.
.
…..Sevdalinka je jedinstven muzički idiom nastao na tlu Bosne i Hercegovine za vreme otomanske epohe. Kada se u naučnoj literaturi i publicistici naglašava da je reč o bosanskoj gradskoj ljubavnoj pesmi snažnog lirskog patosa, onda izraz „bosansko,“ po izvesnoj konzervativnoj navici podrazumeva njen geografski okvir i merodavnu autentičnost, što ne znači da ona pripada isključivo Bošnjacima, nego i ostalim narodima koji žive na ovim našim južnoslovenskim prostorima.
…..Reč je zapravo o onomastici, antroponimiji i toponimiji, kao i njihovoj rasprostranjenosti u izvornim i (autorskim) ili komponovanim sevdalinkama. Dok su u epskoj tradiciji Bošnjaka antroponimi ženskih figura vrlo retko prisutni, u sevdalnkama imaju izuzetnu ulogu. Kada je reč o muslimanskim ženskim imenima najčešće se pominju: Zulejha, Emina, Hanka, Ajka, Zlatija, Fata, Zejna itd. Što se tiče muških, posebno se ističu imena: Ibrahim ili Ibro, Alija, Zaim, Omer, Mehmed, Jusuf, Džafer, Osman itd. Kada je reč o hrišćanskim antroponimima, katoličko-hrvatske ili pravoslavno.srpske provenijencije, onda su najučestalija imena Ivo ili Jovo, Mara ili Kata. Rečju, radi se o delatnom prožimanju verskih i kulturno-etničkih identiteta što tvore specifičan južnoslovenski supstrat koji, u osnovi, ipak jasno obeležava prevagu nad svim drugim uticajima čija je prisutnost nesumnjiva.
…..Inače, danas je teško imati predstavu o tome kako su se pevale sevdalinke pre nekoliko vekova. Naprosto, nedostaju nam bilo kakvi tragovi ili radiofonski zapisi. Ono što je sasvim izvesno, odnosi se na činjenicu pevanja sevdalinki, pre svega uz saz, ali, naravno i uz šargiju. Razume se, ovde se nije moglo govoriti o nekakvom obavezujućem kanonu interpretacije, utoliko pre što su se izdiferencirali određeni stilovi sazlijskog muziciranja, pa su nam do sada u okviru Bosne i Hercegovine poznati tuzlanski, zvornički, sarajevski i dr.načini instrumentalnog izvođenja, a samim tim i interpretacije sevdalinke. Izvođač je bio dominantan u odnosu na instrumentalnu pratnju, uz obilje melizama i nazalnu inpostaciju koja je, gotovo po pravilu imala karakter naglašene improvizacije.
…..Austro-ugarskom okupacijom Bosne i Hercegovine, došlo je do velikih promena u načinu pevanja sevdalinke. Pored violine i duvačkih instrumenata, harmonika je postala dominantan činilac u narodnim orkestrima, naročito posle Drugog svetskog rata. Blagodareći Jozi Penavi, Ismetu Alajbegoviću Šerbi, Jovici Petkoviću, Radetu Jovanoviću, Safetu Kafedžiću, Selveru Pašiću, Mehmedu Kenoviću, Spasoju i Ljubici Berak – tradicionalno-folklorna melodijska matrica ove čudesne pesme postaje temelj njene autorske muzičke obrade. Safet Kafedžić je napisao preko tri stotine pesama koje su pevali vrhunski interpretatori poput Zaima Imamovića, Safeta Isovića, Nedeljka Bilkića i mnogih drugih. Notalizacija je izvršila pravu revoluciju u interpretaciji sevdalinke. Pre svega, obuzdano je preterano držanje tona i korištenje melizama, disciplinovani tempo, dinamika i ritmika prilikom izvođenja. Što je posebno važno, duhovno i duševno prepuštanje glasa pevača egzaltiranom svetu pesme svedoči o sinkretizmu uma i osećajnosti, duha i duševnosti, ali i presudne uloge glasa u oblikovanju sevdalinke, njenih neponovljivih tonskih valera koji plene naše emocije, čini nas boljim nego što jesmo. Paradigmatički primer takvog izvođenja sevdalinke vezan je za maestralnog dr Himzu Polovinu čiji glas je predstavljo pravu nadrealnu magiju, suptilnost, sugestivnost i mekoću interpretacije, nešto poput čežnje sub specie aeternitatis, sa imperatvnim načelom sevdaha da se drugi ljubi i voli. Uostalom, u jednoj prilici je Himzo Polovina rekao i sledeće: „Sevdah je za mene sve ono što čovjeka čini (ne) sretnim i tužnim i bolnim i bespomoćnim. I sve ono što ga veže za sredinu i društvo u kome se kreće i bez svoje volje. Ja sevdah doživljavam sartrovski, a nekada je to bespomoćnost kao kod Čehova…to je za mene sevdah. Kod današnjeg čovjeka sve je manje i manje sevdalijskih emocija. U trci sa vremenom nema mogućnosti da se prepusti dubljim osjećajima, a pogotovo da ih