima čitaju izveštaje sa fronta. Ko bi ga znao. Važno da je rat počeo. U toku je priprema velike ofanzive, velike kontra-ofanzive, velike zamke i velike odstupnice, velikog preokreta i velikog finala. Svi računaju na dosta pobeda, nisu isključene ni one Pirove, neće im se gledati u krvave okrajke zuba, gubici su unapred ukalkulisani i oficijalno ožaljeni, crkva je održala preventivni moleban za one koje će umreti, morituri te salutant su je pozdravili gromkim aplauzom i uz pogruženu skrušenost pali ničice na hladan pod nedovršenih hramova bez podnog grejanja, trijumf je garantovan svakome po veoma pristupačnoj ceni. Rat, posle objave rata, može zaista da počne. Samo da ne bude po onoj narodnoj: objavljivanje ludom radovanje ili tresla se informativna služba, rodio se demanti fame o motociklistima sa šlemovima i serija lančanih neslanih šala. Daće Bog Mars, neće biti nepravde – pravda za oklevetani rat!
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
OBRT
Hor: Išli smo i ginuli smo, govorili smo i svetili smo se,
Videli smo gradove i sela koje smo sravnili sa zemljom
I pretvorili u prah. Videli smo rodna polja, ne više izdašna,
Presreli smo vesele žene a već mlade udovice,
Videli smo ljude koji su učili i molili se, uzalud,
Gazili smo minska polja, polja pirinča i polja krompira,
Bili smo proždrljiviji od krompirovih zlatica skakavaca miševa i vaši
Svuda su bežali od nas i rado nas dočekivali otvorenih vrata i s darovima.
Niko nam nije pretekao, nikoga nismo poštedeli, svako je potpisan bar jednim metkom
U čelo ili u potiljak. Iskazali smo se u slavu rata u trijumfu krvi prekaljeni nemilosrdni.
Nismo to uradili zbog nagrade, ne tražimo je, slavu preziremo iz dna duše.
Ljudsko sećanje nas podseća na seme koje istruli pre nego što se zaseje.
Pravo prve noći poštujemo, jer volimo noć i vatre u noći, logorski krug zajedništva,
I oganj koji pročišćuje duše neprijatelja, ali ga ne konzumiramo.
Žeteoci smrti moraju ostati devci apokalipse, netaknuti proroci Sudnjega dana.
Onaj ko donosi kraj ne sme ponižavati, niti dati lažnu utehu.
Put u tminu nije ni put naniže ni put naviše, već slepa jednosmerna ulica
Koja se završava tišinom.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
SLOVO O ZVUKU
Ćiril Filozof: Snimali ste me krišom, zato vam ništa neću reći. Ali ću ipak govoriti nemim glasom i nemuštim govorom, pa ko ima uši, neka ih poklopi testijama, a ko ima telepatski transmiter, neka ga uključi.
Moj stan je moja ćelija. Moji zidovi su moja koža. Moj glas je moj vapaj. Moj vapaj i moje ruganje isti su. Ja sam tužan i ozbiljan, ispod maske ozbiljnosti je maska tuge, ispod maske tuge nema ničega. Moje lice je nalepljeno na moje maske, kao tečni vosak. Ja nikad nisam sam jer su drugi ljudi, svi koje sam upoznao, svi s kojima sam razgovarao i družio se, razmenio reč ili pozdrav, svi s kojima sam se rukovao, svi koje sam video: na ulici, u knjigama ili u snu, svi su oni stalno oko mene, kao avetinjski vihor, ili u meni, kao peščana oluja u bubregu. Moje misli su čas bageri za raščišćavanje peščanih dina, čas isterivači duhova. Kada poželim da dođem do sebe, ja se okrenem ljudima koji su pronašli boga. Njihovo svedočenje je blagodet za filozofa: lavirint kriminalističkog trilera i egzistencijalne drame, diskurs o metodu i pitanje diskursa vere, uteha filozofije i radost detektivskog poziva, ime ruže i „ime, druže!“, ivan karamazov i knez potemkin. Nikad ne dođem do sebe, razume se, rukavci potrage se raspu i vrlo brzo zaustave pred močvarom dilema, dvosmislica i demotivisanosti. Oni koji su pronašli boga su nesnosni poput srećnika bez zasluge (ah, ta ničim uslovljena božja milost), poput hroničnih konvertita, zilota iz uverenja ili pokrštavajućih usrećitelja. Do boga se ne stiže, ali je bar leševa napretek i na svakom koraku, o ambisima da i ne govorimo. Tu i tamo protrči hoplit angažmana, nekakav ofucani kopljanik, podbuo od kuraži trčanja jednom te istom stazom koju obdelava decenijama. On deli dlaku na četvoro, balansira na vrhu igle i do samrtnog hropca pridržava se inicijalne agende kao svete nafore koja je činila srce njegovog identiteta – bez prangijanja nema orgijanja.
