O Nedi Bjelanović

Rane koje moramo da pamtimo 

(Neda Bjelanović, Crveni krovovi, Arhipelag, 2024)

Ako se sve rane oduzmu od jedne osobe, ako se oduzme ono što te je bolelo, šta od tebe ostaje? Ovako nekako se Neda Bjelanović upitala javno, na predstavljanju svog prvenca Crveni krovovi u okviru Beogradskog festivala evropske književnosti. I zaista, šta i kako pamtimo i kako se borimo sa onim što smo zapamtili? Šta se dešava kada neki “spoljni kontekst počne da nas forsira da nešto zaboravimo” ili da se sećamo onako “kako se nije desilo”.

Zato njena naratorka, da bi spojila sebe danas sa sobom nekadašnjom i prigrlila svoje mrtve, prelazi Brankov most preko Save kao preko nekog Stiksa. Kada ga pređe, znaće ko je i šta joj se zapravo desilo. Za to će joj biti potreban razgovor na ćupriji sa nepoznatim momkom, sitnim lopovom „iz principa”, koji će je jedini u životu izistinski slušati.

Knjiga Nede Bjelanović jeste mnogo toga: antiratni roman, priča o potrazi za identitetom, bildungs roman, ali i omaž Andriću, Ćopiću, Seleniću (referiše na delove Ubistva s predumišljem sa inteligentno zamenjenim muško-ženskim ulogama)… Ali, to je, pre svega, roman o porodici i sećanju, o nestanku sveta koji znamo i u kom se snalazimo, u okviru čijih rubova možemo da se krećemo žmureći, a da ne padnemo. Ako i padnemo, tu je neko da nas podigne.

Premda bi se najpre mogla svrstati u nelinearnu realističnu prozu, ljubav Nede Bjelanović prema fantastici vidi se iz dirljivih i često duhovitih prizora, u kojima se duhovi voljenih kao neki avatari u igricama pojavljuju na nemogućim mestima, komentarišući događaje, dajući joj savete, smeškajući se i mršteći.

Kao karijatide, priču nose snažni ženski likovi ne samo naratorke – studentkinje, izbeglice iz Sarajeva, već i njene majke, nane i naročito strine, koja prkosi malograđanskoj sredini. Muški likovi su tragični – vaspitavani u patrijarhalnom duhu i suočeni sa prilikama na koje ne mogu da utiču, oni gube oslonac. Mačistički ratni obrazac postaje i njihov neprijatelj, slabost maskiraju alkoholom, drogom, čak i ludilom.

Dobar balans između beogradskog asfalta i bosanske kasabe, između uličnog žargona i zavičajnog dijalekta, pomaže autorki da nijednog momenta ne sklizne u patetiku. Jedna od mitskih scena, snažna koliko i čuvena Tišmina slika pasa koji čekaju zatočene vlasnike  – Jevreje ispred sinagoge iz Knjige o Blamu, jeste epizoda iz škole u kojoj su smeštene izbeglice. Izbezumljeni deda Raša izleće polulud u gaćama nasred hodnika, boreći se sa svojim demonima, a u pitanju naratorkinog oca: „Šta je bilo, rođeni?”, u samoj reči „rođeni”, sažeta je sva tragedija ljudi koji su izgubili sve – u tom, ali i svim drugim ratovima.

Zato je sasvim legitimno pitanje autorke na pomenutoj promociji: koji je gubitak presudan da čovek postane ruševina?

Crveni krovovi su se našli u najužem izboru za Vitalovu i nagradu „Vladan Desnica”, kao i u užem za „Beogradskog pobednika”. Biblioteka u Istočnom Sarajevu snimila je i audio-knjigu.