KOŠ(MAR)NICA
(Nađa Petrović, Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, Geopoetika, 2024)
Mali ljudi, koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Ivo Andrić
Romanom Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate (2024) mlada autorka Nađa Petrović obogaćuje svoj književni opus sačinjen od kratkih priča i jednog romana (To je to, 2015), ali i vrlo zapaženih filmskih scenarija. Njen glas još jednom biva prepoznat kao pažnje vredan u kulturnoj javnosti. U romanu neobičnog naslova autorka donosi priču o Sari, devetnaestogošinjoj devojci koja je, u skladu sa svojim godinama, na nekoj vrsti životne prekretnice, one koja označava značajan stupanj prelaza iz detinjstva u ranu fazu života odraslih. Nađa Petrović na pronicljiv način prikazuje ono što je i njoj samoj blisko – mladost kao zasebni haotični svet. Ta mladost je, primetno na prvim stranicama romana, prikladno dramatična, na momente isključiva i paradoksalna, na mahove dosadna i hirovita, ona je intenzivirani život u malom. Verno preneta osećanja, ispoljena putem lika devojke na pragu kasne adolescencije pokazuju složenost emocija često s rezervom uzetih od strane odraslih kao afektacijâ.
U romanu su Sarine težnje ispoljene kretnjom između dva pola – asimilacije i afirmacije, duboko prožete životnim iskustvima. Iza htenja za samopotvrđivanjem posredstvom uklapanja čitalac najpre naslućuje podtekst Sarine priče, a zatim biva i uveren u to da se iza gotovo dnevničkih opažanja devojke o stvarima koje je okružuju i promenama, najpre primetnim u razmišljanjima, krije izrazita opterećenost događajima o kojima se ne govori. Sara je junakinja suočena s uobičajenim problemima na ljubavnom planu i u odnosima s drugim ljudima, s dilemama daljeg akademskog usavršavanja koje donosi kraj srednjoškolskog obrazovanja – što je čini delom jata pingvina „koje šljapka nogama na otkinutom bregu. Za sada mislimo da smo na sigurnom, ali okolo vreba okean koji samo čeka da nas proguta” (67). U isto vreme, saznanje o bolesti njenog tela pokreće brojna pitanja, strahove i traumatična (o)sećanja i čini da se oseća posebnom – „jedina stojim na samom obodu i levo peraje mi već visi nad vodom” (67). Osim toga, junakinja u pokušaju da prihvati sebe novu mora da se suoči s ključnim liminalnim fazama prošlosti. One su u bliskoj vezi sa smrću voljene Lare, sestre od tetke, i s potisnutim Sarinim osećanjem krivice. Premda se na mladalačka iskustva sa stanovišta onih u zrelim i poznijim godinama gleda s određenom dozom skepse, pa i podsmeha, posredstvom Sarinog lika se razobličava (ne)osnovanost takvih predstava; ona su i te kako životna, dakle – stvarna, vredna i snažna. Takve su i emocije junakinje. Dok se odrasli u romanu s traumama bore ćutanjem kao poželjnim mehanizmom odbrane, Sara svojom mladalačkom smelošću razotkriva štetna dejstva takvog pristupa. U prvom poglavlju romana, na samom početku autorka daje sugestije za čitanje:
Komšija je dobar dok ne počne da urliče. Trčanje je lako dok se ne zadišeš. Kosti su jake dok ih ne polomiš. Bolnice su zgrade dok u njih ne uđeš. Telo je dobro dok ti ne otkaže. Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate.
