BRISELSKA PRIČA
(Miloš Nikolin, Konkvistadori, BIT izdavaštvo, Beograd, 2023)
Evropska priča savremene srpske književnosti koja se upustila u utakmicu s novim medijima i toliko približila realnom vremenu da se u pozadini gotovo razaznaju vesti i vrte mandati još aktuelnih političara, i koja bi mogla osvojiti pažnju ne samo čitalaca lepe književnosti (mada, realno je pitanje šta je danas lepo u lepoj književnosti) već i čitalaca raznih portala i foruma sa interneta, možda pogotovu tih tragalaca za skrivenim a očiglednim istinama, napisana je sa novim romanom Miloša Nikolina Konkvistadori, koji je objavljen prošle godine pod znakom Bit izdavaštva, sa ilustracijom Mihaela Milunovića „Lutkari“ na naslovnoj strani. Ispisan u salvama prikrivene ironije postignute preciznošću stila i originalnim poetskim jezikom koji za podlogu ima top teme današnjice: politički traktat, finansijsku mitologiju i teološko preispitivanje dobra i zla, sa manjom ali ne manje važnom dozom umetničke artikulacije savremenog sveta, a kroz putanju životnih okolnosti i svesti tri naizgled nespojiva junaka romana Konkvistadori, troje stanovnika Brisela.
Naracija svakome od likova ove briselske pripovesti daruje upečatljiv unutrašnji portret ili karakter ocrtan obiljem detalja percepcije svakog ponaosob, a iz njihove, u filozofskom smislu bačenosti u svet, rad spisatelja iskristalisaće vizure likova i linije radnje. Naime, u priči se prepliću inserti iz života jedne umetnice koja iz svog prostranog ateljea osmatra bankarsku kulu moći čiji atributi u vidu arhitekture, ljudi u odelima, gužve i sivila su joj inspiracija za kritičke panegirike posvećene novcu, moći i političkim vizijama oslikanim na platnu koje će, sledeći logiku sistema, završiti u istoj toj banci; zatim glavnog operativca te moderne finansijske tvrđave, marketinškog stručnjaka u neprekidnom poslu realizacije finansijskih igara, koji duboko u sebi, ili duboko u podrumskim trezorima, u snažnoj slici kojom pisac ulazi u lagume evropske podsvesti, izložen svim činjenicama i nemilosrdnim istinama, biva izvršni direktor apokalipse iscrpljenih poslovnih putanja; i na kraju jednog starca koji u sirotinjskom predgrađu evropske prestonice okončava svoje dane pišući pisma prijatelju, u kojima prizemne probleme običnog života i starosti vidi očima jednostavne istorijske istine, iznoseći priču o konkvistadorima koji su enormnom i surovom pljačkom jednog kontinenta podigli i u centar stavili svoj.
Baratajući pre svega razumevanjem kompleksnosti pojavnog sveta, neverovatnom minucioznošću ulazeći u poslovne, političke, medijske, kulturne nomenklature kojima su ispisane ne samo sudbine junaka i njihovih postupaka i gledišta već sudbine svih nas, Miloš Nikolin nastavlja svoj književni pohod na zapadnu civilizacijsku matricu, bespoštedno punktirajući bolna mesta, privodeći čitkosti samo srce istorijskog konteksta i lomove dominantnih ekonomskih modela koji u trenutku pisanja knjige pokazuju opasne znake neodrživosti, dovodeći države do novih ratova, a čitaoca do apstraktne, no na koncu religiozne misli o delovanju i prevlasti nečastivog, koji zavodi svetlošću, čije vlasti moćni postaju svesni tek kad vlast počne da im klizi iz ruku, a što je već dugo poseban žanr internet analiza. Otuda u finišu knjige postaje jasan prolog romana sa delovima Otkrovenja Jovanovog.
Sjajna epizoda o preuzimanju banke od strane Kineza neodoljivo je podsetila na roman Mišela Uelbeka „Pokoravanje“ koji je svojevremeno izazvao velike polemike, u kome Francuska preko neuočljivog zakona o univerzitetu biva pretvorena u islamsku državu, roman koji je stilom krajnje nonšalancije snažno progovorio o evropskim strahovima, ostavljajući ipak realne probleme poprištima pariskih ulica. Moglo bi se reći da je ta vrsta citata, još od prve knjige Paeclarus hortus, gde se u radnji romana asocira scena iz filma Fickaraldo, zaštitni znak proze Miloša Nikolina, da on svoje književne opservacije gradi na jasnom ali ne i vidljivom tematskom skeletu, koji je uronjen u brojne slojeve fakata, znanja, ideja, jezika, citata, a potom i u hedonističko uživanje u bogatim estetskim nanosima koje donosi sam književni instrument.
U psihološkom tumačenju tročlana ekspozicija takođe nije nova u stvaralaštvu ovog pisca, i mogla bi se lako protumačiti kao nekom od savremenih psiholoških škola nadgrađeno frojdijansko trojstvo u tumačenju ličnosti – u ovom romanu umetnica je dete koje predstavlja autentični doživljaj, čulnost i osećajnost, direktor je racionalni i snalažljivi odrasli, koji gradi i upravlja kulom stvarnosti, a starac nosilac nagomilanog iskustva odnosno istine i mudrosti. Metaforično svaki od likova nosi drugačiju problematiku – postavlja se pitanje (ne)potkupljivost umetnosti, fleksibilnosti ekonomskih rešenja koja se kreću između opstanka s jedne i privilegija i korupcije s druge strane i kao treće, moralnih prerogativa koje je sistem prioriteta marginalizovao i ostavio na izdisaju. Ipak, kako savremena mudrost kaže, svi ljudi na planeti su međusobno povezani u najviše šest koraka, te je i ova priča oslonjena na temeljnu zamisao zajedništva, odnosno pitanje zašto ga nema u jednoj „uređenoj evropskoj bašti“, i indirektan odgovor da je to cena privilegija. Isto tako trojna simbolika uputiće na hrišćanstvo i vratiti nas na profetski početak romana.
Uvek aktuelna tema otuđenosti, sa Konkvistadorima Miloša Nikolina opis sterilnosti, anksioznosti i veličanstvenog evropskog sivila koje je prekrilo krvavu istoriju drugih, preko Brisela vraća se u obuhvat domaće književne anatomije, kao podrugljiva ravnoteža u kojoj su elementi tragedije preinačeni u nelagodu, arogancija u zatečenost, nehumanost u istinu koja eksplodira u lice, laž u varijaciju postistine. Književno čvorište, ne prvi put s evropskim predznakom, koje je anatomski elegantno presekao najnovijim, kao i u svim njegovim romanima, pred čitaoca je stavilo jedno visokoestetsko iskustvo prečišćenog sadržaja u kome se bez obzira na note užasa i hladnoće – uživa.
