.
.
Soba
.
Zašto mi nisu dozvolili da zamenim svoju sobu –
kako bih se osećao udobnije,
kada i kritičari menjaju svoj metod
da bi bili aktuelniji u periodici?!
Svi su se odlučili za svetle i prostrane sobe
sa provereno prilagodljivim nameštajem
ja sam za jednu novu, ali tvrdu fotelju prećutao,
iako druge uopšte nije bilo, a trebalo je da su neodvojive,
kao što je književnost neodvojiva od nauke.
Zašto sam bio nestandardan u izboru intimne postelje
i nisam insistirao na eksperimentisanju?
Književnost traži sveže ljubavne maske za poziranje:
vodeni krevet, egzotičnu partnerku, drugačiju boju kože, religiju,
nepredvidivu avanturu…
I ne zavisi sve od to, mislim, na kojoj strani
gleda prozor
važno je i gde je okrenuta Ona, kada gleda
i u čemu se prepoznaje?!
„U svakoj sobi se nalazi ogledalo“, pa valjda i u mojoj,
jer i ona, koja ni po jednom pravilu, nije morala
da bude izuzetak.
Zašto onda moja glava sliči sintagmatskoj osi
kada je lako opružena na jastuk
a postaje hipertekst kada san propada duboko u nju?
Da li je, zaista, bila potrebna zamena sobe?!
.
.
Vraćajući se radosno kući
.
Vraćaš se kući sa letovanja:
neopljačkan stan, nameštaj ceo,
pesme na rafovima neprecrtane
slovački roman, nepreveden, na radnom stolu.
Da li će te obradovati činjenica
da se ništa nije desilo
da nije gore
da se svi ministri drže u foteljama
da su samo neprijatelji ostareli
da u poštanskom sandučetu nema nikakvih pisama
da novine imaju iste naslovne strane
da ćeš u njima pročitati da je ovde dobro
da ne treba ništa menjati
da su se svi promenili
i razmišljaju moderno, moderno
naređuju i slušaju
da disidenti stalno izmišljaju nešto,
a spasioci stalno spasavaju,
tako da i stari pesnici moraju pisati moderno
i deca da se igraju (tradicionalno)
Štaviše – i vazduh još uvek može da se diše
i voda može da se pije nekuvana
i đubre po ulicama još uvek ti pada pravo u oči
i da se iz bolnice ne ide na groblja
osim u izuzetnim slučajevima,
da je sve izuzetno,
zato kada nađeš sve po starom
kada se vraćaš sa letovanja
srećna je činjenica.
Ili uvredljiva.
.
.
Sveži ostaci
.
Ustaješ nakon duge i burne noći
dišeš od zagušljivosti i gustog vazduha
u hotelskoj sobi
gde su se nekada širili mirisi lala i orhideja
iz inostranstva.
Šta ti ostaje sada? Čega se sećaš?
Ostaje ti pesma pročitana iz jučerašnje Ars poetike.
Objaviće ti je, možda, i na Fejsbuku. Možeš
da je proslediš i Skajpom.
Pročitaćeš je ipak ti, Ti i Ti
Ti sa beličastom tangom od svile pod letnjom haljinom
Ti sa svežom kolor asocijacijom – kao boja cvetova
u majskoj poljani.
I pesma ti je još uvek sveža kao duge vlasi kose
na tebi
koje se sakrivaju, otkrivaju
sakrivaju, otkrivaju pod jorganom
spojenog bračnog kreveta
čuvaju u sebi, zaobljuju, odlažu, produžavaju…
Ah, koliko posla za sutra, sutra,
A, zašto ne i za danas?
.
.
Kičma
.
Svi govore
da tvoj pradeda nije imao kičmu
izgubio je
dok je kao mali napasao krave
Dosađivao se
i tako bacao svoju kičmu
poput diska u vazduhu
Jednom mu se nije vratila
A kada je stigao kući
i video oca
pijanog dok spava u gomili gnoja
shvatio je da mu nije ni potrebna
.
.
Naša domovina
.
U medijskoj tišini naokolo
reči su prinuđene na šum u saksijskom cveću
naša tela od reklamnih bilborda ne muči
ništa TOLIKO
kao prazni zagrljaji
naša domovina je tamo gde je istorija krenula
pogrešnim putem
gde je srce postalo organ vida: pećina
koja prima sve oglase da traju dugo
jer plata je premala za sve želje
.
.
……………………..Sa makednoskog Nenad Trajković
.
.
.
.
.
.