Takav moto uz prvu rečenicu romana – „Stojim ispred farbare, pušim cigaretu i pitam se da li je ovo godina u kojoj ću umreti” (7) – najavljuje ozbiljnu temu u nastavku pripovedanja. Upoznavanjem sa Sarinim strahovima, veoma brojnim (strah od smrti, od bolesti, od života, strah od amputacije, strah od novih sećanja i zaborava starih, strah koji paralizuje), jasno je da se ne radi o životu obične tinejdžerke – ako takva postoji! – već da je posredi složena životna priča. Sara najavljuje da bi se svake druge godine radovala letu i budućnosti, ali baš u toj godini kada puni devetnaest ne može da se tako oseća. Roman se tako u začetku razotkriva kao roman kontemplacije i samospoznaje, pripovedni glas dat Sari istovremeno je i ispovedni, pokajnički i analitički. Opsesivne misli prate junakinju romana u momentima kada se ona sama oseća ugroženo – bolešću, zapažanjima drugih ljudi, nemogućnošću da predupredi uzročno-posledični sled dešavanja. Introspektivni elementi su često prikazani u kontradiktornom svetlu, ali motivacijski potpuno opravdani, te se u duhu čitaoca ostvaruju kao zdravorazumska preispitivanja. Mnogi od njih su u vezi s pobrojanim Sarinim strahovima, u konačnici svedenim na strah pred budućnošću obeleženom bolešću (uključujući i promene u ponašanju okoline) i pred neizbežnošću smrti. „Ne mogu više da odem nekud daleko, promenim ime i promenim život, moram prvo da se konsultujem s doktorom” (142) – otrežnjujuća je spoznaja podjednako koliko i ona sadržana u pitanju: „Da li će ljudi sada ceo moj život obojiti u priču o bolesti, kao što su Larin ceo život obojili u priču u smrti?” (199). Ozbiljnost prilika primorava Saru na ubrzano sazrevanje i rapidan prelazak s velikih tinejdžerskih briga na one, po pravilu, rezervisane za odrasle.
Vodene životinje i insekti – značajan lajtmotiv romana Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate – prikazani gotovo s elementima magijskog realizma doprinose književnoumetničkoj vrednosti dela. Vešti prelazi s jednog mimetičkog načina prenošenja stvarnosti na pripovedanje s elementima sanjarenja, fantazije, ukazuju na pripovedačku zrelost autorke i poetičku osobenost njenog pisanja. U poigravanju s melodramatičnim osećanjima, Nađa Petrović pleše na ivici patetike, ali vešto ne zalazeći u nju. Iako se na mnogim mestima poigrava stereotipnim prikazima ljudi iz Sarinog okruženja, pa i same Sare, time pokazuje istinsko razumevanje sveta koji je odabrala da prikaže u svom delu. Osim prvobitno uvedenog straha od smrti na početku narativa, važnu ulogu zavređuje i motiv ribe, razvijan nadalje u romanu. Životinje i insekti se u narativu pojavljuju upravo s ciljem razbijanja jednoličnosti naracije, ali i na mestima koja prirodno vode ka većem uplivu sentimentalnosti i u onim segmentima priče koje je iz Sarine pozicije, opravdano, teško verbalizovati. Takođe, nisu puka slučajnost, već opravdane višeslojne unutrašnje motivacije. Ujedno „osinji trbusi” koji „vibriraju i osećam ih svuda”, usta u koja „ulaze ose” (29), riba koja se „izmigolji iz ranca i ujede me za ruku” (30) i drugi opisi doprinose ostvarenju efekta očuđavanja u narativu.
O priči bi se moglo govoriti kao o onoj sa srećnim krajem iliti s pozitivnom paradigmom u konačnici – Sara u traganju za priznatošću kroz druge, dolazi do shvatanja o važnosti samoafirmacije kao autentične i jedinstvene spoznaje ostvarene kroz teški proces sučeljavanja sa samom sobom i onim događajima-prekretnicama. Na tom putu nije usamljena, što se otkriva u odnosima s drugim junacima romana, poput Tise i Balše. Zajedno uzevši, s ponekom naznakom literarne neuverljivosti, njihovi likovi su otelotvorenje kolektiviteta u romanu, s ciljem podrobnijeg sagledavanja kompleksnosti života mladih. Sarina priča je individualna i verodostojna, ali u isti mah i ‒ kolektivna, sveprožimajuća i osvešćujuća. Premda se može naići na poređenja Nađe Petrović sa irskom književnicom Sali Runi, sličnost se ipak završava na ciljnoj grupi njihove književnosti i tematsko-motivskim elementima, dok je umešnost umetničke realizacije svakako na strani srpske književnice. Uverljivom transpozicijom mladosti kao glavne teme, neizbežno praćenom drugim etapama ontogenetskog razvoja, Nađa Petrović donosi priču iz koje se može učiti, to nije samo knjiga za mlade, već podsetnik i priručnik za razumevanje mladih i posredno, sebe.