ispolji“. (Izvod iz intervjua u listu „Preporod“, br. 20, Sarajevo 1971). U navedenim formulacijama, Himzo Polovina je prepoznao nadolazak beskrupulozne civilizacije profita koja potire ono što je najdragocenije za svakog čoveka – karamazovsku poruku egzistencijalnog humanizma: „Voleti život više nego smisao njegov“. Uostalom, muzika nije samo jezik emocija, ona je i govor karaktera. Znameniti mostarac je kolegama umeo da kaže:“Lako je vama, vi pjevate, a meni valja pjesmu donijeti“. U jednom svom razgovoru za novine „Preporod“ iz 1971godine, Himzo Polovina je to objasnio sledećim rečima: „Nije dovoljno samo korektno otpjevati pjesmu. Ima tu još nešto. Treba prodrijeti u unutrašnje tkivo pjesme. Pjesma ima slojeve kao majdan. A svaka, pa i najlošija pjesma, ima svoju utrobu kao što je imamo vi i ja. Do utrobe treba znati prodrijeti. Treba htijeti prodrijeti. Kad se pozabavite tom „geologijom“ ili takvom „anatomijom“, pa kad vi uđete u pjesmu, a pjesma uđe u vas, pa kad takvu pjesmu ispustite prema drugima, onda će i drugi shvatiti da to nije tek pjesma radi pjesme, nego više od toga“. („Preporod“, Sarajevo 1971). Sasvim je izvesno da Himzo Polovina ima ontološko-egzistencijalni pristup sevdalinki, utoliko pre što ona nije puka folklorna činjenica jednog naroda ili naroda (u množini) i prostora, nego način života, pa je utoliko poštovanje i odgovornost interpretatora prema melanholičnom i zanosnom karakteru bosanske duše stvar tumačenja čitave jedne epohe i njenih kulturnih formi. Zacelo, sevdalinka je zahtevna i ni malo laka pesma, kako za vokalne izvođače, tako i za orkestarsku pratnju. Ona je u osnovi jedan raskošan i neponovljivi svet pesničkih slika i jedinstvena manifestacija asocijativnog i aluzivnog – koja, po prirodi stvari uvek žudi za glasovnom i muzičkom perfekcijom, znalačkom tehnikom disanja od strane vokalnog soliste, kao i vrhunskom melodijskom harmonizacijom. Umešnost izdržavanja tona i vođenja fraze, dinamika, tempo i rafinirano udevanje melizama ili ukrasa u osnovnu melodiju, čine ovu pesmu osobenim fenomenom, čak i u okviru onog što se danas naziva „World music“.
…..Neposredno posle Drugog svetskog rata započinje rad radio Sarajeva, toga trenutka najznačajnije medijske kuće u Bosni i Hercegovini. Ubrzo se formiraju narodni i tamburaški orkestar. Započinje rad studija gde se vrši prvi snimci legendarnih izvođača toga vremena, pre svega Zaima Imamovića, a nešto kasnije Himze Polovine, Safeta Isovića, Nade Mamule i mnogih drugih. Veliki talenat pomenutih interpretatora mogao je da dosegne vrhunske umetničke domete blagodareći znanju i trudu poznatih muzičkih pedagoga, pre sveg Zvonimira Nevžala, Zije Kučukalića, Marija Arkusa, Joze Penave, Ismeta Alajbegovića Šerbe i ostalih. Sačinjeni su prvi radijski snimci izvornih sevdalinki, a njima je prethodilo ozbiljno učenje solfeđa, teorije harmonije, vokalne tehnike itd. Svakom javnom nastupu je prethodio mukotrpan korepetitorski rad. Bez preterivanja se može zaključiti da je zasluga Joze Penave i Ismeta Alajbegovića Šerbe u traganju za novim, modernijim načinom interpretacije sevdalinke bio nemerljiv. Oni su udarili temelje njene harmonizacije i orkestracije.
…..Pedesetih godina prošloga veka imamo pojavu prvih novokomponovanih sevdalinki među kojima je jedna od prvih „Sjetuje me majka“ kompozitora Joze Penave, a koju je maestralno otpevao Safet Isović. Tekstovima bogatog poetskog sadržaja istakao se sarajevski pesnik Safet Kafedžić. Napisao je preko tri stotine pesama od kojih je gotovo polovinu otpevao bard sevdaha Zaim Imamović. Ostatak je pripao Safetu Isoviću, Nedeljku Bilkiću, Nadi Mamuli, i mnogim drugim pevačima. Tih godina Rade Jovanović iz Goražda, čovek tanane duše, piše za Safeta Isovića nekoliko sjajnih pesama koje su do današnjih dana ostale biseri sevdalijskog pevanja. Među njima su kompozicije: „Jablani se povijaju“, „Malenim sokakom ne prolazim više“ i kultna pesma „Kad sretneš Hanku“. Po rasponu i jačini glasa, specifičnoj koloraturi, Safet Isović je ostao neponovljiv do današnjih dana. Posebno je to došlo do izražaja u „Hanki“ i u pesmi „Stoj mjeseče“.
