.
.
Sonja Atanasijević rođena je 1962. u Lebanu. Diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Objavila je sedam romana i zbirku priča. Dobitnica je nagrade Branko Ćopić Srpske akademije nauka i umetnosti i dva puta nagrade Zlatni hit Liber Redakcije za kulturu RTS-a. Njene knjige bile su u užem ili najužem izboru za brojne nagrade, dva puta za NIN-ovu, više puta za nagradu Žensko pero, kao i za nagrade Isidorinim stazama, Miroslav Dereta i Stevan Sremac. Njena proza zastupljena je u nekoliko antologija, a prevođena je na francuski, engleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Radila u Tanjugu. Sada radi kao slobodni novinar. Živi u Beogradu.
.
.
Prva reč koju ste izgovorili?
.
Nepoznata. Moji roditelji bili su učitelji i naša kuća bila je prepuna reči, prepričavale su se i anegdote iz učionica, odrastala sam zajedno sa svom tom decom. Bili su jako posvećeni roditelji, ali, eto, nisu zapisali moju prvu reč. Zato ja jesam – prve reči svoje dece, i čitave rečenice, naročito one koje je trebalo dešifrovati poput dragocenih zagonetki.
.
.
Vaše prve igračke?
.
Velika lutka s plavim očima. Nešto kasnije Steva, krpeni lutak koga sam sama napravila, u kariranim pantalonicama na tregere. Bacila sam ga tek kad sam se udala i malo otplakala za njim.
.
.
Vaše igre?
.
Sa svojim malim psom u dvorištu. Zvao se Luks, neki mešanac… Evo jedne sličice: krišom iznosim iz kuće veliko ogledalo i stavljam ga pred njega, a on laje i laje… na sebe. Da zaključimo da je bio vrlo samokritičan.
.
.
Kao dete želeli ste da postanete?
.
Balerina.
.
.
Prvo slovo koje ste naučili?
.
Redosled je bio školski, dakle A. Drugo je verovatno bilo M.
.
.
Šta Vas je rastuživalo?
.
Nepravada.
.
.
Društvo u najranijem detinjstvu?
.
Deca naših prijatelja, kasnije iz razreda, i deca iz ulice: Jedna Zorica koja je postala učiteljica, jedan Mile koji je postao nastavnik fizike, Suzana koja je postala profesorka fiskulture, i jedna Mica, debeljuškasta i dobroćudna. Nije volela školu i ne znam čime se bavila. Umrla je oko svoje četrdesete.
.
,
Prvi bicikl?
.
Zeleni. Pomoćni točkovi su tek skinuti. Vozim se našom ulicom kojom su tada retko prolazili automobili. Ushićena sam što uspešno održavam ravnotežu. Iznenada čujem zvuk sirene, okrenem se i spazim oca kako se novim autom lagano približava našoj kapiji. I padam. Ali, brzo se podižem, sada oduševljena novokupljenim vozilom.
.
.
Prva lopta?
.
Velika gumena, žuta, kao sunce. Nestala je iz sećanja, ali ostala na nekoliko fotografija, crno-belih. Tako da i ne znam da li je bila žuta, ali je tako zamišljam.
.
.
Šta Vam beše najteže u školi?
.
Ništa mi nije bilo teško, verovatno bi me današnja deca proglasila štreberom. Omiljeni predmet bila mi je matematika, tokom celog školovanja.
.
.
Učitelj?
.
Aleksandar-Aca Milentijević. Visok, ogroman, do plafona, dubokog, prijatnog glasa, s naočarima na nosu. Po blagosti i po tome što nikada nije vikao, podsećao je na moju majku. Kakvi smo ispali, brat i ja, ne znam, ali znam da nikada nije povisila ton na nas. U učionici sam sedela u prvoj klupi. Ne sećam se osećaja povlašćenosti, zato što sam bila kćer njegovih kolega, ali pamtim da je znao da sedne na svoj sto, uzme mi ruku u svoju, i predaje.
.
.
Predeli Vašeg detinjstva?
.
Skromno gradsko naselje. Male prodavnice i zanatske radnje načičkane duž glavne ulice, Ulice Cara Dušana. Reka i njene obale, i obližnje brdo gde ću jednom u krošnji drveta prvi put videti zmiju. I gde ću s proleća brati visibabe i ljubičice. Odrastanje u malom mestu ima nekih prednosti, pogotovu ako imaš brdo u blizini. Vrlo rano možeš da se popneš na njega, sagledaš svoj grad u celini i kažeš, evo, tu sam rođen.
.
.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
.
Nisam. Pisala sam ljubavne pesme, neke su i objavljivane u lokalnim listovima. A kad su na red došle prave ljubavi, i kad se život uozbiljio, prestala sam. I okrenula se prozi.
.
.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?
.