Sreća prati hrabre. I umobolno uporne. Evo za vas i moje zvanične izjave: otpor opor, topot i roptanje, ropac u trupcu – tropar u rupcu, raport tarapana, trpi i potri, prti i otpri, trči, trči, trti, ko napne ne boji se smrti.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
ZALET
Jernej Kopitar, njegovo pravo i Peter Klepec: Noćnu dramu pišeš noću. Ništa logičnije od toga. Noćne seni oduvek ratuju s videlom dana, zujanje noći sa dnevnom uzrujanošću. Noć unosi mir u notni sistem glasova. Govor teče ravno, vokali su puni i duboki, reč ne gleda u potiljak svog suseda niti stupa u stroju, korača kao u šetnji, sanjarije usamljenog šetača, lepše zvuči izvorno: les rêveries d`un promeneur solitaire, znam, može se sanjariti i preko dana, u vreme sieste, predveče ili u svitanje, kada se ljuska noći odvaja od glatkog tela vremena, u doba preobražaja, kad metež zamre, kad se ljudi povuku i dopuste oku da se zagleda u sebe i uhu da uperi antene prema nutrini, da oslušne rad creva i dahtanje slezine. To je taj mir, mir introspekcije. Neki kažu da unutra nema ništa, uopšte, neki da nema ništa više od onoga što je neko unapred ili odozgo tu postavio, zašto ne – i zaboravio. Ako su u pravu, samoposmatranje bilo bi lebdenje nad ambisom. Da li bismo imali tada težinu, onaj deo koji posmatra nad onim delom koji je kao korito reke ukotvio prazninu? Da li bismo osetili neko strujanje odozdo, da li bi nas ponor mamio i gravitacija vukla ka podnožju? Ako je dole tek ogledalo boga, fraktalni odraz, zanemarljivo sićušan, celine bića, ako, dakle, znamo šta je dole, ali ne marimo, kako bi rekao onaj među tragičarima koga su najmanje voleli savremenici a najviše prepisivači i istorija, ne marimo jer već znamo ono što treba da znamo pa ne tražimo ono što nam je rečeno jer čemu potvrđivanje oveštalih istina, ne marimo jer ne verujemo, ne verujemo ni u šta, ni u ono što je rečeno, ni u odraze, prikaze i ostale avetinje, u boga, jer dobićemo svoga boga već, kada se nit vremena istanji i postane providan kraj… Nije nas niko stvorio, nismo ni mi sami stvorili sebe, izmičemo i gvozdenim zakonima nasleđivanja, hemijskih lančanih reakcija i usudu prvog pokretača i njegovog prvog impulsa, stvaranje je iznad naše moći, naše je da ćutimo u noći, da udišemo blago razređenu tminu… Kada nas niko ne rasteže na točku ili proklinje večnim ognjem, kada su sva uzbuđenja koja donose pitanja minula, ostalo je tek plutanje nad ugašenim ognjištem. Žar se tuli, dim tanji, gasne toplina, možda će se nekad iznova razbuktati žar, ni teskobno u studu jeze i drhtanja, ni ekstatično u unutrašnjoj vrelini samooslobođenja, bez hladnoće i vreline, dakle, mlako, indiferentno možda, bićemo izbljuvani, o da, ali nećemo više nikad osetiti stid izgnanstva ili težinu poraza. Noćna drama je drama pomirenja sa utiranjem čula i gašenjem svesti, priprema pred dugu noćnu plovidbu.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
Xyz: Nemam vam šta više reći.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
PRAZAN HOD – INTERMEZZO
Raptor: Vidi, veni i vici kasne. Ili su tu negde, sakriveni. Vidi, videh sve što se mene tiče. Vidi opet, pogledaj na šta se sve svelo ono o čemu smo maštali. Doći ću opet kao što sam dolazio i ranije. Mene ne sprečava ništa da vam banem večeras na vrata. Ili sutra uveče. Ili prekosutra tačno u podne. Ništa me i ne podstiče. Kao Buridanov magarac (a da se magarac nije zvao Buridan), između dva stoga ničega, odsutnih motiva. Ostaće mrtav gladan, neodlučan, i mrtav nepokretan, zgađen na obe odbojne opcije. Ostati ili otići, zadržati se ili izaći, odmoriti se ili posetiti na nekoliko dana, tu ili tamo, ti ili sam… Pobedih (uvek) kad se ne uneredih. Always ultra plus i primus inter pares. Dva para po ceni jednog.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
NA BIS
Hor: Ljudi više ne umeju da žive. Sede sami po kućama i rogobore.
Ništa im ne valja, svemu nalaze manu, ni u čemu ne uživaju.
Raskidaju se prijateljstva, veze pucaju, vrelo postaje hladno a blisko daleko.
Prekinulo se gde je bilo tanko. Ali, da li je moguće da je uvek bilo tanko
I padu sklono od samog početka, od prvog poteza arhitekte po hartiji i prvog leta zaludne
Mistrije?
Šta je to sa ljudskim rodom nastalo?
Godine prosipaju teret a ne donose olakšanje. Mozak odbacuje mudrost
Kao strano telo, ponos žudi za priznanjem. Nismo umeli da nosimo teret mašte, zabagovali
Smo a da nismo ni primetili, kao vlak u snijegu bez snega i dečaci Pavlove ulice iseljeni
Iz doma za nezbrinute čitaoce. Kada se bagovi nakupe, kupićemo bager na kredit.