…..Svojevremeno samu listu „Danas“ objavio in memoriam Safetu Isoviću u kojem sam sa neskrivenom egzaltacijom napisao sledeće: „Safet Isović je po mnogo čemu bio unikatan. Njegovo poluvekovno putovanje kroz pesmu sevdalinku je vodilo gotovo molitveno ka plahovitim rekama i poljima od behara, hitrim atima srebrom okovanim i prekrivenim zelenom dolamom. U akšame rane se prikradao devojkama uz pendžere, i u večernjoj tišini osluškivao muziku saza u pozne jacije. Tumačeći haremska bekrijanja Aziz Abdulaha, vraćao nas u hedonistička vremena begovske čaršije. Strasno je voleo Esmu majkinu i bio opčaran zanosnom Hankom. Ostao je biserni tonski zapis o mahalskim jaranima i gizdavim konama, šeher Sarajevu i zemlji Bosni.
…..Safet na sceni nije samo pevao, svagda je to bila istinska umetnička ispovest – uzdah i krik, zanos i tajna ašikovanja, pohvala sevdahu kao načinu života, iskonska volja da estetetici egzistencijalno uzvišenog pridoda još poneko novo poglavlje. Na takav način to niko nije umeo, ni pre ni posle Safeta“ (list Danas, od 15.09.2007, pod naslovom „Bio je unikat“).
…..Zbog svega navedenog, Safetova popularnost je bila nedostižna i nadamo se njenom punom oživljavanju, na radost svih nas.
…..Predivni stihovi Safeta Kafedžića našli su svoje mesto u nezaboravnim partiturama Ismeta Alajbegovića, Nedeljka Bilkića, imnogih drugih. Čuvena sevdalinka „Kraj pendžera Jusuf stari“, završava „pohvalom“ melanholiji:
Šta je život, par koraka
Od avlije do sokaka
Kratak, kaljav put
Šapće Jusuf mutna čela
Niz obraz mu suza vrela
Kanu na dlan žut…
…..U dirljivim stihovima Safeta Kafedžića „U mahali, pusta kula stara“, koju je komponovao i maestralno otpevao Nedeljko Bilkić, možemo pročitati i sledeću strofu:
Kroz odaju tuga luta
Iz duvara memla bije
Kraj bunara dunja žuta
Na šimšire suze lije…
…..Motiv prolaznosti i izgubljene ljubavi tekstopisac dočarava u pesmi:“Pjevala je Šemsa mala“:
Prošli dani raspjevani
Kao poljem konji vrani
Nesta Šemse, šejtan žene
Umukle su pjesme njene
Otišla je bez pozdrava
Niz drumove zaborava
Bez đerdana i dukata
I bisera ispod vrata…
…..Mnogi Kafedžićevi stihovi su upitnog karaktera, ali snažnih emocija koja pokreću najskrovitija osećanja slušaoca. Dobar je primer pesme „Sve za ljubav ja sam dao“:
Ne znam, ne znam draga
Šta se sa mnom zbiva
U trepavke tvoje spleo mi se um
Grijel sunce žarko
Svićel zora siva
Il prolomi kiša
Kvase bijel drum…
Dal još Drina hladna
Kao vranac skače
Kad joj grive bijele
Češlja vihor ljut
Ne znam da se grane
U behar presvlače
Il na njim mrije
Zadnji listak žut…
…..Kompozicije Dragiše Nedovića „U lijepom starom gradu Višegradu“ i „Prođoh Bosnom kroz gradove“, ostaće u trajnoj riznici najlepših sevdalinki. Pesme Jovice Petkovića: „Sa Igmana pogledat je lijepo“, „Da sam ptica“,“ Bosno, zemljo moja mila“,“Razbolje se srce moje“ i mnoge druge, takođe ostaju za sva vremena. Kompoziciju Joze Penave „Na teferič pošla nana“, posle legendarne Nade Mamule niko se nije usudio da je ponovo snimi.
…..Sve ove pesme su izišle iz tradicionalne matrice „poravnog“ izvođenja. One imaju daleko složeniju muzičku strukturu i najčešće imaju tri potpuno različite harmonske i ritmičke celine, tako da ih takava autorska rešenja čine znatno bogatijim, a za izvođača zahtevnijim.
…..Naposletku, sevdalinka pripada univerzalnom muzičkom i estetskom izrazu, ona je neverovatan spoj „kreativne različitosti“ kulturnih identiteta, i kao takva je daleko od bilo kakve etnonacionalističke ideologije i političkog diskursa. Da ne zaboravimo: sevdalinka je istinska oda autentičnoj ljudskoj bliskosti, osoben trijumfalni pohod emocija i strasti – tvorevina duše koja koja hrli ka isčezlim prostorima sumorne patrijarhalne autoritarnosti – što samo govori da sevdalinka ničim sputana nije. Konačno, ono što pripada unutrašnjim sadržajima nepatvorene intime ljudskog bića, neumorno oblikuje našu primordijalnu potrebu za slobodom koja je uvek i sloboda za drugog. U osnovi, antropološki smisao sevdalinke je čežnja za drugim, i to samo sa jednom jedinom svrhom koju smo već prethodno nagovestili – da bismo i sami bili bolji nego što jesmo.
.
.
.
.
.