Svirala sam klavir u učionici muzičke škole, pred početak javnog časa, i odjednom čula da me neko prati na gitari. Okrenula sam se i videla nepoznatog mladića duge kose i lepih šaka, dugačkih prstiju. Ostali smo zajedno dve godine. Nikada ga nisam srela i ne znam ništa o njemu.
.
.
Vaš nadimak iz škole?
.
Moje ime je kratko, verovatno sam se zato nekako provukla kroz čitavu školu bez nadimka, i malo mi je žao zbog toga, jer je nadimak donekle odraz onoga kako vas drugi vide.
.
.
Da li ste se tukli?
.
Pa, bilo je i toga. Stojim na terasi na spratu, u kući moje drugarice, i bacam kamenčiće na neke dečake s kojima smo se svađale. Posle ću zaraditi prvi kamen u glavu. I kopče i flaster. Eto, mi njih kamenčićima, oni nas kamenjem.
.
.
.Šta ste čuli o Vašim precima?
.
Moji preci su sa Stare planine, a o njima sam slušala iz očevih priča. Vrcavog duha, krotki, vredni. Taj kraj će me tek kasnije snažno privući, te će se naći i u nekim mojim romanima.
.
.
Preci koje ste sreli?
.
Nažalost, nisam odrastala okružena babama i dedovima. Ni jednu ni drugu babu nisam upoznala, umrle su mlade. Dedovi, bez obzira na to što sam ih retko viđala, drže se dobro u mom sećanju. Jedan sitan, bistrih plavih očiju, tih, ćutljiv, ali bi se ponekad brecnuo i kratko zagalamio, iznenadivši sve oko sebe. Drugi visok preko 190, malo klempavih ušiju, takođe plavih očiju. Prvom sam bila omiljena unuka, najmlađa. Drugi mi je delovao pomalo nepristupačno, ostao mi je nekako stran.
.
.
Slika oca?
.
Pun priča. Iz prošlosti, sa putovanja, sa pijace, iz prodavnice. Njega su događaji čekali na ulici, da u njih uskoči, i da nam ih po povratku prepričava. Najviše je bilo humorističnih priča. Imao je mnogo harizme… Preminuo je 2016.
.
.
Šta bi danas poželela Vaša majka?
.
Da čita moje knjige koje nije stigla da pročita, napustivši ovaj svet, 2012. I da gleda svoje unuke kako polako postaju ljudi.
.
.
Sport?
.
Nisam volela kolektivne sportove. Vožnja bicikla, trčanje, plivanje, odlasci u prirodu.
.
.
Gde je otišla Vaša prva plata?
.
Pošto sam izašla iz Tanjuga, negde u Carice Milice prišla mi je mala Romkinja i tražila neki dinar. Pružila sam joj neku krupnu novčanicu (možda kao sada dve hiljade), zgrabila je i pobegla, misleći da sam pogrešila. Kupila sam i poklone roditeljima, bratu, nekim prijateljima…
.
.
Gdje Vam beše lepše, u danima ili u noćima?
.
Najlepše na prelazu dana u noć, u sumrak, to je doba dana najpogodnije za introspekciju, za rezimea, za suočavanja i preispitivanja… I za inspiraciju.
Da li ste ikada poželeli da budete glumica?
.
Igrala sam neko vreme kao dete u lutkarskom pozorištu, a često sam bila i na bini svirajući klavir, recutujući… Tada jesam to poželela, verovatno, ali nije bilo ozbiljnih planova… To lutkarsko pozorište… možda je u tome bilo nekog predskazanja. Lutke su danas moje knjige, njih isturam, dok ja ostajem u pozadini.
.
.
Da li ste poželeli da odete?
.
Od zlobe, pakosti, od nepravde, malograđanštine… Da, mnogo puta.
.
.
Odmor?
.
More, uvek. Ne samo zbog plivanja i fizičkog užitka, već i kao prostranstvo koga ću se nagutati svim čulima, popuniti postojeće praznine i još obezbedeti zalihe za celu godinu.
.
.
Grad?
.
Svi primorski gradovi i gradići. I Venecija, Pariz i Sankt Peterubrg. I Beograd, posebno kad mu se vratim sa putovanja.
.
.
Selo?
.
Planinsko, zbijenog tipa, ušuškano u visoke planine, kao univerzum za sebe.
Planina?
.
Vidlič, Stara Planina. Kad se popneš na vrh i izađeš iz vozila da predahneš, zapahne te snažni miris lekovitog bilja. Onda pronađeš Maričinu česmu i utoliš žeđ ledenom vodom koja iz nje teče neprekidno, stotine godina.
.
.
Pustinja?
.
Pečat na zemaljskoj kugli. Negde je morao biti stavljen.
Zašto se ljudi zaklinju?
.
Zbog slabosti.
.
.
A zašto proklinju?
.
Takođe zbog slabosti. I primitivizma.