Možda nećemo imati ništa a možda ništa nikad neće imati nas.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
INTERMEZZO
DJ u penziji: Poslušajte malo muzike. Kada glas ogluvi a smisao usahne, ostaje čist i nepatvoren zvuk. Oslobođen potrebe da govori, da služi, da se klanja i sklanja sa puta, da uzdiše sa napaćenim i izdiše sa umirućim, da maršira i servira, da se podaje i udaje, zarađuje i umiljava se, da prede kao ris, da pleše kao aligator u radnji za polovnu robu i nađene izgubljene stvari… Ili izdubljene – iz dubine, de profundis, ah, kako pišti žica kao da je sto vragova ganja, od paprati do vrganja, za nešto imati žicu, imam žicu i udicu, kao da hodam po žici, zategnutoj između uma i Neuma, na čarapi pukla mi je žica, op žica, žica, žica, drma mi se kabanica, zlatna žico bakarnog srca, u žici – užici, od žice mreža, od mreže pauk, od reči nauk, od ćutanja neuk, od pesme seljak-veseljak, ljubav preko žice, žickam za hleb, jetrenu paštetu i cigar duvana, gde će ti duša, žico, u sajlu se uplela, u konopac vratogubac, u nit o koju visi mač onaj oštrozubi što visi nad glavom svakog prestodršca, u nit sunčevog zraka što odagnava stud i trijumfuje protiv mraka.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
FINALE PRE FINALA
Alkestida: Mnogi misle da žene nemaju dušu, drugi da nemaju pamet a mnogi iz jedne i druge skupine, te poneko izvan njih, da nemaju ni pamet ni dušu. Neko veruje da žene ne mogu posedovati duh genija, pozivajući se na indeks imena u različitim enciklopedijama. Mnoge žene u našem dobu same prihvataju podređenu ulogu zato što im je tako lakše, zato što misli da tako treba, zato što, ustrašene, idu linijom manjeg otpora, zato što im se, povodljive, tako više isplati. Razume se, problem je u sistemu, ali i u onim ženama koje u ime sigurnosti odbacuju slobodu.
Nestor: Ponekad mi se čini da je suviše reči u opticaju. Nijedan dan bez linije pretvorio se u nijedan sekund bez reči. Govor i vreme. Ako govor ili tekst, glasno ili javno izgovorena reč, ili nemi govor, govor koji se stvara u nama dok čitamo odštampane ili postovane reči, ne pokriju vreme „koje teče“, taj nevidljivi fluid po kome nečujno gacamo, nastaće prazan tok ili obnaženo vreme, zavladaće nemost i gluvilo egzistencije. Kako pokriti vreme koje teče, koje teče brže od svakog govora? Treba ga opasati višeslojnom žicom govora, milijardama reči i hiljadama jezika, uključujući i one izumrle, dijalektima i provincijalizmima, argoom, mucanjem, Brajevom azbukom, govorom prstiju, dimnim signalima, signalima signala…, opasati i prožeti, neka bude armirano vreme, vreme sa kapsulama reči, reči su atomi pulsirajuće prolaznosti, tanka opna, membrana, namreškani celofan. Previše, previše reči. Možda nam je dat samo određeni broj, da se njima služimo umereno i po potrebi, kao srpom, kosom, iglom, krpom, metlom, čekićem ili nožem, više da gledamo i dodirujemo kožu sveta, jezik da miruje u futroli ćutanja.
Nereida: Trenutak u kome zavlada tišina u razgovoru postaje portal koji se otvara da propusti prolazak anđela. Tišina koja se otegne između dva sagovornika trpi topot legije anđela. Tišina koja zameni razgovor postaje okean u koji se zarivaju krilati besmrtnici, naglavačke, kao harpuni, i izranjanjaju sunđere, korale i školjke. Tišina koja kao ustajao vazduh prekrije nedostajuće sagovornike postaje vertikalni grob anđela, koordinantni sistem nakrcan perjem kao seoski jastuk. Tako je toplo u tišini.
——————————— ——- — – – – – – — —— ————————– – – – —- – – – –
EPILOG
Hor (na zahtev slušalaca): Minulo, minulo, sve je minulo. Vreme heroja i gradovi u slavi.
Dolaze i došla su nova vremena i novi glasovi.
Može se govoriti satima i ne kazati ništa suvislo, a može
Se vrebati anđeo sna dok se spušta sa belo okrečenih nebesa plafona.
Ali, jedino, mora se voditi računa o umetničkoj formi i strpljenju slušalaca.
To je prvi i osnovni zadatak glasova koji dopiru iz kutije.
Iako su to bili glasovi najobičnijih gremlina. Ne verujete? Vrlo važno.
Vašom nevericom oni neće postati manje stvarni ni manje zlobni.
I inače, šta su ljudi do prikaze i glasovi, šta su aparati sem šumovi
I svetlosni signali?
Stoga… No, ostalo je još malo vremena.
Zato:
Laku noć.
.
.
.
.
.