.
.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
.
Da urede život koji se tome neprekidno otima.
.
.
Kome verujete?
.
Prijateljima koji sa mnom dele moje radosti i uspehe.
.
.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
.
Imam dve velike opsesije – impresionisti i Šopen. S vremena na vreme, gledam njihova platna na netu, slušajući Šopenove valcere i nokturna. Za ovu priliku, neka to bude Moneov „Snežni put u Onfleru“ – ljubičasti odsjaj snega i kočija koja nekud odlazi…
.
.
Kurosava ili Bergman?
.
Bergman, ne samo zbog filmova, već i zbog odličnih romana – „Najbolje namere“, „Rođeni u nedelju“, „Razgovori u četiri oka“, u kojima je majstorski ugradio dramu u roman.
.
.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
.
Moja najveća zabluda potiče iz one generacijske, kolektivne: dovoljno je završiti školu, biti odličan đak, student, steći diplomu, biti vredan, radan, kreativan – ostalo će odraditi okruženje i institucije. Nisam računala na amaterizam, indolenciju, ignoraciju, zavist, muški šovinizam, bahatost. Ni na lobije i klanove, ni na poltronstvo.
.
.
O začinima?
.
Nezaobilazni origano, bosiljak, timijan, kurkuma. Cimet i biber u toplom kakaou. Karanfilić u kuvanom vinu sa narandžom.
.
.
64?
.
Igrala šah samo tokom osnovne škole, išla čak i na takmičenja, ali odavno nemam vremena za to.
.
.
Vaši strahovi?
.
S godinama, čini mi se, postajem sve hrabrija, svesno eliminišući područja gde su se ranije javljali, potpuno suvišni. Drugim rečima, učim da delujem preventivno. Ako se ipak dese, pokrećem mehanizme za njihovo prevazilaženje – uz dobro društvo i dobro vino.
.
.
Šta čekate?
.
Na jednom mestu u nekom romanu Džon Banvil, odnosno, njegov glavni junak, opisuje svoju majku kao osobu koja je čitavog života čekala neko veliko izvinjenje s neba, koje nikako ne stiže. Ne čekam izvinjenje, ali čekam pravedniji svet u kome je dobro konačno uspostvilo kontrolu nad zlom, a pamet vlast nad glupošću i osrednjošću. Dotle svojim romanima upirem prstom u ono što je loše. Ne štedeći nikoga i ne povlađujući nikome. Ni sebi, ni čitaocima, ni kritičarima.
.
.
Čega se stidite?
.
Teško se nosim sa sopstvenim stidom. Zato se svim silama trudim da uvek postupam po savesti, ako mi i isklizne neka reč, gest, postupak – istrpim stid, ali s mukom, naučivši kako da ga sledeći put izbegnem. Uostalom, učimo dok smo živi.
.
.
Praštate li?
.
Uglavnom lako. Ono što je teško oprostivo, arhiviram sa oznakom „oprostiti“. Na sreću, nema toga mnogo. Odradiću i to kad-tad. Valjda.
.
.
Tražite li da Vam se prašta?
.
Ne tražim. Jako sam stroga prema sebi, tako da najteže sama sebi opraštam.
.
.
Čime se ponosite?
.
Onim što sam ostvarila zahvaljujući svom radu, znanju i talentu, bez ičije pomoći, i bez ikakvih povlastica i privilegija. I na svoju decu, na njihove ličnosti i uspehe.
.
.
Ko Vas je razočarao?
.
Svet koji okreće leđa moralu i humanosti.
.
.
Koga ste Vi razočarali?
.
Volela bih to da znam. Možda bi se nešto moglo popraviti…
.
.
Čemu uvek dajete prednost?
.
Iskrenosti i istini – u životu. U svojim knjigama – književnoj istini. Ne da uverim čitaoca da se ono o čemu pišem – dogodilo, već da je moguće.
.
.
Šta ste naučili od Vaše dece?
.
Verovatno mnogo toga, ali nesvesno. Kako da razum prizna da učimo od dece koju smo stvorili? Ali UZ decu, i na svesnom nivou – dosta, projektujući se u njihove male glave i posmatrajući svet njihovim očima. To su putovanja na mesta na kojima smo bili, a kao da nismo. Toliko toga je novo i drugačije. Ono što je lepo, još je lepše, ono što je loše, još je gore.
.
.
Šta posvećujete suprugu?
.
Svaku priču, svaki roman. Zato što je moj prvi i najverniji čitalac. I zato što duboko razume deo mog bića iz kojeg stvaram.
.
.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
.
Samo kao dete. Tada potpuno, danas u retkim trenucima. Mnogo informacija… Svet je sve nesigurnije mesto za život…
.
.
Šta dalje?
.
Putovanja, fizička i duhovna, u susret inspiraciji.
.
.
……………Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
